Priča ti ponekad dođe sama.
Tog jednog dana na Langeoogu sam, na putu do plaže, naleteo na grupu penzionera koji su horski pevali „Lili Marlene“ na nemačkom, naravno.
Obožavam tu pesmu. Toliko je volim da sam naterao onomad Zokija da u Berlinu pronađemo grob Marlene Dietrich, da tamo položimo cveće, zapalimo sveće i otpevamo nešto velikoj glumici u čast (doduše, pevali smo „Falling in love again“ jer smo samo to uspeli uvežbati
😎). Ostao sam vam dužan prepričati tu epizodu, podsetite me na to.
Nisam, međutim, siguran šta sam osetio dok sam slušao ove matore veseljake kako je pevaju. Znate, ipak možda je ovu pesmu voleo i Firer lično, a ovaj hor pamti ’39-u sigurno. I uprkos nekoj vrsti zebnje koju sam osetio, na kraju mi je bio beskrajno ljubak ceo taj prizor, ta pitoreska sa vodotornjem i peščanim dinama u pozadini, nestvarna slika sa obale ostrva u Severnom moru, slika optočena zvukom jedne od najlepših ljubavnih šansona ikad ...
A onda mi je Zokijeva drugarica Chantelle objasnila da je to mesto na kom si je grupica raspevanih penzionera dala oduška, zapravo memorijalni spomenik Lili Marlene. Da, baš ovaj sa slike, spomenik posvećen jednoj pesmi, jednom fiktivnom liku i jednoj, nama manje poznatoj, nemačkoj pevačici - Lale Andersen, koja je davne 1939.godine snimila originalnu, prvu verziju ove pesme koju će kasnije širom sveta proslaviti predivna Marlena!!!
O kako me to samo obradovalo! I kako to obično biva - jedno saznanje vuče drugo i jedna slika dovodi do sledeće. Saznadoh da je Lale Andersen sahranjena upravo na Langeoogu! I već narednog popodneva krenusmo da tražimo njen grob na malom lokalnom groblju ušuškanom u raskošnom rastinju ostrva (pomalo je morbidno što u prvih deset rečenica ove priče spominjem već dva groba; ne radi se ovde o mojoj nekrofilskoj naklonosti ka obilascima preminulih zvezda koliko o želji da se oda počast epohama, umetnicima ili nevino stradalima, nešto kao najčistija zahvalnost - na pola puta između ljubavi i dubokog poštovanja za njihov doprinos ili žrtvu).
Što je Lale sahranjena upravo na Langeoogu i ko je Lale Andersen bila? Kakav je život vodila? Zašto je "Lili Marlene" postala toliko popularna da su je pevali vojnici sa obe strane linije fronta?
Mnogo pitanja mi se vrzmalo po glavi tog dana... A onda su počeli da pristižu i odgovori iz različitih izvora.
Lale Andersen (23. mart 1905. – 29. avgust 1972.) je bila nemačka pevačica i tesktopisac. Karijeru je započela između Prvog i Drugog svetskog rata nastupajući u mnogobrojnim kabareima Berlina, u koji je došla da bi studirala glumu (ostavivši u nemačkoj provinciji troje dece i muža za kog se udala sa 17 godina). Pesmu "Lili Marlene" snimila je 1939. godine, samo mesec dana pred početak rata, ali pesma u tom trenutku prolazi nezapaženo. U prve dve godine po izlasku prodalo se svega 700 ploča.
Svoj enorman uspeh "Lili Marlene" duguje Vojničkom radiju Beograd koji ju je od 1941. godine emitovao iz okupirane Jugoslavije svakog dana po tri puta. Pesma se na radiju toliko često vrtela jer urednik nije imao baš veliki izbor ploča koje bi mogao puštati pa je dobio iz Beča fundus od 60 škart ploča, među njima i onu na kojoj je bila "Marlene", a koju je on lično forsirao i puštao tako često jer se jako dopadala njegovom prijatelju koji je vojevao na severu Afrike (cvrc, ;-) ).
Pošto se signal Vojničkog radija Beograd čuo širom Mediterana, pa eto čak i do obala severne Afrike - pesma je postala omiljena i savezničkim vojnicima. Međutim, Gebels je bio toliko ogorčen zbog te pesme, tvrdeći da ima "smrad leša" i da podriva borbeni duh nemačkih vojnika, da je zabranio njeno emitovanje, a nesrećnu Lale je poslao u kućni pritvor (doduše, verovatnije je tome doprinela njena ljubavna veza sa jednim jevrejem kog je upoznala nastupajući pre rata u Cirihu) tokom kog je pokušala i samoubistvo.
Po prestanku emitovanja "Lili Marlene" radio je bio zatrpan pismima vojnika koji su molili da se pesma opet vrati u program pa je Gebels na kraju popustio i od tada je nova, borbenija verzija pesme (snimljena 1942. godine, sa pojačanim bubnjevima, ne bi li se dodatno podizao moral vojnika) emitovana svake večeri u 21:55 sve do oslobođenja Beograda.
Sa druge strane linije razdvajanja - amerikanci i njihovi saveznici su na sav glas pevali verziju pesme na engleskom, u izvođenju Marlene Dietrich koja je obilazila savezničke trupe po Evropi i Africi i pevala za njih, istovremeno dižući njihov moral i spuštajući moral vojnika sa nemačke strane jer je ona, voljena, prelepa i velika Marlene - samo njihova Marlene - gnušajući se nacista prebegla pred početak rata na suprotnu stranu i sada je u ovoj bespoštednoj borbi svoj doprinos davala na najbolji način na koji je umela. Za njene doprinose i društevni angažman u borbi protiv nacista Vlada SAD ju je odlikovala Medaljom slobode, a Francuska ju je promovisala u viteza Legije časti.
"Sada, jedna pesma koja mi je baš srcu draga. Pevala sam je tokom rata. Pevala sam je duge tri godine, od Afrike, Sicilije, Italije, do Aljaske, Grenlanda, Islanda, do Engleske, kroz Francusku i Belgiju... Do Nemačke i Čehoslovačke. Vojnici su je obožavali - Lili Marlen." izjavila je Marlene na jednom od nastupa u Londonu.
Pesma o čežnji vojnika bila je svojevrsni svetionik i škotskom vojniku Ficroju Meklejnu, predvodniku savezničke misije u Titovom štabu koji je bio inspiracija Ianu Flemingu za lik Džems Bonda. Meklejn se u svojim memoarima „Rat na Balkanu“ priseća kako su "Lili Marlene" slušali u Valjevu, napredujući korak po korak ka Beogradu:
"Beograd je bio daleko. Ali shvatali smo, kroz nostalgičnu pesmu 'Lili Marlen', da nam je to cilj. (...) U Valjevu, kao i na toliko drugih mesta, iz noći u noć ona bi se pojavila, tako jeftina, slatka, skoro bolno nostalgična melodija. 'Pitam se da li ćemo je naći kada stignemo u Beograd', pričali smo jedan drugom. A onda je zaćutala.".
Nije li neobično da je jedna pesma svake večeri 3 minuta ujedinjavala vojnike sa obe linije fronta? Kakvi su to stihovi od šećera zbog kojih su svake večeri desetine hiljada vojnika maštali i snevali po rovovima, bolnicama i među ruševinama, snevali isti san?
Na našim prostorima, međutim, "Lili Marlene" će ostati tabu još dugo jer je za naš narod ona bila pesma okupatora i godinama po završetku rata uvek će biti muzička kulisa pogroma koji smo kao narod prošli.
A Lale - zabranjivana pa onda što silom, a što milom vraćana na pozornice Trećeg Rajha uz obavezu da se javlja Gestapou dva puta nedeljno - se u jednom trenutku, pred kraj rata, povukla na rajski Langeoog gde je i dočekala kraj rata. Po završetku rata nastavila je sa pevanjem pa je čak i predstavljala Nemačku na Pesmi evrovizije 1961. godine. Umrla je u Beču 1972. godine, a sahranjena je upravo na Langeoogu, na svega par desetina metara od luksuzne kuće u kojoj je nekada živela, a koja je danas, baš kao i većina kuća na ovom magičnom ostrvu, namenjena izdavanju.
Upitana, neposredno pred smrt, kako objašnjava uspeh šlagera koji joj je obezbedio mesto večnu slavu, rekla je:
"Može li vetar da objasni kako je postao oluja?".
Neke države nemaju uzbudljiviju i bogatiju istoriju od istorije ove pesme.
Može biti da sam je, intuitivan kakav već jesam, zbog te činjenice i zavoleo tako jako već na prvo slušanje. A možda je stvar bila u nežnim i romatničnim stihovima (prvobitna verzija pesme zvala se "Pesma mladog vojnika na straži" <3 i napisao ju je izvesni Hans Leip, učitelj iz Hamburga, koji je vojevao u Prvom svetskom ratu i posvetio je, pazi sad, dvema ženama koje je voleo - jednoj Lili i jednoj Marlene; neki istoričari tvrde da su u pitanju bile prostitutke s kojima se družio u tim vojničkim danima)...
Najlepša stvar je što ti se neki događaji, baš kao i neke priče, sami došunjaju i dok se okreneš već su ti se utisle u srce ili glavu. Biće da je baš tako. Može biti da sam to izmislio, ali zvuči mi kao nešto što se moglo dogoditi u ovom čudesnom svetu.
„Underneath the lantern
By the barrack gate
Darling I remember
The way you used to wait
’twas there that you whispered tenderly
That you loved me
You’d always be
My Lili of the lamplight
My own Lili Marlene...“
Tog jednog dana na Langeoogu sam, na putu do plaže, naleteo na grupu penzionera koji su horski pevali „Lili Marlene“ na nemačkom, naravno.
Obožavam tu pesmu. Toliko je volim da sam naterao onomad Zokija da u Berlinu pronađemo grob Marlene Dietrich, da tamo položimo cveće, zapalimo sveće i otpevamo nešto velikoj glumici u čast (doduše, pevali smo „Falling in love again“ jer smo samo to uspeli uvežbati
😎). Ostao sam vam dužan prepričati tu epizodu, podsetite me na to.Nisam, međutim, siguran šta sam osetio dok sam slušao ove matore veseljake kako je pevaju. Znate, ipak možda je ovu pesmu voleo i Firer lično, a ovaj hor pamti ’39-u sigurno. I uprkos nekoj vrsti zebnje koju sam osetio, na kraju mi je bio beskrajno ljubak ceo taj prizor, ta pitoreska sa vodotornjem i peščanim dinama u pozadini, nestvarna slika sa obale ostrva u Severnom moru, slika optočena zvukom jedne od najlepših ljubavnih šansona ikad ...
 |
| Memorijalni spomenik Lale Anderesen na ostrvu Langeoog |
A onda mi je Zokijeva drugarica Chantelle objasnila da je to mesto na kom si je grupica raspevanih penzionera dala oduška, zapravo memorijalni spomenik Lili Marlene. Da, baš ovaj sa slike, spomenik posvećen jednoj pesmi, jednom fiktivnom liku i jednoj, nama manje poznatoj, nemačkoj pevačici - Lale Andersen, koja je davne 1939.godine snimila originalnu, prvu verziju ove pesme koju će kasnije širom sveta proslaviti predivna Marlena!!!
O kako me to samo obradovalo! I kako to obično biva - jedno saznanje vuče drugo i jedna slika dovodi do sledeće. Saznadoh da je Lale Andersen sahranjena upravo na Langeoogu! I već narednog popodneva krenusmo da tražimo njen grob na malom lokalnom groblju ušuškanom u raskošnom rastinju ostrva (pomalo je morbidno što u prvih deset rečenica ove priče spominjem već dva groba; ne radi se ovde o mojoj nekrofilskoj naklonosti ka obilascima preminulih zvezda koliko o želji da se oda počast epohama, umetnicima ili nevino stradalima, nešto kao najčistija zahvalnost - na pola puta između ljubavi i dubokog poštovanja za njihov doprinos ili žrtvu).
Što je Lale sahranjena upravo na Langeoogu i ko je Lale Andersen bila? Kakav je život vodila? Zašto je "Lili Marlene" postala toliko popularna da su je pevali vojnici sa obe strane linije fronta?
Mnogo pitanja mi se vrzmalo po glavi tog dana... A onda su počeli da pristižu i odgovori iz različitih izvora.
 |
| Lale Andersen |
Lale Andersen (23. mart 1905. – 29. avgust 1972.) je bila nemačka pevačica i tesktopisac. Karijeru je započela između Prvog i Drugog svetskog rata nastupajući u mnogobrojnim kabareima Berlina, u koji je došla da bi studirala glumu (ostavivši u nemačkoj provinciji troje dece i muža za kog se udala sa 17 godina). Pesmu "Lili Marlene" snimila je 1939. godine, samo mesec dana pred početak rata, ali pesma u tom trenutku prolazi nezapaženo. U prve dve godine po izlasku prodalo se svega 700 ploča.
Svoj enorman uspeh "Lili Marlene" duguje Vojničkom radiju Beograd koji ju je od 1941. godine emitovao iz okupirane Jugoslavije svakog dana po tri puta. Pesma se na radiju toliko često vrtela jer urednik nije imao baš veliki izbor ploča koje bi mogao puštati pa je dobio iz Beča fundus od 60 škart ploča, među njima i onu na kojoj je bila "Marlene", a koju je on lično forsirao i puštao tako često jer se jako dopadala njegovom prijatelju koji je vojevao na severu Afrike (cvrc, ;-) ).
Pošto se signal Vojničkog radija Beograd čuo širom Mediterana, pa eto čak i do obala severne Afrike - pesma je postala omiljena i savezničkim vojnicima. Međutim, Gebels je bio toliko ogorčen zbog te pesme, tvrdeći da ima "smrad leša" i da podriva borbeni duh nemačkih vojnika, da je zabranio njeno emitovanje, a nesrećnu Lale je poslao u kućni pritvor (doduše, verovatnije je tome doprinela njena ljubavna veza sa jednim jevrejem kog je upoznala nastupajući pre rata u Cirihu) tokom kog je pokušala i samoubistvo.
Po prestanku emitovanja "Lili Marlene" radio je bio zatrpan pismima vojnika koji su molili da se pesma opet vrati u program pa je Gebels na kraju popustio i od tada je nova, borbenija verzija pesme (snimljena 1942. godine, sa pojačanim bubnjevima, ne bi li se dodatno podizao moral vojnika) emitovana svake večeri u 21:55 sve do oslobođenja Beograda.
 |
| Marlene, sedeći na klaviru, peva ranjenicima, negde na frontu u Italiji 1944. godine |
"Sada, jedna pesma koja mi je baš srcu draga. Pevala sam je tokom rata. Pevala sam je duge tri godine, od Afrike, Sicilije, Italije, do Aljaske, Grenlanda, Islanda, do Engleske, kroz Francusku i Belgiju... Do Nemačke i Čehoslovačke. Vojnici su je obožavali - Lili Marlen." izjavila je Marlene na jednom od nastupa u Londonu.
 |
| Jedna od bezbroj različitih naslovnica LP "Lili Marlene" |
Pesma o čežnji vojnika bila je svojevrsni svetionik i škotskom vojniku Ficroju Meklejnu, predvodniku savezničke misije u Titovom štabu koji je bio inspiracija Ianu Flemingu za lik Džems Bonda. Meklejn se u svojim memoarima „Rat na Balkanu“ priseća kako su "Lili Marlene" slušali u Valjevu, napredujući korak po korak ka Beogradu:
"Beograd je bio daleko. Ali shvatali smo, kroz nostalgičnu pesmu 'Lili Marlen', da nam je to cilj. (...) U Valjevu, kao i na toliko drugih mesta, iz noći u noć ona bi se pojavila, tako jeftina, slatka, skoro bolno nostalgična melodija. 'Pitam se da li ćemo je naći kada stignemo u Beograd', pričali smo jedan drugom. A onda je zaćutala.".
Nije li neobično da je jedna pesma svake večeri 3 minuta ujedinjavala vojnike sa obe linije fronta? Kakvi su to stihovi od šećera zbog kojih su svake večeri desetine hiljada vojnika maštali i snevali po rovovima, bolnicama i među ruševinama, snevali isti san?
Na našim prostorima, međutim, "Lili Marlene" će ostati tabu još dugo jer je za naš narod ona bila pesma okupatora i godinama po završetku rata uvek će biti muzička kulisa pogroma koji smo kao narod prošli.
 |
| Kuća Lale Andersen na Langeoogu |
A Lale - zabranjivana pa onda što silom, a što milom vraćana na pozornice Trećeg Rajha uz obavezu da se javlja Gestapou dva puta nedeljno - se u jednom trenutku, pred kraj rata, povukla na rajski Langeoog gde je i dočekala kraj rata. Po završetku rata nastavila je sa pevanjem pa je čak i predstavljala Nemačku na Pesmi evrovizije 1961. godine. Umrla je u Beču 1972. godine, a sahranjena je upravo na Langeoogu, na svega par desetina metara od luksuzne kuće u kojoj je nekada živela, a koja je danas, baš kao i većina kuća na ovom magičnom ostrvu, namenjena izdavanju.
Upitana, neposredno pred smrt, kako objašnjava uspeh šlagera koji joj je obezbedio mesto večnu slavu, rekla je:
"Može li vetar da objasni kako je postao oluja?".
 |
| Grob Lale Andersen na groblju na ostrvu Langeoog |
Neke države nemaju uzbudljiviju i bogatiju istoriju od istorije ove pesme.
Može biti da sam je, intuitivan kakav već jesam, zbog te činjenice i zavoleo tako jako već na prvo slušanje. A možda je stvar bila u nežnim i romatničnim stihovima (prvobitna verzija pesme zvala se "Pesma mladog vojnika na straži" <3 i napisao ju je izvesni Hans Leip, učitelj iz Hamburga, koji je vojevao u Prvom svetskom ratu i posvetio je, pazi sad, dvema ženama koje je voleo - jednoj Lili i jednoj Marlene; neki istoričari tvrde da su u pitanju bile prostitutke s kojima se družio u tim vojničkim danima)...
Najlepša stvar je što ti se neki događaji, baš kao i neke priče, sami došunjaju i dok se okreneš već su ti se utisle u srce ili glavu. Biće da je baš tako. Može biti da sam to izmislio, ali zvuči mi kao nešto što se moglo dogoditi u ovom čudesnom svetu.
„Underneath the lantern
By the barrack gate
Darling I remember
The way you used to wait
’twas there that you whispered tenderly
That you loved me
You’d always be
My Lili of the lamplight
My own Lili Marlene...“
