Paris, je t’aime (šta videti u Parizu za 6 dana)

Ovo nije klasičan putopis. Ne tražite u ovom tekstu tehničke podatke o tome koliko je koja zgrada visoka, kad je izgrađena i kom stilu pripada koja slika u Louvre-u. Šta znam ili čega se sećam - napisaću vam. Takođe, stojim vam na raspolaganju za bilo koju praktičnu informaciju koja vam je potrebna, a koju mogu da vam pružim. Ovo je, ipak, samo pokušaj da se sistematizuju moja sećanja i pokloni dašak inspiracije nekom budućem putniku.

katedrala Notre-Dame

Pariz je lep baš kao što su vam pričali.
Lep je tačno onako kako je predstavljen u filmovima (od Amelije do Bertolučija), onako kako je opevan u pesmama i opisan u literaturi. Ko god vam kaže drugačije ima problema ili sa estetikom ili sa nekom ličnom frustracijom.

Posmatrajući Pariz sa prozora iznajmljene garsonjere na Belleville-u, smeštene na desetom spratu i sa pogledom koji besprekorno puca prema katedrali Svetog srca, posmatrajući njegove krovove i bašte i lepe, bele fasade nenaružene klima uređajima ili grafitima, posmatrajući ga u sunčana jutra tih par dana koje sam u Parizu proveo - osećao bih u tim trenucima samo dve stvari, a to su ushićenje i duboka zahvalnost.

Pogled sa prozora garsonjere u kojoj smo bili smešteni na krovove Pariza i katedralu Svetog srca

Ok, Pariz jeste prljav, ali nije prljaviji od Novog Sada, u kom ne bi ostao kamen na kamenu da kroz njega svaki dan prođe onoliko ljudi koliko dnevno uđe samo u Louvre. Ok, Pariz jeste nehajan za razliku od ispeglanog Beča ili divlje Atine, ali u tome i leži njegov šarm. Ok, Pariz jeste skup, ali ništa skuplji od Berlina, tako nahvaljenog po forumima baš zbog činjenice da je u njemu sve maltene džaba. Pariz je velegrad i kao svaki velegrad on fura neku svoju priču kojoj možeš samo da se prilagodiš. Ili da umesto njega izabereš da posetiš, na primer, Temišvar ili Zagreb.

Posetili smo ga krajem marta/početkom aprila i, uprkos upozorenjima da bi to mogao biti nezgodan period zbog varljivog vremena, imali smo sreće. Sunce nas je milovalo na obalama Sene, u baštama Versaja i na stepeništima Monmartra, a tek tu i tamo bi nam poneki oblak zapretio tokom tih 6 dana. Zato i mislim da ga je najbolje posetiti u proleće (hej, videti Pariz u proleće; dok ovo pišem deluje mi kao da se sve ovo dogodilo nekom drugom).

Katedrala Svetog srca iliti Sacré-Cœur Basilica

U redu, krenimo sa praktičnim informacijama. Leteli smo Wizz airom do aerodroma Beauvais. Let traje nešto duže od 2 sata, a od aerodroma do metro stanice Porte Maillot - odlične polazne tačke za dalje kote po gradu - treba još nekih sat i po vožnje shuttle busom. Shuttle busevi polaze sa stanice pored aerodroma dvadesetak minuta posle svakog pristiglog leta. Vožnja košta 17 eura u jednom pravcu i nije neophodno kupovati karte unapred, odnosno preko interneta. Međutim, pošto je ovo relativno skup transfer treba ga uzeti u obzir pri pravljenju konačne kalkulacije za ovakvo putovanje. Što se povratka na aerodrom tiče - autobusi svako malo polaze sa iste stanice Porte Maillot i preporuka je da se tu stigne najkasnije 3 sata pre leta.

Od Maillota do naselja Belleville, gde smo bili smešteni, išli smo metroom.
E sada, odmah na početku, par reči o Pariškom metrou. Pošto smo mi u Parizu ostajali 6 dana i to od četvrtka do naredne srede, odlučili smo se da kupujemo pojedinačne, a ne višednevne karte. Smatrali smo da je to ekonomičnije, tim pre što nedeljne karte postoje, ali važe od ponedeljka ujutro do nedelje uveče sto je potpuno besmisleno, naročito kada boravak u gradu svetlosti počnete usred nedelje. Trodnevne karte su bile skuplje nego što smo ukupno potrošili za prevoz za 6 dana (doduše, na uštrb bolova u nogama, jer smo šipčili peške povazdan, malo zbog štednje, a većim delom da ne bi nešto od lepota grada propustili jurcajući podzemnom železnicom). Tu razotkrivamo prvu iluziju - da se ceo Pariz može obići tabanajući. U Parizu je sve veliko i gde god da se nalazite neka od atrakcija vam je u vidokrugu - da li Ajfelov toranj (koji smo primetili još u prigradskom naselju pri dolasku - radujući mu se kao kada mi kontinentalci prvi put vidimo more nakon par sati truckanja pri odlasku na letovanje), da li Panteon ili već pomenuta katedrala Svetog srca... I pošto su u pitanju glomazne, najveće građevine skupljene u jednom gradu koje sam do sada video, uvek imate utisak da su blizu i razmišljate : "Ma šta je to, sada ćemo mi to peške očas posla preleteti."... A realnost je sasvim drugačija, ali ok, zato sam i dan danas u treningu :)
Elem, set od deset karata za pojedinačnu vožnju košta 14,50 eura što je sasvim prihvatljivo, naročito u poređenju sa basnoslovno skupim javnim prevozom u Londonu ili kad se setim da sam, jureći na otvaranje Festa ovog februara, platio vožnju tramvajem u Beogradu 150 dinara %). Kartu poništavaš na ulazu u metro stanicu i ta karta ti važi za koliko god vožnji ti je potrebna, a sve dok ne napustiš metro stanicu. Dakle, možeš da sedaš i presedaš do mile volje, ali kada izađeš iz stanice - za narednu vožnju potrebna ti je nova karta. Kartu je potrebno čuvati sve vreme dok si u stanici jer, bez obzira što na pojedinim izlazima nema kapija koje se otvaraju provlačenjem karte, može se desiti, kao nama, da naletite na kontrolu. Tada je potrebno pokazati tu poništenu kartu i produžiti dalje. Ili platiti 35 eura kazne ako vam je npr. palo na pamet da kartu, iz bilo kog razloga bacite čim ste izašli metroa. :/ Ne pitajte kako znam...

Vrtovi Versailles-a

Jedna od predrasuda o Parizu je da je abnormalno skup, a u suštini su cene poprilično prihvatljive, čak i nama turistima iz istočne Evrope. Ili, preciznije - u Parizu svako može da nađe zabavu za sopstveni džep. Hrana u restoranima se kreće od nekih 12 eura za dnevni meni pa do...ne bih da nagađam, prosto mi je bilo jasno na koja mesta da i ne ulazim :) Cena hrane u fast fudu ili nekom lokalnom restorančiću rezidencijalne četvrti, poput Belleville-a,  može da  se kreće od 5-7 eura i za te par dobijete izvrstan obrok koji teško da možete i da pojedete. Cene u marketima su slične onima u Srbiji ili tek nešto veće, dok za pojedine artikle kao što su npr. neki od francuskih sireva, koje smo tamanili svaki dan, potrebno izdvojiti čak i nešto manje novca. To važi i za vina. Ok, vino može da se kupi i za 3 i za 300 eura, ali sjajno vino po ceni od 4-5 eura skoro je nemoguće naći u nekom od naših supermarketa. Praktikovali smo da povremeno odemo u market i kupimo dva bageta, neke kul salamice, dve ili tri vrste sira, masline, bocu vina, ceđene sokove pa i slatkiš za maksimalnih 15 eura. Za nas troje to bi bilo dovoljno za gala ručak, koji bismo onda smazali negde na Marsovim poljima, u Luskemburškom parku ili čak vrtovima Versaja, baš kao i hiljade drugih ljudi koji su uživali u suncu i životu tih dana sa nama.
Što se šopinga tiče- nisam se njime zanimao računajući da posle Pariza idemo u London, prestonicu šopinga. Ali, znam samo da je drugarica pitala za cenu jedne vintage suknje na buvljoj pijaci Marché aux puces i da joj je ljubazna prodavačica rekla da je to sjajan dizajnerski komad poznate pariške kreatorke i da  - polovna i na pijaci - košta 130 eura :D
Cene ulaznica su standardne, ali i tu se svako dovija kako ume, a i uostalom, ne zanima sve svakoga niti mu je svašta prioritet pa onda spram toga treba i planirati budžet :)  

Louvre, čuvena piramida

Bezbednost?  Sve vreme sam se u Parizu osećao bezbedno, kao da sam kod kuće. Potrebno je u gužvi povesti računa o tome da vas neko ne odžepari, ali to, svakako, može da vam se desi i u Novom Sadu. Išli smo i danju i noću peške gde god smo naumili - po Pigalu, Mon Martru, centru grada i Belvilu i ni u jednom trenutku nismo doživeli neprijatnost ili videli nešto što bi nas uznemirilo. To su naša iskustva.
Pri tome su ljudi izuzetno ljubazni, spremni da ti pomognu u svakom trenutku, upute te gde treba. Par puta se desilo da su nam i sami prilazili sa pitanjem treba li pomoć kada bi videli da proučavamo kartu grada. Većina ih donekle razume i govori engleski tako da nije bilo nikakvih problema sa snalaženjem. Međutim, čak i u muzejima većina natpisa ili informacija je isključivo na francuskom, a to je, moram priznati, malo neobično.
Uprkos čestim incidentima u Parizu ljudi mi deluju manje poplašeno od engleza te lakše stupaju u kontakt sa strancima za razliku od blago paranoičnih ispada kojima sam svedočio kod pojedinih ljudi u Londonu.

Sena, kej u sumrak

Što se smeštaja tiče - i ovog puta smo se odlučili da ga pronađemo preko Airbnb. U roku od pola sata već smo se dopisivali sa simpatičnom Ange i uskoro smo rezervisali njenu garsonjeru od tridesetak kvadrata za nas troje po ukupnoj ceni od nekih 350 eura za sedam noći.

Park Belleville, na stotinak metara od našeg smeštaja

Deo grada u kom smo boravili, kao što već rekoh, je Belleville. U pitanju je veoma autentična, veoma živopisna četvrt naseljena, rekao bih onako laički, na prvom mestu migrantima iz celog sveta. Na ulici srećeš ljude svih boja kože  i u ulazima zgrada se čuju razni jezici, pa između ostalog i crnogorski :) Na svakom koraku se nalaze jeftini nacionalni restorančići, ekipa iz kraja sedi ispred ulaza, fasade su ukrašene prelepim street art radovima sa dosta etno motiva, i sve odiše multikulturalnošću, ali ne onom izlizanom od silnog prepričavanja, već stvarnom, veoma opipljivom, šarenom i toplom... Belleville je odlično povezan sa ostatkom grada i za maksimalno 15 minuta se stiže do centra. Pored toga, sam po sebi krije mnoge zanimljivosti - od groblja Pere-Lachaise, o kom ću svakako pisati više, preko parka Belleville (petog po veličini parku u Parizu; bili smo smešteni tačno 3 minuta od njega i tek pred kraj boravka otkrili ovaj fenomenalni vidikovac sa kog se pruža sjajan pogled na Ajfelov toranj i mnoge krovove Pariza), azijsku četvrt sa jednim neobičnim detaljem - desetinama prostitutki, svih odreda azijatkinja, koje se šetaju duž bulevara nudeći svoje usluge....

I kao u tekstu o Londonu (link) najbolje će biti da sve predstavim dan po dan i kroz slike:

1. dan - prvi randevu sa gradom svetlosti

Pošto smo do našeg smeštaja stigli tog četvrtka oko 17 časova - nakon što smo popili kafu pored prozora koji nam je nudio savršen pogled na Pariz uljuljkan u sunčano popodne (flash back: jedno jutro smo pored tog istog prozora, srećom smeštenog na desetom spratu i time skrajnutog od pogleda, pevali i plesali uz "Pariski lokal" u izvođenju Olivere Katarine), brzo se osvežili i presvukli  - imali smo par sati da počnemo sa upoznavanjem grada.

Obilazak smo počeli  od Ajfelovog tornja, tog najprepoznatljivijeg simbola grada ljubavi, od tornja nalik Amorovoj streli koja je probola srce jednog grada (i čini da se svako zaljubi u njega).
Pomalo malaksali od puta i beskonačnih vožnji metroom, ali uzbuđeni, strašno uzbuđeni , uz pomoć ljupke Parižanke koja nas je presrela dok smo proučavali mapu grada i razmišljali na koju stranu da krenemo (pa nas je, maltene, za ruku ona povela, najprirodnije, kao da se to podrazumeva - jer svaka druga žena ovde je Amelija Pulen i Amelija je, tek sada shvatam, jedino mogla i biti Parižanka) -  smo konačno stigli do Marsovih polja, prašnjavih i krcatih mladim svetom, i videli ga, videli smo taj Ajfeov toranj u punoj veličini... I nastalo je ono poznato uzbuđenje koje bih osetio svaki put kada stanem pred nečim o čemu maštam, čitam ili slušam godinama i decenijama i na kraju se sa tim sučelim, ono uzbuđenje koje je kombinacija euforije i sete i čiste zahvalnosti... Da, evo ga taj toranj/most/katedrala/David/sat/Madonna/panda/Atomium/arena/zid/tvrđava...

Predah na Marsovim poljima

Prvi utisak mi je bio da je toranj zdepastiji nego što mi je delovao dok sam ga zamišljao. Ne i manji, samo zdepastiji, manje vitak Ali, veličinu mu ne možeš dobro proceniti dok ga ne pogledaš negde sa strane, najbolje sa neke druge visine, kao što ćemo i uraditi kada se popnemo na Trijumfalnu kapiju par sati kasnije - jer tek tada shvatiš koliko on dominira gradom.
I pitam se, uprkos bezvremenskoj lepoti ovog grada, kakav bi bio da nema tornja? Da li bi to bio samo još jedan prelep grad - sa njegovim mostovima, katedralama i muzejima koje nigde na svetu nećeš naći u tom broju i toliko bitne? Da li ga toranj čini upravo Parizom - da li je to njegova jamica na obrazima, njegov mladež  iznad usne?
Opijeni tom lepotom i osećajem da se nalazimo tu, da smo zaista sada u Parizu, posedali smo i polegali po travnjaku Marsovih polja, dok su desetine i stotine mladih ljudi oko nas pili vino, ljubili se, pevali, maštali pa čak i dobacivali loptom.
Bio je to osećaj nalik onom kada zaroniš i sa svih strana si okružen nekim drugom svetom.

Šetnju smo nastavili od tornja prema Trijumfalnoj kapiji.

Trijumfalna kapija

U pitanju je prelepo zdanje, impresivno u svojoj veličini baš kao i većina zdanja u Parizu. Odlučili smo da se popnemo na terasu na samom vrhu kapije i osmotrimo Pariz odatle. Bila je topla večer i grad je sijao milionima svetiljki ( O da, zato ga zovu gradom svetlosti i gde god bi pogledao svetlost se stapala i pretapala, tekla...).
Trijumfalna kapija je smeštena u centru trga Šarl de Gola i od nje, u vidu zraka sunca počinje 12 pariških avenija, a kada se popnete na nju, kao što smo mi učinili, i to posebno uveče, pruža se neverovatan pogled na sve strane, posebno na Ajfelov tornaj čije smo impresivne veličine, zapravo, tek tog časa postali u potpunosti svesni. Inače, toranj je noću osvetljen i to je prelep prizor, a na svaki pun sat pali se petominutni light show.

Pogled sa Trijumfalne kapije; prvi bulevar na slici sa leve strane je čuveni Champs-Élysées iliti Jelisejska polja

Kapija je visoka oko 50 metara, a do terase na njenom vrhu se stiže isključivo peške, spiralnim stepenicama kojih ima bezbroj pa i to treba da imate u vidu ukoliko baš niste u kondiciji.

Trg Concordia, najveći trg u Parizu

Šanzelize, kako mi srbi najčešće izgovaramo Champs Elysees, iliti Jelisjeska polja, među najčuvenijim je ulicama sveta. Pruža se od Trijumfalne kapije pa do trga Konkordija (onog gde su obezglavljeni mnogi - između ostalog i Marija Antoneta; ovo je najveći trg u Parizu i na njemu se nalazi 3200 godina star Obelisk koji je uzet sa ulaza hrama u Luksoru :/)  i predstavlja jednu od onih must see ulica kao što su berlinska Unter den Linden Strasse ili Maria Hilfe Strasse u Beču. Sa obe strane, skoro celom dužinom ulice smenjuju se luksuzne i luksuznije radnje i restorani. Na sve strane blešte ogromni izlozi ispunjeni kojekakvim brendovima- od Channela do Mercedesa, restorani i kafei su puni.


U jednom trenutku sam pročitao da su vlasti Pariza bile zabranile otvaranje radnji lanca H&M u ovoj ulici jer bi to pojeftinilo njenu reputaciju, ali to nije istina jer ima tamo i H&M, kao i Adidas, ali i ogromna robna kuća Louis Vuitton i ko zna šta već sve ne. Btw, na par punktova u ulici možete da iznajmite i ferari ukoliko želite da se malo provozate automobilom vrednim par stotina hiljada eura. Koliko se sećam, cena je čak i za takvu egzibiciju bila prihvatljiva - možda nekih 100 eura za vožnju od par stotina metara :D

2. dan - utabanim stazama, kao pravi turisti

Pogled na ostrvo Cite, mesto gde je srednjovekovni Pariz podignut na ruševinama nekadašnjeg naselja

Imam poprilično ambiciozne planove kada su obilasci metropola u pitanju. Uvek ja tu svašta nešto naguram, do te mere da je plan za ovaj dan užasnuo Vanju. Ali, pristala je da ga se drži znajući da Zoki i ja ne planiramo od njega da odstupimo ni za milimetar. I onda je sudbina udesila - kao što je neretko slučaj sa planovima - da se sve to malo poremeti, dovodeći me na kratko do očaja. Ali, drži - ne daj i na kraju smo uspeli ovaj dan da skockamo  nekako - da u njega stane i jedan muzej i šetnja i katedrale... Ideja je bila da se posvetimo obilasku strogog centra i makar jednog od velikih muzeja, ali i da se napravi pokoja pauza u parkovima ili na trgovima... Krenuli smo od ostrva Cite, nulte tačke iz koje je nastao Pariz kakvog danas znamo...

Katedrala Sainte-Chapelle

Katedrala St Chapelle jedna je od najlepših gotičkih katedrala na svetu i ,definitivno, najlepša katedrala u koju sam ikad stupio. Zamišljena da bude pupak sveta i izgrađena po nalogu Luja IX, kako to tvrdi Wikipedia, katedrala je poznata širom sveta po svojim vitražima koji prekrivaju površinu od 600 kvadratnih metara i  prikazuju 1113 scena iz Biblije.
Jako je teško pomoću par fotografija i suvislih reči čak i približno dočarati besprekornu, zapanjujuću lepotu ovog mesta... Inače, katedrala se nalazi u srcu ostrva Cite, nedaleko od Notr Dama. Ulaznica je desetak eura i nemojte ni slučajno, kao što smo zamalo to mi uradili, da odete razočarani nakon što ste obišli samo donji sprat jer se vitraži, zapravo, nalaze na gornjem spratu, a do kog se stiže pomalo skrivenim stepeništom...

Od St Chapelle katedrale do Notr Dama ima svega par minuta šetnje.

Plato ispred čuvene katedrale posvećene Bogorodici prepun je turista. Kada smo stigli, seli smo i odmarali neko vreme uživajući u pogledu. Bilo mi je interesantno što se one divne karakondžulice, tako vešto iskorišćene u Diznijevom crtaću o Kvazimodu, tako lepo i jasno vide i sa tla.

Notr Dam je prelep, što je reč toliko besmislena, toliko izrabljena i toliko plastična da bi se bilo šta u Parizu opisalo, ali jedina koja mi ovog časa pada na pamet.

Katedrala je impresivna i iznutra. Obilazak se ne naplaćuje, ali se plaća penjanje na tornjeve, što bi možda i reskirali da uradimo, ali nakon Trijumfalne kapije i vidikovaca na koje smo računali da ćemo ih obići - pre svega stepeništa ispred katedrale Svetog srca - nije bilo potrebe da se veremo i po katedrali, osim da, eventualno, izbliza uslikamo zmajčeke :) Ali, red je bio toliki da nas je brzo prošla želja za tako čim.

Muzej Orsay

Naša sledeća stanica je bila Orsay.
Orsay je i bukvalno stanica, železnička stanica izgrađena 1900. godine povodom Svetske izložbe u Parizu. Stanica je bila u upotrebi do 1939. godine, a onda je zatvorena. Adaptirana je i otvorena kao muzej 1986 godine.

Orsay čuva najbolju zbirku impresionista na celom svetu - od Dega i Monea do Renoara i Manea, ali i postimpresionizma  - sa delima Van Goga, Gogena i Sezana.
Upravo mi je ovaj muzej jedan od najznačajnijih za formiranje kompletne slike o Parizu jer je impresionizam za Pariz ono što je renesansa za Firencu. I ne čudi me što je impresionizam upravo ovde i nastao jer Pariz je grad koji se grčevito trudi (i uspeva!) da vas na svakom koraku impresionira.

Najznačajnije zbirke se nalaze na poslednjem spratu muzeja i predlažem da odatle i krenete u obilazak, ali, kao što sam to već doživeo u Natural history musemu u Londonu, i ovde je sama zgrada podjednako impresivna kao i kolekcije koje sadrži. Za obilazak preporučujem da izdvojite bar tri sata. Inače muzej se nalazi na samoj obali Sene, preko puta Luvra i kroz njegove prozore, naročito one na najvišem spratu, pruža se jedan od najlepših pogleda na grad...

Opijeni lepotom nastavili smo šetnju kroz grad, čas uz obalu Sene, ispod drvoreda kestena, a čas se zavlačeći u uličice oko muzeja i lutajući njima, zavirujući u bezbrojne galerije umetnina i nameštaja koje su tu nalaze. Pola života bih mogao potrošiti samo ulazeći u te radnje... Razgledali smo galerije, ali i prelepe fasade i prozore, zavirivali u dvorišta zgrada, maštali o tome kako izgledaju stanovi baš tu i tu i kako bi bilo lepo stanovati u njima, proveravali koliko koštaju na oglasima okačenim po izlozima agencija za prodaju nekretnina ...Pauzu smo napravili u impresivnom Luksmeburškom parku, jednom od omiljenih parkova parižanima.

Panteon

Iz parka smo se uputili kroz Latinsku četvrt, prema Panteonu. To je veoma živahan i ljupak deo grada sa divnim kafeima i restoranima i centar je studentskog života u Parizu. U Latinskoj četvrti se nalazi i Sorbona, a na ulicama srećete gomilu studenata i mladog sveta uopšte. 

Hôtel de Ville, gradska većnica od 1357. godine

Panteon smo obišli samo spolja, a onda smo opet prešli Senu i uputili se, pored Hotel de Ville, prema muzeju Pompidu, najvećem muzeju savremene umetnosti posle njujorške MOME. Ali, ne lezi vraže - zbog štrajka koji se baš tih dana održavao muzej je bio zatvoren tokom čitave naše posete Parizu. I tako je ostala još jedna izuzetno bitna atrakcija koju moram posetiti kada sledeći put krenem tamo...

Muzej Pompidou




nastaviće se ;)