I večeras smo moja prijateljica - čuvena dr Dragana Čanak -i ja vodili silne abrove spretno se krećući kroz veoma širok spektar tema (od molebana za Pariz pa do recepta
za zečiji paprikaš)... I nekako smo došli do jedne anegdote koja je nju
silno zabavila. Naime, davne 1995e godine, kada smo ponovo izbegli u Srbobran, prve komšije su nam bili jedan simpatični penzionerski
par- Boža i Ljubica. Oni nisu imali dece, živeli su jedno za drugo. Leta su
provodili u porodičnoj kući u Srbobranu, a zime u stanu u Beogradu.
I tako, tog leta kad smo mi stigli oni su imali jednu kokošku koju su od milja zvali Ljubica. Koka Ljubica je bila više od kokoške, kućni ljubimac skoro. Šetala je za njima po ulici, pratila baka Ljubicu do prodavnice, o njoj se pričalo sa posebnom nežnošću i služila je više kao družbenik, nego li za svrhe za koje se koke obično koriste.
Mama i tata su imali koku Maricu koju su dobili od jedne prijateljice po imenu Marica. Marica (koka, ne prijateljica) je bila manje družbenik, a više proefsionalna koka koja bi povremeno snela jaje i čija se posebnost ogledala u činjenici da je bila prvi ozbiljniji imetak u našem ponovnom skućavanju.
Kada su Boža i Ljubica (baka, ne koka) krenuli u banju zamolili su moje nikad asertivne, a uvek predusretljive i naivne roditelje da pričuvaju Ljubicu (koku, ne baku) i oni su, dakako, odmah na to pristali. Ne razmišljajući o potencijalnoj razlici u temperamentu između dve koke nosilje, stavili su Ljubicu (koku, ne baku) zajedno u improvizovani kokošinjac sa Maricom (kokom, ne prijateljicom).
Tokom noći je došlo do ozbiljnog okršaja između dve koke u kom je Ljubica izvukla deblji kraj i ujutro su je našli očerupanu, sa dosta otvorenih rana i poprilično snuždenu.
Na scenu stupa panika! Ne sećam se koliko dana su Boža i baka Ljubica bili u banji, ali trebalo je koku Ljubicu rehabilitovati do tada. Bilo je tu i suza i smeha i stresa i svega! A onda je jedan drugi komšija, veterinarski tehničar sa vijetnamskim sindromom, savetovao mamu i tatu da koku Ljubicu dobro namažu pregorelim uljem ne bi li joj sanirali rane. Srećom, nisu imali pregorelog ulja pa su je namazali jestivim. Koka se skupila na veličinu goluba, slepilo joj se perje, a i nekako se ražalostila kao da je i nju zahvatio isti sindrom kao komšiju po čijem savetu je tretirana. Onda su je mama i tata kupali u lavoru, sušili, mazali kojekakvim kremama i sve u svemu je vratili na kraju, kad su se Boža i Ljubica vratili iz banje, u vidno lošijem stanju nego što je došla kod njih.
Ne sećam se da smo je ikad više videli, a dobri odnosi sa komšijama su naglo zahladneli na par nedelja.
Ova priča nema poentu mada pametan čovek svašta može, na osnovu nje, da zaključi i o mojim roditeljima i o meni (koji, kao pravi iver nisam pao daleko od klade).
I tako, tog leta kad smo mi stigli oni su imali jednu kokošku koju su od milja zvali Ljubica. Koka Ljubica je bila više od kokoške, kućni ljubimac skoro. Šetala je za njima po ulici, pratila baka Ljubicu do prodavnice, o njoj se pričalo sa posebnom nežnošću i služila je više kao družbenik, nego li za svrhe za koje se koke obično koriste.
Mama i tata su imali koku Maricu koju su dobili od jedne prijateljice po imenu Marica. Marica (koka, ne prijateljica) je bila manje družbenik, a više proefsionalna koka koja bi povremeno snela jaje i čija se posebnost ogledala u činjenici da je bila prvi ozbiljniji imetak u našem ponovnom skućavanju.
Kada su Boža i Ljubica (baka, ne koka) krenuli u banju zamolili su moje nikad asertivne, a uvek predusretljive i naivne roditelje da pričuvaju Ljubicu (koku, ne baku) i oni su, dakako, odmah na to pristali. Ne razmišljajući o potencijalnoj razlici u temperamentu između dve koke nosilje, stavili su Ljubicu (koku, ne baku) zajedno u improvizovani kokošinjac sa Maricom (kokom, ne prijateljicom).
Tokom noći je došlo do ozbiljnog okršaja između dve koke u kom je Ljubica izvukla deblji kraj i ujutro su je našli očerupanu, sa dosta otvorenih rana i poprilično snuždenu.
Na scenu stupa panika! Ne sećam se koliko dana su Boža i baka Ljubica bili u banji, ali trebalo je koku Ljubicu rehabilitovati do tada. Bilo je tu i suza i smeha i stresa i svega! A onda je jedan drugi komšija, veterinarski tehničar sa vijetnamskim sindromom, savetovao mamu i tatu da koku Ljubicu dobro namažu pregorelim uljem ne bi li joj sanirali rane. Srećom, nisu imali pregorelog ulja pa su je namazali jestivim. Koka se skupila na veličinu goluba, slepilo joj se perje, a i nekako se ražalostila kao da je i nju zahvatio isti sindrom kao komšiju po čijem savetu je tretirana. Onda su je mama i tata kupali u lavoru, sušili, mazali kojekakvim kremama i sve u svemu je vratili na kraju, kad su se Boža i Ljubica vratili iz banje, u vidno lošijem stanju nego što je došla kod njih.
Ne sećam se da smo je ikad više videli, a dobri odnosi sa komšijama su naglo zahladneli na par nedelja.
Ova priča nema poentu mada pametan čovek svašta može, na osnovu nje, da zaključi i o mojim roditeljima i o meni (koji, kao pravi iver nisam pao daleko od klade).
 |
| Čuvena kuća sa planinskim krovom, u Srbobranu, bila je naš dom čitavih 5 godina. Za tih 5 godina, neposredno po Oluji, barem mi se sada iz ove perspektive čini, bili smo jako srećni. Mada, to je valjda problem sa nostalgijom, stvari se zamute pa ih više ne vidiš jasno. Odjednom sam zaboravio i rat i bombardovanje, izbeglištvo i čuvene devdedesete, siromaštvo i panične napade, tinejdžerske dileme i anksioznosti. Ne znam kome ova kuća sada pripada, koživi u njoj,ali nadam se mu je lepo bar kao što je lepo meni dok prebiram po uspomenama na nju. |
Нема коментара:
Постави коментар