skitanje : јун 2013

Ovaj post ne zahteva moj uvod.
Iako preferiram obilaske i putovanja u sopstvenoj režiji, od srca preporučujem da se Aušvic poseti organizovanom turom, kakve se, širom Krakowa, nude na svakom ćošku. Uostalom, koliko god to bizarno zvučalo- na neki način Krakow i živi od tragedije koja ga je zadesila, makar ne na nekom spiritualnom nivou, ali svakako u nekom metaforičkom i ekonomskom kontekstu. Uostalom, i sam sam između Praga i Krakowa za ovoproletnji izlet izabrao Poljsku i to, na prvom mestu, zbog Aušvica.
Aušvic se nalazi na 50 km od Krakowa, u mestu Oświęcim (na nemačkom: Auschwitz). Ukoliko od Krakowa do tamo idete u sopstvenoj režiji cena autobuske karte je 13 zlota (4 zlota se dobije za jedan euro, otprilike) u jednom pravcu. Ako do logora dođete pre 10 sati, ne plaćate vodiča, dok je posle 10 časova obilazak muzeja i logora obavezan u prisustvu vodiča. Usluge vodiča koštaju 40 zlota. Da bi izbegli plaćanje istih iz Krakowa morate da krenete najkasnije u 8 sati, a posle sa stanice u tom mestašcu da nekako stignete i do memorijalnog muzeja, potom - po obilasku Aušvica I, da se organizujete da bi stigli do 3 km udaljenog Birkenaua, a nakon svega i stignete na autobus kojim ćete se vratiti za Krakow. Stoga mi se učinilo logičnijim i jednostavnijim da platim oko 100 zlota za organizovan obilazak koji uključuje sve transfere i usluge vodiča. Ukoliko ste student ostvarujete dodatne popuste. Postoje još neke grupe koje imaju pravo na popust, ali pošto nisam pripadao nijednoj od njih - zaboravio sam i koje su to grupe i koliki popust dobijaju. Inače, pre odlaska u Aušvic računajte da će vam to uzeti nekih 7-8 sati (uključujući i vožnju do muzeja kao i povratak). I ne zalećite se, ne plaćajte aranžman u prvoj agenciji jer cene variraju i idu i do 130 zlota po osobi na pojedinim mestima.
Put do tamo je depresivan , kao i uostalom ceo taj izlet. Nisam ni očekivao zabavu. Nisam ni očekivao da bude lako, lepo. Ipak, osećaj je teži od očekivanog.

U busu do muzeja smo gledali dokumentarni film Oslobađanje Aušvica koji je snimio neki sovjetski vojnik. Film, koji se, koliko znam, inače može odgledati i u samom memorijalnom centru je, u najmanju ruku, užasan. U pitanju su dokumentarni snimci logora i ono nešto preživelih logoraša neposredno po oslobađanju istog... Teško je jasno opisati kako izgledaju ti ljudi, kako se kreću, nemoguće je objasniti njihove poglede i krajnje odsustvo ne samo radosti već i malo duha... Film objašnjava samo mali deo užasa koji se tamo odigrao i posve nedvosmisleno svedoči o veličini tragedije koja je zadesila sve te ljude. Ako bih mogao izdvojiti dve slike kojima bih sažeo sve ono što sam u ovom obilasku video, dve slike koje objedinjuju sav užas tog trenutka istorije - to su slika logoraša koji sede u šumici i čekaju egzekuciju (o čemu ću napisati još koju reč kasnije) i snimak logoraša u trenutku kada oslobodioci dolaze. Ti prazni pogledi, ta nemoć, svedenost ljudskog bića na telo - izdeformisano i izrabljeno, ta pomirenost sa sudbinom i nemogućnost da se poveruje da je moguće nastaviti život... Kažu da su čak i mala deca, koja se zapravo ne mogu ni sećati svega kroz šta su u logoru prošli, kasnije, kada su odrasla i dalje imala strah od laveža pasa, uniformi i nemačkog jezika...

Utisak je da je Aušvic definitivno jedno od najdepresivnijih mesta na planeti. Jednolične zgrade i barake napravljene od cigle, uličice koje se seku pod pravim uglom, uredno podšišana trava kao iz nekog američkog kampusa i gomila breza....I energija koja se stravično oseti, a čijom se analizom ne bih sada bavio.
Obilazak Aušvica I počinje prolaskom ispod čuvenog luka sa natpisom Arbeit Macht Frei, cinične poruke koja je dočekivala logoraše svakog dana po povratku sa celodnevnog posla.

Obilazak logora podrazumeva obilazak zgradica od cigle koje su nekada služile kao smeštajni objekti za logoraše, a koje su sada adaptirane u izložbeni prostor. Od barake do barake kroz obilje fotografija i dokumenata polako se upoznajemo sa istorijom Aušvica... Ne bih želeo sada da iznosim istorijske činjenice sa kojima se možete upoznati kroz par sekundi zahvaljujući internetu... Skoncentrisaću se na svega par neophodnih podataka da bi se bolje razumele priložene fotografije (sve odreda su naše; fotografisanje je dozvoljeno izuzev na svega par mesta kao sto su ćelije za mučenje, smeštene u podrumu jedne od baraka....), kao i na neke od misli i zapažanja do kojih sam došao/koje su mi došle...

Aušvic I je pre svega bio zamišljen kao zatvor/logor za političke protivnike, pre svega iz Poljske . Vremenom je prerastao u administrativni centar celokupnog kompleksa koji su činili Aušvic I, Aušvic II ili Birkenau i Aušvic III ili Monovic kao i 40 podlogora u okolini. Pored logoraskih baraka tu je bila smeštena i bonica za zaposlene u logoru, vila u kojoj je živeo upravnik logora sa svojom porodicom kao i kompletna administracija. Gospođa jednog od upravnika je rekla svojevremeno da je to mesto za nju bilo parče raja, što svedoči o apsolutnom odsustvu ili bilo kakve svesti o tome šta se tu dešavalo ili o apsolutnom odsustvu bilo kakvog razuma i čovečnosti u toj ženi; sličnu tezu, očigledno inspirisanu baš ovim mestom, nalazimo i u romanu/filmu Dečak u Prugastoj Pidžami gde sin upravnika logora ne može da pojmi ko su svi ti ljudi u šarenim uniformama koje viđa u daljini sa svoga prozora. Iako ovaj roman ne spada u literarne poslastice - ipak ga od srca preporučujem, naročito ukoliko vam je problematika genocida iz bilo kog razloga interesantna. Od beletristike koja se bavi temom života u logorima najrealniji, najopipljiviji, najživotniji roman koji sam pročitao jeste Ljuljaška Daha nobelovke Herte Miler koji, doduše, svedoči o iskustvu logoraša u sovjetskim logorima. Molio bih čitaoce ovog bloga da ,ukoliko imaju da sugerišu sličnu literaturu, ostave komentar..
Eksponati koji su izloženi u Aušvicu I svedoče o zločinima koje normalan čovek ne može ni da zamisli. Od prostorije do prostorije užas raste...


Jedna od fotografija iz memorijalnog muzeja. Prikazuje dolazak novih logoraša u Birkenau. Sa jedne strane su žene i deca, sa druge muškarci. U ovom trenutku se odlučuje o njihovoj daljoj sudbini. Ova fotografija ovekovečuje trenutak posle kog će najveći deo ljudi sa slike otići direktno u gasne komore.

Prispeli logoraši, verovatno iz neke istočnoevropske zemlje, ako je suditi po sirotinjskoj odeći na njima. Šokantni su osmesi na njihovim licima. Jeziva je pomisao da i ne znaju šta ih čeka.

Gomila kofera pa i korpi u kojima su logoraši doneli najvrednije stvari koje su imali. Pre deportacije im je rečeno da spakuju vrednosti i ponesu sa sobom. Dva razloga su za to. Pre svega - nemci su , pre nego im uzmu živote, oduzimali sve što se na bilo koji način moglo iskoristiti ili prodati. Drugi razlog je psihološke prirode - hteli su da se ne diže prevelika panika i da ljudi imaju osećaj da je u pitanju samo deportacija, a ne i odlazak u logor smrti.

Deo logora u kom su preuzimane,a potom i razvrstavane lične stvari logoraša , zvao se Kanada. U to doba je Kanada smatrana za najbogatiju i najprosperitetniju zemlju na svetu.

U jednoj od soba u memorijalnom centru nalaze se čitava brda od cipela oduzetih logorašima

" ...Posle malo ušli smo u ogromno stovarište stare obuće - četrnaest miliona pari starih cipela. Obuća ljudi spaljenih u logorskim krematorijumima. U izdvojenom prostoru od nekoliko kubnih metara leži obućica spaljene dece, koju ona nisu stigla da pocepaju. Ima tu iskrivljenih cipela, sandala kroz koje je propao prst, novih crvenih, belih cipelica obuvenih, vidi se, pred sam put..." sećanja Desanke Maksimović

Apsolutno sve što su mogli tim ljudima uzeti, nacisti su uzeli. Čak su mrtvima, pre spaljivanja, vadili zlatne zube.

"...Zatim sam video decu.… Strašna slika: stomaci naduveni od gladi, oči koje lutaju, ruke kao grančice, tanke nožice,glava ogromna, a sve ostalo kao i da nije ljudsko – kao da im je neko prišio. Deca su ćutala i pokazivala brojeve, istetovirane na ruci. Оvi ljudi nisu imali suze.Video sam da pokušavaju da brišu oči,ali oči su ustajale suve... " Iz knjige heroja SSSR Vasilija Petrenkа "Do i posle Aušvica".

Kreveti u jednoj od baraka. Logoraši su se pokrivali samo slamom. Odeća im je bila tanka i nedovoljna, naročito kada temperature padnu dvadesetak stepeni ispod nule. Veliki broj ljudi umro je u logoru od gladi, zime i totalne iscrpljenosti organizma.

Zid smrti, mesto gde su logoraši streljani...

Prozori na baraci pored zida smrti bili zu zakovani da logoraši ne bi videli šta se tu dešava...

Slike logoraša. Praksa slikanja logoraša vremenom je ukinuta jer ih je bilo jako mnogo i to je bilo skupo. Počeli su ih obeležavati brojevima koje bi im istetovirali na ruci.

Ovo je posebno mučan hodnik jer te žrtve sada dobijaju lice, dobijaju imena i još poneke podatke, postaju konkretne osobe, a ne samo neko iz onog konačnog zbira od 1.300.000 ubijenih...

Prazne limenke ciklona B, pesticida na bazi cijanida koji je korišćen za "konačno rešavanje jevrejskog pitanja"....


Možda najupečatljiviji eksponat ove sumorne izložbe je cela soba ispunjena ljudskom kosom...Kosu su skidali ženama pre slanja u gasne komore, a posle su tu istu kosu nakon dezinfekcije koristili za punjenje jorgana, izradu logoraških odela, podstavljanje vojničkih jakni i kaputa... Neverovatno je koliko su nacisti bili ekonomični. Čak je i pepeo koji je ostajao posle spaljivanja ubijenih logoraša bio iskorišćen za pounjavanje raznih jama i vrtača...

Jedini sačuvani krematorijum. Nalazi se u Aušvicu I, na svega 300 metara od kuće u kojoj su , sa gomilom posluge, u javećem luksuzu živeli upravnici logora sa svojim porodicama.

peć u krematorijumu

Birkenau ili Aušvic II zapravo jeste mesto gde se najveći deo tih suludih zločina i odigravao. Nalazi se na 3 km od Aušvica I i do tamo stižemo relativno brzo, shuttle busom. Prvo što primetite jeste zloglasna kapija kroz koju su vozom, iz raznih delova Evrope, stizali budući logoraši. Motiv tih zlokobnih usta koja gutaju vozove, koja gutaju živote, ta kapija kroz koju su po poslednji put prošli 1.300.000 ljudi, koliko ih je u Aušvicu ubijeno, veoma je prepoznatljiv. Sećate ga se iz filma Šindelrova Lista, ali i iz mnogih drugih filmova, sa fotografija, iz dokumenata o ovom prokletom mestu.

Ulaz u logor smrti Birkenau. Vrata smrti kroz koja su vozom donošeni ljudi , na prvom mestu jevreji, iz čitave Evrope. Mesto gde je pobijeno oko 1.300.000 ljudi.

Od Aušvica II ostalo je malo toga da se vidi. Nacisti su se, neposredno pred oslobađanje Aušvica svojski potrudili da unište sve moguće materijalne dokaze o postojanju ovog mesta. Nisu uspeli u nameri da unište sve, ali nije ostalo puno - sem tragova od 4 ogromna krematorijuma i gasnih komora. Ostalo je tek nešto baraka i to je to. Dovoljno za rekonstrukciju ukoliko zaista otvorite oči jer u ovom mestu

vazduh je zgusnut od tolikih duša koje tuda lutaju.
Birkenau je ogromna poljana, koju preseca železnička pruga. Gledano od kapije - desna strana je bila ženski, a leva strana muški radni logor. Negde na sredini nalazi se raskrsnica na kojoj je odlučivano o životu i smrti u deliću sekundi. Ljudi koji su izlazili iz vozova tu su pregledani od strane nacističkih lekara i on bi ih odmah sortirao - umiru odmah ili ostaju do daljnjeg. Oni koji su na licu mesta osuđeni na smrt odvođeni su u gasne komore. Pošto je kapacitet tih komora bio mali u odnosu na broj ljudi koji su dolazili, pojedinim danima cele porodice - tačnije- najčešće su to bile majke sa decom i starci - sedeli bi u šumici iza komora i čekale svoj red. Sedeli, posve zbunjeni, sedeli i čekali da ih ubiju. To je nezamislivo. Breze, topole i šta li se već leluja tamo scenografije su za najgrozniju noćnu moru.

Panromaski pogled na Birkenau. Kao što se da videti, od logora je ostalo tek nešto baraka, pruga i stražarska kućica sa koje je i nastala ova fotografija. Desni deo logora bio je namenjen muškarcima, levi ženama i deci. Na samom kraju se nazire zloglasna šumica...

Ponekad je gužva bila tolika da su decu rešavali po kratkom postupku - direktno ih bacajući u peći. Ono što vidiš, čuješ i ,pre svega, osetiš na ovom mestu - zauvek ti izmeni svest o ljudskom rodu.
Obilazak Birkenaua bez pratnje vodiča bio bi tek težak. Po ogromnoj livadi razbacano je par preostalih baraka, a tek neke od njih su otvorene za posetitelje. Te barake, nekadašnje konjušnice - primale su i po 700-800 ljudi odjednom. Na krevetima, ako se krevetima može nazvati hrpa dasaka sa nešto slame na njima spavalo je po 4-5 ljudi. Nije se znalo da li je gore spavati na spratu - odmah ispod krova koji je propuštao svu studen zimi i svu vrelinu leta - ili dole, ispod, neposredno uz zemlju, naročito kada se uzme u obzir da su logoraši patili od konstantne , posve nekontrolisanje dijareje.
Užas ovog mesta se ureže u um. Koliko god da se spremite na ono što ćete videti, nemoguće je spremiti se u potpunosti. Nemoguće je i meni sada prepričati sve što sam video i osetio tokom tih par sati pri tome, iako izuzetno empatičan - trudio sam se da se što manje poistovećujem sa ljudima čiji su životi na tom mestu završili.
Neka počivaju u miru.
Ovaj post ne zahteva moj zaključak.

Jedini preostao vagon, od onih kojim su logoraši iz čitave Evrope dopremani u Aušvic. Zanimljiv detalj je kamenje koje se na slici vidi. Po jevrejskom običaju ono se donosi na grob ili mesto egzekucije što potiče iz nekih pradavnih vremena kada su tela pokojnika iznošena iz naselja i ostavljana u pustinji. Kamenjem bi se pokrili humka ili leš da ga ne raznose divlje zveri.

Unutrašnjost jedne od baraka u kojima su bili smešteni logoraši, oni koji su bili radna snaga. na jednom krevetu je spavalo više ljudi,a u jednoj ovakvoj baraci, adaptiranoj konjušnici, znalo je biti i 700-800 ljudi.

Toaleti u logoru...Smatralo se privilegijom da se u ovoj prostoriji radi, da se održava higijena zahoda jer ta mesta su bila toplija od rudnika i poljana, a imao si i mogućnost da zahod češće koristiš. Inače, logoraši su imali pravo svakog dana da u zahod idu dva puta po 5 minuta. Imajući u vidu da su bolovali od neizlečive dijareje, tifusa i ko zna kakvih upala - jasno je koliko je ovo bilo nehumano i ponižavajuće (koliko li su ti pojmovi uopšte relativni nakon svih ovih saznanja!).

Ostaci jednog od 4 čuvena krematorijuma u Birkenau. Ovo je onaj kog su u jednoj pobuni uništili sami logoraši što je herojstvo koje je teško pojmiti. Ostale su uništili nacisti ne bi li sakrili što više fizičkih dokaza postojanja zloglasnog logora smrti.

Pogled iz stražarske kućice, iznad vrata smrti- ulaza u Birkenau. nalazim dosta simbolike u ovoj fotografiji - počev od krsta kog formiraju prečke na prozoru, preko račvanja pruge i iznenadnog gubitka perspektive u daljini, gde iznad zemljanog dela naglo počinje nebo...