Rodna kuća Leonarda da Vinčija (jedan divan izlet)

L'uomo di Vinci
Drvena skulptura, delo Maria Cerolia (1987) u Vinčiju,  inspirisana čuvenim Leonardovim crtežom - Vitruvijev čovek.

Postoje izleti koje nikada neću zaboraviti, a ovaj o kojem ću vam pripovedati jedan je od tih.
Pre par godina moj dragi školski drug Igor Parožanin postavio je na facebook fotografiju rodne kuće Leonarda da Vinčija. Nije to bila fotka made by himslef, ali je u trenutku kad sam je ugledao probudila u meni želju da tu kuću obiđem vrlo skoro. Par meseci potom, po prvi put u životu krenuo sam u Firencu.
Tokom te  posete Toskani nisam bio u prilici da odem do Vinčija. Ali, stići do tamo mogli smo samo delimično vozom,a delimično busom te ostatak puta pešice. Delovalo je isuviše komplikovano da Zoki, Milica u sedmom mesecu trudnoće i ja presedamo i truckamo se od nemila do nedraga, tim pre što je bilo dovoljno atraktivnih mesta za posetiti, a na kraju smo, svakako, vreme  potrošili podjednako korisno. Ali, kada sam naredne godine došao u Firencu na par meseci- bio sam siguran da ću jednog lepog dana posetiti Vinči, pre nego se vratim u Srbiju. Tako je i bilo.
Kada je već bilo izvesno da mi Jelena dolazi u posetu odlučio sam joj za rođendan podariti jedan  izlet za pamćenje. Priključili su nam se i Milica i Vanja, tog časa star 9 meseci.
Umesto da kao svi pristojni i mentalno zdravi turisti za jednodnevni izlet odaberemo San Gimignano, Cinque Terre ili makar Luccu- mi smo se odlučili (tačnije ja sam se odlučio) za Vinči. Proučavajući redove vožnje ( www.trenitalia.com), izabrali smo da krenemo sa Santa Maria Novelle vozom negde pre podneva, ne bi li u Empoliju uhvatili đački autobus za Vinči. Naoružani samo sendvičima za kasnije, par flaša vode i jednom vekom hleba da ga Vanja glođe u napadima nervoze, mi krećemo.

Milica, Vanja i ja u vozu, na putu do Empolija

Vanja spava u parkiću u Empoliju

Čekajući bus do Vinči-ja

I tako... Nakon nepunih pola sata evo nas u Empoliju, italijanskom gradiću ni po čemu poznatom i specifičnom, barem ne meni, sem što je u pitanju zgodno mesto za presesti na putu od Firence prema nekim drugim atraktivnijim destinacijama... 

Silazimo sa voza i odlazimo do obližnjeg parkića da sačekamo  da se pojavi đački autobus koji će decu i nas sa njima razvesti po okolnim selima među kojima je i Vinči. Vanja spava, upravo smo izveli beskonačno smešno presvlačenje pelene tu u parku. Uspevam da nekako dobavim red vožnje i shvatamo da ćemo u Empoliju provesti skoro čitav sat. Deca se skupljaju, dolaze razni autobusi i odvoze ih u nepoznatim pravcima. Nakon nekog vremena stiže i naš autobus. Ukrcavamo se i krećemo put Vinčija. Do tamo se vozimo nekih dvadesetak minuta, ako se dobro sećam. Deca ulaze i izlaze na svakoj stanici, a naša stanica je negde u centru sela. Neko dete nam kaže da izađemo kod cavalli-a (konja), pa ga mi poslušamo kada kroz prozor uočimo zanimljiv spomenik u obliku konja.
Centar sela je kao i svaki centar sela. Par prodavnica, parkić, u parku statua (upravo konj, malopre pomenuti). Tek sad ne znamo na koju stranu da krenemo. Vodeći se logikom da ništa slično rodnoj kući velikog genija kao ni očekivanoj crkvi u kojoj je kršten nismo videli pri dolasku, odlučujemo se da krenemo dalje, u pravcu u kom je otperjao i sam autobus kad smo izašli iz njega.
Posle vreve Firence ("Diznilenda za odrasle", kako ju je nazvala jedna devojka iz Milana s kojom sam pio neko vino jedne noći u Briselu) opuštena šetnja polu pustim ulicama nam prija. Tek tu i tamo ponešto signalizra da se nalazimo na tako bitnom mestu- putokaz koji nas upućuje prema Muzeju Leonarda da Vinčija (http://www.museoleonardiano.it/eng), plakati koji najavljuju izložbu i poneki turista. Muzej se nalazi u sklopu stare tvrđave poznate kao i Brod tvrđava zbog svog elipsastog, bademastog oblika, neposredno uz crkvu Svetog Krsta u kojoj je Leonardo kršten. Crkva kao crkva, koliko god ovo zvučalo bez veze (kada si u Italiji, naročito u Toskani- nagledaš se crkvi za skoro ceo život) i iako je svaka na neki način specifična, opet su i sve iste. A vremenom ti se informacije o tome zbog čega je koja poznata i ko je oslikao koji oltar i ko se tu venčao ili krstio ili samo tuda prošao- sve ti se to izmeša... Što se muzeja tice, Trip Advisor i svi ostali dostupni izvori ukazivali su na to da ga možemo slobodno preskočiti jer sadržajno možda i nije vredan gubljenja dragocenog vremena,a ni ulaznica nije bila baš jeftina, naročito jer nas je bilo troje. Ali, pre svega -vremenski smo bili ograničeni. Uostalom, čak dovde smo došli ne bi li našli kuću, a ni dalje nismo imali pojma gde se nalazi i kako ćemo do nje stići. U turističkom info centru rekli su nam nešto slično što sam već saznao i na netu- kuća se nalazi na 3 km od Vinčija, u selu Anchinao na brdu Montalbano... Kasnije ćemo ustanoviti da 3 km možda nisu 3 već bar 5, a od sela nećemo videti ništa do te jedne kuće, sasvim dovoljne jer smo, dakako, zbog nje i došli.

L'uomo di Vinci

Predah na platou ispred crkve Svetog krsta u kojoj je Leonardo kršten. Iza mene Muzej Leonarada da Vinčija, a tamo daleko iza Montalbano brda i selo Anchiano u kom je Leonardova rodna kuća

Gde god da kreneš-sve je u znaku Leonarda. Muzeji, hoteli, restorani, suveniri-sve je, posve logično, isnpirisano samim Leonardom i njegovim delom

ispred crkve Svetog Krsta

crkva Svetog Krsta, Vinči

detalj, crkva Svetog Krsta

oltar u crkvi Svetog Krsta

na putu prema seocetu Anchiano i rodnoj kući Leonarda da Vinčija

Polako izlazimo iz sela i ispred nas je samo put okružen maslinjacima. Na svakih tek par minuta prođe neko vozilo. Nigde putokaza, nigde dokaza da ne grešimo. I tako landaramo putem, guramo kolica, smejemo se i slikamo tu i tamo. Nailazimo na raskrsnicu sa putokazom i shvatamo da od dva moguća puta- jednog koji lagano talasa dalje u istoj ravni i drugog koji počinje strmo da ide bogu pod oblake- nama pripada onaj teži. Nastavljamo. Ovde više i ne očekujemo nekog ili nešto da sretnemo (osim sokola. strepim i od čuvenih divljih svinja tog kraja).
 Dan je lep; opušteni smo iako smo se već dovoljno udaljili od sela da bi se mogli zabrinuti šta ćemo u slučaju kiše (oblaci se skupljaju i razvlače, nestaju, kotrljaju se kao nestašni mačići), a blagog pojma nemamo ni koliko smo udaljeni od našeg cilja i da li se prema njemu uopšte i krećemo. Prolazimo pored nekog napuštenog restorana (približavajući se nadamo se da je to kuća koju tražimo) i donosimo odluku ukoliko u narednih 15 minuta ovog planinarenja ne naiđemo na kuću koju tražimo da ćemo se okrenuti i poći nazad prema selu... Srećemo dvojicu biciklista koji nam kažu da je kuća tu, blizu, iza još koje okuke...

na putu prema kući, negde nigde :D

neočekivano dobar pogled na stari grad Vinči i tvrđavu, uslikano iz neke tačke kad smo već dobrano zagazili drumom

svuda uokolo maslinjaci

prevrtljivo toskansko nebo

kardio trening

I zaista je tu. Eto nas ispred kuće, rodne kuće Leonarda da Vinčija. Kuća je ograđena žicom i svuda okolo su natpisi da su radovi u toku, kuća se renovira. Nema načina ni u dvorište da uđemo osim da preskačemo ograde i reskiramo da nas sve sa devetomesečnom bebom pohapse karabinjeri (pod pretpostavkom da postoji video nadzor, a utisak je da tu čak nema ni struje, a kamoli video nadzora). Posle primećujemo neke majstore, ljude koji se vrzmaju kroz dvorište i ulaze i izlaze iz kuće. Smeštamo se na travu ispod maslina, vadimo ćebe, vadimo bebu iz kolica , vadimo sendviče, vodu...i kreće smeh, zezanje, slikanje ...opuštanje... Nismo ušli u kuću, obišli smo je spolja, provlačeći se kroz koprive i koješta, preko ograde smo zavirivali u dvorište pa i napravili neke fotke, ali smo bili tu. Na njegovom izvoru. I bilo nam je super.
 Iako naša poseta deluje besmisleno pamtiću ovaj izlet kao jedan od najotkačenijih i najspontanijih na kojima sam bio... Stotinjak metara od kuće uočimo parking, namenjen posetiocima kojih nema ni od korova, a na samom parkingu i jednu kamp-kućicu, priručnu suvenirnicu, kafić i restorančić-sve u jednom. Milica odlazi da nam kupi kafu, zbog naša tri espresa ljubazna radnica pali naftni generator struje jer, sada je to već evidnetno, ovde su tekovine savremenog društva tek za korak odmakle u odnosu na period kada je mali Leonrado tuda tabanao ispod maslina idući u skolu ili gde god da se uputio. Makar je tako ovog dana. Predpostavljam da turista nije bilo između ostalog zato što su ozbiljno shvatili uputstva iz turističkog biroa da se kuća renovira i da ovog časa tu zaista nema šta da se vidi, sem spoljnih zidova. Ali, ne- mi smo se svakako uputili i srećan sam zbog toga.
Nebo nas upozorava da je vreme možda da krenemo, a i sat nam ukazuje na to, nakon nešto manje od dva sata odmora ispod stoljetnih maslina, uživanja u pogledu na planine i gore oko nas, upijanja pozitivne energije ovog mesta, uživanja u smehu i suncu i sendvičima - spremni smo za povratak, strmoglavi spust niz padinu, kretanje od srednjovekovnog ambijenta, tako dalekog tog časa od moderne civilizacije , prema selu, a potom i Firenci.

ručak na travi, neposredno ispred rodne kuće Leonarda da Vinčija

prelep pogled na stazicu kojom je mali Leonardo tabanao u školu, na selo Anchiano (moja pretpostavka, kad već selo na ovom pohodu ne videsmo) i toskanska brda u daljini

tokom naše posete kuća je renovirana

I tako... Jurimo istim putem kojim smo došli. Prevrtljivo toskansko nebo nam preti. Skupljaju se olovni oblaci i vetar fijuče kroz maslinjake. Naizmenično guramo kolica i molimo boga da kiša ne počne jer suludost ove avanture u tom slučaju dobila bi i notu tragičnog. Kilometrima daleko od civilizacije, sa pokislom bebom u kolicima, na nekoj lokalnoj cesti... Nepromišljeno sa naše strane. Ali dobra vila putovanja, ona koja me čuva na svakom koraku i ovog puta, udružena sa Leonardovim duhom, verovatno počastvovanim našom hrabrošću i najboljim namerama kada smo na njegov izvor krenuli, drži oblake i ne da im da nas stignu. I satru. Stižemo do sela, a tu je već lakše. Sklonićemo se već negde. Obilazimo par lokalnih suvenirnica, Vanja se meškolji u kolicima. Ne kupujemo preskupo maslinovo ulje, sireve i šta se već nudi. Na kraju krajeva, nismo mi ni klasični turisti. Prodavci nas ne smaraju, ne pokušavaju da nam uvale koješta. Ovo nije Firenca, ovde je sve mnogo opuštenije.
Vraćamo se do spomenika konju i čekamo bus. Pravimo par nesupešnih slika (priložene), smejemo se. Osećamo lepotu ovog dana kako nam ispunjava vrške svakog nerva. Već tamo shvaćam da ga nikad neću zaboraviti, prožimam se uspomenom koja se rađa.

povratak

centar Vinci-ja, spomenik inspirisan Leonardovim crtežima konja

Možda postoje i atraktivniji jednodnevni izleti po Toskani (izuzimam  glavne tačke- Firencu, Siennu, Pisu, San Gimignano), ali svakako bih od srca preporučio da se obiđe i ovo zavučeno selce, bez obzira sto pešacima namernicima sama kuća i  nije baš usput. Odmaknuti se od sve te jagme za svojim komadom renesanse prošlosti, uživati u prelepim brežuljcima i autentičnim pejzažima, posetiti neke svete kote- sve su to razlozi da se Vinči definitivno poseti.
Razdragan i slobodan duh napraviće avanturu od bilo čega.