Moj boravak u Italiji, 1.deo - Januar (prizivanje)

Danijel Dragojević - Sloboda
Svatko tko je putovao zna da se jabuke nigdje ne jedu
kao na ulici i trgu nekog stranog grada.
Vjerojatno zato što grad od vas ništa ne traži,
ništa mu niste obećali, tamo niste ni dijete ni odrasli,
bez dobi i obveza zaboravljeni ste i nepoznati,
udaljeni od vlastita jezika i događaja.
Sada je kolovoz, kraj kolovoza,
i ja mislim kako bi bilo lijepo otputovati,
možda u Firencu, možda u Sienu, svakako u Toskanu,
za tim trenutkom okrugle i sjajne slobode.

Ova pesma stigla mi je u inbox, neočekivano, jedne večeri, pre nešto manje od mesec dana. Poslao ju je poznanik sa kojim već duže vreme ne komuniciram.Činjenica da se pesnik zove i preziva skoro isto kao i ja bila mi je zanimljiva. Činjenica da neko oseća stvari na identičan način bila mi je zapanjujuća.Istog časa sam se setio mog boravka u Italiji i shvatio da sa drugima moram da podelim ono što sam proživeo. I da je prošlo dovoljno vremena da o tome pišem bez pomešanih osećanja, iskreno do koske jer jedino tako mogu.

Tog dana kad sam sleteo u Rim, Evropu je zahvatio nezapamćeni ledeni talas.
Čim sam izašao iz aviona zapahnuo me topao vazduh proleća usred januara, proleća kad mu vreme nije. Ipak, neka jeza se probijala sa severa i, poput ledenih plamičaka, studen me dodirivala kroz noć.
Čekao sam torbu i razmišljao da li ću pronaći shuttle bus za koji sam znao da vozi do Roma Termini, centralne železničke stanice u Rimu, za duplo manje para od voza koji kreće sa aerodroma na svakih pola sata. Imao sam dovoljno vremena pred sobom, nešto više od dva sata, do poslednjeg voza koji kreće te večeri za Firencu. Na pretposlednji, svakako, ne stižem; on kreće za koji minut.
Evo je moja torba. Crna, velika torba u koju sam spakovao jedno ćebe,  navlaku za ćebe, čaršav, mali jastuk , šolju  koju sam dobio par dana pre toga kao dobrovoljni davalac krvi, jednu jaknu za prohladni mart (lepa kožna jakna koja je pripadala Slobi)  i drugu za dražesni toskanski april, trenericu, dva para pantalona, dva duksa, crne najke za trenutak kada stvarno dođe proleće, nešto majica i malo veša, par knjiga italijanskih autora (Umberto Eko i Simona Vinči, a koje sam neotvorene vratio sa sobom par meseci kasnije), blok, olovku, dve kutije keksa, nešto kafe i slanine Milici, kapu, šal, rukavice, lap top, sve moguće punjače, lekove za ovo i ono, kišobran. I to je to. Spakovano je sve za šta sam mislio da će mi trebati za par meseci boravka u Italiji, a da sam mogao da ponesem. Ono najbitnije poneo sam u srcu. I stoga je ono bilo tako teško, celo telo mi je bilo teško, torba je bila najlakša od svega.
Aerodrom je ogroman. Vučem moju torbu i zagledam da li iko ikoga dočekuje, čisto da mi moja beda bude još veća iako nemam vremena za samosažaljenje. Svi žure, svi jure i ja nestajem u reci ljudi. Palim mobilni telefon i pristiže mi par poruka, pozdravi, lepe želje, srećan mi put i da se ne brinem i da se javim kad stignem. Opet mi kreću suze, ali uzdahnem i stisnem jako zube i uspem da ne zaplačem. Trik koji sam već isprobao na aerodromu u Beogradu kad sam se pozdravljao sa Ivanom koja je došla da mi drži strah i isprati me na let. Trik koji nije upalio kad sam pozvao taxi i izašao iz stana u Novom Sadu.
Izlazim iz aerodromske zgrade i nalazim bus koji će me za 7 eura odvesti do stanice.  Put traje nešto manje od sat vremena. Gledam u rimsku noć i razmišljam. Otkud ja ovde? Kako sam otišao u Italiju i zašto sam se odlučio na taj korak - to su dva pitanja koja mi ljudi najčešće postavljaju otkad sam se vratio.
Ne znam jednostavno odgovoriti na njih. Kada je Milica bila sigurna da će provesti neko vreme u Firenci postalo je izvesno da ću tamo otići i ja. Stvari su se nameštale same od sebe uz ,doduše, dosta Nemanjine intervencije. Kod njegovog gazde se pojavilo upražnjeno radno mesto. Odlično! Da li bih hteo da probam da radim to? Da, što da ne. Kada mogu da dođem? Za 3 nedelje je ok? Jeste. Kupujem kartu u jednom smeru i čekam 29.01.2012., dan odlaska.
U međuvremenu obavljam sve potrebne pripreme. Pozdravljam se sa ljudima, završavam započete obaveze, odlazim kod izabranog lekara i molim je da mi prepiše sve moguće lekove koji mi mogu zatrebati (diklofen ako me zabole leđa od stajanja, neki antibiotik širokog spektra dejstva, neku kremu ako mi se upali oko od vetra, nešto za spavanje za one noći kad ne budem mogao da zaspim, nešto za bolove, nešto protiv temperature, nešto za stomačne tegobe i ako imate nešto protiv nedostajanja? Ne, takav lek ne postoji, nedostajanje je životna činjenica.), odlazim na biro rada i molim da me ne skidaju sa istog jer se neću pojaviti na jednom od onih besmislenih redovnih javljanja. Provodim vreme sa onima koje volim, ali vremena je malo i brzo teče. Tik tak, tik tak, tik tak.
Trudim se da zamislim svaki trenutak koji me čeka ne bih li , kada do njega dođe, bio spremniji, bio hladniji, mudriji, pripremljeniji. Trudim se da se odmaram, da ne paničim. Trudim se da se ne plašim činjenice da niti znam koliko ću ostati niti znam kako ću se snaći bez znanja itallijanskog, kako ću biti sam tamo negde, sam  - ja taj koji samoću nikad nije iskreno veličao , sam - ja koji zavisim od milovanja, od ljubavi, prijatelja, od moje Staše... Zašto sam uopšte i krenuo na ovaj put?
Više je razloga za to. Nisu to samo egzistencijalni razlozi, ali živeti sa 170 eura mesečno postalo je skoro neizvodljivo. Avantura? O da. Preuzimanje rizika? Da, moram da preuzmem odgovornost za sopstveni život. Ne mogu da sedim  i čekam da se nešto desi, moram da delujem, moram da letim. Radoznalost? Jeste radoznalost ubila mačku, ali mene neće. Zanima me kako izgleda biti gastarbajter pa makar i na par meseci, zanima me kako će mi biti skoro pa samom tamo negde u zemlji čiji jezik ne govorim. Želim da prođem kroz vrata koja su se odškrinula nakon tolikog kucanja, želim da probam , želim da se možda i ne vratim. Ma samo da provirim. Niti znam šta me čeka, niti mogu to da predvidim, tako se tešim.
 Onda, poput velikog noćnog leptira , na mene sleti sledeća pomisao - a šta ako te vrate odmah, šta ako im se ne dopadneš. Ipak idem da radim na crno, niko za mene ništa ne garantuje. Nemam nikakvu zaštitu, nemam bedem iza kog ću se sakriti, nemam krov niti ime. Leptir maše prašnjavim krilima. Grlo mi se steže. Tad zamišljam lepe toskanske krajolike kojima ću jezditi, zamišljam galerije Firence, romantične ulice kojima ću šetati, nasmejane turiste...Čas se tešim, čas se hrabrim, čas gorim od nestrpljenja.
Odluka nije doneta naprečac, ali od konačnog poziva pa do mog odlaska imao sam 3 nedelje. Pre toga nisam verovao da ću otići. Mesecima sam o tome razmišljao, ali sam se potajno nadao, sa jedne strane da će se to desiti, a sa druge da neće. Moj odgovor je bio spreman, ali pitanje, ono finalno pitanje - Dolaziš li? nikako da se postavi. A onda sam na njega potvrdno odgovorio.
Šta je par meseci naspram celog života? Ništa. Čak i da me tuku izdržaću toliko. To je ono što sam svima govorio. Ipak, neka tuga me stisla i gušila. Jedva sam čekao da krenem, a sa druge strane me plašio protok vremena. Sa dragim ljudima sam se pozdravljao u suzama. Ne umem ni sada da objasnim zbog čega sam bio tako tužan. Znao sam da se mogu spakovati i vratiti u bilo kom trenutku. Za vratom nisam imao ni dugove ni kredite ni decu. Slobodan. Ipak...niko ne voli rastanke.
Vozim se tako zagledan u rimsku noć. Prolazim kroz neke lepe kvartove, drveće je zeleno, ima i cveća iako je januar. Ulična rasveta zlatom kupa zidove i fasade, bilborde i parkirane vespice. Prolazim pored Vatikana. Plovimo bulevarima. Maštam kako ću u povratku uzeti par slobodnih dana i prošetati Rimom. Maštam kako ću tada imati ne jednu, već dve velike torbe od kojih će  jedna biti puna poklona.  Kažem samom sebi da je odbrojavanje počelo. Još 89 dana i ići ću kući.

Stanica Roma Termini, Rim

Stanica Roma Termini je ogromna. Pošto već imam dosta iskustva sa  italijanskom železnicom odlazim na automat da kupim kartu za Firencu. Imam još bar sat vremena do polaska voza. Torba me usporava, ali ću ipak malo prošetati. Gledaću sve ove ljude koji čekaju ili žure. Obožavam da posmatram ljude, da zamišljam razloge zašto su baš tu, da se pitam gde su krenuli, da mislim kakve muke njih muče, kakve bolesti njih načinju. Od koga su se oprostili i kome kreću u zagrljaj. To me opušta.
Ne uspevam da kupim kartu ni iz drugog puta. Ne čitam obaveštenje već odlazim da sačekam u redu i kupim kartu na šalteru.
A onda šok! Karata više nema. Kako , molim lepo? Rasprodate? To je bio faktor na koji nisam računao. Ali ja moram večeras stići u Firencu jer sutra već možda radim. Ne mogu da sačekam prvi jutarnji voz koji kreće za nekih 8 sati. Zar vi ne vidite ovu studen koja me prati,  ovaj prokleti  ledeni talas koji se, sada već nezaustavljivo, provlači kroz koloseke i ulazi u dubinu stanice? Hladnoća koja me progoni...
Očajan sam. Nemam para za hotel, tačnije imam para za hotel ,ali to je sve što imam - tek nešto eura za prvih par dana u Firenci, onoliko koliko sam mogao da prištedim za ovaj put. A da čekam celu noć na železničkoj stanici? Ne, ne mogu da pristanem ni na to. Studen već ujeda, a po ćoškovima se počinje skupljati polusvet.
Grlo mi se steže. Odlazim opet na šalter i pitam ima li ikakve šanse da se nađem u tom vozu za Trst. Počinjem da plačem. Službenik mi izdaje neku neutralnu kartu za 17 eura koju uz doplatu (a minimalna cena karte Rim - Firenca je oko 40 eura) mogu da koristim u bilo kom vozu i kaže mi da molim upravnika voza da me primi. 
Imam još sat vremena do postavljanja voza, sat vremena do konačnog odgovora idem li ili ne idem dalje večeras. Sve je lakše kada imaš para, ali kada putuješ ovako kao ja - i najmanja komplikacija može da te ozbiljno izbaci iz šina.... 
Studen gmiže peronima i ujeda za lice. Gladan sam. Vadim keks koji mi je Zoki spakovao za put. Sedim na torbi, nasred Roma Termini, jedem moj keks i plačem kao malo dete. Ljudi prolaze i ne osvrću se.  Znam da me čeka par meseci usamljenosti, nedostajanja, da neko isto tako negde drugde pati. Znam da mi neće biti lako jer nikad ništa nisam dobio besplatno. Za sve sam morao da se borim. Plačem jer znam da sam sam više nego ikad u životu. I taj osećaj je katarzičan. Počinjem da se osećam bolje i od suza i od keksa i od činjenice da ovo mora da je samo dno, da sam zaronio do kraja i da od sada mogu da plivam samo na gore. 
Dvadesetak minuta pre polaska voz je postavljen na stanici. Dolazim sav tako uplakan i pitam konduktera mogu li da uđem, mogu li da putujem do Firence, stajaću tih par sati negde u hodniku ako treba, ali ja taj voz ne smem  da propustim. On me gleda verovatno kao ludaka  i kaže mi da uđem.
A u vozu nema koga nema - Italijana, Rusa, Indijaca, Senegalaca, Cigana, Rumuna... A takvih nevoljnika poput mene- bez svog mesta - koliko ti duša ište. Postaje mi jasnije da sam kondukteru izgledao kao neki nesrećni maloumnik iz Istočne Evrope kada sam toliko plakao zbog toga što nisam dobio kartu za ovaj tužni noćni voz u kom se stotine ljudi vozi tako. Sedam negde u hodniku na priručnu stolicu, pored dede iz Napulja koji isto putuje do Firence. Toliko shvatim kad pogledam njegovu kartu. Nešto me ispituje, a ja mu objašnjavam da ga ne razumem. Non parlo italiano, signor. Non capisco. Ne razumem vas i možda je i bolje što ni vi ne razumete mene. Možda bih vam pričao.
 Hodnik se polako puni, ulaze crni i beli i vuku pospanu decu i svi deluju siromašno. Mrmljaju  "scusa" dok se provlače uskim hodničkom sa svojim torbama i koferima i rančevima, ti umorni ljudi iz ovog voza. Da li je ovo Evropa? Ili je ovo njeno naličje?
Voz klopara kroz Italiju. Većina ljudi u njemu spava, neki čak i stojeći. Ja ne. Gledam kroz prozor u svetla nekih sela u daljini, čitam nazive usputnih stanica, posmatram ljude u vozu.
Kondukter se provlači kroz klonula tela i  čak mi ni ne naplati razliku za kartu. Činjenica da sam, otkad sam sleteo u Rim pa do sada, uštedeo bar 40 eura na raznim prevozima daje mi do znanja da me nije napustio moj dobri anđeo zaštitnik na putovanjima te se prepuštam lepim mislima i počinjem da zamišljam kako će biti lep dan kad pođem kući.

Stanica Campo di Marte, Firenca

Voz stiže u Firencu negde usred noći. Stanica Campo di Marte je posve prazna, Nemanja me ne čeka, zaspao je, budi ga tek moj poziv. Ostajem da ga čekam, stisnut negde na peronu.
Sam.
Sam .
Sam.
Sa neba kreću da padaju pahulje. Ovo je prvi sneg, nakon toliko godina, koji je pao u Toskani.

                                                                         nastaviće se