Moj boravak u Italiji, 2.deo - Februar (zavođenje)

Firenca, zima 2012.

  
 Prve dane u Firenci proveo sam lutajući po ulicama grada, zavlačeći se u poznate galerije, tragajući za mestima na kojima sam bio prošlog proleća. Studen je stezala sve više i više i turista skoro da nije bilo na ulicama. Nije bilo reda ispred Ufizzi-ja, a svega par meseci ranije čekao sam duže od sat vremena ispred. Radnje su bile prazne, ispred Duoma nisu sedeli klinci i pili vino iz plastičnih čaša. Grad je mirovao, hibernirao. I bio neodoljiv kao i pre.

Palazzo Vecchio

Počeo sam da radim ubrzo.
Pre nego ću krenuti u Italiju Jelena me upozorila da se dobro pripremim na ono što me čeka jer sam ja, ipak, vodio poprilično udoban život. Spavao sam po 8-9 sati, vreme provodio u društvu dragih ljudi, obilazio sve bitnije događaje u gradu i okolini, bio redovan posetilac pozorišta, opere, koncerata, bioskopa... Čitao sam dobre knjige i gledao odlične filmove. Hranio sam se izuzetno kvalitetno. Imao sam dovoljno vremena za odmor, za relaksaciju. Popodneva sam provodio šetajuci psa, večeri u prijatnom društvu -  već duže vreme vrlo pažljivo biranom. Bio sam okružen ljudima koji me vole i koje ja volim. Odlazio sam na večere, priređivao sedeljke za probranu ekipu. Više sam vremena u toku dana provodio na plaži nego na radnom mestu. Radio sam malo, taman koliko mogu , što bi moja tetka rekla. Odavno sam završio sa fakultetom tako da za vratom nisam imao ni ispite ni dosadne roditelje ni sadističke profesore. Energiju su mi crpeli jedino pojedini kreteni sa kojima sam bio primoran da povremeno komuniciram, ali i to je bilo toliko zanemarljivo, nebitno koliko i njihovi životi.
Dolce vita, reći će par meseci kasnije moj cimer Marian, Rumun iz okoline Bukurešta, kada budem u stanju da njemu koji ne govori engleski, ja koji ne govorim italijanski objasnim kako sam živeo u Srbiji. Ali, da... Đavo mi nije dao mira. Našao je tačno koga će kušati.
Stoga je sve ono što me sačekalo bilo i teže nego što bi se dalo očekivati. Sa druge strane, pripremljen na to da će trajati svega par meseci - bio sam spreman da se nosim i sa hladnoćom i sa stajanjem i radnim vremenom od 12 sati i činjenicom da slobodan dan dolazi jednom u 10-15 dana i kolegama sa kojima ne umem da komuniciram i mušterijama koje ne razumem ... Samo se nikada neću spremiti na teror idiota, a i ovde sam bio sistematski uništavan od strane njih, istih onakvih kakve pamtim iz iz Srbije....

Mercato Del Porcellino

Tokom boravka u Firenci radio sam kao prodavac kožnih torbi na Mercatu del Porcellino, u samom centru grada. To je jedan od dva glavna mercata u Firenci. Nalazi se na 50 metara od Piazza della Signoria (i galerije Ufizzi) na jednu stranu i isto toliko od Ponte Vecchia na drugu. Mercato je italijanska pijaca suvenira i proizvoda primamljivih turistima, a u Firenci su to pre svega stvari napravljene od kože- torbe, jakne, novčanici i kaiševi.
 Mercato del Porcellino ime duguje replici antičke statue divlje svinje koja se nalazi odmah pored. Statua je napravljena u bronzi i predstavlja jednu od turističkih atrakcija ovog grada. Reke turista dolaze do vepra, miluju ga po njušci za dobru sreću (pojedinci vepra hvataju i za polni organ - naročito Španci jer kažu da tek to donosi sreću), a potom svi stavljaju novčić u njegova usta i puštaju ga da padne. Ukoliko novčić propadne kroz rešetku ispod - vratićeš se u Firencu. Na samom postolju skulpture  gomila je simbola sreće - tu su kornjače, žabe i zmije kao i najraznovrsnije cveće koje sam satima proučavao  onim danima kada je tezga bila postavljena neposredno pored.

skulptura Porcellina

Skoro svi se slikaju sa skulpturom. Ne mogu da zamislim ni koliko me ljudi ponelo na svojim fotografijama kući.  U većini slučajeva bio sam prosto negde u pozadini, dok bih stajao ispred tezge i posmatrao gomile koje se skupljaju oko statue, neupadljiv poput kakvog stupa, samo deo scenografije, samo duh. A dešavalo se da poneko poželi i da se baš sa mnom slika za uspomenu, naročito ako bi im baš ja prodao torbu (ja sam njihovo parče Italije - o, kakva slatka zabluda). Zamišljao sam kako će te slike da izrade i stave u album, kako će moje umorno, moje tužno lice, kako će deo mene da bude odnesen u Japan, Kanadu, Australiju, Španiju, Rusiju.

Na Mercatu je bilo oko 30-40 tezgi sa svim i svačim. Bilo je tu kožnih jakni, torbi, novčanika, kaiševa, lošeg nakita, raznih suvenira od murano stakla, replika Davida i krivog tornja u Pizi, papinih slika, pepeljara, svilenih marama, oslikanog posuđa, rukavica, kapa, kišobrana i kalendara. Ljudi su kupovali suvenire ili neke korisnije stvari, ponekad čak i mahnito, cenjkali su  se i svađali, smejali i vikali.
Štand na kom sam ja radio je pripadao Lijani, Rumunki iz okoline Bukurešta. Lijana je imala između 40 i 45 godina i   došla je pre par godina u Italiju, verovatno u trenutku kada je Rumunija ušla u Evropsku Uniju. Ispočetka je radila kao prodavačica na raznim štandovima, a onda je smotala Nikolu i on joj je pomogao da otvori svoja dva štanda. Nikola je na mercatu radio preko 40 godina. Italo-grk poreklom, to je jedan od najlošijih ljudi  koje sam upoznao u životu. Besan, ljut, uvek neprijatan i nervozan kako prema radnicima na svoja dva štanda tako i prema nama koji smo radili za Lijanu. Pored njih dvoje i Nemanje kog sam znao od ranije na 4 štanda koliko su ih ukupno držali radila je i Lijanina sestra Irina, obolela od teške depresije i sklona sucidu i njen momak Alesandro, koji je sin Nikoline starije sestre. Bolesno. Tu su bili i Ašraf, poreklom iz Iraka, Pedro iz Brazila (čiji su žena i petoro dece i dalje u Brazilu i koje on nije video godinama), Vital iz Moldavije i Kristina - Italijanka koja je dobar deo života  provela u Brazilu pa je pored italijanskog jezika odlično baratala portugalskim i engleskim. Šarolika ekipa. Na ostalim štandovima bilo je i Kineza, Albanaca, ali Rumuni i Brazilci su prednjačili. Pričalo se na svim jezicima koje možete da zamislite, sretao sam ljude iz zemalja za koje sam zaboravio i da postoje. Pijacu su posećivale porodice, žene sa burkama (uvek u pratnji ličnog nosača), muškarci u suknjama, pored su plesali pripadnici Hara Krišne, biskup je blagosiljao tezge, emigranti iz Senegala prodavali su kišobrane i pažljivo motrili ima li karabinjera u blizini...Bila je to Evropa, poput onog voza kojim sam krenuo iz Rima, samo je ovde bilo više vazduha  i manje smo se tiskali jedni s drugima.

muškarac u beloj košulji je Nikola

Radni dan je bio predugačak. Na mercatu bih već morao biti u 8 ujutro. Tada se tezga namešta što je prljav fizički posao koji smo, uglavnom, obavljali skromni Vital i ja. Postavljali bi rešetke i šine na koje se kače torbe, a potom bi išli do magacina i donosili stotine torbi koje smo kačili i aranžirali po zapanjujuće neukusnom planu gospođe Lijane. Naime, torbe su slagane tako da nikada, ali nikada dve torbe u istoj boji budu jedna pored druge. Štand se šarenio kao cirkus. Po nekom njenom neobjašnjivom planu najružnije torbe su dolazile u prvi plan. Sve je izgledalo skandalozno. Srećom, posle nekog vremena su mi dozvolili da malo i ja intervenišem pa sam se trudio da u sveopštem haosu boja i tekstura napravim neku logiku. Na našem štandu, a štandova sa torbama je bilo bar 20 na mercatu, bilo je najviše torbi. Stoga je sve izgledalo i dodatno neuredno. Pažljivo sam krajičkom oka snimao kako izgledaju i kako posluju drugi štandovi i uočavao sam da mušterije sa najviše para i stila (koliko sam to mogao da procenim na osnovu njihove garderobe i stava) radije zaobilaze naš štand i kupuju negde gde im očni nervi ne krvare od sveopšteg šarenila. Kada sam pokušao nešto da sugerišem bivao sam, obično, prekinut pa sam shvatio da i ne treba previše da hajem za to.

detalji sa postolja statue

Sa postavljanjem torbi bi završili oko 10 kad je bila prva, petominutna pauza za kafu. To je bilo onih 5 minuta koje bih iskoristio da se ogrejem u lokalnom baru i s nogu popijem italijanski kapućino. Sledeća pauza, pauza za ručak  koja traje sat vremena bila bi izemđu 12 i 15 časova. Ni danas mi nije jasno zašto se nije mogao unapred organizovati raspored tako da se zna kada je vreme ručku. Obične, proste stvari su mistifikovane i dat im je značaj koji ne zaslužuju ne bi li se ozbiljnije shvatio promašeni život i misija gospodina Nikole.

Imali smo tokom dana još jednu petominutnu kafe pauzu koju sam, uvek , koristio da odem do obližnje Piazza della Signoria i uživam u pogledu na Palazzo Vecchio, na reke turista koje se slivaju sa svih strana. Uživao sam u njihovim fasciniranim pogledima, njihovom entuzijazmu. A ponekad, često zapravo, nisam obraćao pažnju ni na koga već sam u glavi vrteo neke svoje filmove.
Između svih tih pauza morali smo stajati pored štanda i prodavati robu. Nije bilo sedenja, nismo smeli da previše pričamo jedni sa drugima, a najstrožije nam je bilo zabranjeno da komuniciramo sa ljudima sa susednih štandova. Ruke sam mora držati pored tela, nipošto u džepovima ili bilo gde drugde. Sati su bili dugi, dugi.
Oko 18:30 bilo je vreme za sklapanje štanda. I opet fizikalisanje, opet prljavi rad od bar sat vremena. Završio bih nešto pre osam i krenuo kući. Do spavanja je ostalo još malo više o dva sata. Bio je to moj takozvani život.
"Kapitalizam je ružan kad se posmatra sa strane,a kamoli kad se posmatra sa njegovog samog dna" rekao mi je brat. Nije bilo razloga da mu ne verujem niti načina da mu protivurečim kad sam to osetio na sopstvenoj koži.

nameštanje tezgi izjutra

Rođeni sam baksuz. Do mog dolaska, Firencom je vladalo proleće, kad mu vreme nije. Sa sobom sam, pored tuge doneo i oblake bremenite od snega, doneo sam hladan vetar Vojvodine, doneo sam zimu. Stajati na jednom mestu ceo dan, dok je napolju toliko hladno, nije bilo ni najmanje prijatno. Tačnije - bilo je užasno. Usne su pucale poput zrelih trešanja . Teret sve te odeće na meni (a svako jutro bih obukao dugačke gaće, trenericu i preko toga farmerice + potkošulju dugih rukava, rolku, dva duksa i debelu zimsku jaknu; dva para čarapa, kapa, šal i rukavice se podrazumevaju) skoro da me savijao. Bio sam usporen, trom, težak, zalepljen za smrznuto tlo Toskane. Hladnoća je štipala ruke, obraze, vetar je  ujedao poput divljeg psa.
Ali najgore je bilo na pauzama. Nisam imao dovoljno novca da bih svaki dan ručao u restoranu , a to je bio jedni način da provedem sat vremena u toplom. Odlasci u stotine butika svuda uokolo takođe nisu bili opcija. Nakon toliko stajanja trudiš se da pauzu iskoristiš tako što ćeš odsedeti negde...Srećom , tokom tih besomučnih lutanja, uočio sam jednu malu crkvu nedaleko od pijace, gde je svakog dana upravo u vreme moje pauze (a koja je ispočetka bila oko 13:30 - skoro svaki dan uprkos sumanutom sistemu) bilo vreme mise. Ušunjao bih se unutra , zaseo na neku klupu, odmah pored eletričnih grejalica i odsedeo celu pauzu tamo. I tako svaki dan. Slušao sam pesmu vernika, bogosluženje na italijanskom jeziku, gledao sam ljude oko sebe, smeškao im se, razmišljao sam, trudio sam se da ne zadremam, trudio sam se da budem neupadljiv. Ogrejao sam se u crkvi vere kojoj nisam pripadao. Mada, bog je jedan ako ga uopšte ima.

Ispočetka, nedostajanje je bilo nesnosno. Gde god da se osvrnem video sam nešto što bi me podsetilo na dom, na ljubav, na moj pređašnji život. Neko bi ulicom prošetao buldoga, devojčica bi bila baš Stašinog uzrasta, u prolazu bih čuo srpski ili mađarski, zbog nečije boje kose bih se setio sestre, video bih poljubac.
Problem sa nostalgijom jeste u tome što ti toliko zamagli pogled pa i ono najružnije što si ostavio iza sebe sada gledaš čeznutljivo. Trudio sam se da što manje mislim o tome šta sam ostavio jer je svakako bilo besmisleno misliti o tome. Umesto toga pokušavao sam analizirati sve čega sam se setio, jer vremena je bilo isuviše na raspolaganju. Turista je bilo malo, studen ih je oterala u galerije i muzeje. Razmišljao sam ko su ljudi koji su mi promenili život, pokušavao sam dokučiti prednosti odluke da odem u Italiju pa makar i na par meseci, vežbao sam vizuelizaciju, radio sam na sopstvenoj zahvalnosti, gledao sam robu na okolnim tezgama i birao šta ću kome kupiti kada krenem kući (sestri tu zelenu torbu , mami crnu, tati novčanik), pokušavao sam misliti samo o lepom i samo na lepo, a onda bi me iz tih maštarija za tren oka trgnuo neki prigovor ili poprek Nikolin pogled.
Ne drži ruke tako! Kad razgovaraš sa mušterijom uvali joj odmah torbu u ruke! Šta ima interesantno na ulici i na tom zidu preko puta? Ne budi u grču! Stavi ovo ovako! Ne ispuštaj mušteriju iz ruku! Stani tu! Ne pomeraj se! Što si ukipljen? Zašto ne govoriš ruski?
A šta očekivati od čoveka sa kojim ni rođeni sin ne govori? Od čoveka kog se odrekao svako ko je mogao, od čoveka kog niko na mercatu nije podnosio i kog su svi prezirali. I zašto sam  - od toliko ljudi  - baš na njega morao da nabasam?
Lijana je bila za nijansu bolja, ali vremenom ću shvatiti da je u suštini bila samo za nijansu gluplja. I, pošto nismo mogli adekvatno komunicirati jer je moj italijanski je bio tek nešto lošiji od njenog engleskog, nismo ni mogli doći u konflikt. Njene promene raspoloženja, njena pritajena šizofrenija jeste dolazila do izražaja povremeno, ali ja je nisam shvatao niti doživljavao jer nisam razumeo ni reč od onoga što govori.
Bilo je to i  dobro i loše u isto vreme. Nikog ništa nisam razumeo, a opet, kad bih se skoncentrisao uspevao sam da uhvatim neki smisao iz njihovih razgovora. Tu i tamo bih prepoznao neku reč, obraćao sam pažnju na mimiku i gestove,  shvatao bih o čemu se palamudi. Retko su to bili smisleni razgovori. Uglavnom su to bila neka ogovaranja ili slične gluposti kakve su uobičajene za pijace. Stoga mi je i bilo dobro da ih ignorišem, a oni - znajući da ih svakako ne razumem nisu ni obraćali pažnju na to, okretali su glavu od mene kao od nekog retardiranog stvora.
Ipak, povremeno smo uspevali da komuniciramo. Kad bi došla u posebno dobrom raspoloženju, Lijana bi mi rekla kako imam jako umilno lice, lepe oči, kako sam drag i kako se odmah vidi da sam dobra, nežna duša. To bi mi preveo Ašraf. Jednom prilikom, kad smo ostali ona i ja sami na tezgi, objasnila mi je da ukoliko imam nekakvih problema ne pričam okolo o tome već da se obratim njima, da su ljudi oko mene zli  i da samo u njih imam poverenja. Zahvalio sam joj se. Ispitivala me je o mojoj porodici, o prošlom životu... Nekako sam uspevao da joj objasnim najosnovnije. Rekla mi je da razume kako se osećam jer je i ona jednom tako došla i ostala. Nikog nije razumela, nikog nije imala. "Ti si niko" rekla mi je. Verovatno je htela reći nešto drugo, ali njeno znanje engleskog je bilo isuviše skromno.
" Da,  ja sam niko" - ponovio sam i krenule su mi suze. Ja sam niko ovde gde niti koga imam, niti koga poznajem, niti koga razumem. Nikog nije briga za mene, niko ne vodi računa, nemam nikog da me dočeka, nemam nikog da se oslonim.
Niko, niko, niko.
Toliko negacija, ja sam niko. Nipodoštavanje samog sebe, brisanje samog sebe, negacija svega što sam bio ili što jesam.
Ja sam niko, mislio sam tada i nije bilo nikog da me razuveri.

Mercato del Porcellino

Ipak, najgori od svih je bio Ašraf. Otisao sam u Evropu bez ikakvih predrasuda, a tamo sam ih stekao gomilu. Ako su svi Arapi poput Ašrafa - molim lepo, nikada me njihov svet neće videti.
Ašraf je bio iz Bagdada; došao je u Italiju kao politički izgnanik. Imao je 27 godina, bio prosed, mršav , sav suv. Sitan i neugledan, sa ogromnim lažnim osmehom, večno zaglavljenom cigaretom u modrim usnama, sa malim prljavim rukama kojim bi prebirao po stvarima. Bio je obučen kao tipičan Italijan, imao je na sebi skupe i markirane stvari , nosio je dobre sunčane naočare, svilene šalove, kvalitetnu obuću. Šetao se pijacom i komunicirao sa svima, a  pri tome su ga svi prezirali. "Prokleti seljak"  rekao bi gospodin Mikele sa susednog štanda kad god bi Ašraf prošao. Kod Nikole i Lijane uživao je poseban status. "On je nama kao sin" uskliknuo bi Nikola kada bi nešto objašnjavao pa bi dodao "On možda nije lep, ali ima jako dobru dušu!".
Ja sam bio frapiran. "Zar neko toliko prevejan, kao vi gospodine Nikola" zamišljao sam konverzaciju "može da veruje jednom hohštapleru sa Bagadskih bazara?". Čime li je to zaslužio - razmišljao sam. Ok, bio je odličan prodavac. Saletao bi  zbunjene Japance i uljudne Amerikance, naskakao bi im na leđa kao neka životinjica i nije ih puštao iz svojih prljavih ručica dok nešto ne kupe. Slikao se sa njima, kreveljio se kao dresirani pavijan,  cičao i dobacivao svašta na svim jezcima koje zna (a znao se sporazumeti na dosta njih), gurao ih prema štandu, saletao sa svih strana... Mene je to prenerazilo. Bio sam iskreno zgrožen, neretko i posramljen gledajući taj jeftin šou. Zamišljao sam šta li bi se desilo da tako zaskoči neku od mojih prijateljica? Mislim da bi ga svaka stresla sa sebe kao neuglednog inskekta.
Moj pristup je bio sasvim drugačiji i ja sam već od prvog dana sve finije, kulturnije pa i bogatije mušterije uspevao da preuzmem. Iako smo delili procenat od ukupne prodaje, to je bio trn u Ašrafovom oku. Od samog starta krenuo je da me mrzi, da me cinkari, da me ogovara, da mi nameće svoje mišljenje. Rekao mi je da je on direktor, da pripazim kako se ponašam, da prepuštam mušterije njemu. Zbunjen, ispočetka sam to i tolerisao, a kasnije sam pokušavao da imam što manje kontakta sa njim. Problem je bio i u tome što je on jedini korektno pričao engleski pa je bio jedini s kim sam  mogao koliko-toliko da razgovaram. Kakvo  prokletstvo! Nije prezao ni od čega da bi me ponizio i omalovažio  makar u gazdinim očima. Bile su to prevejane metode  jedne hulje, nešto što sada niti umem niti mogu da prepričam.

Nostalgija, definitivno, nije bila moj najveći problem. Sa njom se čovek nauči živeti. Loši ljudi su bili ti koji su me samleli. Iako me život ni pre nije mazio, iako sam raznorazne ludake upoznavao i s njima provodio vreme, nikada se nisam dovoljno mogao pripremiti na zlo. Ološi, njihova energija, njihovo besomučna , neopravdana mizantropija - to je ono protiv čega nisam mogao da se borim. Klonuo bih svako malo duhom, a hladnoća , čežnja koja izgriza srce  i dan dugačak kao godina - definitivno mi nisu išli na ruku.

saobraćajni znak pored kog sam svaki dan prolazio

nastaviće se