Poseta Aušvicu, logoru smrti

 

Ovaj post ne zahteva moj uvod.
Iako preferiram obilaske i putovanja u sopstvenoj režiji, od srca preporučujem da se Aušvic poseti organizovanom turom, kakve se, širom Krakowa, nude na svakom ćošku. Uostalom, koliko god to bizarno zvučalo- na neki način  Krakow i živi od tragedije koja ga je zadesila, makar ne na nekom spiritualnom nivou, ali svakako u nekom metaforičkom i ekonomskom kontekstu. Uostalom, i sam sam između Praga i Krakowa za ovoproletnji izlet izabrao Poljsku i to, na prvom mestu, zbog Aušvica.
Aušvic se nalazi na 50 km od Krakowa, u mestu Oświęcim (na nemačkom: Auschwitz). Ukoliko od Krakowa do tamo idete u sopstvenoj režiji cena autobuske karte je 13 zlota (4 zlota se dobije za jedan euro, otprilike) u jednom pravcu. Ako do logora dođete pre 10 sati, ne plaćate vodiča, dok je posle 10 časova obilazak muzeja i logora obavezan u prisustvu vodiča. Usluge vodiča koštaju 40 zlota. Da bi izbegli plaćanje istih iz Krakowa morate da krenete najkasnije u 8 sati, a posle sa stanice u tom mestašcu da nekako stignete i do memorijalnog muzeja, potom - po obilasku Aušvica I, da se organizujete da bi stigli do 3 km udaljenog Birkenaua, a nakon svega i stignete na autobus kojim ćete se vratiti za Krakow.  Stoga mi se učinilo logičnijim i jednostavnijim da platim oko 100 zlota za organizovan obilazak koji uključuje sve transfere i usluge vodiča. Ukoliko ste student ostvarujete dodatne popuste. Postoje još neke grupe koje imaju pravo na popust, ali pošto nisam pripadao nijednoj od njih - zaboravio sam i koje su to grupe i koliki popust dobijaju. Inače, pre odlaska u Aušvic računajte da će vam to uzeti nekih 7-8 sati (uključujući i vožnju do muzeja kao i povratak). I ne zalećite se, ne plaćajte aranžman u prvoj agenciji jer cene variraju i idu i do 130 zlota po osobi na pojedinim mestima.
Put do tamo je depresivan , kao i uostalom ceo taj izlet. Nisam ni očekivao zabavu. Nisam ni očekivao da bude lako, lepo. Ipak, osećaj je teži od  očekivanog.

 

U busu do muzeja smo gledali dokumentarni film Oslobađanje Aušvica koji je snimio neki sovjetski vojnik. Film, koji se, koliko znam, inače može odgledati i u samom memorijalnom centru je, u najmanju ruku, užasan. U pitanju su dokumentarni snimci logora i ono nešto preživelih logoraša neposredno po oslobađanju istog... Teško je jasno opisati kako izgledaju ti ljudi, kako se kreću, nemoguće je objasniti njihove poglede i krajnje odsustvo ne samo radosti već i malo duha... Film objašnjava samo mali deo užasa koji se tamo odigrao i posve nedvosmisleno svedoči o veličini tragedije koja je zadesila sve te ljude. Ako bih mogao izdvojiti dve slike kojima bih sažeo sve ono što sam u ovom obilasku video, dve slike koje objedinjuju sav užas tog trenutka istorije - to su slika logoraša koji sede u šumici i čekaju egzekuciju (o čemu ću napisati još koju reč kasnije) i snimak logoraša u trenutku kada oslobodioci dolaze. Ti prazni pogledi, ta nemoć, svedenost ljudskog bića na telo - izdeformisano i izrabljeno, ta pomirenost sa sudbinom i nemogućnost da se poveruje da je moguće nastaviti život... Kažu da su čak i mala deca, koja se zapravo ne mogu ni sećati svega kroz šta su u logoru prošli, kasnije, kada su odrasla i dalje imala strah od laveža pasa, uniformi i nemačkog jezika...

Utisak je da je Aušvic definitivno jedno od najdepresivnijih mesta na planeti. Jednolične zgrade i barake napravljene od cigle, uličice koje se seku pod  pravim uglom, uredno podšišana trava kao iz nekog američkog kampusa i gomila breza....I energija koja se stravično oseti, a čijom se analizom ne bih sada bavio.
Obilazak Aušvica I počinje prolaskom ispod čuvenog luka sa natpisom Arbeit Macht Frei, cinične poruke koja je dočekivala logoraše svakog dana po povratku sa celodnevnog posla.

Obilazak logora podrazumeva obilazak zgradica od cigle koje su nekada služile kao  smeštajni objekti za logoraše, a koje su sada adaptirane u izložbeni prostor. Od barake do barake kroz obilje fotografija i dokumenata polako se upoznajemo sa istorijom Aušvica... Ne bih želeo sada da iznosim istorijske činjenice sa kojima se možete upoznati kroz par sekundi zahvaljujući internetu... Skoncentrisaću se na svega par neophodnih podataka da bi se bolje razumele priložene fotografije (sve odreda su naše; fotografisanje je dozvoljeno izuzev na svega par mesta kao sto su  ćelije za mučenje, smeštene u podrumu jedne od baraka....), kao i na neke od misli i zapažanja do kojih sam došao/koje su mi došle...

 

Aušvic I  je pre svega bio zamišljen kao zatvor/logor za političke protivnike, pre svega iz Poljske . Vremenom je prerastao u administrativni centar celokupnog kompleksa koji su činili Aušvic I, Aušvic II ili Birkenau i Aušvic III ili Monovic kao i 40 podlogora u okolini. Pored logoraskih baraka tu je bila smeštena i bonica za zaposlene u logoru, vila u kojoj je živeo upravnik logora sa svojom porodicom kao i kompletna administracija. Gospođa jednog od upravnika je rekla svojevremeno da je to mesto za nju bilo parče raja, što svedoči o apsolutnom odsustvu ili bilo kakve svesti o tome šta se tu dešavalo ili o apsolutnom odsustvu bilo kakvog razuma i čovečnosti u toj ženi; sličnu tezu, očigledno inspirisanu baš ovim mestom, nalazimo i u romanu/filmu Dečak u Prugastoj Pidžami gde sin upravnika logora ne može da pojmi ko su svi ti ljudi u šarenim uniformama koje viđa u daljini sa svoga prozora. Iako ovaj roman ne spada u literarne poslastice  - ipak ga od srca preporučujem, naročito ukoliko vam je problematika genocida iz bilo kog razloga interesantna. Od beletristike koja se bavi temom života u logorima najrealniji, najopipljiviji, najživotniji roman koji sam pročitao jeste Ljuljaška Daha nobelovke Herte Miler koji, doduše, svedoči o iskustvu logoraša u sovjetskim logorima. Molio bih čitaoce ovog bloga da ,ukoliko imaju da sugerišu sličnu literaturu, ostave komentar.. 
Eksponati koji su izloženi u Aušvicu I svedoče o zločinima koje normalan čovek ne može ni da zamisli. Od prostorije do prostorije užas raste...

Jedna od fotografija iz memorijalnog muzeja. Prikazuje dolazak novih logoraša u Birkenau. Sa jedne strane su žene i deca, sa druge muškarci. U ovom trenutku se odlučuje o njihovoj daljoj sudbini. Ova fotografija ovekovečuje trenutak posle kog će najveći deo ljudi sa slike otići direktno u gasne komore. 

Prispeli logoraši, verovatno iz neke istočnoevropske zemlje, ako je suditi po sirotinjskoj odeći na njima. Šokantni su osmesi na njihovim licima. Jeziva je pomisao da i ne znaju šta ih čeka.

Gomila kofera pa i korpi u kojima su logoraši doneli najvrednije stvari koje su imali. Pre deportacije im je rečeno da spakuju vrednosti i ponesu sa sobom. Dva razloga su za to. Pre svega  - nemci su , pre nego im uzmu živote, oduzimali sve što se na bilo koji način moglo iskoristiti ili prodati. Drugi razlog je psihološke prirode - hteli su da se ne diže prevelika panika i da ljudi imaju osećaj da je u pitanju samo deportacija, a ne i odlazak u logor smrti.

Deo logora u kom su preuzimane,a potom i razvrstavane lične stvari logoraša , zvao se Kanada. U to doba je Kanada smatrana za najbogatiju i najprosperitetniju zemlju na svetu.

U jednoj od soba u memorijalnom centru nalaze se čitava brda od cipela oduzetih logorašima

" ...Posle malo ušli smo u ogromno stovarište stare obuće - četrnaest miliona pari starih cipela. Obuća ljudi spaljenih u logorskim krematorijumima. U izdvojenom prostoru od nekoliko kubnih metara leži obućica spaljene dece, koju ona nisu stigla da pocepaju. Ima tu iskrivljenih cipela, sandala kroz koje je propao prst, novih crvenih, belih cipelica obuvenih, vidi se, pred sam put..." sećanja Desanke Maksimović

Apsolutno sve što su mogli tim ljudima uzeti, nacisti su uzeli. Čak su mrtvima, pre spaljivanja, vadili zlatne zube.

"...Zatim sam video decu.… Strašna slika: stomaci naduveni od gladi, oči koje lutaju, ruke kao grančice, tanke nožice,glava ogromna, a sve ostalo kao i da nije ljudsko – kao da im je neko prišio. Deca su ćutala i pokazivala brojeve, istetovirane na ruci. Оvi ljudi nisu imali suze.Video sam da pokušavaju da brišu oči,ali oči su ustajale suve... " Iz knjige heroja SSSR Vasilija Petrenkа "Do i posle Aušvica".

Kreveti u jednoj od baraka. Logoraši su se pokrivali samo slamom. Odeća im je bila tanka i nedovoljna, naročito kada temperature padnu dvadesetak stepeni ispod nule. Veliki  broj ljudi umro je u logoru od gladi, zime i totalne iscrpljenosti organizma.

  

Zid smrti, mesto gde su logoraši streljani...

Prozori na baraci pored zida smrti bili zu zakovani da logoraši ne bi videli šta se tu dešava...

Slike logoraša. Praksa slikanja logoraša vremenom je ukinuta jer ih je bilo jako mnogo i to je bilo skupo. Počeli su ih obeležavati brojevima koje bi im istetovirali na ruci.

Ovo je posebno mučan hodnik jer te žrtve sada dobijaju lice, dobijaju imena i još poneke podatke, postaju konkretne osobe, a ne samo neko iz onog konačnog zbira od 1.300.000 ubijenih...

Prazne limenke ciklona B, pesticida na bazi cijanida koji je korišćen za "konačno rešavanje jevrejskog pitanja"....

Možda najupečatljiviji eksponat ove sumorne izložbe je cela soba ispunjena ljudskom kosom...Kosu su skidali ženama pre slanja u gasne komore, a posle su tu istu kosu nakon dezinfekcije koristili za punjenje jorgana, izradu logoraških odela, podstavljanje vojničkih jakni i kaputa... Neverovatno je koliko su nacisti bili ekonomični. Čak je i pepeo koji je ostajao posle spaljivanja ubijenih logoraša bio iskorišćen za pounjavanje raznih jama i vrtača...

 

Jedini sačuvani krematorijum. Nalazi se u Aušvicu I, na svega 300 metara od kuće u kojoj su , sa gomilom posluge, u javećem luksuzu živeli upravnici logora sa svojim porodicama.

 peć u krematorijumu

Birkenau ili Aušvic II zapravo jeste mesto gde se najveći deo tih suludih zločina i odigravao. Nalazi se na 3 km od Aušvica I i do tamo stižemo relativno brzo, shuttle busom. Prvo što primetite jeste zloglasna kapija kroz koju su vozom, iz raznih delova Evrope, stizali budući logoraši. Motiv tih zlokobnih usta koja gutaju vozove, koja gutaju živote, ta kapija kroz koju su po poslednji put prošli 1.300.000 ljudi, koliko ih je u Aušvicu ubijeno, veoma je prepoznatljiv. Sećate ga se iz filma Šindelrova Lista, ali i iz mnogih drugih filmova, sa fotografija, iz dokumenata o ovom prokletom mestu.

Ulaz u logor smrti Birkenau. Vrata smrti kroz koja su vozom donošeni ljudi , na prvom mestu jevreji, iz čitave Evrope. Mesto gde je pobijeno oko 1.300.000 ljudi.

Od Aušvica II ostalo je malo toga da se vidi. Nacisti su se, neposredno pred oslobađanje Aušvica svojski potrudili da unište sve moguće materijalne dokaze o postojanju ovog mesta. Nisu uspeli u nameri da unište sve, ali nije ostalo puno - sem tragova od 4 ogromna krematorijuma i gasnih komora. Ostalo je tek nešto baraka i to je to. Dovoljno za rekonstrukciju ukoliko zaista otvorite oči jer u ovom mestu 

vazduh je zgusnut od  tolikih duša koje tuda lutaju.
 Birkenau je ogromna poljana,  koju preseca železnička pruga. Gledano od kapije  - desna strana je bila ženski, a leva strana muški radni logor. Negde na sredini  nalazi se raskrsnica na kojoj je odlučivano o životu i smrti u deliću sekundi. Ljudi koji su izlazili iz vozova tu su pregledani od strane nacističkih lekara i on bi ih odmah sortirao  - umiru odmah ili ostaju do daljnjeg. Oni koji su na licu mesta osuđeni na smrt odvođeni su u gasne komore. Pošto je kapacitet tih komora bio mali u odnosu na broj ljudi koji su dolazili, pojedinim danima cele porodice - tačnije- najčešće su to bile majke sa decom i starci - sedeli bi u šumici iza komora i čekale svoj red. Sedeli, posve zbunjeni, sedeli i čekali da ih ubiju. To je nezamislivo. Breze, topole i šta li se već leluja tamo  scenografije su za  najgrozniju noćnu moru.

Panromaski pogled na Birkenau. Kao što se da videti, od logora je ostalo tek nešto baraka, pruga i stražarska kućica sa koje je i nastala ova fotografija. Desni deo logora bio je namenjen muškarcima, levi ženama i deci. Na samom kraju se nazire zloglasna šumica...

Ponekad je gužva bila tolika da su decu rešavali po kratkom postupku - direktno ih bacajući u peći. Ono što vidiš, čuješ i ,pre svega, osetiš na ovom mestu - zauvek ti izmeni svest o ljudskom rodu.
Obilazak Birkenaua bez pratnje vodiča bio bi tek težak. Po ogromnoj livadi razbacano je par preostalih baraka, a tek neke od njih su otvorene za posetitelje. Te barake, nekadašnje konjušnice - primale su i po 700-800 ljudi odjednom. Na krevetima, ako se krevetima može nazvati hrpa dasaka sa nešto slame na njima spavalo je po 4-5 ljudi. Nije se znalo da li je gore spavati na spratu - odmah ispod krova koji je propuštao svu studen zimi i svu vrelinu leta - ili dole, ispod, neposredno uz zemlju, naročito kada se uzme u obzir da su logoraši patili od konstantne , posve nekontrolisanje dijareje.
Užas ovog mesta se ureže u um. Koliko god da se spremite na ono što ćete videti, nemoguće je spremiti se u potpunosti. Nemoguće je i meni sada prepričati sve što sam video i osetio tokom tih par sati pri tome, iako izuzetno empatičan - trudio sam se da se što manje poistovećujem sa ljudima  čiji su životi na tom mestu završili.
Neka počivaju u miru.
Ovaj post ne zahteva moj zaključak.

Jedini preostao vagon, od onih kojim su logoraši iz čitave Evrope dopremani u Aušvic. Zanimljiv detalj je kamenje koje se na slici vidi. Po jevrejskom običaju ono se donosi na grob ili mesto egzekucije što  potiče iz nekih pradavnih vremena kada su tela pokojnika iznošena iz naselja i ostavljana u pustinji. Kamenjem bi se pokrili humka ili leš da ga ne raznose divlje zveri.

Unutrašnjost jedne od baraka u kojima su bili smešteni logoraši, oni koji su bili radna snaga. na jednom krevetu je spavalo više ljudi,a u jednoj ovakvoj baraci, adaptiranoj konjušnici, znalo je biti i 700-800 ljudi.

Toaleti u logoru...Smatralo se privilegijom da se u ovoj prostoriji radi, da se održava higijena zahoda jer ta mesta su bila toplija od rudnika i poljana, a imao si i mogućnost da zahod češće koristiš. Inače, logoraši su imali pravo svakog dana da u zahod idu dva puta po 5 minuta. Imajući u vidu da su bolovali od neizlečive dijareje, tifusa i ko zna kakvih upala - jasno je koliko je ovo bilo nehumano i ponižavajuće (koliko li su ti pojmovi uopšte relativni nakon svih ovih saznanja!).

Ostaci jednog od 4 čuvena krematorijuma u Birkenau. Ovo je onaj kog su u jednoj pobuni uništili sami logoraši što je herojstvo koje je teško pojmiti. Ostale su uništili nacisti ne bi li sakrili što više fizičkih dokaza postojanja zloglasnog logora smrti.

Pogled iz stražarske kućice, iznad vrata smrti- ulaza u Birkenau. nalazim dosta simbolike u ovoj fotografiji - počev od krsta kog formiraju prečke na prozoru, preko račvanja pruge i iznenadnog gubitka perspektive u daljini, gde iznad zemljanog dela naglo počinje nebo...

Spomenik žrtvama logora Aušvic. U pozadini šumarak u kom su žrtve čekale svoj red...

Na spomeniku žrtvama logora u Aušvicu nalazi se spomen ploča na velikom broju jezika, uključujući i srpski.

"Sutra opet u zoru

doći će divovi oni,

i strašne surove vile

zdenuće u sena mnoga

mirisne glave mile.

Ležaće u jednom grobu

toliki milioni."

San o putovanju

Brisel, 2011.

Putovanje je moje prirodno stanje.
Hodanje znači promenu,  promena znači život.
Jer sve se kreće - voda, telo prema telu, krv struji žilama, planete se vrte... Kreće se ruka prema nožu i golub se kreće i u snovima stalno putujem. Čak se i biljke pomalo kreću, okreću se prema suncu i vetar im razbacuje seme.
Poput onih džinovskih grmova bez korena  koje vetar kotrlja po pustinji - tako ja idem kroz moj život. Korena sasečenog davno, čovek kom je domovina svaka kuća u koju je dobrodošao i kom je dom u srcu pa ga stalno nosim sa sobom, čovek koji svija gnezda , a opet leti, ide i traži... 
Radoznao. Nomad. Zvezda padalica.
Ne drži me mesto.
Sav sam od potrage. Potrage za ukusima koje nisam probao, za ljudima koje nisam zagrlio, za gradovima u kojima nisam zaplakao. Potraga je potreba - da se izađe iz okvira, da se luta do granica koje sam ucrtaš, pokušaj da san večno traje, osećaj nebuđenja, dremež.
Prestaću da putujem onog časa kad me pokrije zemlja.
Ma, neću ni tada. Ima neistraženih predela i sa one strane života.

(noćas sam sanjao jedno putovanje za koje znam da će mi promeniti život)

Zakintos, 2010.

u Novom Sadu, 23.05.2013.

 

neki fakti o Akropolju (pokušaj klasičnog putopisa - epizoda: Ja, tako blizu neba)

Akropolj (grčki akros - vrh, polis - grad), bukvalno znači "grad na brdu".






Na Akropolju postoji muzej gde su izložene neki od predmeta pronađenih na samom Akropolju i okolini. Većina arheoloških predmeta sa Akropolja danas se čuva u britanskom muzeju u Londonu.

Akropolj
Sam Akropolj obuhvata četiri građevine: Partenon, Erehtejon, Propileji i hram Atine pobednice. Partenon je, svakako, najveći sačuvan spomenik dorske arhitekture, i on je najveća razglednica na Akropolju sa kog se pruža nezaboravan pogled na ceo grad. Iza Partenona je drugi hram, Erehtejon, sagrađen 420. godine p.n.e, poznat po svom tremu sa karijatidama. To su figure žena koje služe kao stubovi u hramovima i drugim građevinama, a jedna od legendi kaže da one predstavljaju devojke zarobljene u gradu Karije. Propileji je sagrađen između 437. i 432. godine p.n.e. i predstavljao je ulaznu kapiju u Akropolj. Tu je i hram Atine sagrađen od belog mermera.

Propileji - ulaz na Akropolj

prvi susret sa Akropoljem, prvi pogled na jedno od modernih svetskih čuda ima sam sa trga Monastiraki

gugl kaže: Dionizijevo pozorište je najstarije Grčko pozorište i nalazi se u podnožiju Akropolja. Tu su se nekada davno izvodile Euripidove, Aristofanove i Sofokleove drame.

veliki grčki psi koji slobodno landaraju svuda po Atini

09. 01. 2012. 20:54h | Srna

Grčka iznajmljuje Akropolj?

Bivši član grčke Vlade Gerasimos Jakumatos predložio je da Grčka da pod zakup Akropolj i ostala arheološka nalazišta u okviru borbe protiv dužničke krize koja može da dovede do bakrota države.

Otvoren je svakog dana od 08:00 do 19:30 časova.

nebo iznad Atine izgleda neverovatno.Iako je pretilo i pretilo - ni kap kiše nije pala.Da li su me bogovi samo hteli podsetiti na ono što svakako znam - sve je u njihovim rukama?

 Turci su zauzeli Akropolj 1394, ali su ih proterali Mlečani. Ponovo su ga okupirali 1458. Dve godine kasnije, Partenon je pretvoren u džamiju s izgrađenim minaretima dok je Erekteum postao harem turskog komandanta.

vidimo deo istorijskog kvarta Plaka, ruševine Zevsovog hrama , centralni gradski park i Olimpijski stadion na kom su održane prve moderne olimpijske igre

Partenon, posvećen Atini Parteno, zaštitnici grada, je bez sumnje, najorginalnija tvorevina atinske demokratije u najvišoj tački njene moći. Takođe je najljepša građevina Akropolja, kako u samoj koncepciji tako i u egzekuciji. Izgrađen između 447. i 438. godine prije nove ere, kao dio velikog Periklovog građevinskog poduhvata, ovaj takozvani Periklov Partenon (Partenon III), je zamjenio jedan raniji hram u mermeru (Partenon II), koji je građen poslije bitke na Maratonu, negdje oko 490. godine prije nove ere i koji su Perzijanci srušili 480. godine prije nove ere. Partenon II je zamjenio jedan još raniji, prvi Partenon (Partenon I), koji je građen oko 570. godine prije nove ere.
U sklopu velikog plana reizgradnje Akropolja, u Periklovo zlatno doba, Partenon su projektovali arhitekte Iktin i Kalikrat, dok je skulptor Fidija nadgledao izgradnju i dizajnirao kompletnu skulpturalnu dekoraciju Partenona, kao i monumentalnu pozlaćenu skulpturu Atine. Izgradnja je počela 447., a završena je 438. godine pne. Radovi na spoljašnjoj dekoraciji i reljefima na frizu su nastavljeni sve do 432. pne.
Iako je pavougaoni Partenon u bijelom mermeru oštećivan tokom vijekova i uništen ili nestao veći dio skulptura koje su ga ukrašavale, njegova osnovna struktura je ostala netaknuta. Kolonada izbrazdanih, stubova bez baze sa kvadratnim kapitelima stoji na tristepenoj osnovi i drži potkrovni opšiv ili krovnu strukturu, koja se sastoji od ravnog arhitrava, ili blokova mermera; friza od naizmjeničnih triglifa (vertikalno ižljebljenih blokova) i metopa (izglačanih blokova reljefa skulptura); i na istočnim i zapadnim krajevima, trouglastih zabata, takođe sa reljefom skulptura. Kolonada, koja se sastoji od 8 stubova na istočnoj i zapadnoj i 17 na sjevernoj i južnoj strani, zatvara unutrašnju pravougaonu komoru, koja je izvorno bila podijeljena na tri dijela preko dvije manje kolonade u dorskom redu, koje su se zatvarale na zapadu tačno iza kultne statue Atine. Jedina svjetlost je stizala preko istočnih ulaznih vrata, izuzev možda svjetlosti koja je prolazila kroz mermerni prekrivač na krovu.

Likavitos, jos jedan od atinskih brežuljaka, tamo negde u pozadini

prelepa Atina koja se na sve strane pruža daleko, dalje od tačke do koje pogled doseže

Partenon je građen između 447. i 438. godine p.n.e. a potpuno dovršen 432. godine p.n.e. Krase ga mitološke scene rađanja Atine kao i rata između bogova Atine i Posejdona oko imena grada. Partenon su zidale arhitekte Iktin i Kalikrat, a čuveni vajar Fidija, sa svojim učenicima, izradio je sve skulpture kao i kip boginje Atine visok devet metara. Partenon je najviše oštećen tokom turske vladavine sredinom 15. veka kada su ga Mlečani tokom opsade Atine bombardovali jer je bio korišćen kao magacin za barut. Sledeći primer civilizacijske sebičnosti desio se početkom 19. veka kada je ambasador Engleske u Carigradu lord Eldžin došao da poseti Akropolj. On je ukrcao sve što je mogao na šest brodova i poslao u Englesku. Usput su dva broda potonula, pa se to danas nalazi negde na morskom dnu. Engleski lord je skinuo i karijatide, skulpture mladih sveštenica koje svojim glavama pridržavaju svod hrama Erehtejona, koje se danas nalaze u Britanskom muzeju u Londonu. Postoji legenda da se noću, kada duva vetar na Akropolju, mogu čuti dozivanja preostalih karijatida za sestrama u Londonu. Uprkos apelima Grčke, Englezi nisu vratili odneto blago.
 

Karijatide

Novi zakon koji grčka vlada trenutno priprema, odnosiće se i na turiste i posetioce pozorišta Herod Atički koje se nalazi nedaleko od Akropolja. Godinama arheolozi mole posetioce koji posećuju predstave i koncerte da poštuju jedinstveno pozorište sagrađeno od mermera, ali ne nailaze na razumevanje. Zato će od sada prekršaj novih pravila biti tretiran kao ozbiljna kriminalna radnja. Svako ko bude uhvaćen da žvaće žvaku ili nosi štikle suočiće se sa kaznom ili čak i hapšenjem. Pre dve godine ekipa čistača je uklonila 27 kg ostataka žvakaćih guma koje su bile zalepljene na mramorna sedišta pozorišta.
Izvor: Blic

Portali World Monuments Fund I The Art Newspaer su ovih dana objavili listu sa deset svetskih kulturno-istorijskih spomenika i muzeja  koji privlače najveći broj posetilaca sa cele kugle zemaljske. Na listi su pet muzeja ( Luvr, Britanski muzej, Metroliten, Akropolj  i Ermitaž)  i isto toliko  spomenika graditeljske umetnosti od kojih su Kineski zid i Egipatske piramide  na spisku sedam novih i starih svetskih čuda , a tu su još :Ajfelova kula  i Bogorodičina crkva u Parizu, Koloseum )

kamenčići koje je zabranjeno dirati, a koje svako (ili skoro svako) pokušava poneti kao suvenir, kao svoj deo antičke grčke...a onda ih opet donose kamionima i rasipaju tuda :)

 

VEST KOJA JE NEDAVNO BILA OBJAVLJENA NA SKORO SVIM PORTALIMA U REGIONU (A ZA KOJU SE ISPOSTAVILO DA JE SAMO ŠALA :)

Grci u šoku: Bosanac ukrao kamen s Akropolja "da bi kiselio kupus"

Muškarac iz BiH ukrao kamen s Akropolja da bi kiselio kupus. Predviđena kazna zatvora od tri do pet godina.

Grčka policija uhapsila je Sretena Vidića iz Bijeljine na granici sa Makedonijom nakon što je kod njega pronašla kamen težak oko tri kilograma, ukraden s Akropolja. Za ovo krivično delo u Grčkoj je predviđena kazna zatvora od tri do pet godina.

Prema pisanju grčkih medija, Vidić je tokom obilaska Akropolja ukrao kamen, a zatim pokušao da ga donese u BiH, u putnoj torbi koju je sakrio ispod sedišta.

Uhapšeni Vidić policiji je rekao da nije znao za strogu zabranu uzimanja kamenja i priznao da mu se kamen dopao jer ima idealan oblik za pritiskanje kiselog kupusa.
Prema grčkom zakonu čitav prostor Akropolja smatra se istorijskim nasleđem, a za odnošenje kamenja sa njega predviđena je kazna zatvora od tri do pet 5 godina.
(24sata.hr, Foto: AP/Beta) 

Pogled na Akropolj najjači je utisak koji nosim iz Atine, pored mirisa cveta narandži i ogromnih pasa koji šetaju slobodno i opušteno po celom gradu.

Visine je oko 150 m, a sam vrh čini platforma dimenzija 300 x 150 m, gde se nalazi arhitektonski kompleks.

...kako napisati bilo sta o grčkoj, a ne pomenuti sirtaki, giros , suvlaki...ovo je taj pokušaj...

Прве приче о Атени говоре о њој као о богињи птица. Првобитно је замишљена као богиња са крилима, а чак је у неким митовима и сама била птица - сова. Зато и не чуди зашто у митовима који су настали касније Атенина порука стиже преко орла, сокола и сл.

Grčke vlasti planiraju da zabrane nošenje cipela sa štiklom, kao i upotrebu žvaki tokom boravka u Akropolju, jer se njima svakodnevno nanosi nepopravljiva šteta ostacima drevnog hrama.
Novi zakon koji grčka vlada trenutno priprema, odnosiće se i na turiste i posetioce pozorišta Herod Atički koje se nalazi nedaleko od Akropolja. Godinama arheolozi mole posetioce koji posećuju predstave i koncerte da poštuju jedinstveno pozorište sagrađeno od mermera, ali ne nailaze na razumevanje. Zato će od sada prekršaj novih pravila biti tretiran kao ozbiljna kriminalna radnja. Svako ko bude uhvaćen da žvaće žvaku ili nosi štikle suočiće se sa kaznom ili čak i hapšenjem. Pre dve godine ekipa čistača je uklonila 27 kg ostataka žvakaćih guma koje su bile zalepljene na mramorna sedišta pozorišta.
Izvor: Blic

Akropolj sam posetio na svetski dan kulturnih spomenika , 18.04. i ne znajući da je tog dana besplatan ulaz. Tako sam uštedeo 12 eura. Činjenica da me na mojim proputovanjima neka viša sila čuva jedan je od odgovora kako sa budžetom kojim raspolažem mogu toliko da putujem.

ps - sve fotke u ovom postu su moje, tekst je uziman sa raznih strana - foruma, novinskih članaka, virtuelnih enciklopedija,a poneku sam reč i sam napisao :)