Mladost moja nije sjajna bila, a ni starost baš mi se ne smeši

                                                                  poslednji nastup Amy Winehouse, Beograd

"Nelli ti si kao Amy Winehouse - nećeš preživeti Srbiju" rekao sam mojoj gošći iz Belgije, trećeg dana Exita, trećeg dana njenog gostovanja u našem stanu. Odgovorila mi je :

"Ne, ja ću za razliku od nje i umreti ovde, večeras na dens areni. Znaš pin moje kreditne kartice. Organizuj da me spale. Može, na primer, sutra na Štrandu. Posle me prospi u Dunav i napravite disko party. Obavezno neka bude i disko kugla."

Kraj dostojan disko kraljice. Ili kraljice majke. Ili čak kraljice bake (što je još najpribližnije Nellinim godinama koje ona uporno krije, a ja naslućujem jer, laprdava kakva jeste, odala je dosta podataka o sebi da bi se to moglo sračunati približno. A na kraju krajeva - tokom gostovanja u njenom stanu u Antwerpenu, upoznali smo i njenu ćerku koja ima 24 godine. Uostalom koga briga :)

Srećom, spaljivanje nije bilo neophodno, bar ne u Srbiji. Smestio sam je na voz za Budimpeštu gde je čeka draga Agnes (naša sledeća potencijalna domaćica ukoliko uspem da se izorganizujem i uskoro odem i do Pešte - makar na vikend), a odatle je imala let za Brisel. To je bilo pre par dana, a u međuvremenu se dokopala svog doma. Nakon 4 noći pune zezanja, alkohola, plesanja, Exita, skitanja - ni za sebe nisam siguran kako sam i dalje na nogama. Hemoglobin mi je, osećam, u minusu, ne uspevam da se naspavam, stan nam izgleda kao da smo deca sa kolodvora Zoo. I mada pomislim  da bi mi bilo lakše da sam u stanu imao tigra, nego što sam za Exit ugostio Nelli, osećam  da bih kroz sve to prošao ponovo.

A kako je sve počelo?

Na našem prvom cocuchsurfing proputovanju (a o couchsurfingu ću pisati uskoro detaljno) Nelli nam je bila domaćica u Antwerpenu ( i o Antwerpenu detaljnije u nekom od narednih postova). Izabrao sam je jer je imala dosta preporuka, a pored toga je za sebe napisala da je između ostalog i party manijak (a uveriću se uskoro da i jeste, sa naglaskom na drugoj reči :) Već smo nakon 15 minuta shvatili da imamo posla sa našim čovekom kada nas je ponudila kafom i klopom , jer bože moj, s puta smo, mora da smo gladni. Iako poreklom tatarka  iz Uzbekistana, Nelli definitivno ima nešto slovenskog u sebi. Dok si rekao Smokey (što je ime njenog šarmantnog jazavičara koji je imao kratku romansu sa Zokijem) već smo u kuhinji spremali vegeterijanski đuveč (striktan vegetarijanac kakva već jeste -branila nam je da meso unesemo u kuću pa smo šunku za sendviče skrivali u koferu, a tokom njenog boravka u Novom Sadu ja nisam okusio meso 5 dana - što je svojevrstan presedan , jerbo bez mesa kao da nisam ni jeo, mislio sam ranije ). 

 

Večeru smo zalivali pivom, jednim od 2000 belgijskih vrsta, a odmah posle večere domaćica nas je odvela u obilazak centra grada . Naravno, i to je bilo propraćeno sa ko zna koliko piva (meni je u sećanju ostalo pivo od višnje kao nešto najlepše što sam probao u Belgiji, dok standardna piva prve klase i nisu bila impresivnog ukusa) , ali smo razočarali našu gazdaricu kada smo poželeli kući da se vratimo poslednjim tramvajem. Sutradan nas je Nelli iznenadila i u goste pozvala svoja dva najdraža prijatelja, baletane antwerpenskog baleta - francuza Garya i Toma iz Amsterdama. 

Uživali smo u večeri (koju smo, doduše, opet mi spremili) i to je ono najlepše sto nam je couchsurfing doneo - priliku da upoznamo tako raznovrsne ljude i uživamo u totalnoj multikutluralnosti kao i pričama i scenama koje su skoro pa filmske.

I tako smo otišli iz Belgije, a da sa Nelli zapravo nismo ni izašli do ranih jutarnjih sati. I nije mi bilo jasno šta me tačno čeka kada dođe. Možda i bolje. Mislio sam za sebe da sam party manijak. Izlazio sam, ne tako davno, svaki vikend; nisam propuštao festivale ni koncerte, smucao sam se na svakoj ozbiljnijoj žurci koja se odigravala u gradu, odlazio sam na desetine rođendana, svadbi, krštenja i slava... Ali, sve je to ništa spram onog što me čekalo tokom 4 dana Nelline posete. Više nisam znao kada ustajem, a kada ležem. Vraćao sam se kući u 3 ujutro, a ona dolazila sutradan u 11. Pre toga sam pokušavao da joj uđem u trag. Pili smo rakiju, a zalivali je špricerom. Došla je na Exit, a završili smo na narodnjacima (pri tome ona srpski ne razume). 

Otišli smo na Exit, a ona je u roku od 10 minuta igrala na bini Latino Stejdža (pre toga me ,ipak, upozorila  za ne-daj-bože situaciju "Ako padnem odnesi me na Hitnu. Reci da imam inače nizak pritisak i da mi je srce kao kod neke ptice". Postavljanje dijagnoze je u tom slučaju toliko jednostavno da nam lekar ni ne treba. Eventualno patolog). Ukoliko je ostaviš 5 minuta bez kontrole ona dovede nekog mladića (a kad kažem mladića, onda to zaista i mislim; poređenja radi - ja sam ozbiljan gospodin spram njenih žrtava :) Na plaži je jurcala dečicu od nepunih 20 i slikala ih svojim aparatom za kolekciju koju ona i drugarica joj Anja prave putujući po Evropi ( "Znaš, lepi su momci ovde. Veliki i jaki. Ali procentualno su najlepši u Portugalu. Ali su im žene ružne. Sve su tamne i sa debelim bokovima"). Pivo se pilo na plaži, uz ručak i večeru i posle celu noć. Rakiju je probala i rekla da će umreti i da je više nikad neće probati. Posle toga ih je popila još 5. Različitih. Plesali smo celu noć, najčešće svako na svom delu tvrđave (ja sam u jednom trenutku plesao i sa Marinom Perazić; da mi se takve stvari ne dešavaju redovno pomislio bih da haluciniram). Nakon par sati sna spavao sam na plaži , kao i oni exitaši koji su bili smešteni u kampu na Štrandu, gde san nije bio moguć, čak ni hipotetički.

U mojim godinama to je previše. A kako nije u njenim? 

To je jedna od predrasuda koju sam pokušao i dobrim delom uspeo srušiti tokom ovih dana. Čovek treba da se ponaša u skladu sa tim kako se oseća i kako ga telo služi, a ne onako kako to društvo od njega očekuje. Poznajem toliko ljudi koji su duplo pa i više od toga mlađi od Nelli, a koji nisu ni približno sposobni da uživaju u životu kao ona. Ako je već izabrala taj put (a verujte mi, imala je dobre razloge da ne bude dosadna tetkica ), neka ga živi onako kako ona to želi. Možda se nisam slagao sa svim što sam video i čuo tih dana, ali sam bio izuzetno zadovoljan što sam pored sebe imao živi dokaz da starost (sredovečnost, zrelost ili šta je to već?) ne podrazumeva dosadu. Može se čak reći i starost-ludost.

Znam da će oni koji je nisu upoznali pripisati sve to njenoj ludosti i kompleksima (pri tome većina tih ljudi u sebi imaju životnog duha i radosti koliko i morski krastavac). Pa sta očekivati? Čak i ljudi iz moje nepsoredne blizine i Madonnu pljuju da je stara, da je luda, da je pomahnitala i ima momka mlađeg skoro 30 godina od nje, napadaju je kako je izgubila kompas, smeta im što  dobro izgleda, što može da se kreće, što moze da igra i nosi visoke štikle. Zašto? Možda zato što se plaše da u njenim godinama neće biti sposobni ni da se samostalno hrane. Starost ne podrazumeva određeni šablon ponašanja. Starost ne podrazumeva otvoren grob, midere, unučiće, tvid i 'ladnu trajnu. Kladim se da ću, ako dočekam te godine, biti isti kao ona (zato sam sad u sredovečnosti malkice dosadan, skupljajući energiju za naredni pubertet).

deo video rada uz pesmu Nobody Knows Me sa Madonnine aktuelne MDNA turneje

Ne gajite predrasude. To su ružne stvari. Iskrive vam svest. Iskrive vam lice pa dođete nekako ružnjikavi. Nije važno ko je kakav dok vas ne dira. Oslobodite um, oslobodite srce, oslobodite telo. Zaplešite. Leto je, a i da nije opet će doći. I proći još brže. Nema(j)mo vremena za hejt.

ps- Dogovor je da kod Nelli odemo najkasnije u januaru, za Zokijev rođendan. Pozvala je ovog puta sve ljude s kojima sam je upoznao. Ima nas za omanji autobus. Bilo bi lepo tada izaći u repliku čuvenog Studia 54 koji se  nalazi u Antwerpenu ( i u kom nastupaju nekadašnje velike zvezde disco ere ), a za šta prošlog  puta nismo imali vremena. Utisak mi je da će taj izlazak trajati bar 48 sati,ali koga briga? Tek su mi 33.

pps- Miss you girl and see you soon, for sure :D

                                                                   Studio 54 , Atwerpen

Može li se voleti ovaj grad? (sećanja, zapažanja)

Ovo je skica za kratak animirani film. U filmu će biti korišćena tehnika zvana "rotoscoping", putem koje se kombinuju crtež i "živa" slika, tako da animacija dobije realističnost i pokretljivost. Tehnika je poznata širokim narodnim masama jer je korišćena u spotu Take On Me grupe A-ha . 

Jedan čovek (mladić, momak-šta li sam već sa 33 godine?) dolazi nakon 20 godina u rodni grad. Istina je da je dolazio on tu i u međuvremenu, ali staze kojima kreće u šetnju tog jutra - staze su kojima godinama nije hodio. On je predimenzioniran, kao da je u tih 20 godina narastao preko svake mere. Ili se grad smanjio? Neka to tumači svako kako mu je volja.

Čovek  se po julskom suncu kreće pored osnovne škole. Ne prilazi, posmatra školu izdaleka. Raspust je već počeo,  oko majušne prizemne zgrade  nema dece, a  tek da ih i ima ne bi smeo da se školi približava. Politički je nekorektno da se odrastao muškarac mota oko škole. Još je i neoženjen, posve je jasno da tom čoveku nešto fali. A i škola mu nije ostala u lepom sećanju (nesposobnost da bez greške ispišem čitavu stranu tehničkim pismom, profesorica istorije kod koje nikad nisam uspeo da naučim za peticu, zla deca, smrdljiva pašteta za užinu, užasni časovi fizičkog vaspitanja...) te stoga žuri, hita dalje. Ide pored velikog marketa, nekadašnje robne kuće NaMa. Sada se  zove Konzum. Tu je kao mali išao po hleb i mleko. Nekada je to zvao kruh i mlijeko (i svaki dan bih kupio po jednu slikovnicu-imao sam ih, bukvalno, na stotine).

 Malo dalje je prva zgrada za koju se seća da je u njoj stanovao. Fasada je obnovljena, ali je dalje iste boje kao pre (zar je moguće?kao pre...)  25 godina. Prepoznaje svoj stan, svoj prozor. Ali sve je nekako malecko, ne baš onakvo kakvog se seća. Kao da tu žive neki manji ljudi ( a gde će manje od onih par kvadrata koliko su ti stanovi imali !?).

 

Okolo zgrade sve je prepuno zelenila. Te boje pamti i on, a i crtež zelenom blješti (da li je zelena zaista boja kojom bojim detinjstvo? ili je to plava kao pločice u bazenu na koji smo skoro svaki dan išli?ili crvena, boja fasadne cigle druge zgrade?). Tipičan komšiluk , tipičan kvart za srednju klasu. Nije daleko od giganta po kom je grad bio poznat u nekadašnjoj državi. Sve je bilo podređeno potrebama čoveka. Čak ni fasade  nisu tipično sive. Otvoreni bazen, doduše van funkcije (neka od sećanja- mrtva mačka zarobljena u ledu jedne zime kad iz bazena voda nije ispražnjena, strah i nemoć kad sam se prevrnuo naopačke sa gumom za plivanje na sebi i nisam uspevao čitavu večnost da se okrenem nazad dok mi tata nije pomogao, prvi mrtvac kog sam u životu video-mladić sa ljubičastim usnama kom je srce stalo nakon skoka u bazen). Velike livade, doduše nepokošene. Bioskop, doduše izgoreo u požaru (odlično se sećam projekcija Snežane i Sedam Patuljaka, matine nedeljom u 10 i kako plačemo posle E.T.-a). Sportski tereni, zarasli u travu.Veliki park sa jezercetom, doduše isušenim (ma zar je moguće!? u tom jezercetu su nekada plivali crveni šarani -koje sam poslednji put video u Atini, na tom jezercetu zimi bi se uhvatio led pa sam tuda klizao, a jednom čak i propao kroz led, a na pišicu replike Mannequin Piss-a smo pili vodu kad god smo tuda prolazili). Ova država je na pragu ulaska u Evropsku Uniju, a pre svega 20 godina bila je znatno uređenija, srećnija, bogatija (to je cena nezavisnosti - posvemašnje siromašenje. možeš biti slobodan i ne biti sam istovremeno).

 Nastavlja dalje kroz šumarak koji mu se nekada činio kao amazonska prašuma. Seća se kako je nekad zamišljao šta sve u toj šumi živi (i ko? neki zli ljudi, neki čudaci.), kako mu je nekad trebalo i po sat vremena da je pređe, a sada je za 15 minuta na kraju. Da li su se staze skratile ili ih žustrije gazi? Prolazi pored vrtića u koji je nekad išao (a tek tu što ima uspomena- očajni sutlijaš koji više nikad nisam probao, avion iz drugog svetskog rata sa kog sam pao i uganuo ruku, prva zaljubljivanja i proganjanja, soba sa klavirom, čežnja da makar jednom spavam u ormaru iz kog su u podne vaspitačice vadile krevetce za popodnevnu dremku, čeznutljivo gledanje kroz ogradu kao da sam u logoru, pokušaj da shvatim ko je ta Milanka Kljajić po kojoj se vrtić zvao, a koju sada ne mogu da izguglam- možda sam izmislio to ime).

I tako   sve do zgrade u kojoj je posle živeo. Drugi kvart, ali i dalje namenjen istoj sirotinji. Ista fasadna cigla. I dalje se deca igraju ispod balkona, a komšije načičkane sede u hladovini ispred ulaza (koje to drvo beše što stvara takav hlad? da nije javor? ispod smo znali razapeti improvizovane šatore od ćebadi, a jednom prilikom su mi mama i tata dozvolili da u tom šatoru i prenoćim mada sam se povukao u stan čim su sva ostala deca otišla kućama) .Vidi balkon svog bivšeg stana (zauzeli ga neki nevoljnici tokom rata. nikad nam nisu dali ni stvari koje im sigurno neće trebati- mamine goblene i sestrine igračke, sat koji je tata nasledio od svog dede, a ovaj ko zna od koga, moje stripove) i skriva se iza tamnih sunčanih naočara da ge neko od komšiluka ne prepozna (kakvog crnog komšiluka-otišao sam odande sa 12 godina,a sada gazim trideset i treću - ne pozna me ni rođena baba, ali to, doduše, pripisujem njenom načetom zdravstvenom i mentalnom stanju).

Odlazi u fade. Postepeno se smanjuje do veličine kojom se uklapa u grad kroz koji prolazi. Na ekranu piše "Da li se menjaju gradovi ili ljudi?" (ili se samo nije promenio ovaj grad kog nikad nisam voleo, čak ni pre nego što sam prognan iz njega."Možda svoje gradove (kao i svoje porodice) volimo samo zato što ih nismo mogli birati." kaže orhan pamuk u knjizi Istanbul). 

Malo ko  bi shvatio ovaj film.

Mostar.Sevdah.Reunion.

Obiđoh Mostar i potvrdih staru tezu da ne moraš ići predaleko ako želiš da vidiš vanserijsku lepotu. Iako sam živeo 12 godina u državi kojoj je, onomad, i Mostar pripadao -tek sada sam ga posetio i to kao strani turista , poput onih večno-nasmejanih-ni-radijacija-ni-atomska-bomba-nam-ništa-ne-može japanaca (gde god da krenem uvek s s njima laktam - bogu hvala na tome, makar mi naprave odlične fotke; čovek bi mogao pomisliti da ništa drugo i ne rade do se smucaju po svetu i škljocaju aparatima).

Na putu do Budve do koje smo išli dva dana, odlučili smo da nam jedna od stanica bude i Mostar. Skrenuli smo sa magistrale i ubrzo u starom delu grada pronašli neki parking na kom je Vesna ostala da čuva auto (neka njena fobija da će nas opljačkati bilo gde u Bosni, odakle je inače i sama). Ja sam se sjurio niz stepenice pa ispod smokava i kroz bašte nekih restorana , a onda sam zastao  u po koraka  kada mi se pred očima ukazao prizor starog (ako je sada nakon obnove još uvek prikladno ga zvati tako) mosta. Video sam dosta toga i malo je prizora od kojih ti zastane dah, ali ovaj je bio definitivno takav. I eto me začas, pored suvenirnica iliti mostarskih dućana i malih kafana gde se služi kafa iz ibrika, skočih s kamena na kamen, opsala - eto me na mostu. Pa to je onaj most sa kog je Brena skakala (izeš ga, to mi je definitivno jedna od prvih asocijacija), to je onaj most o kom smo učili u osnovnoj školi, a čije smo rušenje gledali putem tv prijemnika kad smo bili u srednjoj školi (neću da postavljam link). 

 Ispod teče Neretva bistra i zelena kao Una mog detinjstva, a okolo u kamenu se skrile kuće i dućani.  Tek korak dalje -bele se tornjevi više džamija, a na kraju, uz samo nebo se priljubile hercegovačke stene . To što u Bosni možeš da nađeš -nigde više na svetu ne postoji. 

 

U glavi mi se vrtela sve vreme ista pesma - Čudna Jada Od Mostara Grada. Odavno volim sevdalinke. Definišu ih kao bosansku ljubavnu pesmu, posebno karakterističnu za muslimanski živalj (iako na jednom mestu nalazim izuzetno zanimljivo gledište po kom nacionalno svojatati sevdalinku ili je po istom kriterijumu odbacivati od sebe-a ne treba da vam ja kažem ko prednjači u tome- spada u jedan od najvećih paradoksa istorije muzike). 

Moja definicija je da je sevdalinka blues Zapadnog Balkana. Sama reč sevdalinka potiče od reči sevda što bi bila ljubav (tačnije crna žuč na arapskom -jedan od 4 elementa čovekova bića, a prepoznata je kao uzročnik melanholije baš kao i ljubav te stoga s njom postade i sinonim), odnosno sevdah-posebna vrsta melanholije nastala usled ljubavne boli. Napominjem, ovo je tumačenje najbliže mom senzibilitetu. Uz malo truda može se doći i do drugih informacija -o tome kako je to lagana, spora pesma bogate harmonije, kompleksna i nabijena emocijama i ,neretko, otvoreno erotična. Izvodili su je i narodni pevači, ali i oni koji žanrovski negde sasvim drugde pripadaju (ja lično jako volim Niz Polje Babo Idu Sejmeni u izvodjenju Josipe Lisac, dok me je Balaševićeva  Sevdalinka uvek odbijala kao još jedan k(n)iks starog licemera).

Omiljeni  izvođači sevdalinki su mi ,ipak, Mostar Sevdah Reunion, bend koji sam otkrio na Kristininim rođendanima gde je ona, u pauzama Severeninih i pesama Jelene Rozge, po par puta na veče provlačila Mila Majko Šalji Me Na Vodu u njihovom izvođenju (a ja tiho patio posle dvanaestog bambusa uz stih "blijedi me mjesec zamišljeno gleda"). Zahvaljujući modernim čudima tehnologije, torrentima i sličnim sokoćalima uskoro sam i sam imao kompletnu diskografiju ovog benda -albume sa Šabanom Bajramovićem, Amirom,ali i Ljiljanom Batler, bog da im dušu prosti svima sem Amire. I otkrih tada da je sevdalinka kao i ljuta rakija-od malo ti krenu suze, od puno ti može stati srce.

Iščekujući da ovaj bend osnovan negde krajem devedesetih, a gde drugde nego u Mostaru , ikada zapeva u Novom Sadu (što ne ,recimo, na nekom od 1000 festivala-a i zar baš na otvaranju svakog šahta treba da sviraju isti lokal bendovi ili Zvonko Bogdan, uz dužno poštovanje prema njegovoj legendarnosti i njihovom talentu) ostaje mi da ih puštam u winampu ili tragam za njima na jutjubu.

I da se vratim mostu...Otrčah preko njega do restorana Šedrvan  po ćevape (reče Vesna da su najljepši ćevapi tamo-a i dobri su,uverih se posle dok  smo ih kusali na nekom odmaralištu između Mostara i Trebinja-strepeći da se na nas ne okomi poskok kojim me je Vesna plašila otkad smo pošli na put), a onda sve sa njima nazad prema parkingu -ne znajući sa čije sam to obale prešao na čiju. Znam da je to bio grad -simbol podela, grad u kom je granica pukla rekom i to toliko silovito da je i mosta nestalo. Jeste da će još dugo biti incidenata na Španskom trgu i da jedni drugima neće rado prelaziti, ali makar su se opet mostom spojili, kao nekim dugmencetom koje ne da da se košulja širom rastvori i pokaže ožiljke kojih se niko ne seća rado.

za one koji će dalje da izučavaju materiju:
http://www.vreme.co.rs/cms/view.php?id=1022089