velika glad (kako sam završio na Klimtovoj izložbi u Beču)

Drvo života

I eto me opet u Beču, nakon 4  godine.
I opet isti povod - Madonnin koncert (o kom detaljnije u nekom narednom postu).

dvorac Belvedere

I opet ista putanja - Stephansdom, Parlament, Hofburg, Rathaus, Schönbrunn, Prater, Belvedere, Mariahilfer Strasse..
I opet saher torta, pitome veverice koje jedu iz ruke, ulični svirači bolji od većine novosadskih muzičara sa gradskih jasala, najbolji kebab, srpski koji se čuje na svakom ćošku - bilo da ste seli da pojedete apfelstrudel i popijete kiselo mleko u tirolskoj kući ili se smucate po sex shopu Spartacus (površine prosečnog srbijanskog tržnog centra), kočije i kočijaši, ulice čistije od nečijih stanova, parkovi, plakati, muzeji...
I opet pokušavam da proniknem gde su mama i tata živeli onih par godina svog boravka u Beču (bez nas; sada mi deluje nemoguće da se to desilo, da su nas zaista morali ostaviti i otići na par godina,a ipak je bilo tako - svedoči o tome kuća koju su kupili, svedoči o tome moja i sestrina samostalnost stečena naglo), opet pokušavam da ne budem malodušan kada pomislim iz kakve banana republike dolazim, opet pokušavam da shvatim kako je moguće da ljudi ovde žive tako dobro, tako lagodno u odnosu na nas i postoji li način da se uskoro vratim, da dođem u Beč sa više kofera i bez povratne karte ("Sve je moguće, samo poželi" šapuću knjige o samopomoći, šapuće neki unutrašnji glas, o tome kriče reklame sa svih medija, o tome je Tajna, o tome je, indirektno, pričala moja psihološkinja tokom onih dragocenih seansi pre par godina)....

 I tako...

plakat koji najavljuje izložbu

Ove godine u Beču se obeležava 150 godina od rođenja Gustava Klimta. Odličan jubilej, sjajan povod da se širom grada organizuju desetine izložbi, da hiljade izloga i panoa zablista starim zlatom Poljupca...
Još tokom prve posete Beču shvatio sam koliko ovaj grad voli ili rabi Klimta. Podjedanko kao i Sisi, Mocarta , lenje pande iz zoo vrta, čitav Hor Bečkih Dečaka... Od svega su stvorili brend i taj brend dosta dobro naplaćuju (jedna od izložbi ovog leta je i Najgore od Gustava Klimta - prikaz grozomornih suvenira sa motivima njegovih slika - poput ćebenceta za psa ili sablažnjujućih Nike patika sa slike).

Nike patike

A i to je takođe izvesna vrsta umetnosti i nešto na šta bi se trebali ugledati, recimo mi iz čijeg je grada Mileva Marić (osoba vredna pažnje i uvažavanja, simbol grada daleko bitniji i zanimljiviji stranim turistima od, recimo, trešerane iz pokojne ulice Laze Telečkog, tog grotesknog spomenika moralnog posrnuća Novog Sada), a čija se rodna kuća raspada naočigled svih nas.
Zanimljivo mi je i da uprkos gostujućim izložbama (i sam sam pre par godina uživao u Van Gogovoj retrospektivi u čuvenoj Albertini, a nikad nisam prežalio što nisam otišao da pogledam izložbu posvećenu Fridi Kahlo) Bečlije poseduju izvestan nivo samopoštovanja. U Firenci , Diznilendu na reci Arno, organizuju se izložbe poput Amerikanci u Firenci ili Japanski Prijatelji - izložbe nesumnjivog kvaliteta i potencijala (obišao sam, dakako, obe), ali uprkos tome ostavljaju blag ukus gađenja zbog činjenice da su upravo Amerikanci i Japanci najčešći (i, dodao bih, najbogatiji) turisti i gosti u Firenci. Postavlja se pitanje motiva selektora (ima li tu išta sem podilaženja?) da se ovakva izložba organizuje u gradu u kom se čuva bar 5% svetske kulturne baštine

pogled iz Gornjeg prema Donjem  Belvedereu

Ovog leta u Beču Klimta imate na svakom ćošku i u svakoj formi...Potrebno je samo izabrati odakle krenuti i šta videti.

Ja sam se odlučio za centralnu izložbu u muzeju Belvedere. To je još jedan od bečkih dvoraca, šarmantna građevina impresivnog parka, smeštena nedaleko od centra. I dok sam prošli put obletao fontane i skulpture po bašti, ove godine sam se uputio direktno u Gornji Belvedere ne bih li što pre video ono zbog čega se reke turista slivaju ovih meseci u Beč. Izložbeni prostor Gornjeg Belvedera se prostire na tri nivoa i podeljen je na 6 izložbenih celina od kojih je jedna upravo "150 godina od rođenja Gustava Klimta". Dakako da nisam propustio pogledati i ostale. Ok,projurio sam kroz srednjovekovni blok jer sam se Madonne sa detetom i malim buckastim Jovanom Krstiteljom nagledao u Italiji za narednih par godina, a više pažnje sam posvećivao onim umetnicima sa kojima se prvi put srećem - pre svega Šileu i Oskaru Kokoški (ovaj tekst bi se protegao na nebrojeno strana kada bih iznosio sve pojedinosti iz te posete i nabrajao sve slike koje sam tom prilikom video.

Četiri Drveta , Egon Schiele

 Bilo bi to dosadno i meni i vama. Ipak vredi navesti utisak kako se postavljanjem Šileovih slika na Klimtovoj retrospektivi pokušao popularizovati i ovaj umetnik, sledbenik i učenik velikog majstora. Sa druge strane, osećaj je pomalo nelagodan jer Šileova dela govore sama za sebe i nije potrebno da se stavljaju u ovakakv kontekst. Belvedere ,iako poznat pre svega po najbogatijoj kolekciji Klimtovih slika, poseduje i čitav niz veoma popularnih slika Egona Šilea).
Podelio bih sa vama par podataka iz Klimtove biografije (ovaj blog je zamišljen kao zbirka sećanja i maštanja sa ponekom konkretnom i, možda, korisnom informacijom. Uz pomoć gugla danas se može doći do svakojakih saznanja ukoliko vas išta podstakne da ih tražite. Dakako, najbolje ćete spoznati sve o čemu pišem ako to iskusite i lično, a da obiđete Belvedere i upoznate se sa Klimtom ne trebate ništa posebno, tek nešto eura i malo dobre volje).
Klimt je rođen u mestu Baumgarten, nedaleko od Beča 1862 godine. Potiče iz skromne porodice i studije slikarstva je upisao zahvaljući stipendiji. Kažu da je bio povučen i plah, nenametljiv. Karijeru počinje oslikavanjem Umetničko-istorijskog Muzeja u Beču. Smatra se osnivačem Bečke secesije. Prepoznatljiv je po slikama koje zrače zlatnim i žutim tonovima kao i po činjenici da je najčešće slikao ženske portrete. Smatran je pornografskim slikarom jer njegove slike otvoreno zrače erotikom (posebno obratiti pažnju na Danae). 

Danae

"Klimt je za licemerni Beč pokazao previše golotinje, misli Vajdinger. „Problem je bio što je pokazao Bečlijama kako oni sami izgledaju. Nage žene nije više slikao kao boginje, nego kao žene iz susedstva. Slikao ih je u njihovoj lepoti, ali i u ružnoći“, kaže ovaj poznavalac Klimta. Klimtov odnos prema ženama posebno je poglavlje istorije umetnosti, i to ne samo zato što je lepši pol uvek iznova prikazivao bojama i oblicima. Koliko dece je imao, niko zapravo ne zna. Doduše, nakon njegove smrti pojavilo se njih 14 koji su u želji da dobiju dio zlatnog kolača podneli zahtev za nasledstvom. Četvoro ih je službeno priznato. Slikar se nikada nije ženio – voleo je svoju strast, bez rezervi."

portert Fritze Riedler

Prvi utisak sa izložbe je bio da sam, u suštini, tako malo znao o samom Klimtu. Asocijacija mi je, naravno, na pomen njegova imena uvek bila slika Poljubac, eventualno Judith, ali ono što nisam znao da je pre ove faze Klimt imao itekako uspeha u sasvim drugim stilovima. Jedna od najdomljivijih slika sa izložbe je Psiha i Pan, toliko drugačija od onoga sto se od Klimta očekuje.

Psiha i Pan

 Takođe, tu su i porteti članova porodice, ali centralno mesto izložbe svakako pripada slici Poljubac.

Poljubac

Prvo iznenađenje je da je Poljubac ogromna slika (180X180 cm kaže gugl). Drugo iznenađenje je koliko je lepa, netaknuta i vanvremenska. 
To je izuzetno erotična slika. Dva tela su zlatnim plaštem spojena u jedno, ne postoji jasna granica između njih sem što na njegovom delu plašta nalazimo pravougaonike (falus?), a na njenom krugove (vagina?) . Vadim Rečnik Simbola u izdanju Stylosa i nalazim da krug je simbol ženske generativne moći, a pravougaonik  stvara tenziju i prevlast svojom težnjom za moći. Jeste, i ovde se radi o moći, o uzimanju i prevlasti. Stoga komentar Isidorine prijateljice da žena  na slici deluje kao da je ljubljena protiv svoje volje dobija na smislu. Moj utisak je ipak da je to podavanje voljno jer likovi se gube  u prostoru, nestaju u zanosu i to oboje .

Judith

Inače, lica na najpoznatijim slikama poput Judith ili Portreta Adele Bloch Bauer podcrtavaju izuzetan, realističan dar Gustava Klimta. Gledajući ih stičete utisak da su u pitanju kolaži fotografija i najdivnijih materijala koji postoje.

 Pomisao da većina tih slika imao približno 100 godina je zapanjujuća jer izgledaju toliko moderno, toliko sveže, toliko prijemčivo da bi ih mogao zamisliti okačene svuda - od crkvi (na kraju krajeva, logika većine tih dela slična je onoj na ikonama- vidimo lica, delove tela i plašteve koji svedoče o bogatstvu -e sad  da li materijalnom ili bogatstvu duha-to je već diskutabilno) pa do najmodernijih  enterijera (koji li su to?Škole, fakulteti, kafići, galerije, svečane sale, privatni stanovi). Pre svega , ja želim da mojoj listi portreta koji vise u naših skromnih 28 kvadrata (reprodukcije Warholove Marilyn, Mona Lisa, Frida Kkahlo, Madonnine fotke, filmski plakati sa Brigitte Bardot, Marilyn i Shirley MacLaine) uskoro pridružim i neku Klimtovu reprodukciju, da li u vidu luksuznih holandskih tapiserija koje sam vrebao po mercatima u Firenci ili jednostavan print na platnu i time da oplemenim sopstveni životni  prostor i sopstvenu ličnost (i ugrejem ih večnim letom bečkoh genija) . Jer odmarati oči na tim slikama, na delima koja prosto ne traže niti trebaju ikakav vrednosni sud jeste jedan od mojih izvora energije i mira.

portret Adele Bloch Bauer

Čovek se rodi sa osećajem da prepozna lepo; mada se i to može navežbati - mislim se. I to i prepoznavanje kvaliteta u onome što vidiš. I razumevanje toga što vidiš.I interakcija s time. To se uči, to se vežba, na to se navikava kao i na ukus kavijara da parafraziram Veliku Eriku.Hvala Vesni uz koju sam uvežbavao taj talenat. Jer talenat je 10%, rad je ostatak. Ako se tu o radu u klasičnom smislu može govoriti. To je užitak, to je uključivanje , to je...
Tolika strast za umetnošću u mom slučaju je verovatno  posledica odrastanja u uslovima gde je svaka sklonost bavljenju istom (bavljenju na bilo koji način- da li stvaranjem iste ili njenim besomučnim konzumiranjem) bila em nemoguća, em smatrana sigurnim znakom ozbiljnog duševnog poremećaja. Stoga sam je ostao gladan za ceo život, čak više gladan te vrhunske umetnosti nego li mnogih drugih stvari (gladan sam rodnog neba takođe, ali to je tuga o kojoj se ne piše). Bio je rat i bilo je izbeglištvo i bilo je svega ... Bile su tu i tinejdžerske godine provedene u provinciji, godine pre interneta, godine pod sankcijama i godine koje sam sopstvenim izborom provodio radije u lokalnim bircuzima nego u biblioteci (činjenica je, doduše, da mi niko nikad nije mogao spočitati da ne čitam dovoljno, ali sada osećam da sam mogao još i da sam trebao još). Godine su to, kako uzete, tako i poklonjene.
I zato nemam snage niti namere da stanem u ljubljenu i otkrivanju ovog sveta oko mene. Glad me na to tera.