"Trenuci koje zovemo sada možda mogu, ponekad, da nam pruže sreću dovoljnu i za čitav jedan vek."
Moja prva asocijacija na Istanbul je Orhan Pamuk, jer da nije bilo njegovih romana ne bih se zaljubio u ovaj grad i pre nego što sam ga video.
Sećam se tog toplog avgusta 2009. godine , plaže u Tivtu i knjige "Zovem se crveno" koju sam čitao tih dana. Već sam bio upoznat sa stilom turskog nobelovca, tog sam proleća pročitao njegov roman "Sneg" pa sam kroz višeslojnu fabulu njegovog najpoznatijeg dela klizio lagano i oprezno, da mi, što bi čika Đole rekao, ne bi koja reč promakla. Što zbog sunca, što zbog neodoljivih slika koje su mi se u glavi stvarale dok sam čitao o slavnim minijaturistima i sokacima Istanbula 16-og veka, poželeo sam, vizuelizovao sam, zapravo - godinama pre nego sam naučio osnove vizuelizacije - posetu tom predivnom gradu.
 |
| Muzej Nevinosti |
Ono što tad nisam znao je da je čuveni Muzej Nevinosti na samo minut hoda od našeg hotela. Iako do tog časa nisam pročitao roman kog sam autor naziva svojim najnežnijim romanom do sada, iz poštovanja prema ovom velikom piscu - odlučio sam muzej posetiti tokom tih sedam dana boravka u njegovom gradu.
U međuvremenu, baš pre par nedelja završio sam sa čitanjem ovog obimnog (skoro 600 stranica) remek dela. Opčinjen kako gradom, na koji kad pomislim niz kičmu mi se sjuri hiljade varnica, tako i ovim sjajnim romanom, neobičnim eksperimentom u kom su sve granice fikcije i stvarnosti, dvodimenzionalnog teksta i trodimenzionalnog života vešto izbrisane i ne može se ni naslutiti gde su se nalazile - za početak sa vama delim deo vesti sa portala "24 sata" od 24.04.2012.
"Dobitnik Nobelove nagrade za literaturu Orhan Pamuk konačno otvara svoj muzej koji je pripremao godinama i koji je inspirisan poslednjim njegovim romanom "Muzej nevinosti".
Istoimeni muzej koji se otvara krajem meseca biće smešten u starom delu
Istanbula u kome se odvija radnja Orhanovog prvog romana o ljubavi
između lepe Fusun i bogatog Kemala.
U pripremi ovog projekta pomagala su mu trojica arhitekata.
Lokalni mediji otkrivaju da će Pamukov "Muzej nevinosti" primiti prve posetioce 28. aprila 2012."
"NAJVEĆA GREŠKA U ŽIVOTU JE TRAŽITI VIŠE I TRUDITI SE DA SE BUDE SREĆAN."
Muzej Nevinosti jeste ljubavni roman, ali definisati ga samo tako je isuviše jednodimenzionalno. Bilo bi to kao da za Istanbul kažemo da je samo grad.
Sa druge strane to jeste roman o ljubavi, o ljubavi između muškarca i žene, o ljubavi čoveka i njegovog rodnog grada, o ljubavi pisca i vremenu njegovog odrastanja...I sve to je opipljivo, do te mere da se sva ta osećanja ovaploćuju u konkretnim predmetima, u konkretnom muzeju. Zbog izgubljene granice između svetova više nije jasno da li je roman inspirisao muzej ili je roman inspirisan muzejom. A u pozadini svega toga definitivno jeste grad, magični Istanbul kom pisac posvećuje i memoare pod nazivom "Istanbul, grad i sećanja", a koje sam čitao ovog leta pripremajući se za konačnu posetu gradu o kom sam toliko čuo i čitao. Stoga, neka poglavlja Muzeja Nevinosti neodljivo podsećaju na memoare o gradu i sećanjima, a Kemalov odnos prema rodnom gradu, zemlji, vremenu i običajima - samo su , bez imalo zadrške, kopirana (o)sećanja samog Orhana Pamuka (koji se,usput rečeno, pojavljuje u romanu kao jedan od 150 likova Muzeja Nevinosti).
Pita se i on - može li se voleti ovaj grad? A odgovor zna i znamo ga i mi. Može. Čak pre nego mnogi drugi gradovi, čak više nego li i rodni grad, neretko.
Ovo je knjiga o muzejima. Kada Kemal odluči da će napraviti muzej od kuće u kojoj je Fusun živela, on počinje mahnito da obilazi muzeje širom sveta ne bi li dobio ideje i osetio duh drugih velikih kolekcionara. Posebnu pažnju posvećuje kolekcionarima svega i svačega po Istanbulu, često odbačenim od svojih porodica i ostatka društva, od kojih nabavlja mnoge stvari koje planira da izloži ne bi li oživeo duh jednog vremena, vremena nevinosti. Divan je osećaj prepoznavanja da sam i sam neke od tih muzeja posetio (Rubensova kuća u Antwerpenu ili Uffizi - gde se čak i sam Kemal divi pre svega istoj slici koju sam i ja zavoleo tokom mojih čestih poseta ovoj galeriji - Karavađovom "Žrtvovanju Izaka")...
Ovo je roman i o filmu, toj opsesiji turskog naroda. Kemal naime, zajedno sa Feridunom, Fusuninim mužem za kog se udala ne bi li sačuvala svoju čast nakon što je nevinost dala Kemalu, osniva producentsku kuću Limun (nazvanu po kanarincu iz kuće u Čukurdžumi, gde se Fusunina porodica naselila i godinama krila od Kemala ne bi li jedni na druge zaboravili) da bi snimili film u kom će Fusun igrati glavnu ulogu... Oni mesecima odlaze na razno razne projekcije i zamišljaju svoj film, a posle tih projekcija piju u kafeu Pelir, omiljenom mestu okupljanja filmadžija Istanbula. One noći kad smo upoznali Zihnija, prijatelja Orhana Pamuka, na brodu sa Bujukade, on nas je odveo na piće u jedan bar nedaleko od Taksima za koji nam je rekao da je nekada (a to nekada može biti baš sedamdesetih godina, kada se radnja romana većim delom i dešava) to bilo mesto na kom su se okupljali pripadnici istanbulskog show biznisa. I tako sam ja, čitajući roman - kad god bi bio pomenut bar Pelir zamišljao enterijer ovog lokala iako je mala verovanoća da je to bilo baš to mesto... Pamuk u romanu piše o poznatim glumcima tog doba, o filmovima koji su snimali pod strogim patronatom države, o cenzuri i cenzorima, o vlažnim i mračnim bioskopskim salama Bejoglua, o filmskim plakatima...
Ipak, ovo je pre svega ljubavna priča između Kemala i Fusun. Nakon što je sreće posle ko zna koliko godina, privučen torbom u izlogu butika Šanzelize u kom je radila, Kemal se upušta u sexualnu vezu sa tek punoletnom daljom rođakom. On je veren sa Sibel, finom, bogatom devojkom iz visokog društva, školovanom u Parizu, te je više razloga zašto je ova ljubav od samog starta osuđena na propast. Iako to ispočetka doživljava olako, dubina strasti koju oseća prema Fusun počinje polako da mu muti razum. Devojka koja mu je dala svoju nevinost ("Čitav moj život od sada zavisi od tvog.") slomljena srca, svesna da Kemal nikad neće ostaviti Sibel, nestaje, zajedno sa svojom porodicom , kao da je u zemlju propala. Godinama Kemal pokušava da je nađe, godinama mu se čini da je vidi po raznim ćoškovima rodnog grada ("Osim sekunde ili dve prvog trenutka susreta, koje su mi pružale osećaj prave utehe, uvek sam jednim delom uma bio svestan da te fantazije nisu Fusun već različite montaže mog nesrećnog duha. Ali kad bih je iznenada video pred sobom, u meni bi se budilo tako slatko osećanje da sam stekao naviku da idem onamo gde je bilo mnogo ljudi i gde ću se sresti s njenom iluzijom. Ta mesta sam označio na karti Istanbula, kao i u svojoj glavi. Imao sam želju da odlazim na mesta gde će se još više pojavljivati senke za koje sam mislio da su Fusun. Grad je za mene posta svet znakova koji me podsećaju na nju."), ali bez ikakvog uspeha. I onda, kada je već raskinuo veridbu, prepustio poslovanje porodičnom firmom bratu i skoro posve potonuo - dobija poziv da Fusun i njenu porodicu poseti u njihovoj kući u samom centru Istanbula, na Čukurdžumi.
 |
| Čukurdžuma |
Iako su neki od postupaka glavnih junaka često nepojmljivi , vremenom počneš da se saosećaš sa njima. Kemalova inertnost, zbunjenost, strast, opsednutost - stanja su i osećanja u kojima, koliko god to zvučalo strašno, ponekad prepoznajem sebe. Da parafraziram Veliku Eriku - ja sam čovek sputan opsesijom (...sedim pored ovog telefona i čekam da zazvoni iako je on možda i pokvaren...). Ko se nije nikad osećao tako neka se slobodno prvi baci kamenom.
Možda sam subjektivan jer mi je sentiment gospodina Pamuka više nego blizak, ali ovo bi mogao biti jedan od najvećih ljubavnih romana novijeg doba. Tu imamo sve - ljubavnike, sputane svojom nemoći, društvenim normama i prevelikim razlikama na svim nivoima (dobra polazna tačka - kao i u Ani Karenjini ili Romeu i Juliji). Imamo i veliki, egoztični, prelepi grad kao scenografiju (Atlanta u Prohujalo s Vihorom, Kazablanka u istoimenom filmu). Tu je i tako očekivani nesrećan kraj (kao i u svim prethodnim primerima, ali i mnogim drugim koji su me fascinirali - od Sjaja u Travi, prekod Doktora Živaga pa do Ljubavne Priče). I jedini razlog zbog kog to ovaj roman nije leži u činjenici da se više oseti (skoro opipati može) ljubav pisca prema rodnom gradu, nego Kemala prema Fusun (itekako su transparentni njegovi osećaji povređenosti, bola, opsednutosti, ali koliko je to blizu ljubavi?). Stoga bi ovo trebali čitati pre svega ljudi koji vole Istanbul ili planiraju da ga zavole. Tada, kao meni, roman teče kao, ah opet citat, spletkarenje sa sopstvenom dušom.
Tragičan kraj je nekako očekivan od prve rečenice: "Bio je to najsrećniji trenutak mog života, mada toga nisam bio svestan."
Pošto vremenom počneš da razumeš i saosećaš sa junacima romana - Fusunina smrt, pogibija u saobraćajnoj nesreći na putu za Evropu, na putu za zapad - koliko simbolike li ima u tome!!!, tim pre što nisu stigli ni Tursku da napuste kada se to desilo - u trenutku kada su oboje, napokon, dobili šansu da budu srećni zajedno - dođe istovremeno i kao hladan tuš , razočarenje u životne tokove i nepredvidivost sudbine, ali i kao olakšanje čitaocu jer turobni, bolom nabijen roman konačno dobija rasplet od kog strepiš.
"DETE, SVET JE PUN LJUDI SA DUHOM ZVERI. - REKLA MI JE MAJKA - NI NA ŠTA SE NEĆEŠ OBAZIRATI."
Ja sam Muzej Nevinosti posetio pre nego što sam pročitao knjigu. To možda i nije najbolje rešenje. Sa druge strane, pošto sam, kao što već spomenuh, čim izađem iz hotela mogao da vidim ugao ulice u kojoj je muzej, odmah posle čuvenog hamama, kada sam posle čitao knjigu znao sam , živeo sam svaku rečenicu u kojoj se spominje Čukurdžuma, Tophane, Bejoglu, Uskudar... Bilo je neverovatno iskustvo čitati o stazama kojima se Kemal kreće ne bi li izbegao, a par meseci kasnije ne bi li sreo i pronašao Fusun, a poznavati te staze lično. Stoga, najbolje bi bilo prvo posetiti Istanbul, procunjati njegovim ulicama, popiti ceđeni nar na Galata mostu ("Na mostu Galata otvorili smo prozore automobila i radosno udahnuli miris Istanbula, smešu mirisa algi, mora, golubijeg izmeta, dima od uglja, izduvnih gasova automobila i cveta lipe.") ili čaj na trgu Taksim, pojesti baklavu negde na Bejoglu, sići peške do Tophane, prošetati uzbrdicama i nizbrdicama Čukurdžume, a potom pročitati roman i tek tad, u nekoj narednoj poseti Istanbulu - otići do Muzeja Nevinosti. Tada pun smisao dobijaju eksponati poput izgubljenih naušnica, porcelanskih figurica pasa ili boca melten sode.
Koji je bio moj prvi utisak po izlasku iz Muzeja Nevinosti? Prvo osećanje? Seta, jedna gusta i teška seta, opipljiva i lepljiva - kao i atmosfera romana, uvideću kasnije (sličan doživljaj imao sam samo čitajući jedan od, po meni, najlepsih romana poslednje dekade prošlog veka - Bog Malih Stvari). Ponovo se potvrdilo da jako dobro razumem senzibilitet gospodina Orhana Pamuka, da ono o čemu on piše i ono što on stvara ja upijam lako, doživljavam reakcije slične njegovim, da to što on stvara - ja osećam.
Svaki sprat odiše tugom. Cipelice koje je Fusun nosila kad je bila devojčica, žuta torba iz izloga, dečiji bicikl, soba u kojoj je Kemal proveo poslednje godine, okružen svim onim što ga ja sećalo na njegovu ljubav i, naravno, opušci...
Ima nešto posebno u vezi opušaka. I ja sam, kada sam bio srednjoškolac, skupio par opušaka koji su me trebali podsetiti na nešto/nekoga. Jedan da me podseti na cigaretu koju smo Bilja, Milica i ja popušili na času biologije (u redu, to nije bilo lepo, nije bilo čak ni hrabro - samo ludo; kad se setim profesorice Dare od koje je strepela cela škola, taj opušak nije simbol toliko ni bunta koliko tinejdžerske gluposti). Sačuvao sam i opušak uz čep vinske flaše da me seti na jednu pijanu noć jednog leta u Srbobranu. I da me seti na neke moje treba-mi-litijum momente. Svi imamo nesrećne ljubavi. I ponekad je jedan opušak najbolja asocijacija na njih.
Tako je i Kemal sačuvao neverovatnih 4213 opušaka koji su izloženi kao poslednja instalacija, celom širinom jednog zida. Hej, 4213 opušaka... Ispod svakog rukopisom piše kad i gde ih je Fusun ugasila, šta su radili te večeri i o čemu se pričalo.... Da sam samo to video, taj zid prepun opušaka sa tragom karmina - bilo bi mi dosta da shvatim silinu osećanja koje je taj čovek gajio prema jednoj ženi. Opsesija i strast neretko su bili jedino što osećam.
Ta ludačka potreba da na jedno mesto skupi sve što je njegova ljubav ikad dotakla - zvuči zastrašujuće - nije mi kao ideja toliko strana. Ja sam od tih ljudi hrčaka koji sve skupljaju i sve negde odlažu. Imam stotine ulaznica na razne koncerte, festivale, pozorišne predstave ili muzeje širom Evrope... Posedujem predebelu, ogromnu fasciklu u koju sam godinama skupljao svaki novinski članak o Madonni na koji bih naleteo. Skupljam knjige, filmove, muziku, plakate, lepe šolje, magnetiće za frižider, razne časopise, strana izdanja Playboya - a imam i svaki broj srpskog izdanja, gramofonske ploče, slike na kojima se nalazi bilo kakav motiv sa Marilyn Monroe, razglednice i čestitke koje sam dobijao poslednjih petnaestak godina, jastuke i lampe. I sve to taložim po nekim ćoškovima, po nekim policama, sve to zavlačim i odvlačim baš kao što je i Kemal u stan na Merhametu odvlačio sve što ga je sećalo na Fusun. Ta strast , to je ljubav, pa makar bila i pomerena.
Ono što mi je i dalje nejasno je - da li je moguće da tako životna, tako opipljiva priča nije stvarna? Ja ću verovati da jeste, da se sve to desilo i da gomila predmeta izloženih u 83 vitrine , koliko je i poglavlja knjige, definitivno jesu pripadali jednoj Fusun i jednom Kemalu. Odbijam, ne prihvatam nikako pomisao da se ova priča nije desila.
Muzej se prostire na 4 sprata i sadrži 83 vitrine sa eksponatima, svaku za jedno poglavlje knjige. U suterenu se nalaze muzejska prodavnica i zid - instalacija sa opušcima, skrivena iza stepeništa i na koju te, relativno neljubazni, čuvari upućuju, ali tek kao poslednji eksponat, kada obiđete ostale spratove... Uskim škriputavim stepeništom čovek se penje na prvi sprat i u prvoj vitrini izložena je minđuša, prva stvar koju je Kemal zadržao kao uspomenu na Fusun, kao nešto što će držati u ruci i ljubiti kada Fusun ode. Pored vitrine, na zidu je ispisana prva rečenica romana, topla i impresivna, snažna kao i ona čuvena o svim srećnim i nesrećnim porodicama ili ona o farmi u Africi , u podnozju brda Ngong. Bio je to najsrećniji trenutak mog života, mada toga nisam bio svestan.
Stražari upozoravaju da unutar muzeja nije dozvoljen smeh i glasna priča. Neobično, naročito kada se uzme u obzir da se roman završava upravo suprotnim htenjima gospodina Kemala - da se čuvari u njegovom muzeju nikad ne mešaju sa gostima koji zvaću žvake ili se ljube, jer Muzej Nevinosti treba da ostane mesto za sve zaljubljene... Kemal nastavlja :"Pazite, ne zaboravite da je logika mog muzeja da iz svake tačke izložbenog prostora može da se vidi cela kolekcija, druge vitrine, sve stvari (...) pošto se sa svakog mesta u istom trenutku mogu videti sve stvari, dakle cela moja priča, posetilac muzeja će zaboraviti osećaj vremena. To je u životu najveća uteha. U dobro zasnovanim poetskim muzejima, napravljenim pobudama iz srca, tešimo se ne zato što se srećemo sa stvarima koje smo voleli nego zato što se vreme gubi.".Idući od vitrine do vitrine nailazimo na gomilu uspomena na Fusun, ali i na mladost pisca/autora muzeja, mladost koja pripada nekom drugom vremenu - vremenu nevinosti - personalne i nevinosti celokupnog društva, još uvek tako dalekog od uticaja zapada.
Da sam čitao knjigu pre posete muzeju shvatio bih suštinu izlaganja većine predmeta, ali i ovako sam mogao da osetim s koliko je ljubavi i pažnje formirana cela ta kolekcija.
Iako je Kemal plod piščeve maste (a, ponavljam, izuzetno mi je teško da to prihvatim, toliko sam uveren u to da se ova priča mogla i morala desiti), sve vreme posete muzeju bio sam tužan - tada i ne znajući kako se ljubavna priča završila. Posle, u nekom od poslednjih poglavlja knjige Kemal počinje da pravi svoj muzej i iznosi toliko toplu, toliko ljudsku ideju da od svih stvari koje je skupio, koje je Fusun dotakla, koje ga sećaju na njih - napravi muzej u kući u kojoj je živela, a da u samom potkrovlju - danas otvorenom posetiocu muzeja - bude njegov krevet, da on živi i spava okružen sa svim tim stvarima koje voli.
 |
| poništena ulaznica u knjizi drage Ivane J. |
Uprkos mučnim osećajima koji prate čitanje ovog romana kao i posetu muzeju, jedna od najčešće spominjanih reči u knjizi možda je reč "sreća". I kaže Kemal : "Osećanje sreće je najvažnije pitanje u životu. Neko je srećan, neki ne mogu da budu srećni. Naravno, većina je negde između.Tih dana bio sam veoma srećan,ali nisam hteo to da spoznam. Sada, posle mnogo godina, mislim da je odsustvo znanja o njoj najbolji način da se sreća očuva.".
Poznato?
Sve što želim i vama i sebi je da budemo srećni, da tu malu stvar, kako je definiše Ivo Andrić, nikada ne omašimo i da sve naše ljubavi - prema kome god ili prema čemu god bile usmerene uvek budu uzvraćene. Sve ostalo će tada doći samo od sebe.
Poslednja rečenica knjige glasi:
"Ono što bih rekao o svom životu - bio sam srećan".
1 коментар:
Sjajan post. Sada moram da pročitam ovu knjigu.
Постави коментар