Zoo vrtovi Evrope (zatvor nisu samo zidovi...da li?da li?)

 Ovaj post sam završio sinoć, a sa njim se zanimam već nešto više od mesec dana. Ipak, nisam hteo odmah da ga objavljujem jer  sam želeo još jednom da ga iščitam, da vidim da li su sve slike na svojim mestima, da li dobro zvuče one rečenice od kojih će se jednog dana razviti priče i da li su ispravne one rečenice koje su tu čisto da informišu.
I onda, danas, pročitam na internetu vest o Sandri, orangutanki koja 20 godina živi u zoološkom vrtu u Buenos Ajresu. Sud, kome su su se obratili advokati aktivista za prava životinja, procenio je da  Sandra, čija vrsta ima 96 odsto genetskih sličnosti sa ljudima., iako nije čovek, ima zagarantovana prava na život i slobodu.
Ovo je odluka bez presedana u istoriji i, iako sam već napisao uvod, smatram da nije slučajno što sam na ovo naleteo baš danas.
Ovaj uvod tretirajte kao post za sebe.
Ps - orangutani na prvoj fotografiji su iz zoološkog vrta u Budimpešti.

Budimpeštanski zoo vrt/ Budapest zoo

"Zatvor nisu samo zidovi, zatvor je i krov...".
 Ta predivna rečenica francuskog pisca Mišela Turnijea sažima moje shvatanje zoo vrtova, ali na neki način je i jedna od deviza kojom se rukovodim kroz život. Kontraverzna osećanja mi izazivaju sve te, najčešće, depresivne  životinje, rešetke, sputana krila, zakržljale noge... Veoma suprostavljenih stavova sam kada ih vidim tako, ja koji ceni svoju slobodu više od bilo čega i koji samo čekam dan kada ću se zauvek i definitivno predati drumu, kada će mi ova maštanja o nebu i zemljinim prostranstvima zameniti maštanje o zidovima i krovovima i upaljenim lampama...

Zoo vrt u Budimpešti / Budapest Zoo

Od malena obožavam zoološke vrtove... Ne znam ni koliko godina sam imao kada sam otišao u zoo vrt po prvi put u životu, ali znam da i dan danas kad god sam u prilici posetim neki. Svi oni se uzajamno razlikuju kao i bilo koje druga atrakcije. Neki su mali i ljupki, neki veliki i raskošni, u nekima životinje tavore na par kvadrata betona, u pojedinim stičeš utisak da žive bolje nego mnogi ljudi koje viđaš na ulici, da im je možda i bolje nego što bi im bilo u prirodi. Da li je? Nema lovaca, nema prirodnih neprijatelja, nema potrage za hranom, nema zime, nema bolesti, nema borbe za teritorijom... Sa druge strane...Ima li potrebe da nabrajam?
Zoo vrtovi danas su, između ostalog, i mesta koja omogućavaju nekim vrstama da opstanu. Do najdragocenijih informacija se dolazi upravo tu gde su one na oku naučnicima, razvija se (o paradoksa) izvesna ekološka svest kod novih generacija, a neke vrste možda žive još samo u zarobljeništvu. Ali, hajde da se ja ne bavim svim tim ozbiljnim filozofsko-sociološko-ekološkim i kakvim već pitanjima... Hajde da se manem ja lamenta i aktivizma i pokušam kroz par fotografija, nekih intimnih sećanja i tek ponekog suvoparnog, a opet možda korisnog podatka da se setim svih zooloških vrtova u kojima sam bio...

Zoo vrt u Beču / Vienna zoo Schönbrunn

Zoo vrt u Budimpešti / Budapest Zoo

Zoo vrt u Londonu / London Zoo 

Zoo vrt u Budimpešti / Budapest Zoo

Zoo vrt u Zagrebu je, verovatno, prvi zoološki vrt koji sam posetio u životu, verovatno zato što mi je bio geografski najbliži tada, početkom osamdesetih. Sećam se da sam bio jaaako mali kada sam prvi put bio tamo i da sam unezvereno plakao jer sam se plašio rike morskih lavova, foka ili šta je već drečalo iz bazena u koji su ostali ubacivali ribice dok me je tata držao iznad istog, a onda, pretpostavljam, kad mu je postalo jasno da ni najmanje ne uživam u tome - odvukao dalje.
Posle sam bio još koji put tamo - školska ekskurzija u prvom razredu osnovne, na primer: sendviči sa šunkaricom i trapistom, kiša i sladoled kao vrhunac svega -  i ničega se ne sećam sem nekih maglovitih obrisa srna i vukova. Poslednji put i jedini relavantan, makar za poneku objektivnu rečenicu - bio je pre 2-3 godine kad sam ga posetio sa Stašom (koja je tada imala 3 godine), a kada je ona uživala isto koliko i ja i od istih tih foka mislila da su ajkule ... U suštini, smešten zgodno negde u dubini parka Maksimir ovaj zoo vrt jeste izvesna zelena oaza jedne evropske prestonice, ali oaza sa malim kavezima (sećam se nekog tibetanskog medveda kako nervozno šeta u svojoj betonskoj jami) i ne baš velikim brojem životinja.

Zoo vrt u Zagrebu /  Zagreb Zoo

Zoo vrt u Londonu / London Zoo  

Londonski zoo vrt ni približno nije ispunio moja očekivanja. Na stranu to što je karta koštala bezobraznih 26 funti (mada smo se mi spasli zahvaljujući 2for1 popustima pa smo platili jednu kartu, a ušlo nas je dvoje) - sam zoološki vrt je daleko siromašniji i lošiji od bečkog i budimpeštanskog. Ok, videli smo sumatranskog tigra i gorile, video sam i kraljevsku kobru, patuljaste vodenkonje i hijene, ali - koliko god to zvučalo nemoguće - čini mi se da čak i beogradski zoo vrt ima više životinjskih vrsta (osim ako u konačni zbir ne ulaze kolonije buba i leptira i kojekavih leteće-gmižućih stvorenjaca na čije smo razgledanje potrošili i previše vremena tog lepog, za London, iznenađujuće sunčanog dana).
 U Londonu ne videh ni slona ni šimpanzu , nosoroge i regularne nilske konje pa čak ni vukove (a moralo ih je biti nekad, sećam se odlično scene iz Brem Stokerovog "Drakule" kada vuk pobegne iz zoo vrta i krene prema Lusi). Ne kajem se što sam ga obišao, ali smatram da u Londonu postoji čitav niz zanimljivijih atrakcija kojima bi čovek mogao posvetiti tih standardnih 4-5 sati potrebnih da se lepo obiđe jedan ovakav zoo vrt, naročito ako tamo boravi svega 7 dana kao mi (ili još manje).

Zoo vrt u Londonu / London Zoo 

Zoo vrt u Londonu / London Zoo 

Zoo vrt u Londonu / London Zoo 

Zoo vrt u Debrecenu / Debrecen Zoo

Zoo vrt u Debrecenu? Možda je to i najmanji zoološki vrt u kom sam bio (ne stigoh do Jagodine nikad), ali to me se svakako nije ticalo tog časa... Ok, video sam žirafe i neke velike mačke,  i orla, i koješta , ali ono po čemu pamtim ovaj zoološki vrt je šetnja sa mojom sestrom Darijom, otvaranje nekih bolnih tema i činjenica da sam dan ranije, u vozu koji je lagano truckao od Segedina prema severo-istoku Mađarske skontao i doneo definitvnu odluku da napustim prethodni posao. I upravo tu, među svim tim žicama i rešetkama, dok smo se Darija i ja prebirali po nekim tugama iz prošlosti, usput smo i kovali plan o mojoj zasluženoj slobodi. O, ironije...

Zoo vrt u Budimpešti / Budapest Zoo

 
Pre nešto više od mesec dana ponovo sam posetio budimpeštanski zoo vrt, onaj koji me najprijatnije iznenadio od svih u kojima sam ikad bio. Kad smo krenuli da ga obiđemo po prvi  put nekog februarskog dana pre par godina, nisam očekivao ništa ili, preciznije da se izrazim, očekivao sam, u najboljem slučaju nešto nalik beogradskom Vrtu Dobre Nade, ali ovo je bilo daleko više od toga. Budimpeštanski zoo vrt je, zapravo, nešto siromašnija verzija bečkog, čak ne i siromašnija koliko skromnija, malo lošije održavana  - različitost koja se više oseti, nego primeti, kao različitost između ulica ta dva grada...

Zoo vrt u Budimpešti / Budapest Zoo

Kako god, budimpeštanski zoo vrt, zgodno smešten odmah iza Trga heroja, na rubu onog predivnog parka,  jedan je od najbolji zoo vrtova u kojima sam bio. Ulaznica je bila nešto izuzetno povoljna, oko 8 eura, a za te pare mi je pruženo i više nego što sam očekivao. Za obilazak preporučujem da se odvoji bar 5-6 sati da bi se u miru sve videlo - počev od iznenađujuće velikog broja reptila, preko ljupkih raži koje smo mazili u akvarijumu, kojekakavih pustinjskih životinjica slobodno puštenih da tumaraju u polumraku nekih zdanja, neverovatno ljupkih lenjivaca pa do gorila...
Ono što posebno izdvaja budimpeštanski zoo vrt od ostalih koje sam posetio jeste sjajna arhitektura kao i pojedina prostorna rešenja koja omogućavaju da se na relativno malom prostoru smesti impozantan broj životinja i kojekakvih zanimacija. Primer su velika i mala stena - koje možete obici, penjati se na njih, a i ući u unutrašnjost jedne od njih gde se nalaze sjajne multimedijalne izložbe, 3 d bioskop i još svašta nešto - uglavnom namenjeno mlađima. Pored toga, tokom nedavne posete sam ustanovio da se zoo vrt čak i proširio na područje bivšeg luna parka koji se nalazio odmah iza, te na tom pozamašnom prostoru pored kojekakvih sokoćala namenjenih deci postoje i nastambe, kavezi ili kako se to već zove za još čitav niz životinja. Najiskrenije, mislim da je za jednu laganu šetnju kroz zoo vrt sada potrebno izdvojiti barem 6 sati. Barem je toliko meni trebalo.

Zoo vrt u Budimpešti / Budapest Zoo

 

Zoo vrt u Budimpešti / Budapest Zoo

Zoo vrt u Budimpešti / Budapest Zoo

Moja prva poseta Beogradu bila je u proleće ratne 1994-e godine. Iako je to period koji svi ovde pamte kao, možda, najmračniji period otkad znaju za sebe (osim, eventualno, bombardovanja 1999-e) za mene je to bilo najuzbuudljivije putovanje na svetu, nešto nemerljivo sa svim ostalim iskustvima koje sam imao pre toga. Jer, ja sam u Beograd, osvetljen hiljadama reklama, prepun kojekakvog sveta, velegrad čak i u tim smutljivim vremenima, u taj Beograd ja sam došao iz tadašnje Republike Srpske Krajine, potonule u blato rata, bez struje, bez perspektive, bez ičega što bi jednom petnaestogodišnjaku mirisalo na civilizaciju i dostojanstvo... Nikada neću zaboraviti svoje uzbuđenje, svoju sreću što se krećem ulicama o kojima je pisao Momo Kapor, o kojima je tada vodila dnevnik u  Vremenu Zabave  Luna Lu,  Beograd koji znam samo sa filmova i iz serija, romana i reportaža, Beograd o kom slušam i čitam tih godina uz svetlost petrolejke ... Hej, Beograd! Nikada više nisam osetio to uzbuđenje pri susretu sa nekim gradom, Beograd je ostao moja prva ljubav zauvek.
Jedan od tih dana smo iskoristili i za posetu zoo vrtu. Nemam nijednu fotku iz tog perioda, nijednu opipljivu uspomenu na te dane. Imam samo par sećanja. A zoo vrt - mali , nezgrapan, prljav i siromašan, za mene je bio više i od Diznilenda. Mojoj mašti nije trebalo više podsticaja od šetnje  Kalemegdanom, od internih pošalica moje mame i njenih sestara (sa kojima sam bio), od uživanja u tome da eto vidim malu majmunicu Zoricu, ćerku onog čuvenog Samija. I što vidim Srpskog Obarambenog Psa, a baš pre par meseci sam u jednom Zovu čitao o njima. I što vidim, kao u onoj pesmi Nervoznog Poštara, i lavove i tigrove, vukove i medvede i šta sve već ne (sem tetke na trapezu :)
I takav kakav je, a posetio sam ga i posle (mada ne i u poslednjih desetak godina) ostaje mi na neki način jedna od uspomena koju će vreme malo izgristi ,ali...

Zoo vrt na Paliću / Palić Zoo

Palićki zoološki vrt sam posetio prvi put one ratne 1991-e godine, a posle toga odlazio sam još par puta tamo. I što sam imao više godina menjala se perpsektiva iz koje motrim na svet, a tako su se menjali i moji utisci o tome što vidim i što me okružuje. Bez obzira da li sam šetao kroz predivno uređene cvetne aleje  ovog vrta kao klinac, tinejdžer na školskoj ekskurziji ili pre par godina, neposredno pred koncert Josipe Lisac - uvek sam se tamo osećao lepo. Kao da su ti odlasci na sever i taj zoološki vrt bez rešetaka, sa kavezima koji daju iluziju slobode i u meni budili iluzije o sopstvenoj nesputanosti i nagoveštajima samo dobrog, tu iza ćoška (kad stane rat, a staće brzo; kad upišem fakultet; kad još ovo prođe).
Realnost je, svakako, bila drugačija (ne samo moja personalna, već i ona vezana za sam zoo vrt poznat po kojekakvim skandalima - počev od terevenki bivšeg direktora na kojima se služio srneći gulaš spravljen od mesa srna iz samog vrta pa do ubistva tigrice koja je nečijom nemarnošću pre par godina pobegla iz kaveza).

Zoo vrt u Beču / Vienna zoo Schönbrunn

Najbolji zoološki vrt koji sam posetio definitivno je bečki Šenbrun. To je i najstariji zoo vrt u Evropi, makar kada pričamo o modernim zoološkim vrtovima. Smešten je u samom parku Šenbrun, nedaleko od istoimenog dvorca. Za obilazak je potrebno izdvojiti 5-6 sati, a što se ulaznica tiče... Mislim da koštaju oko 14 eura, ali vrede do poslednjeg centa. Pri tome, možete kombinovati tu ulaznicu sa ulaznicama za još neke atrakcije u blizini što je, tako kažu, isplativije. Kada  sam prvi put bio u Beču, išao sam samo u zoo vrt i Kuću Palmi - staklenu baštu sa raznim palmama, orhidejama i drugim egzotičnim biljkama, a sledećeg puta sam kupio neku objedinjenu ulaznicu koja je koštala papreno, ali pomoću koje sam obišao i dvorac Šenbrun, i Kuću Palmi, i Zoo vrt i Kuću Pustinje i još kojekakve bašte i lavirinte, i jeo sam apfelstrudel i razgledao izložbu Sisinih kočija. Sve u svemu - mislim da je to zadovoljstvo koštalo nešto manje od 50 eura, ali ne žalim ni malo zbog toga (što bih ja kao bilo koji klasičan turista pazario nesto u Rock Caffe-u ili gde već kad već mogu da taj bedni džeparac koji ponesem skuckati na kojekakve muzeje, izložbe, parkove i koncerte).

Zoo vrt u Beču / Vienna zoo Schönbrunn

Zoo vrt u Beču / Vienna zoo Schönbrunn

 

Zoo vrt u Beču / Vienna zoo Schönbrunn

 

Zoo vrt u Beču / Vienna zoo Schönbrunn

Šta izdvaja ovaj zoo vrt od ostalih? Pre svega - posve je jasno da je ovde svakoj životinji pružena maksimalna nega i potrebna pažnja i da nijedna nije favorizovana (doduše, sem pandi možda, ali one definitivno i jesu retkost - ne samo u zoo vrtovima, već uopšte). Ceo vrt je izuzetno uredan, prostran i sa jedne i sa druge strane rešetaka, životinje su lepe, zdrave i negovane , makar to moje laičko oko tako vidi, a među njima izuzetno interesantnih primeraka koje se retko viđaju po ostalim vrtovima.
A sam Beč mi je tada, kad sam ga prvi put posetio, došao kao onomad Beograd... Bio je to moj ponovni izlet u nestvarno, ovog puta iz Srbije, još uvek izlovane iza šengenskog zida, sapete i obespravljene, zaglavljene u dvadesetom veku iako je dvadeset i prvi već odavno došao za ostatak sveta, izlet u predivnu evropsku prestonicu, direktno među sve one mocart kugle, saher torte i Klimtove slike. I osećaj je bi sličan onom od pre desetak godina - opet sam bez daha gledao kako živi normalan svet.
Ali, uvek sam ja bio na neki način onaj iza rešetkeke, ne bezbedan, već zarobljen, sklonjen - štaviše nebezbedniji u podivljaloj Srbiji, nego tu u Evropi o kojoj smo samo slušali priče, Evropi koja nas ne želi, koja nas je bombardovala, koja je pokušala da nas satre... Da li je? Ili nas je, kao čovek životinju, samo sklonila iza neke rešetke ne bi li nas sačuvala, sklonila, posmatrala nas...?
I možda je baš tu ležala moja i dan današnja fascinacija zoološkim vrtovima. Uvek bivajući marginalac, neko iza onih granica, šengenskih ili kako li se već zovu, neko iza zavese, neko iz ormara... Možda je to na nekom nesvesnom nivou  identifikacija, prepoznavanje. 
Ne bih voleo da se zateknem u zoo vrtu u trenutku kada neka životinja pobegne iz svog kaveza, ali u sebi navijam za njih kad god pročitam ili čujem takvu priču.
Pokidaj lanac, slomi šipke, ako treba i nogu odgrizi.
Beži. Leti. 
Živi.

Zoo vrt u Budimpešti / Budapest Zoo

Zoo vrt u Budimpešti / Budapest Zoo

Zoo vrt u Zagrebu /  Zagreb Zoo

Zoo vrt u Budimpešti / Budapest Zoo

Zoo vrt u Budimpešti / Budapest Zoo

Zoo vrt u Budimpešti / Budapest Zoo

Zoo vrt u Budimpešti / Budapest Zoo

Cipele na obali Dunava (mladež na prelepom srcu Budimpešte)

Jedan od najpotresnijih spomenika na koje sam u životu naišao jesu Cipele na obali Dunava, instalacija locirana na samom keju, neposredno ispred parlamenta Mađarske, u Budimpešti. Postavljene su tamo 2005-e godine u znak sećanja na Jevreje koje su mađarski fašisti tokom 1944-e i 1945-e pobili i bacili u Dunav, prethodno ih nateravši da se izuju. Autor skulpture je vajar Gyula Pauer koji ju je izradio po ideji filmskog režisera  Can Togay-a.
60 pari cipela urađenih od gvožđa nalazi se duž keja i podseća na zločin koji se tu odigrao, baš tu, u srcu prelepe Budimpešte. Jednostavno - cipele, nešto što svi, pa čak i oni najsiromašniji, najanonimniji, najnenupadljiviji među nama poseduju, instalacija su  prosta, a toliko rečita,  nedvosmisleno sećanje na period ljudske istorije posle kog je ostalo da visi u vazduhu pitanje - da li svet kao takav treba da opstane? Da li je čovečanstvo zaslužilo da preživi? Da li postoji bog i koji su njegovi motivi da istoleriše i to kao i Aušvic, Jasenovac, Šumarice?

Posebna efektivnost ovog spomenika se ogleda u njegovoj jednostavnosti. To jesu samo cipele. Mogle su da pripadaju bilo kome, mogle su da pripadaju nama. Šta ako su to cipele nekog koga smo mogli voleti? Ili šta ako bi to bile cipele ostale iza nekog koga zaista i volimo? Ili iza nas?
Neke cipele deluju novo, neke su ofucane. Neke deluju skuplje, neke jeftinije. Ima onih koje još nisu ni stigle da se razgaze. Pojedine svedoče o veselom i razuzdanom karakteru onog ko ih je nosio. Muške, ženske, dečije... Plesne. Mondenske. Seljačke. Sve izmešane. Tu ostavljene. Tu zaustavljene. Čiji su to bili poslednji koraci?

 Ali nigde, sem tragova na cipelama, nema nagoveštaja o osobama kojima su pripadale. Jer više ne postoje ni te osobe. Možda više ne postoji niko ni ko ih je poznavao. Ali postoji sećanje na njih, otisak na hladnom železu pažljivo brušen košavom, neka ideja, čas prisutna u svesti, čas materijalizovana u uzdahu .
Ovaj članak postavlja mnoga pitanja na koja se nikad neće naći odgovor.
Amin.

Holocaust
by Barbara Sonek

We played, we laughed
we were loved.
We were ripped from the arms of our
parents and thrown into the fire.
We were nothing more than children.
We had a future. We were going to be lawyers, rabbis, wives, teachers, mothers. We had dreams, then we had no hope. We were taken away in the dead of night like cattle in cars, no air to breathe smothering, crying, starving, dying. Separated from the world to be no more. From the ashes, hear our plea. This atrocity to mankind can not happen again. Remember us, for we were the children whose dreams and lives were stolen away.

park Mini-Evropa (kako sam u Briselu shvatio da Srbija nije u Evropi)

Kad sam se vraćao iz Beča, pre neke dve godine, stavio sam status na facebook: "Ovo sada nije samo putovanje kroz geografske, već i kroz vremenske koordinate. Ovo je povratak iz Evrope dvadeset i prvog veka u Srbiju u osamnaestom veku."
I zaista sam se tako osećao, a dobrim delom se slično osećam i danas. Koliko god voleo i poštovao zemlju u kojoj živim ne mogu da pobegnem utisku da ona samo geografski pripada Evropi, a da je od nje udaljena u svakom drugom smislu koliko i Daleki Istok.
Ipak, poražavajuće je kada na sličan način razmišljaju oni koji Srbiju nikad nisu ni videli.
Prva ideja o ovom nepripadanju došla mi je tokom posete Briselu, u jesen 2011-e godine. Da, bili smo u centru Evropske Unije, u njenoj prestonici, makar administrativnoj, na njenom izvoru. I gde god sa smo krenuli - od evropskog parlamenta pa do parka Mini Evropa, o kome i jeste ovaj post, nigde ni u naznakama nije bilo Srbije. Samo je negde tamo, baš u parlamentu, bila jedna Miloševićeva slika, kao deo neke multimedijlane izložbe o istoriji Evropske Unije, slika koja je stavljena u kontekst- "E, ovo su oni koji su se protivili evropskim vrednostima sve na čelu sa ovim likom". I tako, bio je to jedini trag da Srbija postoji, makar ne i u Evropi, na koji smo  nalateli tokom ta 3 dana. Ni reči o nebeskom narodu, viljuškama na dvoru, mitovima spram kojih su Zevs i ekipa tek nešto poput Miki Mausa i družine mu.
O Briselu ima dosta da se piše- jer uz dobru organizaciju i svesrdnu pomoć našeg domaćina, prvog couchsurfing domaćina kod kog smo u životu bili - uspeli smo da vidimo dosta toga od belgijske prestonice.
Jedan od utisaka, jedno od mesta koje svakako treba obići jeste park Mini Evropa. Zgodno smešten odmah pored čuvenog Atomiuma, Mini Evropa je definitivno jedna od popularnijih atrakcija Brisela.
Park je zamišljen kao mesto gde se jedna pored druge nalaze najlepše evropske građevine urađene u minijaturi, ali sa dosta pažnje i neophodnih detalja. I sve je tu - od Ajfelovog tornja, Big Bena, krivog tornja u Pisi, tu su katedrale i najlepši evropski trgovi (a onaj centralni u Briselu svakako je jedan od njih), predivne male luke, tuneli, spomenici kulture, istorijska nalazišta... Sve ono što u Evropi vredi videti kada je arhitektura u pitanju, urađeno je kao savršene, potpuno bezgrešne minijature. E sada, kad se čovek malo bolje zagleda shvati da su tu samo atrakcije iz članica Evropske Unije, što nas je opet podsetilo da je Srbija dosta daleko od toga i da će Petrovaradinska tvrđava, Studenica ili Hram Svetog Save dočekati svoje minijature tek u narednoj deceniji ako Unija i sama potraje do tada. Ali, svako ima pravo svoje dvorište da uredi kako želi tako da...



 

Što se tehničkih stvari vezano za eventualni posetu parku Mini Evropa tiče, sve potrebne informacije možete naći na njihovom sajtu (klikni ovde), uz napomenu da u Belgiji itekako važe novinarske propusnice što je zgodan način da se izbegne plaćanje poprilično skupih ulaznica, između ostalog i za Atomium i za Mini Evropu ;)
U nastavku sam priložio nešto fotografija iz Mini Evrope, bez objašnjenja za pojedine šta predstavljaju. Neke motive ćete prepoznati, za neke ni sam ne znam čija su minijatura. Ima još dosta da se putuje, rekao bih.

ulaz u park

naftne platforme, Big Ben, Ajefelov toranj ... :)

holandske vetrenjače

neki mini koncert u Antwerpenu :)

parlament Engleske, gledajući sa druge obale Temze (sada, kad sam to već obišao i uživo, mogu ovo da kažem)

sjajan pogled na dvoriše Bakingemske palate sa "pravim" Atomiumom u pozadini

Model Lamanša

Ne znaš da li si u Briselu ili u Parizu :)?

mini korida

Pisa

Bratislava

Venecija

tromostovlje u Ljubljani

Posle ću gde i kad stignem tragati za naznakama Srbije u svesti ljudi sa kojima sam dolazio u susret. Neki će se setiti Jugoslavije, neki će klimati glavom i govoriti "Da, da... Siberia". Jedna amerikanka me pak pitala odakle sam i na odgovor da sam iz zemlje iz koje dolaze loši momci, makar ona tako sigurno misli - rekla mi je : "Iskreno, nikada nisam ni razmišljala o vama" raspršivši tako moje komplekse o tome kako smo omrznuti i stvarajući realniju sliku o tome da smo zapravo samo nebitni prosečnom stanovniku naše planete. Devojka u atinskom krcatom autobusu će se pak setiti Exita. Crnkinja iz Čikaga imaće asocijaciju na drugara Nebojšu. Jedna kršna ruskinja će se prisetiti kako je služila vojsku na Kosovu (!?). 
Ali, na kraju balade ostaje svest da tek tu i tamo poneko ima predstavu ko smo i odakle smo, nesvestan nas je prosečni čovek van naših granica i možda je i bolje tako. Dok god su im jedine asocijacije na nas , onima koji uopšte imaju asocijacije na spomen naše zemlje, Đokovic i Exit sve je u redu. Znali smo i za gore.