park Mini-Evropa (kako sam u Briselu shvatio da Srbija nije u Evropi)

Kad sam se vraćao iz Beča, pre neke dve godine, stavio sam status na facebook: "Ovo sada nije samo putovanje kroz geografske, već i kroz vremenske koordinate. Ovo je povratak iz Evrope dvadeset i prvog veka u Srbiju u osamnaestom veku."
I zaista sam se tako osećao, a dobrim delom se slično osećam i danas. Koliko god voleo i poštovao zemlju u kojoj živim ne mogu da pobegnem utisku da ona samo geografski pripada Evropi, a da je od nje udaljena u svakom drugom smislu koliko i Daleki Istok.
Ipak, poražavajuće je kada na sličan način razmišljaju oni koji Srbiju nikad nisu ni videli.
Prva ideja o ovom nepripadanju došla mi je tokom posete Briselu, u jesen 2011-e godine. Da, bili smo u centru Evropske Unije, u njenoj prestonici, makar administrativnoj, na njenom izvoru. I gde god sa smo krenuli - od evropskog parlamenta pa do parka Mini Evropa, o kome i jeste ovaj post, nigde ni u naznakama nije bilo Srbije. Samo je negde tamo, baš u parlamentu, bila jedna Miloševićeva slika, kao deo neke multimedijlane izložbe o istoriji Evropske Unije, slika koja je stavljena u kontekst- "E, ovo su oni koji su se protivili evropskim vrednostima sve na čelu sa ovim likom". I tako, bio je to jedini trag da Srbija postoji, makar ne i u Evropi, na koji smo  nalateli tokom ta 3 dana. Ni reči o nebeskom narodu, viljuškama na dvoru, mitovima spram kojih su Zevs i ekipa tek nešto poput Miki Mausa i družine mu.
O Briselu ima dosta da se piše- jer uz dobru organizaciju i svesrdnu pomoć našeg domaćina, prvog couchsurfing domaćina kod kog smo u životu bili - uspeli smo da vidimo dosta toga od belgijske prestonice.
Jedan od utisaka, jedno od mesta koje svakako treba obići jeste park Mini Evropa. Zgodno smešten odmah pored čuvenog Atomiuma, Mini Evropa je definitivno jedna od popularnijih atrakcija Brisela.
Park je zamišljen kao mesto gde se jedna pored druge nalaze najlepše evropske građevine urađene u minijaturi, ali sa dosta pažnje i neophodnih detalja. I sve je tu - od Ajfelovog tornja, Big Bena, krivog tornja u Pisi, tu su katedrale i najlepši evropski trgovi (a onaj centralni u Briselu svakako je jedan od njih), predivne male luke, tuneli, spomenici kulture, istorijska nalazišta... Sve ono što u Evropi vredi videti kada je arhitektura u pitanju, urađeno je kao savršene, potpuno bezgrešne minijature. E sada, kad se čovek malo bolje zagleda shvati da su tu samo atrakcije iz članica Evropske Unije, što nas je opet podsetilo da je Srbija dosta daleko od toga i da će Petrovaradinska tvrđava, Studenica ili Hram Svetog Save dočekati svoje minijature tek u narednoj deceniji ako Unija i sama potraje do tada. Ali, svako ima pravo svoje dvorište da uredi kako želi tako da...



 

Što se tehničkih stvari vezano za eventualni posetu parku Mini Evropa tiče, sve potrebne informacije možete naći na njihovom sajtu (klikni ovde), uz napomenu da u Belgiji itekako važe novinarske propusnice što je zgodan način da se izbegne plaćanje poprilično skupih ulaznica, između ostalog i za Atomium i za Mini Evropu ;)
U nastavku sam priložio nešto fotografija iz Mini Evrope, bez objašnjenja za pojedine šta predstavljaju. Neke motive ćete prepoznati, za neke ni sam ne znam čija su minijatura. Ima još dosta da se putuje, rekao bih.

ulaz u park

naftne platforme, Big Ben, Ajefelov toranj ... :)

holandske vetrenjače

neki mini koncert u Antwerpenu :)

parlament Engleske, gledajući sa druge obale Temze (sada, kad sam to već obišao i uživo, mogu ovo da kažem)

sjajan pogled na dvoriše Bakingemske palate sa "pravim" Atomiumom u pozadini

Model Lamanša

Ne znaš da li si u Briselu ili u Parizu :)?

mini korida

Pisa

Bratislava

Venecija

tromostovlje u Ljubljani

Posle ću gde i kad stignem tragati za naznakama Srbije u svesti ljudi sa kojima sam dolazio u susret. Neki će se setiti Jugoslavije, neki će klimati glavom i govoriti "Da, da... Siberia". Jedna amerikanka me pak pitala odakle sam i na odgovor da sam iz zemlje iz koje dolaze loši momci, makar ona tako sigurno misli - rekla mi je : "Iskreno, nikada nisam ni razmišljala o vama" raspršivši tako moje komplekse o tome kako smo omrznuti i stvarajući realniju sliku o tome da smo zapravo samo nebitni prosečnom stanovniku naše planete. Devojka u atinskom krcatom autobusu će se pak setiti Exita. Crnkinja iz Čikaga imaće asocijaciju na drugara Nebojšu. Jedna kršna ruskinja će se prisetiti kako je služila vojsku na Kosovu (!?). 
Ali, na kraju balade ostaje svest da tek tu i tamo poneko ima predstavu ko smo i odakle smo, nesvestan nas je prosečni čovek van naših granica i možda je i bolje tako. Dok god su im jedine asocijacije na nas , onima koji uopšte imaju asocijacije na spomen naše zemlje, Đokovic i Exit sve je u redu. Znali smo i za gore.