O jednoj šansoni (posveta Lale Andersen, Lili Marlene, Marlene Dietrich i ostrvu Langeoog)

Priča ti ponekad dođe sama.
Tog jednog dana na Langeoogu sam, na putu do plaže, naleteo na grupu penzionera koji su horski pevali „Lili Marlene“ na nemačkom, naravno.

 Obožavam tu pesmu. Toliko je volim da sam naterao onomad Zokija da u Berlinu pronađemo grob Marlene Dietrich, da tamo položimo cveće, zapalimo sveće i otpevamo nešto velikoj glumici u čast (doduše, pevali smo „Falling in love again“ jer smo samo to uspeli uvežbati 😎). Ostao sam vam dužan prepričati tu epizodu, podsetite me na to.
Nisam, međutim, siguran šta sam osetio dok sam slušao ove matore veseljake kako je pevaju. Znate, ipak možda je ovu pesmu voleo i Firer lično, a ovaj hor pamti ’39-u sigurno. I uprkos nekoj vrsti zebnje koju sam osetio, na kraju mi je bio beskrajno ljubak ceo taj prizor, ta pitoreska sa vodotornjem i peščanim dinama u pozadini, nestvarna slika sa obale ostrva u Severnom moru, slika optočena zvukom jedne od najlepših ljubavnih šansona ikad ...

Memorijalni spomenik Lale Anderesen na ostrvu Langeoog

A onda mi je  Zokijeva drugarica Chantelle objasnila da je to mesto na kom si je grupica raspevanih penzionera dala oduška, zapravo memorijalni spomenik Lili Marlene. Da, baš ovaj sa slike, spomenik posvećen jednoj pesmi, jednom fiktivnom liku i jednoj, nama manje poznatoj, nemačkoj pevačici - Lale Andersen, koja je davne 1939.godine snimila originalnu, prvu verziju ove pesme koju će kasnije širom sveta proslaviti predivna Marlena!!!
O kako me to samo obradovalo! I kako to obično biva - jedno saznanje vuče drugo i jedna slika dovodi do sledeće. Saznadoh da je Lale Andersen sahranjena upravo na Langeoogu! I već narednog popodneva krenusmo da tražimo njen grob na malom lokalnom groblju ušuškanom u raskošnom rastinju ostrva (pomalo je morbidno što u prvih deset rečenica ove priče spominjem već dva groba; ne radi se ovde o mojoj  nekrofilskoj naklonosti ka obilascima preminulih zvezda koliko o želji da se oda počast epohama, umetnicima ili nevino stradalima, nešto kao najčistija zahvalnost - na pola puta između ljubavi i dubokog poštovanja za njihov doprinos ili žrtvu).

 

 Što je Lale sahranjena upravo na Langeoogu i ko je Lale Andersen bila? Kakav je život vodila? Zašto je "Lili Marlene" postala toliko popularna da su je pevali vojnici sa obe strane linije fronta?
Mnogo pitanja mi se vrzmalo po glavi tog dana... A onda su počeli da pristižu i odgovori iz različitih izvora.

 

Lale Andersen

Lale Andersen (23. mart 1905. – 29. avgust 1972.)  je bila nemačka pevačica i tesktopisac. Karijeru je započela između Prvog i Drugog svetskog rata nastupajući u mnogobrojnim kabareima Berlina, u koji je došla da bi studirala glumu (ostavivši u nemačkoj provinciji troje dece i muža za kog se udala sa 17 godina). Pesmu "Lili Marlene" snimila je 1939. godine, samo mesec dana pred početak rata, ali pesma u tom trenutku prolazi nezapaženo. U prve dve godine po izlasku prodalo se svega 700 ploča.
Svoj enorman uspeh "Lili Marlene" duguje Vojničkom radiju Beograd koji ju je od 1941. godine emitovao iz okupirane Jugoslavije svakog dana po tri puta. Pesma se na radiju toliko često vrtela jer urednik nije imao baš veliki izbor ploča koje bi mogao puštati pa je dobio iz Beča fundus od 60 škart ploča, među njima i onu na kojoj je bila "Marlene", a koju je on lično forsirao i puštao tako često jer se jako dopadala njegovom prijatelju koji je vojevao na severu Afrike (cvrc, ;-) ).
Pošto se signal Vojničkog radija Beograd čuo širom Mediterana, pa eto čak i do obala severne Afrike - pesma je postala omiljena  i savezničkim vojnicima. Međutim, Gebels je bio toliko ogorčen zbog te pesme, tvrdeći da ima "smrad leša" i da podriva borbeni duh nemačkih vojnika, da je zabranio njeno emitovanje, a nesrećnu Lale je poslao u kućni pritvor (doduše, verovatnije je tome doprinela njena ljubavna veza sa jednim jevrejem kog je upoznala nastupajući pre rata u Cirihu) tokom kog je pokušala i samoubistvo.
Po prestanku emitovanja "Lili Marlene" radio je bio zatrpan pismima vojnika koji su molili da se pesma opet vrati u program pa je Gebels na kraju popustio i od tada je nova, borbenija verzija pesme (snimljena 1942. godine, sa pojačanim bubnjevima, ne bi li se dodatno podizao moral vojnika)  emitovana svake večeri u 21:55 sve do oslobođenja Beograda.

Marlene, sedeći na klaviru, peva ranjenicima, negde na frontu u Italiji 1944. godine

Sa druge strane linije razdvajanja - amerikanci i njihovi saveznici su na sav glas pevali verziju pesme na engleskom, u izvođenju Marlene Dietrich koja je obilazila savezničke trupe po Evropi i Africi i pevala za njih, istovremeno dižući njihov moral i spuštajući moral vojnika sa nemačke strane jer je ona, voljena, prelepa i velika Marlene - samo njihova Marlene - gnušajući se nacista prebegla pred početak rata na suprotnu stranu i sada je u ovoj bespoštednoj borbi svoj doprinos davala na najbolji način na koji je umela. Za njene doprinose i društevni angažman u borbi protiv nacista Vlada SAD ju je odlikovala Medaljom slobode, a Francuska ju je promovisala u viteza Legije časti.
"Sada, jedna pesma koja mi je baš srcu draga. Pevala sam je tokom rata. Pevala sam je duge tri godine, od Afrike, Sicilije, Italije, do Aljaske, Grenlanda, Islanda, do Engleske, kroz Francusku i Belgiju... Do Nemačke i Čehoslovačke. Vojnici su je obožavali - Lili Marlen." izjavila je Marlene na jednom od nastupa u Londonu.
 

Jedna od bezbroj različitih naslovnica LP "Lili Marlene"

Pesma o čežnji vojnika bila je svojevrsni svetionik i škotskom vojniku Ficroju Meklejnu, predvodniku savezničke misije u Titovom štabu koji je bio inspiracija Ianu Flemingu za lik Džems Bonda. Meklejn se u svojim memoarima „Rat na Balkanu“ priseća kako su "Lili Marlene" slušali u Valjevu, napredujući korak po korak ka Beogradu:
"Beograd je bio daleko. Ali shvatali smo, kroz nostalgičnu pesmu 'Lili Marlen', da nam je to cilj. (...) U Valjevu, kao i na toliko drugih mesta, iz noći u noć ona bi se pojavila, tako jeftina, slatka, skoro bolno nostalgična melodija. 'Pitam se da li ćemo je naći kada stignemo u Beograd', pričali smo jedan drugom. A onda je zaćutala.".
Nije li neobično da je jedna pesma svake večeri 3 minuta ujedinjavala vojnike sa obe linije fronta? Kakvi su to stihovi od šećera zbog kojih su svake večeri desetine hiljada vojnika maštali i snevali po rovovima, bolnicama i među ruševinama, snevali isti san?
Na našim prostorima, međutim, "Lili Marlene" će ostati tabu još dugo jer je za naš narod ona bila pesma okupatora i godinama po završetku rata uvek će biti muzička kulisa pogroma koji smo kao narod prošli.

Kuća Lale Andersen na Langeoogu

A Lale - zabranjivana pa onda što silom, a što milom vraćana na  pozornice Trećeg Rajha uz obavezu da se javlja Gestapou dva puta nedeljno - se u jednom trenutku, pred kraj rata, povukla na rajski Langeoog gde je i dočekala kraj rata. Po završetku rata nastavila je sa pevanjem pa je čak i predstavljala Nemačku na Pesmi evrovizije 1961. godine. Umrla je u Beču 1972. godine, a sahranjena je upravo na Langeoogu, na svega par desetina metara od luksuzne kuće u kojoj je nekada živela, a koja je danas, baš kao i većina kuća na ovom magičnom ostrvu, namenjena izdavanju.
Upitana, neposredno pred smrt, kako objašnjava uspeh šlagera koji joj je obezbedio mesto večnu slavu, rekla je:
"Može li vetar da objasni kako je postao oluja?".

Grob Lale Andersen na groblju na ostrvu Langeoog

Neke države nemaju uzbudljiviju i bogatiju istoriju od istorije ove pesme.
Može biti da sam je, intuitivan kakav već jesam, zbog te činjenice i zavoleo tako jako već na prvo slušanje. A možda je stvar bila u nežnim i romatničnim stihovima (prvobitna verzija pesme zvala se "Pesma mladog vojnika na straži" <3 i napisao ju je izvesni Hans Leip, učitelj iz Hamburga, koji je vojevao u Prvom svetskom ratu i posvetio je, pazi sad, dvema ženama koje je voleo - jednoj Lili i jednoj Marlene; neki istoričari tvrde da su u pitanju bile prostitutke s kojima se družio u tim vojničkim danima)... 
Najlepša stvar je što ti se neki događaji, baš kao i neke priče, sami došunjaju i dok se okreneš već su ti se utisle u srce ili glavu. Biće da je baš tako. Može biti da sam to izmislio, ali zvuči mi kao nešto što se moglo dogoditi u ovom čudesnom svetu.

„Underneath the lantern
By the barrack gate
Darling I remember
The way you used to wait
’twas there that you whispered tenderly
That you loved me
You’d always be
My Lili of the lamplight
My own Lili Marlene...“

Paris, je t’aime (šta videti i obići u Parizu za 6 dana) - 2.deo

3.dan

pijaca Marché aux puces

Dan smo otpočeli posetom pijaci Marché aux puces koja je, zapravo, najstariji buvljak na svetu. Termin buvljak tj. buvlja pijaca i potiče odavde jer su nekad davno prodavci i roba često bili zaraženi buvama. Danas od toga ostade samo legenda, a ova pijaca je postala jedna od najposećenijih na svetu. Sastoji se iz više delova. Najpoznatiji je centralni deo koji podseća na neko malo selo kamenom popločanih ulica, a predstavlja pijacu antikviteta gde možete da za par hiljada eura kupite, na primer, harfu, ranije pomenutu suknju od 130 eura u radnji sa vintage garderobom, umetničke slike, komade nameštaja, staklo, vaze, igračke (čak i one Jugoplastikine koje su svi koji su odrastali u SFRJ imali), uniforme i koješta drugo. Činjenica je da nam budžet i limitiran prostor u putnoj torbi pri povratku nije dozvoljavao da kupimo bilo šta drugo do jedne minijaturne figurice Bogorodice od porcelana, ali je iskustvo bilo zanimljivo svakako.

Oko pijace se nalaze brojni saloni nameštaja - što dizajenrskog, što antikvarnog. Pored antikvarnog dela pijace postoji i deo  na kom se mogu pazariti knjige, ploče, stripovi i umetnine. Recimo da su tu cene bile sasvim prihvatljive pa je Vanja uzela čak dve knjige. Na obodu ovih pijaca nalaze se tezge sa kojekakvom robom - od baterijskih lampi do trenerki uvezenih iz Kine, turskog veša i slatkiša. Sve u svemu - ovo je jedna od atrakcija koje definitivno treba posetiti, naročito ako ste u potrazi za kakvim zanimljivim ukrasom, knjigom ili jednostavno volite pijace.

Monmartr

Od pijace smo peške krenuli prema katedrali Svetog srca kroz neke rezidencijalne četvrti i to je bio odličan izbor pošto smo videli delove Pariza u koji retko svraćaju turisti. Šetali smo romantičnim bulevarima, uživali u prelepim fasadama i cveću na terasama i prozorima, u tek olistalom drveću i uzbudljivim izlozima. A onda, još par stepenica i eto nas, stigosmo do katedrale Svetog srca, jedne od najlepših katedrala koje sam uživo video.

katedrala Svetog srca iliti
Sacre Coeur

"Postoji pojava koja je nazvana Stendalov sindrom; radi se o reakciji na prelepa umetnička dela, reakciji kao što je plakanje pred njima, aritmija, ubrzano disanje, vrtoglavica, privremena mentalna neuravnoteženost… U nekim slučajevima javljaju se i halucinacije. S tom pojavom najčešće se bore italijanski lekari (to jest, oni leče turiste koji pate od ovog sindroma), oni koji žive u gradovima gde postoji veliki broj umetničkih dela poznatih po lepoti širom sveta. Pojava ovog sindroma najčešća je u Firenci, a javlja se nekad i u Veneciji, Rimu i drugim gradovima.

Stendalov sindrom pogađa turiste, nenaviknute na toliku količinu lepote odjednom, i to onda kad obilaze galeriju za galerijom. Takođe, turisti koji bivaju pogođeni ovim sindromom su uglavnom oni koji su došli sami ili su u paru; turističkim grupama ne dešavaju se takve stvari, kao ni Italijanima, koji su naviknuti na svu tu lepotu, pa ih ona ne pogađa na taj način."
Stendalov sindrom sam prvi put u životu doživeo u Firenci, baš kao što to ovaj tekst i navodi, odmah po izlasku iz Ufizzija. Međutim, osećaj koji me je spopao kada sam seo ispred katedrale Svetog srca i pogledao Pariz ispred sebe prevazišao je uspomenu iz Firence. Prvo sam lagano prelazio pogledom preko panorame dok su stotine ljudi na stepenicama oko mene pevali, smejali se, pili pivo ili vino i uživali u neverovatnoj lepoti grada i dana i života... A onda, onda su mi krenule suze. Navukao sam sunčane naočare, osvrnuo se oko sebe i dozvolio si da par minuta plačem ganut čistom lepotom, ne pokušavajući da sputam nijednu emociju koja se pomaljala i kotrljala po glavi i srcu - ni tugu, ni ushićenje, niti zahvalnost, opijenost lepotom, zbunjenost, strah od neizvesnosti, osećaj da smo tako i mali i veliki istovremeno kao ni brdo ostalih koje su se pomaljale iz nekih neslućenih dubina mog bića i izlazile na svetlostraskošnog pariškog popodneva....

pogled na Pariz sa stepeništa ispred katedrale Svetog srca; najlepši vidikovac u Parizu, zasigurno

Ovo stepenište predstavlja možda i najlepši vidikovac Pariza i zbog toga je krcato turistima. Odmah ispod nalazi se i čuveni karusel iz filma o Ameliji Pulen, a na kom smo se provozali. Okolina je Monmartr u svom najprepoznatljivijem izdanju - male galerije, pijaca umetnina na otvorenom, slatki kafei  i restorančići, ulični svirači i zabavljači, grafiti, prodavci suvenira i miris karamelizovanog badema, kaldrma i klupe i turisti, toliko turista da  ti u nekom trenutku postane svega dosta i poželiš da odlutaš dalje nekim skrovitijim uličicama.

Pigal

A naše dalje bio je Pigal, čuveni skaredni Pigal sve sa bulevarom Clichey na kom je mirne dane provodio gospodin Henri Miler, Pigal sa svojim Mulen Ružom, porno bioskopima, peep show programima, sex shopovima  i zavodljivim izlozima.
 
Ovo je četvrt koja svoju posećenost pre svega duguje zabavi za odrasle. Sa jedne strane se niz ulicu smenjuju obične male radnje, kafetereije i prodavnice sex pomagala - a sa druge dečaci šutiraju loptu,  bakica je izvela svog psa u šetnju, desetine ljudi pokušava da napravi što je moguće bolji selfi sa čuvenom crvenom vetrenjačom...
Mulen Ruž ili Crvena Vetrenjača najpoznatija je atrakcija ovog kvarta. Kabare sa stogodišnjom tradicijom koji je nekad okupljao boemštinu celog Pariza danas je prestižno mesto za obići gde je ulaznica za dvočasovni šou 125 eura po osobi (uračunat i šampanjac!), što baš i nije nešto što si može svako priuštiti.
 
Nakon što smo napravili i mi par fotografija, okrepili se kafom i gvirnuli u izloge (ok, i prošetali kroz jednu robnu kuću; ne bi verovali koliko franšiza "Pedeset nijansi sive" prodaje pomagala po nezamislivim cenama  :D), pojurili smo u potragu za najstarijim porno bioskopom Pariza u kom se tradicionalno puštaju filmovi ovog žanra iz sedamdesetih i ranih osamdesetih. Našli smo ga, ali nisam siguran da bih uspeo objasniti i gde se nalazi. Izgleda kao što danas izgleda čuveni bioskop Jadran iza glavne  pošte u Novom Sadu - napušteno i zapušteno, više kao mesto gde bi se okupili i ogrejali, odremali ili ko zna šta sve radili (ne želim ni da slutim) lokalni manijaci i klošari. Projekcije se održavaju svakog dana u podne, a baš tad kad smo došli bila je predviđena i večernja projekcija, ali samo za parove. Pošto smo nas troje bili raspari, a i pomalo iznenađeni rustičnom mada ne i romantičnom atmosferom ovog mesta-preskočili smo taj užitak.

 4.dan

Versaj

Zamislite nedelju, nedelju prepodne.
 Zamislite, zatim, jedan voz koji iz centra Pariza ide prema Versaju, malom mestu na obodu prestonice. I zamislite u tom vozu harmonikaša. I nas, zamislite i nas, natovarene očekivanjima, već krcate uspomenama i vesele, sa torbama iz kojih viri baget i flaša vina s okusom kruške. 
Kroz prozor voza promiču slike dečijih igrališta, ljupkih zgrada i divnih kuća sa malim baštama okolo, slike predgrađa u nedeljno prepodne (dečaci trče za loptom, domaćice se vraćaju sa pijace, mladi tata pere auto, penzioneri uživaju u toplim zracima sunca - jesu li sva predgrađa ista ili je u mojoj glavi došlo do pretapanja slika, stvorio se kaleidoskop svih mogućih i nemogućih sećanja?). Ako bih pokušao da naslikam proleće - moglo bi biti i ovakvo - rascvetano, sa vozom koji se kotrlja iz centra velikog grada ka predgrađima, optočen pesmom harmonikaša i načičkan osmesima turista.




Zamislite, nadalje, šetnje kroz versajske vrtove - fontane koje sviraju i pevaju, skrivene iza drvoreda, poput mekog mesa školjki zavucenih u lavirinte zelenila. Tu su bronzani konji koji izlaze iz vode u nameri da jurnu prema dvorcu, bele mermerne statue rimskih bogova i boginja, kamene klupe na kojima se nekad nekom udvarao i travnjaci na kojima je, sigurno, neko nekad vodio ljubav oslobođen balasta krinolina, perika i uskih pantalona... Samo zamislite te najlepše vrtove Evrope.

 
Zamislite veliki kanal napravljen da bi imitirao Veneciju, kanal po kom su nekad brodili gondolijeri vozeći kraljeve, prave kraljeve, najveće kraljeve koje svet pamti. I sad, zamisli sad drvene čamce kojima se vozikaju razdragani ljudi (i mi među njima) po kanalu. Neki i pevaju, a neki samo uživaju u neobično toplom početku jednog aprila....
Zamisli ručak na travi sa pogledom na dvorac, gde iza ogromnih staklenih prozora, možda, na nas izviruju duhovi nekadašnjih stanara - gledaju nas, smeju se i čude kako jedemo sir, cherry paradajz i kroasane - gledaju sada nas kao što je nekad narod dolazio u jednu od dvorana dvorca da gleda kralja dok večera...
I zamisli ostale dvorane, ne samo čuvenu kristalnu - zamisli svodove raskošne do te mere da ta reč postaje vulgarna i nedostojna da bi se koristila za opise... Zamisli kamine i krevete, slike i zastore, vaze i fotelje, zamisli svet toliko drugačiji od ovoga - možda ne lepši, ali svakako raskošniji. Zamisli svet u koji ćeš zaroniti ulaskom u dvorac, šetnjom balskim salama, sobama u kojima se odlučivalo o ratu i miru, šetnjom ispod kristalnih lustera...
Zamisli takvu nedelju i pokušaj ne biti najsretniji čovek na svetu tog trena.

5.dan





Pretposlednjeg dana našeg boravka u Parizu red je, konačno, došao i na obilazak Louvre-a. 
Vođeni savetom jedne dobronamerne parižanke ušli smo u muzej direktno iz metro stanice Musée du Louvre što je bio mudar izbor jer smo na taj način izbegli nenormalne redove na redovnim ulazima sa ulice. Ulaznica košta oko 15 evra, a preporuka je da se pre obilaska muzeja odlučite šta je ono što želite da vidite. Nemoguće je Louvre obići ceo. Kažu da bi obilazak svih njegovih odaja u krug bio ravan istrčavanju maratona (odjednom mi iskrsava scena iz Bertolučijevih "Sanjara"!). Nije da smo sumnjali u našu kondiciju, ali nismo imali vremena za takav kapric.

Nika sa Samotrake (Krilata pobeda)

Pokupili smo kartu muzeja u holu i krenuli. Mogu vam reći da je to bilo poprilično mukotrpno iskustvo :/ Svi najznačajniji artefakti su do te mere okruženi turistima da vam je skoro svejedno da li ste ih videli na fotografiji ili iz poprilične daljine, osim ako niste strpljivi pa se polako probijate kroz reku ljudi koji pokušavaju da naprave što bolji selfi sa Mona Lizom ili Nikom.
Mi smo za ovaj obilazak odvojili 3 sata. Imam poprilično iskustvo u obilasku velikih muzeja. Čuj velikih - grandioznih muzeja, zapravo- poput londonskog British museum-a ili Die neues museum-a u Berlinu ili Nacionalnog arehološkog muzeja u Atini. Međutim, Louvr-e je najveći i, siguran sam u to, najsadržajniji muzej pa možda i na svetu celom.

pogled na Mona Lizu sa ulaza u prostoriju u kojoj je izložena

Odvojiti 3 sata za njegov obilazak je smešno, pomalo i uvredljivo. Ipak, naši mozgovi toliko su zasićeni lepotom i informacijama prethodnih dana da su i ovako jedva uspeli da percepiraju taj sužen izbor onoga što u muzeju ima da se vidi.



 Posle muzeja smo se uputili prema jednoj neobičnoj, ali ipak dosta posećenoj atrakciji Pariza - groblju Père Lachaise.

groblje Pere Lachaise

Père Lachaise je najveće groblje u Parizu i na njemu je sahranjeno preko 300.000 ljudi, a između ostalog  mnogi veliki umetnici, naučnici, ljudi koji su na ovaj ili onaj način zadužili čovečanstvo. Groblje smešteno na obodima Bellevila godišnje poseti preko 3,5 miliona ljudi što ga čini najposećenijim grobljem na svetu.
Naš cilj je bio da, na prvom mestu, pronađemo grob Edith Piaf i odamo joj počast. Odštampao sam mapu groblja na internetu  i odbio da kupim znatno detaljniju mapu za jedan evro na samom ulazu u groblje. Bila je to kardinalna greška. Kada smo već dobrano zagazili u samo groblje shvatio sam da naša mapa A4 formata ne može da nam posluži sem orijentaciono. Sva sreća da smo prethodno skinuli offline google map Pariza (apsolutna preporuka za sva putovanja ubuduće!) uz pomoć koje smo se dalje snalazili. Prošavši sklučajno pored Šopenovog groba nakon više od pola sata tumaranja našli smo i grob zbog kog smo došli, otpevali smo "La vie en rose" i tako se zahvalili predivnoj francuskoj šansonjerki na svemu što nam je za svog kratkog i bolnog života pružila.

porodična grobnica obitelji Piaf, mesto gde je sahranjena i Edith Piaf

Posle toga smo uspeli da nađemo i grobove Jimma Morrisona, Oscara Wilde-a, Simone Signoret i Yves Montand-a (njih dvoje su sahranjeni zajedno)....
Groblje Père Lachais je...pa, recimo, romantično na neki način, besprekorno uređeno kao veliki park. Iako ceo Pariz leluja kroz vekove i ponekad ti nije jasno gde se i kom vremenskom trenutku nalaziš, na ovom groblju definitivno osećaš da si zašao u neko drugo vreme. Turista ima, ali su fini i diskretni i poštuju i mrtve i žive koji su došli da donesu cveće na grobove svojih dragih pokojnika ili da ih isprate na večni počinak. A na par desetina metara od sahrane koja kreće iz ogromne kapele snimao se film tako da smo obilazili filmski set i usput malo gvirnuli kako to izgleda...

grob Oscara Wilde-a; iz nekog razloga početkom devedesetih godina prošlog veka ljudi su počeli na njegovom nadgrobnom spomeniku ostavljati otisak nakarminisanih usana. Pojedinci su otišli i korak dalje pa su pisali poruke, grafite čak. Da bi zaštitili ovaj spomenik od daljeg ruiniranja vlasti Pariza su ga okružile 2011. godine zaštitnim staklom.

 Groblje se nalazi nedaleko od stana u kom smo boravili pa je bilo zanimljivo u povratku proći peške kroz ovu veoma živopisnu i romantičnu četvrt, jesti kolače u lokalnoj poslastičarnici, vrzmati se kroz neka dvorišta i prolaze i na kraju, doduše samo u prolazu i na kratko, uživati u samom parku Bellevile i njegovom spektakularnom vidikovcu.

 

Park Bellevile

Veče je bilo rezervisano za posetu kabareu Crazy horse (link do oficijelnog sajta).

 
O ovom fenomenalnom mestu napisaću, kao što sam i obećao ljubaznoj Aimy Boulet, press menadžerki, sa kojom sam se nedeljama dopisivao, poseban članak jer Crazy Horse to itekako zaslužuje.
O čemu se ovde zapravo radi? U pitanju je spektakularan erotski kabare koji se na ovom mestu nalazi još od 1951. godine i koji je ugostio veličine poput Marlona Branda, Džona Kenedija, Stinga, Elvisa Prislija... Smešten na par koraka od bulevara Šanzelize, sav optočen crvenim baršunom i indiskretno osvetljen, ovaj magični klub je najavangardnija tačka pariskog noćnog života.

 

Jednoipočasovni show sastoji se od niza plesnih tačaka tokom kojih vrhunski uigrane plesačice usijavaju atmosferu do kraja - plešući u maštovitim kostimima kojih se rešavaju deo po deo, sve dok na njima ne ostanu samo minijaturne tangice i, eventualno, cipele.
Svaki song je priča za sebe - čas smo u vrtovima Versaja, čas u devojačkoj sobi dve razmažene sestre, a onda u kancelariji veoma zavodljive ekonomistice koju stanje na berzi dovede do rasplamsavanja strasti. Način na koji ove devojke igraju bukvalno ostavlja bez daha. Zatekao sam sebe par puta da sve što se dešava na bini gledam širom otvorenih usta, posve nesvestan okoline, a to je osećaj koji nisam imao još otkad sam kao klinac gledao velike cirkuske predstave.
Na momente se svi smeju, a  onda se situacija uozbilji i shvatiš da, neću preterati sa ovom konstatacijom, prisustvujete jednoj o najboljih plesnih predstava na svetu. Kada bi naša pozorišta pustila makar malo mašti na volju, napravila iskorak u odnosu na klasične predstave koje ne skidaju sa repertoara decenijama, bila bi večno krcata kao i ovaj kabare.

 

Ovde nema šipki niti jeftinog striptiza, nema vulgarnosti ni golotinje, bar ne više nego na prosečnoj plaži. Devojke su toplesirane veći deo predstave, ali o svemu ostalom se baš vodi računa. Predstava je tehnički savršena - ne samo koreografski, već i bukvalno tehnički pošto su rešenja po pitanju rasvete i kojekakvih scenskih tehnikalija takva da ih se ne bi postidela ni pozorišta na West Endu. Ovo nije zabava koja se graniči sa umetnošću, već je ovo čista umetnost  prilagođena da samo zabavi i razgali, bez puno filozofije i preispitivanja. Neću slagati ako kažem da je ovo jedna od najboljih uspomena na Pariz koje imam (usotalom, i mnogi korisnici na Trip advisoru ovo mesto i predstavljaju kao highlight njihovog boravka u gradu svetlosti).
Ovo nije jeftina zabava. Ulaznica košta 125 evra po osobi i u cenu je uračunata mala boca šampanjca. Tokom predstave je moguće naručiti i hranu i, naravno, još pića, ali niti sam smeo da reskiram da me ne izađe skuplje dara nego mera, a nije mi  ni trebalo više od ovog šampanjca. Sedišta  su organizovana u lepe male separee - od ljubavnih gnezda do  stolova za veću ekipu, bilo kakvo snimanje i fotografisanje tokom predstave je nemoguće i strogo zabranjeno pa su sledeće fotografije jedina fotke koje ovde prilažem, a da nisu naše, već su uzete direktno sa njihovog sajta.

6.dan

Trg Konkordija, na slici se vidi i 3200 godina stari egipatski obelisk iz Luksora koji je bivši egipatski kralj 1830. godine poklonio francuskoj vladi u znak zahvalnosti za njene doprinose egiptologiji.

Poslednjeg dana našeg boravka u Parizu odlučili smo se za jednu laganu šetnju od Louvrea i njegovih vrtova prema Ajfelovom tornju. Potpuno rasterećeni od bilo kakvog pritska i potrebe za jurnjavom (priznajem, dizanje tenzije da se sve stigne i obiđe jeste jedna od mojih zanimacija na putovanjima) sedeli smo po klupama i ogradama, a potom smo izašli na kej i onda lagano uz Senu, razgledajući uktovljene brodiće, nastavili prema trgu Konkordija.
Namera nam je bila da vidimo Moneove ljiljane u muzeju Oranžerija, ali i ovaj muzej nije tog časa radio pa smo dalje produžili, čas ovom, a čas onom obalom prema Rodenovom muzeju (link do zvaničnog sajta).

Vrt u Rodenovom muzeju i najčuvenija skulptura velikog umetnika - Mislioc

Rodenov muzej se nalazi veoma blizu Palate invalida (Hôtel des Invalides) što smo znali sa mape i što nam je bilo veoma korisno prilikom orijentacije jer je impresivnu kupolu ovog zdanja moguće videti iz maltene bilo koje tačke u centru grada.

Poljubac

Muzej je jedan od onih lepih, urednih, bogatih malih muzeja kakve najviše i volim da obilazim jer su sadržajni, koncizni i moguće ih je obići cele bez da se u jednom trenutku  osetiš smoždeno od obilja informacija i lepote. Smešten je u Hotelu Biron, građenom u periodu od  1727. do 1732. godine, a u kom je veliki vajar radio od 1908. godine i kome je poklonio  bogatu kolekciju svojih dela. Deo kolekcije se nalazi u samoj zgradi, a dobar deo skulptura, uključujući i čuvenog Mislioca i Vrata pakla nalazi se u divnom parkiću koji okružuje vilu. Predlažem da za posetu odvojite bar dva sata, da predahnete na nekoj klupi u vrtu i uživate u apsolutnoj lepoti svega što vas na ovom mestu okružuje.

Vrata pakla, Rodenov muzej

Palata Invalida

Od muzeja smo produžili prema Palati invalida. U pitanju je impresivna barokno-klasicistička građevina izgrađena po nalogu Luja XIV sa namerom da bude kasarna i mesto za zbrinjavanje ranjenih i osakaćenih vojnika. Kralj je želeo da ovo mesto simbolički predstavlja memorijalni spomenik svim herojima rata unutar kog bi bila i velika crkva. Kupola ove zgrade jedna je od najimpresivnijih kupola na svetu. 

 

Unutar same palate, centralno je postavljen  sarkofag sa Napoleonovim telom koje je tu prebačeno sa ostrva Sveta Jelena. Sarkofag je načinjen od crvenog kvarca i unutar njega se nalazi 5 kovčega, jedan unutar drugog. Uz Napoleona na ovom mestu, između ostalih, počiva i telo njegovog sina kao i braće čuvenog vojskovođe. Kao deo jedinstvenog kompleksa uz samu palatu se nalazi i Vojni muzej.

Napoleonov sarkofag

A neposredno pred sumrak, odlučili smo da pogledamo Pariz sa reke pa smo se, u samom podnožju Ajfelovog tornja, popeli na jedan od turističkih brodova koji saobraćaju Senom. 

 
Uz zalazak sunca uživali smo još jednom u pogledu na Notre Dame, Palatu invalida, Louvre, Orsay, prelepe mostove i još mnoge atrakcije načičkane uz samu reku. Bio je ovo sjajan način da se završi ovo putovanje, onaj prefinjeni završni dodir i pozdrav sa gradom ljubavi svetlosti...

 

 

Šest dana da se obiđe Pariz nije ni približno dovoljno. Šest dana nije dovoljno ni da se obiđu ni njegove osnovne atrakcije, tačke koje nijedan valjani turista ne bi preskočio. Ali, mi smo samo 6 dana imali na raspolaganju pre nego što smo se Eurostar vozom uputili prema Londonu...

Trokadero

Ostalo je još mnogo toga da se vidi u francuskoj prestonici - od Pompidua do Diznilenda, od Bulonjske šume i njenih prostituki i hrama Luj Viton kompanije pa do Moneovih ljiljana i zoološkog vrta... Ovaj putopis je tu da bih neka sećanja sačuvao, ali i da bi, eventualno, nekome bio od koristi kada krene da planira  neko svoje skitanje po ovom romantičnom, prelepom gradu.
Siguran sam da ću se u Pariz vraćati. Apsoluno sam siguran u to. Želim ponovo da vidim neka mesta pored kojih sam sada samo proleteo, želim da osetim atmosferu ovog grada opet i da stvorim neka nova sećanja. A do tada mi ostaje da s vremena na vreme uzdahnem kao Hemfri Bogart u "Kazablanci"  i kažem "We'll always have Paris...".