Sebi samom sam u (n)ovoj godini poželeo samo jednu stvar (pored zdravlja, što se negde i podrazumeva), a to je da izgradim most kojim bih se vratio do svog suštinskog bića, bića koje sam izgubio tokom proteklog perioda...
Što inutitivno, a što uz pomoć svih znanja i saznanja do kojih sam došao tokom ovog mog života- shvatam da most nije samo simbol povezivanja- dve obale, dve strane , dva dela jednog bića. Most ne samo da povezuje, on dve strane poput dugmeta na jeleku spaja jednu za drugu (kako to u nekom od govora 1999-e godine, godine kada su mostovi bezumno rušeni širom Srbije, reče Balašević), on na jednom mestu drži ono što bi da utekne jedno od drugog, on privlači dve oprečnosti, veže ih i drži na okupu. A blago šizofren, kakav već jesam, verovatno sam stoga oduvek i bio fasciniran mostovima (eto ovde i par slika koje to dokazuju)- zbog mogućnosti da se dva suprostavljena bića u meni spoje, da se se pomire moji ekstremi...
Takođe, mnoge stvari kroz koje sam prošao u stvari jesu bile inicijacije, prelasci preko nekih stvarnih i mnogih imaginarnih mostova , skoro pa "...prelaz sa zemlje na nebo, iz ljudskog stanja u nadljudska stanja, iz prolaznosti u besmrtnost, iz čulnog sveta u natčulni..." , kako kaže čuveni Stylosov "Rečnik simbola", koji svega pare redova kasnije daje još jedno objašnjenje. Naime, neretko se u svemu tome insisitra na dva elementa- simbolizmu samog prelaza i često opasnom značaju tog istog prelaza, inicijacijskom putovanju...
Jer svaki prelazak skopčan je sa izvesnim rizikom, svaki zahteva hrabrost. Ali hrabrost uvek biva nagrađena i svet, definitivno, pripada hrabrima...
"...Najstariji, ali i najlepši most u Budimpešti je Lančani most i za njega se vežu mnoge legende i anegdote. Najpoznatiji je po svojim kipovima lavova. Gradnju mosta je naredio grof Ištvan Šeheni, koji je odlučio da izgradi stalni prelaz nakon što je morao čekati nedeljama da prođe bura kako bi posetio bolesnog oca. Jedna od priča koja je vezana za ovaj most kaže ovako: Navodno je Ištvan Šeheni pre otvaranja mosta izjavio da će se baciti u Dunav ako neko nađe grešku na mostu. Neki kažu da je jedan dečak skakutao oko statua lavova i rekao kako oni nemaju jezik, dok drugi tvrde da je Ištvanova kćerka primetila da lavovi nemaju jezik. Ištvan je naredio da mu donesu merdevine, popeo se i video da lavovi stvarno nemaju jezik. Nakon toga se bacio u Dunav. .." |
Нема коментара:
Постави коментар