mostovi (ponovo pišem)

Sebi samom sam u (n)ovoj godini poželeo samo jednu stvar (pored zdravlja, što se negde i podrazumeva), a to je da izgradim most kojim bih se vratio do svog suštinskog bića, bića koje sam izgubio tokom proteklog perioda...

 Ne postoji na ovom lepom svetu mnogo pojmova koji su u svojoj simbolici toliko jasni i nedvosmisleni kao što je to slučaj sa mostovima (krst! ili srce. oko. i to je to.). I možda sam stoga svoju želju upravo tako formulisao. Nisam poželeo da  nešto budem, da nešto dobijem, nisam poželeo da se nešto desi... Poželeo sam da izgradim most.
Što inutitivno, a što uz pomoć svih znanja i saznanja do kojih sam došao tokom ovog mog života- shvatam da  most nije samo simbol povezivanja- dve obale, dve strane , dva dela jednog bića. Most ne samo da povezuje, on dve strane poput dugmeta na jeleku spaja jednu za drugu (kako to u nekom od govora  1999-e godine, godine kada su mostovi bezumno rušeni širom Srbije, reče Balašević), on na jednom mestu drži ono što bi da utekne jedno od drugog, on privlači dve oprečnosti, veže ih i drži na okupu. A blago šizofren, kakav već jesam, verovatno sam stoga oduvek i bio fasciniran mostovima (eto ovde i par slika koje to dokazuju)- zbog mogućnosti da se dva suprostavljena bića u meni spoje, da se se pomire moji ekstremi...
Takođe, mnoge stvari kroz koje sam prošao u stvari jesu bile inicijacije, prelasci preko nekih stvarnih i mnogih imaginarnih mostova , skoro pa "...prelaz sa zemlje na nebo, iz ljudskog stanja u nadljudska stanja, iz prolaznosti u besmrtnost, iz čulnog sveta u natčulni..." , kako kaže čuveni Stylosov "Rečnik simbola",  koji svega pare redova kasnije daje još jedno objašnjenje. Naime, neretko se u svemu tome insisitra na dva elementa- simbolizmu samog prelaza i često opasnom značaju tog istog prelaza, inicijacijskom putovanju...
 Jer svaki prelazak skopčan je sa izvesnim rizikom, svaki zahteva hrabrost. Ali hrabrost uvek biva nagrađena i svet, definitivno, pripada hrabrima...

Svašta mi dopliva iz prošlosti kad vidim ovu sliku. Mesto sa kojeg slikam ovaj mostić je terasa ispred porodične kuće u Dvoru, kuće za koju više i ne znam kome pripada i u kojoj se sada nalazi prihvatilište za pse lutalice (psi spavaju po sobama koje smo, sećam se, zvali: žuta soba, crvena soba, soba do bora, srednja soba i tako dalje), kuće koju toliko često sanjam da se osećam kao da je nikada nisam napustio. No, da se vratim mostu. Imam puno asocijacija i uspomena na ovaj most iznad rečice Žirovac jer nam je taj most, kao što se moze videti maltene u dvorište ušao. Sa njega sam pecao, ispod njega lovio kornjače. A sećam se i kako je deda, koji je bio poznati mesar i koji je od klanja i pečenja prasića zapravo i izgradio tu kuću što je na ovoj slici ne vidimo, znao nekada peći prasiće na ražnju baš ispod samog mosta, na mestu do kog rečica ne dolazi... Ispod mosta, da kiša ne ugasi vatru. Eto, taj most je bio i krov. Sada je obrastao kupinama i koječime i skriva rečne zmije od obesnih dečaka koji ih, kao ja nekad, gađaju kamenčićima kad izgmižu da se sunčaju.

Stari most u rodnom mi Sisku, most za koji sam verovao da je star 500 godina, a internet kaže ovako: Godine 1934 izgrađen je zidani most, koji postaje jedan od simbola grada, a Siščani ga zovu Stari most. Ovaj most je izgrađen od tradicionalnih sisačkih materijala, kamena i opeke. Od 20. listopada 2010.g. most je zatvoren za promet autobusa i svih vozila težih od dve tone.

"...Najstariji, ali i najlepši most u Budimpešti je Lančani most i za njega se vežu mnoge legende i anegdote. Najpoznatiji je po svojim kipovima lavova. Gradnju mosta je naredio grof Ištvan Šeheni, koji je odlučio da izgradi stalni prelaz nakon što je morao čekati nedeljama da prođe bura kako bi posetio bolesnog oca. Jedna od priča koja je vezana za ovaj most kaže ovako: Navodno je Ištvan Šeheni pre otvaranja mosta izjavio da će se baciti u Dunav ako neko nađe grešku na mostu. Neki kažu da je jedan dečak skakutao oko statua lavova i rekao kako oni nemaju jezik, dok drugi tvrde da je Ištvanova kćerka primetila da lavovi nemaju jezik. Ištvan je naredio da mu donesu merdevine, popeo se i video da lavovi stvarno nemaju jezik. Nakon toga se bacio u Dunav. .."

 

Ova slika nastala je u zimu 2011-e godine. Bio je februar i bilo je poprilično hladno, a mi smo upravo prepešačili Lančani Most i smelo se uputili da obilazimo tvrđavu i Ribarov Bastion. Ogrejaćemo se uz torte i čaj u jednoj poslastičarnici dosta sati kasnije... Ali, opijeni lepim osećanjima, slobodni i pomalo euforični čak smo i igrali čardaš nasred mosta, a Zoki je pevao "Janoša" (Budapest, Budapest-želim opet u taj varoš...).

Ponte Vecchio (Stari most) je srednjevekovna građevina, i verovatno najstariji lučni most u Evropi koji spaja obale reke Arno u Firenci, u Italiji. To je jedan od retkih sačuvanih mostova na kojem su sagrađene kuće i trgovine.

Pešački most je uvek pun turista i brojnih muzičara, portretista i zabavljača koji stvaraju atmosferu živosti. Veruje se da je most postojao i u vreme starog Rima, a današnja, obnovljena verzija datira iz 1345. godine, kada je poplava odnela stari most. Na njemu su građene kuće, što je bilo uobičajeno za mostove građene u evropskim gradovima tokom srednjeg veka. Ovo je i jedini most u Firenci koji je ostao neoštećen tokom Drugog svetskog rata.

Kuće na mostu su u početku korišćene kao radionice, među kojima su bile najbrojnije mesare i radnje za proizvodnju kozijeg sira. Vojvoda Ferdinand I je 1593. godine naredio izmeštanje ovih delatnosti koje su proizvodile mnogo otpada, i zamenio ih juvelirnicama. Ta praksa se zadržala i danas, tako da u radnjama na mostu možete naći širok asortiman nakita, od dostupnih modernih komada, do skupocenih antikviteta.

E sada... Teško je u par reči ispričati sta osećam kada vidim Ponte Vecchio na slikama... Ima tu i tuge i čežnje i malo ponosa. I raznih lepih sećanja. Iako mi je bilo svejedno kojim mostom ću preći na drugu obalu reke Arno , a prelazio sam je svakog dana-vskoro nikad to nije bio Ponte Vechio. Nije razlog za to bio samo u nenormalnoj gužvi koja je uvek na njemu vladala, pre je razlog u želji da ga gledam sa strane i da mi se ureže zauvek u sećanje i on i ,u maglu zašušureni,  čempresi toskanskih brda, tamo daleko iza ...

"Stari most u Mostaru preko reke Neretve je Unesco-va svetska baština koji je, kada je izgrađen, bio je najveća lučna konstrukcija na svetu. Dao ga je sagraditi 1566. godine Sulejman Veličanstveni, a graditelj je bio Mimar Hajrudin. Most je čvrsto stajao 427 godina dok nije uništen tokom rata u Bosni 1993. godine. Obnovljen je nakon rata i ponovno otvoren za javnost 23. jula 2004. godine. Danas je malo drugačije građe."

Znate šta je u ovoj kesi u mojoj ruci?  Tog dana , kad je nastala ova slika, krenuli smo Vesna i ja iz Sarajeva prema Budvi, preko Mostara i Herceg Novog. Parkirali smo se na nekom privatnom parkingu u Mostaru i Vesna je ostala da sedi u autu zbog svog nerazumnog straha da će nam obiti auto u po bela dana i ukrasti pune kofere poludragog kamenja koje smo vozili da otvorimo galeriju, a mene je uputila kako da dođem do njene omiljene ćevabdžinice sa one strane mosta i uzmem nam ćevape za ručak. E ta bela kesa koju držim u ruci, to su ćevapi koje ćemo pojesti nešto kasnije, na nekom usputnom stajalištu sve vreme strepeći od hercegovačkih poskoka...I tako sam se ja sjurio niz neke stepenice i zastao u po koraka oduševljen onim što sam video. Stari, lepi most nad Neretvom je jedan od najlepših prizora koje sam video u životu. Onda sam pohitao po ćevape, napravio par slika, kupio magnet- zapravo dobio ga na poklon jer niko nije imao da mi vrati kusur na novčanicu od 50 eura , jedinu koju sam imao kod sebe  pa mi ga je jedna ljubazna teta poklonila uz reči da sigurno neće propasti zbog toga- i pojurio da me Vesna ne čeka, znajući da još dosta toga treba da pređemo i doživimo do sumraka, a tako je i bilo.

"Na mostu Galata otvorili smo prozore automobila i radosno udahnuli miris Istanbula, smešu mirisa algi, mora, golubijeg izmeta, dima od uglja, izduvnih gasova automobila i cveta lipe."  Orhan Pamuk, Muzej nevinosti

Trećeg dana našeg boravka u Istanbulu, krenuli smo na krstarenje Bosforom. Brod nam je polazio sa Eminena, a pošto smo stigli pola sata pre polaska odlučili smo da se malo zadržimo na mostu, da uživamo u pogledu na Zlatni Rog, da se vrzmamo među desetinama pecaroša i napravimo par slika ...I dok su Zoki i Jelena pevali i plesali  ja sam gledao oko sebe i u jednom trenutku video da nešto veeeeliko iskače iz vode. Iako sam bio na sigurnom uplašio sam se... A onda sam to nešto video opet. Neka dve tamne mase su izranjale i zaranjale odmah potom. Opet. I opet. Bili su to delfini koji su dolutali na sam Zlatni Rog sa Bosfora, delfini u centru grada. Ne verujem da postoji još jedan grad na svetu, pored magičnog Istanbula, gde je tako nešto moguće.



Naposletku, sve čim se ovaj naš život kazuje – misli, napori, pogledi, osmesi, reči, uzdasi – sve to teži ka drugoj obali, kojoj se upravlja kao cilju, i na svakoj tek dobiva svoj pravi smisao. Sve to ima nešto da savlada i premosti: nered, smrt ili nesmisao. Jer, sve je prelaz, most čiji se krajevi gube u beskonačnosti, a prema kom su svi zemni mostovi samo dečje igračke, bledi simboli. A sva je naša nada s one strane.
Ivo Andrić