Moj boravak u Italiji, 3. deo - Mart (ples)

 
Stanovao sam nedaleko od Statuto stanice, u ulici čije ime ne pamtim.
Svakog jutra bih napustio stan u pola osam, skrenuo bih iza ćoška i produžio prema prvom podvožnjaku, prolazeći pored pekare u kojoj bih ponekad, obično danima kad nisam radio, kupio neko božanstveno pecivo sa suvim grožđem i ruzmarinom, a čiji ukus i sada mogu da prizovem iz sećanja (još neke slike za ovaj album: ljubazna prodavačica koja bi mi uvek u kesu ubacila i neki slani kolačić, siromašni crnac koji prodaje papirne maramice i upaljače  ispred pekare, a posebno hladnim jutrima stajao bi unutra, odmah pored vrata; kako su tužne oči imali ti siromašni i obespravljeni ljudi).
Svako jutro sam, približavajći se nadvožnjaku, posmatrao srebrni voz koji je baš tada prolazio. Ne znam iz kog razloga sam smatrao da je to voz koji, kao i onaj kojim sam dosao u Firencu, vozi od Rima prema Trstu. I svakog jutra bih zamišljao kako ću jednog dana i ja sesti u taj voz i krenuti ka severu Italije, a odande dalje - prema kući.

"...bio je moj orijentir..."

Nastavio bih brzo prema narednom podvožnjaku gde me čekao znak  za obavezno skretanje u levo, a bela strelica probadala je veliko crveno srce. Taj znak bio je i moj putokaz, bio je  smernica kuda dalje ići, bio je moj orijentir.
Onda bih požurio kroz park (isti onaj park gde smo prošlog proleća  videli vuka, doduše na povodcu) pa pored osnovne škole i pravo preko mostića nad nekim malim kanalom (bacio bih pogled dole i tražio divlje patke), a onda pored grčkog restorana i velike cvećare (Orhideje!!) pa preko raskrsnice, glavnim drumom prema Santa Maria Novelli i onda opet levo kod česme sa anđeoskim glavama, pa preko San Lorenca gde su tezge već postavljane i šareni ljudi se dovikuju, puštaju muziku i kače suvenire...Potom brzo Duoma gde bih se svaki, ali svaki put setio uzdaha koji mi se oteo kada sam ga prvi put video. Onda produžim preko Piazza della Repubblica i još malo i na mercatu sam. 
Svakog božjeg dana išao sam tom istom stazom odbrojavajući koliko mi je ostalo do povratka, vizuelizujući trenutak kada ću zagrliti one koje volim, zahvaljujući se na svemu što sam od života dobio...
A onda bih u trenutku potonuo u blato pijace.

Ne sećam se lica skoro ni jedne mušterije (sem dražesne Senrine, penzionerke iz Malezije koja je par dana svog boravka u Firenci dolazila svakog jutra do mene da kupi po jednu torbu).

Senrina i ja

Ljudi su dolazili i odlazili, zadržavajući se svega par minuta. U tih par minuta trebao bih da ih zavedem i da im prodam torbu, istu onakvu kakvu mogu da kupe gde god da se okrenu. Morao sam da ih nateram, kako znam i umem , da je kupe baš od mene, jer ukoliko bi je dotakli, ukoliko bi samo na tren zastali,a potom produžili dalje ja bih dobio packe od Nikole ("Ja sam četrdeset godina na ovoj pijaci i ne ovde ne postoje dobri i loši dani. Postoje dani kada vi hoćete ili nećete nešto da prodate!"). Nikada nisam radio tako nešto, nikada nisam bio trgovac. Nisam uspevao ni samog sebe da prodam na pravi način. Uvek bih se posipao pepelom, uvek bih samog sebe predstavljao lošijim nego što zaista i jesam. Elementarni nedostatak samopouzdanja me doveo pre par godina na ivicu ambisa odakle me na ovu stranu vratila jedna Ida (HVALA).
Ispostavilo se da imam talenta za prodaju. Već nakon par dana počeo sam da prodajem skoro podjednako dobro kao i ostali, a pri tome nisam govorio italijanski. Moje mušterije su uglavnom bili Amerikanci  jer sam govorio engleski bolje od ostatka ekipe, a pored toga oni su mi se najviše dopadali. Bili su neposredni, ljubazni, nasmejani i prijatni. Svi od reda. Čak i kada bi odbili da kupe torbu, uradili bi to tako suptilno da bi vam ostao osmeh na licu. Često bi počinjali neki prijatan small talk sa mnom. Hvalili su lepote Firence i Italije, pitali bi me odakle sam i interesovali se da li mi nedostaje porodica. Jedna gospođa je bila toliko draga, toliko saosećajna da su mi u oči grunule suze. Simpatična tamnoputa gospođa sa dva dečaka mi je rekla  da ona ima prijatelja Nebojšu koji je poreklom iz Srbije. Jednom prilikom je 6 debeljuškastih crnkinja kupilo šest torbi kod mene u roku od 5 minuta. Lijana i Nikola su ostali bez teksta.
Takođe, radio sam i sa Rusima jer je Nikola bio ubeđen da ih razumem pošto su nam jezici tako slični. Oni su bili sušta suprotnost Amerikancima- bahati, vulgarni i nekulturni. Sa druge strane, neretko bi se obradovali kada bi čuli odakle sam. Kazali bi mi tada da su Srbi i Rusi braća, da vole našu kuhinju ("Mmmmm, pljeskavice..."), da vole da idu u Crnu Goru, a jedna korpulentnija dama mi je rekla da obožava Srbiju i da je služila vojsku na Kosovu!
Sa Japancima sam se trudio da ne radim jer su oni padali na majmunske face i kerefeke kojima je Ašraf bio sklon. Ja jednostavno nisam umeo da se tako kreveljim, a njih uglavnom ništa nisam kapirao. Samo su se smejuljili, blago kimali glavom i izgledali kao da su sa druge planete.
Užasno je pričati o jednom narodu na osnovu nešto pojedinaca koje sretneš u životu, ali činjenica je da sam u Italiji , umesto da se rešim i tih nešto predrasuda koje imam, samo dobio nove...

karusel na Piazza della Repubblica

Stan sam delio sa Marianom, Rumunom koji je već 15 godina živeo u Firenci. Nije znao ni reč engleskog, a ja nisam govorio italijanski. Prvih par dana zajedničkog života nismo skoro ništa pričali, ali nakon par meseci smo već uspevali da komuniciramo.
Bio je to lep, velik, dvosoban stan, moderno opremljen, skoro pa luksuzan. Jedina mana mu je bila što je bio izuzetno hladan. Na podu su bile pločice, a plafoni su bili visoki pa me osećaj hladnoće- koji me je pratio od trenutka kad sam napustio Srbiju - nikad nije napuštao, čak ni noću kad bih se uvukao u krevet i pokrio preko glave, kao kad sam bio mali i pokušavao se sakriti od sveta. Iako sam u svojoj torbi poneo ćebe, Marian mi je dao još jedno i ono me je spasilo. Uopšte, bio je izuzetno dobar momak. Donosio mi je povremeno nešto od klope, davao mi raznorazne stvari koje sam zaboravio ili nisam imao (ćebe, dodatne jastuke, slušalice i mikrofon da bih mogao nesmetano skajpati...), a nedostatak mogućnosti da komuniciram je u suštini bio i dobar jer sam mogao, kada uveče dođem slomljen sa posla - da se nesmetano povučem u svoju sobu jer s njim  svakako nisam mogao da pričam
Ta dva i po sata pre spavanja uglavnom sam provodio na skajpu. Pričao sam sa svima do kojih mi je bilo stalo i do kojih sam mogao na taj način dopreti. Takođe, dosta vremena bih proveo odgovarajući na e-mailove kojih je u početku bilo dosta, koji su stizali svakog dana...Kako je vreme odmicalo, ljudi su počeli sve ređe da mi pišu, a i mene je mrzelo da svima pišem iste stvari. Da sam ostao 3 godine, a ne 3 meseca u Italiji - teško da bih imao kome da se javim kad se vratim.
To je neobično....Ljudi su mi nedostajali. Zamišljao sam naša druženja, zamišljao sam žurke i zagrljaje jer mi je uvek bilo hladno i falila  mi je toplota drugog bića, zamišljao sam kuda ćemo ići i kako ćemo piti vino i kako ću im prepričavati sve ovo o čemu pišem...Ali bio sam toliko umoran i toliko smrznut da sam sve ostavljao za neki drugi put, za neko drugo veče...Pored toga, iznenađujuće koliko su i prijatelji do kojih mi je i dan danas izuzetno stalo proredili svoja jvaljanja. Valjda je ono što je daleko od očiju definitivno daleko i od srca. Bilo je i onih koji su ,koliko god to neverovatno zvučalo, iz raznoraznih razloga pokušavali da me povrede. A samo jednom sam zbog toga pustio suzu, one večeri kada je jedan od njih napisao -"Ej, pali. Pošto je Luj Viton torba? Mislim, ti prodaješ torbe tamo, zar ne?".  Namera je bila jasna,da me ponizi i povredi. Poruka je uspela samo da me povredi, ali neka to služi njemu na čast.

Tih večeri na skajpu sam se neretko osećao užasno. Znao sam da plačem, da se derem, da budem zajedljiv, da budem nesrećan, da planiram povratak, da budem razdragan. Rastužilo bi me kad bih video Stašu; kada bi mi rekla da joj nedostajem morao bih prekinuti vezu (slika koja upravo dolazi: svako veče samo joj morao pokazivati rolere koje sam joj kupio). Umeo sam da zaplačem zbog Lole, naročito kada bih video kako reaguje na moj glas, kako cvili i me traži po sobi dok do nje dopire moj glas sa zvučnika. Ponekad bih nešto pogrešno razumeo ili prosto odreagovao neprikladno na nešto što čujem ili vidim ...Ovo najbolje mogu da razumeju oni koji su ikada koristili skajp da dopru do nekog koga vole...Ponekad je to teško i dok drugu osobu držiš za ruku, a skoro je nemoguće kada to izgovaraš ekranu svog lap topa....

Nagoveštaj proleća pretvorio je  Firencu u najlepši grad na svetu.
Koliko god sam se osećao nesrećnim i usamljenim, taj grad sam obožavao. Dani su postali duži i topliji i počeo sam da pauze provodim ležeći ili sedeći po trgovima, negde na suncu Toskane koje me je milovalo i grejalo i činilo da se počnem osećati manje usamljenim i manje nesrećnim.
Ponekad bih sedeo na Piazza della Repubblica, nedaleko od lepog malog karusela i gledao klince kako se vozaju i uživaju. Ponekad sam celu pauzu znao da provedem na Piazza della Signoria i uživam u muzici uličnih svirača. Ili bih, jednostavno, špijunirao turiste iz celog sveta, gledao njihove reakcije na Palazzo vecchio, gledao kako se nameštaju za slikanje, slušao o čemu pričaju. Ili bih otišao do reke Arno i sedeo negde, na nekom od mostova ili neposredno pored vode, i gledao u reku.

Vanja i ja pored reke Arno

 Ponekad bih, naročito kišnim danima, otišao u jednu divnu knjižaru, koju sam nažalost otkrio tek kad je otoplilo, i prelistavao enciklopedije o umetnosti, putopisne knjige, knjige fotografija, biografije...
Uveče ,kad bih završio sa poslom, lagano bih se vukao kući prolazeći pored gomile restorana, vukući se nekim uličicama kojima inače ne prolazim, ne bih li upoznao bolje grad. Počesto bih zalutao... Onda bih se vraćao nazad pa pokušavao opet da nađem put do stana. Iako bih tako izgubio bar sat vremena od odmora - uživao sam u tim skitnjama. Pronalazio sam neke nove parkove, neke nove balkone, neke druge kapije. A najlepše sam se osećao kada bih od Nemanje pozajmio bicikl i vozikao se gradom. Znao sam da će svemu tome doći kraj i trudio sam se da što više lepote tog grada sačuvam u sećanju.

Turista je svakim danom bilo sve više i uživao sam u toj gužvi, u osećaju anonimnosti, u posmatranju najneobičnijih ljudi koje bi mogli da zamislite. Na svakom ćošku neki ulični svirač bio zabavljao grupe ljudi koje bi aplaudirale i ubacivale novčiće u njihove šešire. Svako veče dvoje umetnika bi na asfaltu kredama slikalo replike najčuvenijih svetskih remek dela (a ujutro bi ta remek dela ulične umetnosti nestala oprana šmrkovima). Senegalci su razvlačili velike plahte i ređali po njima torbe, a onda bežali glavom bez obzira kad bi se odnekud pojavili karabinjeri. Hara krišne su igrale i pevale svako veče ulicom koja  se pruža pored mercata. Španski turisti su pili i vikali i pevali ispred Duoma. Novi i novi plakati su pozivali na raznorazne izložbe. Na sve strane su razni ljudi nešto nudili -postere sa Botičelijevom Venerom ili Raffaellovim zamišljenim anđelčićima, kišobrane i kabanice kao u romanu Vedrane Rudan, satove i parfeme; konobari su mahali menijima i pozivali u pasticerije i picerije, vazduh je mirisao na travu i dim cigarete, odsvakud je dopiralo Ciao bella!!!, bežao sam čas levo, a čas desno da izbegnem mopede i bicikle, izlozi su vrištali.

svako veče dvoje umetnika bi na asfaltu kredama slikalo replike najčuvenijih svetskih remek dela

"Svaki hotel ima mesto gde se završava tepih, nepropustljivu granicu između klijentele i socijale. Granicu koja deli uređenu iluziju od robova koji iluziju grade."
Tako je i sa gradovima. Živeći na samoj toj ivici puna dva meseca, doneo sam odluku da se vratim u Srbiju i ne pokušavam ostati ilegalno, jer, obespravljen kakav sam bio i tokom legalnog boravka, nisam mogao ni da zamislim šta bi mi se desilo da sam u potpunosti zavisio od ostalih...

 -nastaviće se-

replika Davida ispred Palazzo Vecchio