Mostar.Sevdah.Reunion.

Obiđoh Mostar i potvrdih staru tezu da ne moraš ići predaleko ako želiš da vidiš vanserijsku lepotu. Iako sam živeo 12 godina u državi kojoj je, onomad, i Mostar pripadao -tek sada sam ga posetio i to kao strani turista , poput onih večno-nasmejanih-ni-radijacija-ni-atomska-bomba-nam-ništa-ne-može japanaca (gde god da krenem uvek s s njima laktam - bogu hvala na tome, makar mi naprave odlične fotke; čovek bi mogao pomisliti da ništa drugo i ne rade do se smucaju po svetu i škljocaju aparatima).

Na putu do Budve do koje smo išli dva dana, odlučili smo da nam jedna od stanica bude i Mostar. Skrenuli smo sa magistrale i ubrzo u starom delu grada pronašli neki parking na kom je Vesna ostala da čuva auto (neka njena fobija da će nas opljačkati bilo gde u Bosni, odakle je inače i sama). Ja sam se sjurio niz stepenice pa ispod smokava i kroz bašte nekih restorana , a onda sam zastao  u po koraka  kada mi se pred očima ukazao prizor starog (ako je sada nakon obnove još uvek prikladno ga zvati tako) mosta. Video sam dosta toga i malo je prizora od kojih ti zastane dah, ali ovaj je bio definitivno takav. I eto me začas, pored suvenirnica iliti mostarskih dućana i malih kafana gde se služi kafa iz ibrika, skočih s kamena na kamen, opsala - eto me na mostu. Pa to je onaj most sa kog je Brena skakala (izeš ga, to mi je definitivno jedna od prvih asocijacija), to je onaj most o kom smo učili u osnovnoj školi, a čije smo rušenje gledali putem tv prijemnika kad smo bili u srednjoj školi (neću da postavljam link). 

 Ispod teče Neretva bistra i zelena kao Una mog detinjstva, a okolo u kamenu se skrile kuće i dućani.  Tek korak dalje -bele se tornjevi više džamija, a na kraju, uz samo nebo se priljubile hercegovačke stene . To što u Bosni možeš da nađeš -nigde više na svetu ne postoji. 

 

U glavi mi se vrtela sve vreme ista pesma - Čudna Jada Od Mostara Grada. Odavno volim sevdalinke. Definišu ih kao bosansku ljubavnu pesmu, posebno karakterističnu za muslimanski živalj (iako na jednom mestu nalazim izuzetno zanimljivo gledište po kom nacionalno svojatati sevdalinku ili je po istom kriterijumu odbacivati od sebe-a ne treba da vam ja kažem ko prednjači u tome- spada u jedan od najvećih paradoksa istorije muzike). 

Moja definicija je da je sevdalinka blues Zapadnog Balkana. Sama reč sevdalinka potiče od reči sevda što bi bila ljubav (tačnije crna žuč na arapskom -jedan od 4 elementa čovekova bića, a prepoznata je kao uzročnik melanholije baš kao i ljubav te stoga s njom postade i sinonim), odnosno sevdah-posebna vrsta melanholije nastala usled ljubavne boli. Napominjem, ovo je tumačenje najbliže mom senzibilitetu. Uz malo truda može se doći i do drugih informacija -o tome kako je to lagana, spora pesma bogate harmonije, kompleksna i nabijena emocijama i ,neretko, otvoreno erotična. Izvodili su je i narodni pevači, ali i oni koji žanrovski negde sasvim drugde pripadaju (ja lično jako volim Niz Polje Babo Idu Sejmeni u izvodjenju Josipe Lisac, dok me je Balaševićeva  Sevdalinka uvek odbijala kao još jedan k(n)iks starog licemera).

Omiljeni  izvođači sevdalinki su mi ,ipak, Mostar Sevdah Reunion, bend koji sam otkrio na Kristininim rođendanima gde je ona, u pauzama Severeninih i pesama Jelene Rozge, po par puta na veče provlačila Mila Majko Šalji Me Na Vodu u njihovom izvođenju (a ja tiho patio posle dvanaestog bambusa uz stih "blijedi me mjesec zamišljeno gleda"). Zahvaljujući modernim čudima tehnologije, torrentima i sličnim sokoćalima uskoro sam i sam imao kompletnu diskografiju ovog benda -albume sa Šabanom Bajramovićem, Amirom,ali i Ljiljanom Batler, bog da im dušu prosti svima sem Amire. I otkrih tada da je sevdalinka kao i ljuta rakija-od malo ti krenu suze, od puno ti može stati srce.

Iščekujući da ovaj bend osnovan negde krajem devedesetih, a gde drugde nego u Mostaru , ikada zapeva u Novom Sadu (što ne ,recimo, na nekom od 1000 festivala-a i zar baš na otvaranju svakog šahta treba da sviraju isti lokal bendovi ili Zvonko Bogdan, uz dužno poštovanje prema njegovoj legendarnosti i njihovom talentu) ostaje mi da ih puštam u winampu ili tragam za njima na jutjubu.

I da se vratim mostu...Otrčah preko njega do restorana Šedrvan  po ćevape (reče Vesna da su najljepši ćevapi tamo-a i dobri su,uverih se posle dok  smo ih kusali na nekom odmaralištu između Mostara i Trebinja-strepeći da se na nas ne okomi poskok kojim me je Vesna plašila otkad smo pošli na put), a onda sve sa njima nazad prema parkingu -ne znajući sa čije sam to obale prešao na čiju. Znam da je to bio grad -simbol podela, grad u kom je granica pukla rekom i to toliko silovito da je i mosta nestalo. Jeste da će još dugo biti incidenata na Španskom trgu i da jedni drugima neće rado prelaziti, ali makar su se opet mostom spojili, kao nekim dugmencetom koje ne da da se košulja širom rastvori i pokaže ožiljke kojih se niko ne seća rado.

za one koji će dalje da izučavaju materiju:
http://www.vreme.co.rs/cms/view.php?id=1022089