Može li se voleti ovaj grad? (sećanja, zapažanja)

Ovo je skica za kratak animirani film. U filmu će biti korišćena tehnika zvana "rotoscoping", putem koje se kombinuju crtež i "živa" slika, tako da animacija dobije realističnost i pokretljivost. Tehnika je poznata širokim narodnim masama jer je korišćena u spotu Take On Me grupe A-ha . 

Jedan čovek (mladić, momak-šta li sam već sa 33 godine?) dolazi nakon 20 godina u rodni grad. Istina je da je dolazio on tu i u međuvremenu, ali staze kojima kreće u šetnju tog jutra - staze su kojima godinama nije hodio. On je predimenzioniran, kao da je u tih 20 godina narastao preko svake mere. Ili se grad smanjio? Neka to tumači svako kako mu je volja.

Čovek  se po julskom suncu kreće pored osnovne škole. Ne prilazi, posmatra školu izdaleka. Raspust je već počeo,  oko majušne prizemne zgrade  nema dece, a  tek da ih i ima ne bi smeo da se školi približava. Politički je nekorektno da se odrastao muškarac mota oko škole. Još je i neoženjen, posve je jasno da tom čoveku nešto fali. A i škola mu nije ostala u lepom sećanju (nesposobnost da bez greške ispišem čitavu stranu tehničkim pismom, profesorica istorije kod koje nikad nisam uspeo da naučim za peticu, zla deca, smrdljiva pašteta za užinu, užasni časovi fizičkog vaspitanja...) te stoga žuri, hita dalje. Ide pored velikog marketa, nekadašnje robne kuće NaMa. Sada se  zove Konzum. Tu je kao mali išao po hleb i mleko. Nekada je to zvao kruh i mlijeko (i svaki dan bih kupio po jednu slikovnicu-imao sam ih, bukvalno, na stotine).

 Malo dalje je prva zgrada za koju se seća da je u njoj stanovao. Fasada je obnovljena, ali je dalje iste boje kao pre (zar je moguće?kao pre...)  25 godina. Prepoznaje svoj stan, svoj prozor. Ali sve je nekako malecko, ne baš onakvo kakvog se seća. Kao da tu žive neki manji ljudi ( a gde će manje od onih par kvadrata koliko su ti stanovi imali !?).

 

Okolo zgrade sve je prepuno zelenila. Te boje pamti i on, a i crtež zelenom blješti (da li je zelena zaista boja kojom bojim detinjstvo? ili je to plava kao pločice u bazenu na koji smo skoro svaki dan išli?ili crvena, boja fasadne cigle druge zgrade?). Tipičan komšiluk , tipičan kvart za srednju klasu. Nije daleko od giganta po kom je grad bio poznat u nekadašnjoj državi. Sve je bilo podređeno potrebama čoveka. Čak ni fasade  nisu tipično sive. Otvoreni bazen, doduše van funkcije (neka od sećanja- mrtva mačka zarobljena u ledu jedne zime kad iz bazena voda nije ispražnjena, strah i nemoć kad sam se prevrnuo naopačke sa gumom za plivanje na sebi i nisam uspevao čitavu večnost da se okrenem nazad dok mi tata nije pomogao, prvi mrtvac kog sam u životu video-mladić sa ljubičastim usnama kom je srce stalo nakon skoka u bazen). Velike livade, doduše nepokošene. Bioskop, doduše izgoreo u požaru (odlično se sećam projekcija Snežane i Sedam Patuljaka, matine nedeljom u 10 i kako plačemo posle E.T.-a). Sportski tereni, zarasli u travu.Veliki park sa jezercetom, doduše isušenim (ma zar je moguće!? u tom jezercetu su nekada plivali crveni šarani -koje sam poslednji put video u Atini, na tom jezercetu zimi bi se uhvatio led pa sam tuda klizao, a jednom čak i propao kroz led, a na pišicu replike Mannequin Piss-a smo pili vodu kad god smo tuda prolazili). Ova država je na pragu ulaska u Evropsku Uniju, a pre svega 20 godina bila je znatno uređenija, srećnija, bogatija (to je cena nezavisnosti - posvemašnje siromašenje. možeš biti slobodan i ne biti sam istovremeno).

 Nastavlja dalje kroz šumarak koji mu se nekada činio kao amazonska prašuma. Seća se kako je nekad zamišljao šta sve u toj šumi živi (i ko? neki zli ljudi, neki čudaci.), kako mu je nekad trebalo i po sat vremena da je pređe, a sada je za 15 minuta na kraju. Da li su se staze skratile ili ih žustrije gazi? Prolazi pored vrtića u koji je nekad išao (a tek tu što ima uspomena- očajni sutlijaš koji više nikad nisam probao, avion iz drugog svetskog rata sa kog sam pao i uganuo ruku, prva zaljubljivanja i proganjanja, soba sa klavirom, čežnja da makar jednom spavam u ormaru iz kog su u podne vaspitačice vadile krevetce za popodnevnu dremku, čeznutljivo gledanje kroz ogradu kao da sam u logoru, pokušaj da shvatim ko je ta Milanka Kljajić po kojoj se vrtić zvao, a koju sada ne mogu da izguglam- možda sam izmislio to ime).

I tako   sve do zgrade u kojoj je posle živeo. Drugi kvart, ali i dalje namenjen istoj sirotinji. Ista fasadna cigla. I dalje se deca igraju ispod balkona, a komšije načičkane sede u hladovini ispred ulaza (koje to drvo beše što stvara takav hlad? da nije javor? ispod smo znali razapeti improvizovane šatore od ćebadi, a jednom prilikom su mi mama i tata dozvolili da u tom šatoru i prenoćim mada sam se povukao u stan čim su sva ostala deca otišla kućama) .Vidi balkon svog bivšeg stana (zauzeli ga neki nevoljnici tokom rata. nikad nam nisu dali ni stvari koje im sigurno neće trebati- mamine goblene i sestrine igračke, sat koji je tata nasledio od svog dede, a ovaj ko zna od koga, moje stripove) i skriva se iza tamnih sunčanih naočara da ge neko od komšiluka ne prepozna (kakvog crnog komšiluka-otišao sam odande sa 12 godina,a sada gazim trideset i treću - ne pozna me ni rođena baba, ali to, doduše, pripisujem njenom načetom zdravstvenom i mentalnom stanju).

Odlazi u fade. Postepeno se smanjuje do veličine kojom se uklapa u grad kroz koji prolazi. Na ekranu piše "Da li se menjaju gradovi ili ljudi?" (ili se samo nije promenio ovaj grad kog nikad nisam voleo, čak ni pre nego što sam prognan iz njega."Možda svoje gradove (kao i svoje porodice) volimo samo zato što ih nismo mogli birati." kaže orhan pamuk u knjizi Istanbul). 

Malo ko  bi shvatio ovaj film.