jedna letnja oluja

Momo,

odavno ne volim leto; ne  volim vrućine, ne volim komarce, ne volim znoj. I ne volim letnje oluje. Pričao bih ti sada o jednoj, ali će neko reći da je to politički nekorektno. Nazvaće me desničarem, graknuće crne žene i u dugine boje obučeni dečaci... Kriknuće kao da sam, ne daj Bože, uvredio nekog svojim sećanjem, kao da sam čačnuo možda baš i njihovu savest zato što sam se setio kako sam jednom bežao od aviona i noževa, krvario na avgustovskom suncu i plakao dok mi oči nisu postale svetlozelene... Nije to ni bitno sada; sećanja na oluju u avgustu 1995-e me ne ispunjavaju gorčinom...

Ali, rastuži me jedna fotografija iz tog perioda, jedna razglednica koju , ko zna zašto , i dalje čuvam.Ona mi dokazuje da su smrtni ne samo ljudi (a bilo je toliko smrti tog leta), već i snovi i plišani medvedi. Ali polako, doći ćemo već do toga...

Pogledaj, Momo, ovu fotografiju.

Ovaj mali glavati na slici sam ja;  proslavljam svoj drugi rođendan. Ozbiljni plavooki gospodin u fotelji, taj počasni gost , moj je meda kog sam dobio od dede  za prvi rođendan. Eto, i on je na neki način slavljenik. Vidiš da nije neki lep meda. Pljosant je i okat i jednostavno nije igračka kojom bi se neko poigrao, nije meda kog bi neko voleo. Nisam ga ni voleo.

Imate li vi sličnu uspomenu iz detinjstva?

Stajao je meda tokom narednih 15 godina uvek po nekim ćoškovima, skriven u jednoj od 8 spavaćih soba porodične kuće. Skriven,  čudnovat, tih.  Kao da nije plišana igracka, već duh, pazikuća.

Ja sam rastao i prerastao njega. On je mirovao i zauvek ostao podjednako mali.

Kad sam tog letnja gospodnjeg  pred nadolazećom olujom krenuo nekim stazama nepopločanim žutim ciglama, kad me ponela bujica – nisam ni pomislio da sa sobom povedem medu. On je ostao sam kod kuće. Ostao je da pazi da niko ne provali, da je niko ne sruši,  da je niko ne spali. Ima zlog sveta, Momo.Svašta bi bili spremni uraditi sa nečijim domom.

Gde je vaša rodna kuća?

Međutim, nesrećni  meda , nije preživeo oluju koja je srušila,spalila, pobila sve pred sobom... Evo ti dokaza. Evo ti fotografije nastale par dana posle oluje.

Ne pitaj me kako sam je dobio i ko ju je napravio. Ali, vidiš li mog medu? Pitam se kako je izašao napolje ako smo kuću ostavili zaključanom? I kako je stigao nasred dvorišta? Šta mu se dešavalo pre nego li ga je poklopio ovaj silni šut (i otkud toliko smeća u našem dvorištu? Smeo bih se opkladiti da smo ga ostavili urednijim)?

Da li je meda mnogo patio kao neki ljudi za koje sam čuo da jesu?

Ne volim, Momo, leto i  letnje oluje zbog mog mede kog nisam voleo ... I zbog sve dece koja su izgubila ono što su volela u toj oluji...

Posvećeno onima koji su izgubili uspomene iz detinjstva, ali ne i dete u sebi. Posvećeno mom dedi koji mi je poklonio medu, dedi koji nas je zauvek napustio ovog juna, dedi koji je uvek bio bolji prema svetu nego što je svet bio prema njemu.