Poseta budističkom hramu u Čortanovcima (inspiracija)

Ovo nije  priča o budizmu, ovo je priča o inspiraciji.
Imali smo savršen dan.

A da bi dosegli to savršenstvo bilo je dovoljno da ustanemo i krenemo. U ovom slučaju - da krenemo prvo vozom do Čortanovaca (tek nešto više od 20 minuta lagane vožnje od Novog Sada), a onda peške, u potragu za jedinim zvaničnim budističkim hramom u regionu. Ideja da ga posetimo se stvorila kad mi je koleginica, pregledajući moje slike sa Šri Lanke (uskoro, o stvarno uskoro moram da napišem, konačno, priču o tom putovanju), rekla da je njen drug, gospodin Branko Kovačević otvorio budistički hram u Čortanovcima. Setio sam se da sam u medijima tih dana čitao nešto o tom događaju. Ukucao sam u google "budistički hram Čortanovci" i odluka je pala već nakon pročitanih par prvih članaka - jedan od narednih vikenda idemo tamo!

mapa koja pokazuje kako stići do hrama od železničke stanice u Čortanovcima

Tako je i bilo.
Do hrama se od stanice stiže brzo i lako - uostalom ovde je i mapa. 
Mi smo, sa druge strane, krenuli okolnim putem kroz lepo sremačko selo i koga god smo sreli od ljudi iz sela znao je da nas uputi kako i kuda da idemo.*

 *bonus epizoda 🙈
Ja: Izvinite, znate li gde je budistički hram?
Deda: Da, tamo iza stadiona.
Ja: Hvala. A plaža?
Deda: Da, tamo gde sam ja.
Ja: A gde je to :)?
Deda: Na Dunavu 😎

Kad si na pravom putu nema šanse da se izgubiš.
(a da smo na pravom putu znao sam još kad smo krenuli).
Ipak, dodatna potvrda je stigla kad smo naleteli na prelepo ljubičasto poljsko cveće, negde posle polja ječma, a pre divnih višanja koje smo, potom, uz put brali i jeli.
Kako ljubičasto cveće može da stvori mir?
Kad si otvoren da čitaš znakove pored puta, onda boga vidiš i u cveću.
Setio sam se kako Shug Avery kaže miss Celie u mom, za sva vremena, omiljenom filmu "Boja purpura" (kao, uostalom, i u istoimenoj knjizi, po kojoj je film i snimljen, a taj Pulicerom nagrađeni roman Alice Walker sam, po drugi put, pročitao baš par dana pred ovaj izlet... Slučajnost!?? ne bih rekao.):

“I think it pisses God off if you walk by the color purple in a field somewhere and don't notice it. People think pleasing God is all God cares about. But any fool living in the world can see it always trying to please us back.”

Sam hram nalazi se u vikendici na kraju puta sa leve strane... 
Svuda uokolo samo je mir. I doste zelene. 
U dvorištu je Budina statua, a po kanapu razvučenom između stabala okačene su zastavice... Dočekuju nas gospodin Branko i njegova supruga... Dva monaha iz Mjanmara su u tom trenutku završavala ručak. Oni će nam se pridružiti kasnije.

Ušli smo u sobu za meditaciju i onda, uz čaj i keksiće, satima razgovarali - o budizmu, meditaciji, problemima zapadnog sveta, ličnim iskustvima i stremljenjima... Gospodin Branko nam je na veoma prijatan, duhovit i topao način predstavio svoju misiju. I svoju viziju - kako da u ovom malo mestu, na prvim obroncima Fruške gore napravi manastir sličan onim koje smo vidjali po Aziji. Nadamo se da će uspeti u svom naumu.
Ovo nije priča o budizmu, ovo je priča o isnpiraciji.
Sve što bi vas dodatno zanimalo naći ćete na web stranici Theravāda budističkog društva Srednji put (http://srednjiput.rs/ ) koje je kao neprofitno udruženje građana osnovano 21. februara 2009. godine u Novom Sadu. Pa na sajtu kažu dalje: "Ciljevi društva su da doprinese upoznavanju i boljem razumevanju izvornog Budinog učenja kod nas, onako kako ga prenosi theravāda budistička tradicija. Cilj takvog proučavanja i prakse jeste unapređivanje psihofizičkog stanja ličnosti, zdravlja i kreativnosti, kvaliteta života i socijalne harmonije, kroz integraciju budističkih psiholoških principa u svakodnevni život.".
Upravo na ovoj stranici možete se detaljnije informisati i o budućim aktivnostima društva koja uključuju, između ostalog, mnogobrojne jednodnevne i višednevne kurseve meditacije. Inače, ova web stranica smatra se jednom od najboljih, ako ne i najboljom u regionu kada je budizam u pitanju.
Nakon nekog vremena pridružili su nam se monasi Sandimar i Uttara, gosti iz Mjanmara... Bilo je divno, dragoceno provesti vreme sa ljudima koji su svoj ceo život posvetili jednoj ideji, ljudima koji žive nešto što nam je teško i pojmiti. Uživali smo u svakom trenutku vremena koje smo proveli u razgovoru sa njima.

A nakon hrama uputili smo se prema nadaleko poznatoj Čortanovačkoj plaži... Na njoj je, između ostalog, snimana i čuvena scena "manje vina, manje vina ;)" iz "Varljivog leta 68".
Šorom pa drumom i onda, zahvaljujući savetu usputnog prolaznika, prečicom kroz šumarak... A čim smo zakoračili pod zeleni svod stvari su postale dodatno magične, do te mere lepe da ih bolje opisuju fotografije...
Prošli smo pored planinarskog doma Kozarica, poznatog kao planinarski dom na najnižoj nadmorskoj visini u svetu (čak 84 metra od niova mora :D ) kog su tog časa lokalni planinari sređivali za predstojeći festival Dunavske čarolije (https://www.facebook.com/Cortanovci.Dunav/ ), a  na koji su nas i pozvali...
Okolina doma i cela ta staza do Dunava zaista su vanserijski lepi, možda i najlepši deo uz Dunav koji sam do sada video...
Do plaže nismo stigli jer su nas naši novi poznanici posavetovali da to ostavimo za neki drugi put pošto je nivo reke bio dosta visok i plaža je bila poplavljena... Zastali smo u jednoj maloj čardi i pojeli izvrsnu riblju čorbu, najbolju godinama unazad, baš tu ispod lipa, u mirisu njihovog cveta, na autentičnim drvenim stolovima zastrtim polenom, neki bolji mi, bolji i lepši i bogatiji od onih koji su tog jutra seli u voz iz Novog Sada.

I tada, sedeći u toj apsolutnoj tišini, posmatrajući barsku kornjaču koja je krenula nekim svojim putem, gledajući kako zlatni polen lipinog cveta pada po nama, uronjeni u zelenilo bez početka i kraja - e baš tu podsetio sam se da je za prelep, najlepši zlatan dan dovoljno imati srce. A još je lepše kad ih je tri.