Paris, je t’aime (šta videti u Parizu za 6 dana)

Ovo nije klasičan putopis. Ne tražite u ovom tekstu tehničke podatke o tome koliko je koja zgrada visoka, kad je izgrađena i kom stilu pripada koja slika u Louvre-u. Šta znam ili čega se sećam - napisaću vam. Takođe, stojim vam na raspolaganju za bilo koju praktičnu informaciju koja vam je potrebna, a koju mogu da vam pružim. Ovo je, ipak, samo pokušaj da se sistematizuju moja sećanja i pokloni dašak inspiracije nekom budućem putniku.

katedrala Notre-Dame

Pariz je lep baš kao što su vam pričali.
Lep je tačno onako kako je predstavljen u filmovima (od Amelije do Bertolučija), onako kako je opevan u pesmama i opisan u literaturi. Ko god vam kaže drugačije ima problema ili sa estetikom ili sa nekom ličnom frustracijom.

Posmatrajući Pariz sa prozora iznajmljene garsonjere na Belleville-u, smeštene na desetom spratu i sa pogledom koji besprekorno puca prema katedrali Svetog srca, posmatrajući njegove krovove i bašte i lepe, bele fasade nenaružene klima uređajima ili grafitima, posmatrajući ga u sunčana jutra tih par dana koje sam u Parizu proveo - osećao bih u tim trenucima samo dve stvari, a to su ushićenje i duboka zahvalnost.

Pogled sa prozora garsonjere u kojoj smo bili smešteni na krovove Pariza i katedralu Svetog srca

Ok, Pariz jeste prljav, ali nije prljaviji od Novog Sada, u kom ne bi ostao kamen na kamenu da kroz njega svaki dan prođe onoliko ljudi koliko dnevno uđe samo u Louvre. Ok, Pariz jeste nehajan za razliku od ispeglanog Beča ili divlje Atine, ali u tome i leži njegov šarm. Ok, Pariz jeste skup, ali ništa skuplji od Berlina, tako nahvaljenog po forumima baš zbog činjenice da je u njemu sve maltene džaba. Pariz je velegrad i kao svaki velegrad on fura neku svoju priču kojoj možeš samo da se prilagodiš. Ili da umesto njega izabereš da posetiš, na primer, Temišvar ili Zagreb.

Posetili smo ga krajem marta/početkom aprila i, uprkos upozorenjima da bi to mogao biti nezgodan period zbog varljivog vremena, imali smo sreće. Sunce nas je milovalo na obalama Sene, u baštama Versaja i na stepeništima Monmartra, a tek tu i tamo bi nam poneki oblak zapretio tokom tih 6 dana. Zato i mislim da ga je najbolje posetiti u proleće (hej, videti Pariz u proleće; dok ovo pišem deluje mi kao da se sve ovo dogodilo nekom drugom).

Katedrala Svetog srca iliti Sacré-Cœur Basilica

U redu, krenimo sa praktičnim informacijama. Leteli smo Wizz airom do aerodroma Beauvais. Let traje nešto duže od 2 sata, a od aerodroma do metro stanice Porte Maillot - odlične polazne tačke za dalje kote po gradu - treba još nekih sat i po vožnje shuttle busom. Shuttle busevi polaze sa stanice pored aerodroma dvadesetak minuta posle svakog pristiglog leta. Vožnja košta 17 eura u jednom pravcu i nije neophodno kupovati karte unapred, odnosno preko interneta. Međutim, pošto je ovo relativno skup transfer treba ga uzeti u obzir pri pravljenju konačne kalkulacije za ovakvo putovanje. Što se povratka na aerodrom tiče - autobusi svako malo polaze sa iste stanice Porte Maillot i preporuka je da se tu stigne najkasnije 3 sata pre leta.

Od Maillota do naselja Belleville, gde smo bili smešteni, išli smo metroom.
E sada, odmah na početku, par reči o Pariškom metrou. Pošto smo mi u Parizu ostajali 6 dana i to od četvrtka do naredne srede, odlučili smo se da kupujemo pojedinačne, a ne višednevne karte. Smatrali smo da je to ekonomičnije, tim pre što nedeljne karte postoje, ali važe od ponedeljka ujutro do nedelje uveče sto je potpuno besmisleno, naročito kada boravak u gradu svetlosti počnete usred nedelje. Trodnevne karte su bile skuplje nego što smo ukupno potrošili za prevoz za 6 dana (doduše, na uštrb bolova u nogama, jer smo šipčili peške povazdan, malo zbog štednje, a većim delom da ne bi nešto od lepota grada propustili jurcajući podzemnom železnicom). Tu razotkrivamo prvu iluziju - da se ceo Pariz može obići tabanajući. U Parizu je sve veliko i gde god da se nalazite neka od atrakcija vam je u vidokrugu - da li Ajfelov toranj (koji smo primetili još u prigradskom naselju pri dolasku - radujući mu se kao kada mi kontinentalci prvi put vidimo more nakon par sati truckanja pri odlasku na letovanje), da li Panteon ili već pomenuta katedrala Svetog srca... I pošto su u pitanju glomazne, najveće građevine skupljene u jednom gradu koje sam do sada video, uvek imate utisak da su blizu i razmišljate : "Ma šta je to, sada ćemo mi to peške očas posla preleteti."... A realnost je sasvim drugačija, ali ok, zato sam i dan danas u treningu :)
Elem, set od deset karata za pojedinačnu vožnju košta 14,50 eura što je sasvim prihvatljivo, naročito u poređenju sa basnoslovno skupim javnim prevozom u Londonu ili kad se setim da sam, jureći na otvaranje Festa ovog februara, platio vožnju tramvajem u Beogradu 150 dinara %). Kartu poništavaš na ulazu u metro stanicu i ta karta ti važi za koliko god vožnji ti je potrebna, a sve dok ne napustiš metro stanicu. Dakle, možeš da sedaš i presedaš do mile volje, ali kada izađeš iz stanice - za narednu vožnju potrebna ti je nova karta. Kartu je potrebno čuvati sve vreme dok si u stanici jer, bez obzira što na pojedinim izlazima nema kapija koje se otvaraju provlačenjem karte, može se desiti, kao nama, da naletite na kontrolu. Tada je potrebno pokazati tu poništenu kartu i produžiti dalje. Ili platiti 35 eura kazne ako vam je npr. palo na pamet da kartu, iz bilo kog razloga bacite čim ste izašli metroa. :/ Ne pitajte kako znam...

Vrtovi Versailles-a

Jedna od predrasuda o Parizu je da je abnormalno skup, a u suštini su cene poprilično prihvatljive, čak i nama turistima iz istočne Evrope. Ili, preciznije - u Parizu svako može da nađe zabavu za sopstveni džep. Hrana u restoranima se kreće od nekih 12 eura za dnevni meni pa do...ne bih da nagađam, prosto mi je bilo jasno na koja mesta da i ne ulazim :) Cena hrane u fast fudu ili nekom lokalnom restorančiću rezidencijalne četvrti, poput Belleville-a,  može da  se kreće od 5-7 eura i za te par dobijete izvrstan obrok koji teško da možete i da pojedete. Cene u marketima su slične onima u Srbiji ili tek nešto veće, dok za pojedine artikle kao što su npr. neki od francuskih sireva, koje smo tamanili svaki dan, potrebno izdvojiti čak i nešto manje novca. To važi i za vina. Ok, vino može da se kupi i za 3 i za 300 eura, ali sjajno vino po ceni od 4-5 eura skoro je nemoguće naći u nekom od naših supermarketa. Praktikovali smo da povremeno odemo u market i kupimo dva bageta, neke kul salamice, dve ili tri vrste sira, masline, bocu vina, ceđene sokove pa i slatkiš za maksimalnih 15 eura. Za nas troje to bi bilo dovoljno za gala ručak, koji bismo onda smazali negde na Marsovim poljima, u Luskemburškom parku ili čak vrtovima Versaja, baš kao i hiljade drugih ljudi koji su uživali u suncu i životu tih dana sa nama.
Što se šopinga tiče- nisam se njime zanimao računajući da posle Pariza idemo u London, prestonicu šopinga. Ali, znam samo da je drugarica pitala za cenu jedne vintage suknje na buvljoj pijaci Marché aux puces i da joj je ljubazna prodavačica rekla da je to sjajan dizajnerski komad poznate pariške kreatorke i da  - polovna i na pijaci - košta 130 eura :D
Cene ulaznica su standardne, ali i tu se svako dovija kako ume, a i uostalom, ne zanima sve svakoga niti mu je svašta prioritet pa onda spram toga treba i planirati budžet :)  

Louvre, čuvena piramida

Bezbednost?  Sve vreme sam se u Parizu osećao bezbedno, kao da sam kod kuće. Potrebno je u gužvi povesti računa o tome da vas neko ne odžepari, ali to, svakako, može da vam se desi i u Novom Sadu. Išli smo i danju i noću peške gde god smo naumili - po Pigalu, Mon Martru, centru grada i Belvilu i ni u jednom trenutku nismo doživeli neprijatnost ili videli nešto što bi nas uznemirilo. To su naša iskustva.
Pri tome su ljudi izuzetno ljubazni, spremni da ti pomognu u svakom trenutku, upute te gde treba. Par puta se desilo da su nam i sami prilazili sa pitanjem treba li pomoć kada bi videli da proučavamo kartu grada. Većina ih donekle razume i govori engleski tako da nije bilo nikakvih problema sa snalaženjem. Međutim, čak i u muzejima većina natpisa ili informacija je isključivo na francuskom, a to je, moram priznati, malo neobično.
Uprkos čestim incidentima u Parizu ljudi mi deluju manje poplašeno od engleza te lakše stupaju u kontakt sa strancima za razliku od blago paranoičnih ispada kojima sam svedočio kod pojedinih ljudi u Londonu.

Sena, kej u sumrak

Što se smeštaja tiče - i ovog puta smo se odlučili da ga pronađemo preko Airbnb. U roku od pola sata već smo se dopisivali sa simpatičnom Ange i uskoro smo rezervisali njenu garsonjeru od tridesetak kvadrata za nas troje po ukupnoj ceni od nekih 350 eura za sedam noći.

Park Belleville, na stotinak metara od našeg smeštaja

Deo grada u kom smo boravili, kao što već rekoh, je Belleville. U pitanju je veoma autentična, veoma živopisna četvrt naseljena, rekao bih onako laički, na prvom mestu migrantima iz celog sveta. Na ulici srećeš ljude svih boja kože  i u ulazima zgrada se čuju razni jezici, pa između ostalog i crnogorski :) Na svakom koraku se nalaze jeftini nacionalni restorančići, ekipa iz kraja sedi ispred ulaza, fasade su ukrašene prelepim street art radovima sa dosta etno motiva, i sve odiše multikulturalnošću, ali ne onom izlizanom od silnog prepričavanja, već stvarnom, veoma opipljivom, šarenom i toplom... Belleville je odlično povezan sa ostatkom grada i za maksimalno 15 minuta se stiže do centra. Pored toga, sam po sebi krije mnoge zanimljivosti - od groblja Pere-Lachaise, o kom ću svakako pisati više, preko parka Belleville (petog po veličini parku u Parizu; bili smo smešteni tačno 3 minuta od njega i tek pred kraj boravka otkrili ovaj fenomenalni vidikovac sa kog se pruža sjajan pogled na Ajfelov toranj i mnoge krovove Pariza), azijsku četvrt sa jednim neobičnim detaljem - desetinama prostitutki, svih odreda azijatkinja, koje se šetaju duž bulevara nudeći svoje usluge....

I kao u tekstu o Londonu (link) najbolje će biti da sve predstavim dan po dan i kroz slike:

1. dan - prvi randevu sa gradom svetlosti

Pošto smo do našeg smeštaja stigli tog četvrtka oko 17 časova - nakon što smo popili kafu pored prozora koji nam je nudio savršen pogled na Pariz uljuljkan u sunčano popodne (flash back: jedno jutro smo pored tog istog prozora, srećom smeštenog na desetom spratu i time skrajnutog od pogleda, pevali i plesali uz "Pariski lokal" u izvođenju Olivere Katarine), brzo se osvežili i presvukli  - imali smo par sati da počnemo sa upoznavanjem grada.

Obilazak smo počeli  od Ajfelovog tornja, tog najprepoznatljivijeg simbola grada ljubavi, od tornja nalik Amorovoj streli koja je probola srce jednog grada (i čini da se svako zaljubi u njega).
Pomalo malaksali od puta i beskonačnih vožnji metroom, ali uzbuđeni, strašno uzbuđeni , uz pomoć ljupke Parižanke koja nas je presrela dok smo proučavali mapu grada i razmišljali na koju stranu da krenemo (pa nas je, maltene, za ruku ona povela, najprirodnije, kao da se to podrazumeva - jer svaka druga žena ovde je Amelija Pulen i Amelija je, tek sada shvatam, jedino mogla i biti Parižanka) -  smo konačno stigli do Marsovih polja, prašnjavih i krcatih mladim svetom, i videli ga, videli smo taj Ajfeov toranj u punoj veličini... I nastalo je ono poznato uzbuđenje koje bih osetio svaki put kada stanem pred nečim o čemu maštam, čitam ili slušam godinama i decenijama i na kraju se sa tim sučelim, ono uzbuđenje koje je kombinacija euforije i sete i čiste zahvalnosti... Da, evo ga taj toranj/most/katedrala/David/sat/Madonna/panda/Atomium/arena/zid/tvrđava...

Predah na Marsovim poljima

Prvi utisak mi je bio da je toranj zdepastiji nego što mi je delovao dok sam ga zamišljao. Ne i manji, samo zdepastiji, manje vitak Ali, veličinu mu ne možeš dobro proceniti dok ga ne pogledaš negde sa strane, najbolje sa neke druge visine, kao što ćemo i uraditi kada se popnemo na Trijumfalnu kapiju par sati kasnije - jer tek tada shvatiš koliko on dominira gradom.
I pitam se, uprkos bezvremenskoj lepoti ovog grada, kakav bi bio da nema tornja? Da li bi to bio samo još jedan prelep grad - sa njegovim mostovima, katedralama i muzejima koje nigde na svetu nećeš naći u tom broju i toliko bitne? Da li ga toranj čini upravo Parizom - da li je to njegova jamica na obrazima, njegov mladež  iznad usne?
Opijeni tom lepotom i osećajem da se nalazimo tu, da smo zaista sada u Parizu, posedali smo i polegali po travnjaku Marsovih polja, dok su desetine i stotine mladih ljudi oko nas pili vino, ljubili se, pevali, maštali pa čak i dobacivali loptom.
Bio je to osećaj nalik onom kada zaroniš i sa svih strana si okružen nekim drugom svetom.

Šetnju smo nastavili od tornja prema Trijumfalnoj kapiji.

Trijumfalna kapija

U pitanju je prelepo zdanje, impresivno u svojoj veličini baš kao i većina zdanja u Parizu. Odlučili smo da se popnemo na terasu na samom vrhu kapije i osmotrimo Pariz odatle. Bila je topla večer i grad je sijao milionima svetiljki ( O da, zato ga zovu gradom svetlosti i gde god bi pogledao svetlost se stapala i pretapala, tekla...).
Trijumfalna kapija je smeštena u centru trga Šarl de Gola i od nje, u vidu zraka sunca počinje 12 pariških avenija, a kada se popnete na nju, kao što smo mi učinili, i to posebno uveče, pruža se neverovatan pogled na sve strane, posebno na Ajfelov tornaj čije smo impresivne veličine, zapravo, tek tog časa postali u potpunosti svesni. Inače, toranj je noću osvetljen i to je prelep prizor, a na svaki pun sat pali se petominutni light show.

Pogled sa Trijumfalne kapije; prvi bulevar na slici sa leve strane je čuveni Champs-Élysées iliti Jelisejska polja

Kapija je visoka oko 50 metara, a do terase na njenom vrhu se stiže isključivo peške, spiralnim stepenicama kojih ima bezbroj pa i to treba da imate u vidu ukoliko baš niste u kondiciji.

Trg Concordia, najveći trg u Parizu

Šanzelize, kako mi srbi najčešće izgovaramo Champs Elysees, iliti Jelisjeska polja, među najčuvenijim je ulicama sveta. Pruža se od Trijumfalne kapije pa do trga Konkordija (onog gde su obezglavljeni mnogi - između ostalog i Marija Antoneta; ovo je najveći trg u Parizu i na njemu se nalazi 3200 godina star Obelisk koji je uzet sa ulaza hrama u Luksoru :/)  i predstavlja jednu od onih must see ulica kao što su berlinska Unter den Linden Strasse ili Maria Hilfe Strasse u Beču. Sa obe strane, skoro celom dužinom ulice smenjuju se luksuzne i luksuznije radnje i restorani. Na sve strane blešte ogromni izlozi ispunjeni kojekakvim brendovima- od Channela do Mercedesa, restorani i kafei su puni.


U jednom trenutku sam pročitao da su vlasti Pariza bile zabranile otvaranje radnji lanca H&M u ovoj ulici jer bi to pojeftinilo njenu reputaciju, ali to nije istina jer ima tamo i H&M, kao i Adidas, ali i ogromna robna kuća Louis Vuitton i ko zna šta već sve ne. Btw, na par punktova u ulici možete da iznajmite i ferari ukoliko želite da se malo provozate automobilom vrednim par stotina hiljada eura. Koliko se sećam, cena je čak i za takvu egzibiciju bila prihvatljiva - možda nekih 100 eura za vožnju od par stotina metara :D

2. dan - utabanim stazama, kao pravi turisti

Pogled na ostrvo Cite, mesto gde je srednjovekovni Pariz podignut na ruševinama nekadašnjeg naselja

Imam poprilično ambiciozne planove kada su obilasci metropola u pitanju. Uvek ja tu svašta nešto naguram, do te mere da je plan za ovaj dan užasnuo Vanju. Ali, pristala je da ga se drži znajući da Zoki i ja ne planiramo od njega da odstupimo ni za milimetar. I onda je sudbina udesila - kao što je neretko slučaj sa planovima - da se sve to malo poremeti, dovodeći me na kratko do očaja. Ali, drži - ne daj i na kraju smo uspeli ovaj dan da skockamo  nekako - da u njega stane i jedan muzej i šetnja i katedrale... Ideja je bila da se posvetimo obilasku strogog centra i makar jednog od velikih muzeja, ali i da se napravi pokoja pauza u parkovima ili na trgovima... Krenuli smo od ostrva Cite, nulte tačke iz koje je nastao Pariz kakvog danas znamo...

Katedrala Sainte-Chapelle

Katedrala St Chapelle jedna je od najlepših gotičkih katedrala na svetu i ,definitivno, najlepša katedrala u koju sam ikad stupio. Zamišljena da bude pupak sveta i izgrađena po nalogu Luja IX, kako to tvrdi Wikipedia, katedrala je poznata širom sveta po svojim vitražima koji prekrivaju površinu od 600 kvadratnih metara i  prikazuju 1113 scena iz Biblije.
Jako je teško pomoću par fotografija i suvislih reči čak i približno dočarati besprekornu, zapanjujuću lepotu ovog mesta... Inače, katedrala se nalazi u srcu ostrva Cite, nedaleko od Notr Dama. Ulaznica je desetak eura i nemojte ni slučajno, kao što smo zamalo to mi uradili, da odete razočarani nakon što ste obišli samo donji sprat jer se vitraži, zapravo, nalaze na gornjem spratu, a do kog se stiže pomalo skrivenim stepeništom...

Od St Chapelle katedrale do Notr Dama ima svega par minuta šetnje.

Plato ispred čuvene katedrale posvećene Bogorodici prepun je turista. Kada smo stigli, seli smo i odmarali neko vreme uživajući u pogledu. Bilo mi je interesantno što se one divne karakondžulice, tako vešto iskorišćene u Diznijevom crtaću o Kvazimodu, tako lepo i jasno vide i sa tla.

Notr Dam je prelep, što je reč toliko besmislena, toliko izrabljena i toliko plastična da bi se bilo šta u Parizu opisalo, ali jedina koja mi ovog časa pada na pamet.

Katedrala je impresivna i iznutra. Obilazak se ne naplaćuje, ali se plaća penjanje na tornjeve, što bi možda i reskirali da uradimo, ali nakon Trijumfalne kapije i vidikovaca na koje smo računali da ćemo ih obići - pre svega stepeništa ispred katedrale Svetog srca - nije bilo potrebe da se veremo i po katedrali, osim da, eventualno, izbliza uslikamo zmajčeke :) Ali, red je bio toliki da nas je brzo prošla želja za tako čim.

Muzej Orsay

Naša sledeća stanica je bila Orsay.
Orsay je i bukvalno stanica, železnička stanica izgrađena 1900. godine povodom Svetske izložbe u Parizu. Stanica je bila u upotrebi do 1939. godine, a onda je zatvorena. Adaptirana je i otvorena kao muzej 1986 godine.

Orsay čuva najbolju zbirku impresionista na celom svetu - od Dega i Monea do Renoara i Manea, ali i postimpresionizma  - sa delima Van Goga, Gogena i Sezana.
Upravo mi je ovaj muzej jedan od najznačajnijih za formiranje kompletne slike o Parizu jer je impresionizam za Pariz ono što je renesansa za Firencu. I ne čudi me što je impresionizam upravo ovde i nastao jer Pariz je grad koji se grčevito trudi (i uspeva!) da vas na svakom koraku impresionira.

Najznačajnije zbirke se nalaze na poslednjem spratu muzeja i predlažem da odatle i krenete u obilazak, ali, kao što sam to već doživeo u Natural history musemu u Londonu, i ovde je sama zgrada podjednako impresivna kao i kolekcije koje sadrži. Za obilazak preporučujem da izdvojite bar tri sata. Inače muzej se nalazi na samoj obali Sene, preko puta Luvra i kroz njegove prozore, naročito one na najvišem spratu, pruža se jedan od najlepših pogleda na grad...

Opijeni lepotom nastavili smo šetnju kroz grad, čas uz obalu Sene, ispod drvoreda kestena, a čas se zavlačeći u uličice oko muzeja i lutajući njima, zavirujući u bezbrojne galerije umetnina i nameštaja koje su tu nalaze. Pola života bih mogao potrošiti samo ulazeći u te radnje... Razgledali smo galerije, ali i prelepe fasade i prozore, zavirivali u dvorišta zgrada, maštali o tome kako izgledaju stanovi baš tu i tu i kako bi bilo lepo stanovati u njima, proveravali koliko koštaju na oglasima okačenim po izlozima agencija za prodaju nekretnina ...Pauzu smo napravili u impresivnom Luksmeburškom parku, jednom od omiljenih parkova parižanima.

Panteon

Iz parka smo se uputili kroz Latinsku četvrt, prema Panteonu. To je veoma živahan i ljupak deo grada sa divnim kafeima i restoranima i centar je studentskog života u Parizu. U Latinskoj četvrti se nalazi i Sorbona, a na ulicama srećete gomilu studenata i mladog sveta uopšte. 

Hôtel de Ville, gradska većnica od 1357. godine

Panteon smo obišli samo spolja, a onda smo opet prešli Senu i uputili se, pored Hotel de Ville, prema muzeju Pompidu, najvećem muzeju savremene umetnosti posle njujorške MOME. Ali, ne lezi vraže - zbog štrajka koji se baš tih dana održavao muzej je bio zatvoren tokom čitave naše posete Parizu. I tako je ostala još jedna izuzetno bitna atrakcija koju moram posetiti kada sledeći put krenem tamo...

Muzej Pompidou




nastaviće se ;)

Bebi Dol i njezin DJ set ("...makar zapreti im da budu bolji !!!!...")

Sinoć je kod Firčija u klubu nastupila Bebi Dol u ulozi DJ-a.
Njezin DJ pult bio je ogroman krevet sa baldahinom koji se završavao divnim oreolom od lampica tako nalik na zvezdice. Na sceni je pored kreveta bio i stočić sa par figurica, slika i njenih ploča koje bi ona povremeno preslagivala. Bebika je ,bosonoga, naizmenično sedela i ležala na krevetu i puštala muziku sa svog lap topa. Ustajala je i plesala i razgovarala sa gostima iz prvih redova. Delovalo je kao da smo svi mi u njenoj sobi  i da nam ona pušta muziku pre izlaska u grad. A u suštini je opet bila na sceni i to sama , zbunjena što je ljudi slikaju, snimaju ili - kada bi krenula do toaleta-zaustavljaju da se slika sa njima. Zaista je izgledalo kao da je iznenađena otkud sada u njenom stanu toliko ljudi i zašto je ne puste na miru. 
Bebi Dol-jedna od mojih omiljenih pevačica, zvezda, diva... Jedna od onih koje ću uvek voleti - bez obzira šta rade i čime se bave danas, bez obzira na surove rijaliti programe u koje ulaze ili besmislene ispade u medijima. Nije ovo njihovo vreme. 
Voleću zauvek Bebi jer mi je one teške izbegličke jeseni 1995-e godine, neposredno posle Oluje, njen album Ritam Srca pomagao da preguram dan tako što bih nestajao u tim savršenim pesmama koje sam vrteo konstantno i uz koje sam maštao, smejao se pa čak i plesao sam po sobi (u tom periodu bio sam najasocijalnija osoba koju ste mogli znati-sedeo sam sam kod kuće, ni sa kim se nisam družio, još uvek nisam ni izlazio iako mi je već bilo 17 godina).... Bila je tako sveža i drugačija  tada kada je Ceca snimala spotove od Arkanovih para, Ivan vozio 200 na sat i ceo sistem bio urušen i čađav. Bebi je pevala o pčelama&ružama, avanturama, o dugi i onome što je iza nje, o Brazilu i šeikovom šatoru. Snimala je vesele, lepe spotove. Obradila je Madonnu i ja, kao hard core Madonnin fan, sam uživao u toj obradi. Bila je vesela, unela je tako raskošnu paletu boja na male ekrane prepune dejtonskog sporazuma, izbeglica, gladi, sankcija i straha.
Bilo je divno videti sinoć da je i dalje hrabra i autentična kao i onda kad je 20 godina pre Lady Gage bila Lady Gaga na evrovizijskoj sceni. Uprkos šarolikoj muzici koju je puštala (kada je pustila "I'd rather be your lover" od Madonne bio sam ubeđen da to samo ona i ja znamo tog časa u celom gradu i univerzumu, ali me ekipa u klubu opovrgla; zar je moguće da i dalje ima takvog sveta?) na kraju nije mogla a da nam ne ispuni želju i pusti/otpeva preko matrice i par svojih pesama...O kako je samo Mustafa zvučao kada smo ga svi horski pevali, većinom oni koji su posle Mustafe rođeni... I iako, iz objektivnih razloga nisam bio na nekoj od kultnih beogradskih žurki iz osamdesetih godina, siguran sam da je ova sinoć bila u njihovom rangu. To su one savršene večeri koje ne pripadaju ni vremenu ni prostoru i kod kojih se , jednostavno, samo poklopilo par dobrih stvari koje su ih upisale u večnost.



"...makar zapreti im da budu bolji !!!!..."

Bebi, hvala ti <3

Novi Sad za Bebiku

o ljudima i ljudima

Znate, najlakše je nekog osuditi.
Sinoć sam, u izlasku, na svirci u jednoj novosadskoj kafe-knjižari, sticajem okolnosti delio sto sa transvestitom po imenu Olga. Ima nadograđenu kosu ("Platila sam je 400 eura!"), mini suknju, haltere i istetovirana ramena (kroz alkoholna isparenja na tren mi doluta slika Betty Boop, ali možda je to samo moja uobrazilja). Rekla je da se bavi prostitucijom.
(trebam li ići dalje? dovoljna joj je njena muka, a nekom plitkoumnom, nekom bez čoveka u sebi poput ove zveri iz Orlanda to što je u pitanju transvestit i pri tome prostitutka bilo bi dosta da je ubije. I ne samo nju, sve nas koji smo se tu zatekli. Čudan li je ovaj svet. Ali, ne brinite se, ne ide on prema svome kraju. Bog ga ja stvorio, neće ga on unišititi, na žalost).
Što baš prostitucijom, pitao sam. I znaju li njeni za to. Kaže da znaju i ćute, šalje im pare. A i njoj treba para za hormonsku terapiju i promenu pola pa skuplja.
Ali što prostitucija? Ne smeta mi, samo...ima li lakši način?
"A ko će mene ovakvu zaposliti-da radim bilo šta? Ko?"
Najlakše je osuditi, ali probaj na tren stati u tuđe cipele makar to bile i štikle broj 44.

Novi Sad, jednog proleća

naša rođaka Nataša (dolutala priča)

Sećam se jedne naše rođake Nataše. Možda nam čak ni nije bila rod, zapravo vrlo verovatno da nije. A po priči moje drage babe Dane to nisi mogao ni skontati.Kad je baba bila dobre volje govorila bi za Natašu da nam je rod, a kad se u babi nešto pokarabasi objašnjavala bi mi da je to ćerka brata babine snaje tj ni-rod-ni pomozi-bog.
E ta Nataša je bila malo neobična po seoskim merilima i baba je često govorila za nju da je jako dobra, ali malo blesava. Kako to blesava, zanimalo je mene.
-Pa tako, blesava-objašnjavala mi je baba-Ide putem kad se vraća s posla i viče me "OOOOO tetkaaaaa, kako si, tetkaaaaaa?". Ja joj kažem da me boli rame, a ona mi kaže da će mi donijeti neku kremu što je kupla, kad bude išla sutra u grad. I nikad je ne donese. Onda opet ide za par dana pa joj ja velim " Nataša, što ti je lijepa ta torba." A ona kaže meni "To sam u Novom kupla. Uzeću i tebi jednu ,tetka." . I nikad je ne donese.Eto,samo tako lupeta, svašta obećava. Zaboravi poslije valjda, šta li.
Onda bi se baba smejala i ja sam se smejao njoj i njenoj naivnosti.
E sad sam ja postao kao ta Nataša.s Svima svašta obećam-da ćemo se videti, ići na piće, da ćemo izaći za vikend. biti ceo dan na štrandu... I onda pola toga zaboravim.
Malo sam bleskast, po kriterijumima moje drage pokojne babe. Ali, nemojte mi zameriti, nije da ja to hoću, to mi je , izgleda familijarno.

Kuća moje babe Dane, dvorište iz kog je razgovarala sa Natašom kad god ona prolazi putem; ova kuća je godinama prazna i više nikad ne svraćam u nju.

Mjuzikli na West Endu (raspevana sećanja na London)

Kad bi moj život bio film, bio bi  mjuzikl i to jedan od onih gde nagle i brze scene  plesa i pesme smenjuju dosadne momente očaja i naglašavaju tako dramu kroz koju glavni junak prolazi. Bilo bi to nešto poput LarsVonTrier meets John Waters meets Baz Luhrmann, pomalo Mulen Ruž, više Čikago... Ali, obavezno uz neodoljivo šarmantne elemente onih starih dobrih mjuzikala sa decom koja pevaju po brdima, Kalamiti Džejn ili gomilom pin ap devojaka i momaka koji plešu i pevaju na kiši.

Eto,to bi bio moj život.

Obožavam mjuzikle, oduvek. Smatram ih remek delima scenske umetnosti, onim vrhuncem iste gde su spojeni svi elementi koji su bitni da se emocija (a samo emocija je bitna,zar ne) izrazi na najčistiji mogući način - kroz pokret, pesmu, dramu, dobru priču i dobru glumu, atraktivan kostim, scenografiju koja raspaljuje maštu,  kroz neki ton koji je pobegao iz instrumenta i sad vodi svoj život, ton koji čačka nešto u tebi što nisi ni znao da postoji... Doduše, nije svaki mjuzikl takav, ali oni moji omiljeni jesu. Zato sam i najveći deo džeparca koji sam poneo u London namenio upravo kartama za neki od čuvenih mjuzikala na West Endu. Srećom, kao i uvek, pronašao sam način da uđem i pogledam to što hoću po mnogo nižoj ceni od očekivane te sam tako umesto jednog pogledao čak dva mjuzikla u tih sedam dana.

West End je kvart u užem centru Londona i predstavlja jednu od najatraktivnijih četvrti višemilionskog grada.  Pored činjenice da su tu smeštene neke od glavnih turističkih atrakcija, veliki broj prodavnica raznih atraktivnih brendova kao i mnoge poznate zgrade - West End je pre svega poznat kao centar zabave - između ostalog upravo zbog svojih brojnih pozorišta. 

Čuveni bioskop Odeon na Leciester squareu, samom srcu West End-a

Mjuzikli na West Endu možda su i najveća moderna atrakcija Londona. Ok, svi ćemo otići na Tower bridge, slikati se pored Big Bena, Bakingemske palate i prošetati kroz Hyde park, ali gde god da se osvrnete po Londonu - od metroa, autobuskih i železničkih stanica, šoping molova i sličnih mesta - naletaćete na hiljade i hiljade plakata koji vas pozivaju da pogledate neku od predstava koje se tog časa daju.

West End

Bilo je teško odabrati koji mjuzikl pogledati, od njih  bar 30 koji tog časa igraju u Londonu, jer ulaznice se kreću od nekih 35 funti za restricted view zonu na trećem nivou pa do 100 i više funti za donji nivo (stalls , kako ga oni zovu). A, imajući u vidu sve naše planove i  raspoloživi džeparac, bilo je jasno da ćemo pogledati samo jedan.

Mesecima unapred smo čitali kritike na internetu, gledali trailere i poneki prokrijumčareni snimak sa predstave na Youtube-u , slušali songove i razgledali fenomenalne interaktivne sajtove pojedinih pozorišta.

 Lomili smo se između preskupog The Lion King, izuzetno hvaljenog i popularnog The Momrmon Book, rukovodili se preporukama onih koji su već pogledali We Will Rock You, urađenog po motivima pesama grupe Queen. Želeli smo da odamo počast Michaelu Jacksonu i vidimo Thriller nastao po njegovim  pesmama. A možda bi bilo najbolje pogledati neki klasik - The Phanotm of the Opera ili Les Miserables? Ali , ipak je na kraju prevagnula naša naklonost tom fenomenalnom soundtracku iz filma The Bodyguard pa smo se odlučili za istoimenu predstavu. A onda je, kad smo već krenuli, univerzum ubacio malo vilinske prašine i sve je bilo još bolje od planiranog ;)

 Sećam se februrskog dana kada je umrla Whitney Houston. Tada sam tavorio na italijanskom merkatu i još uvek nisam dobro razumeo italijanski, ali sa radija su konstantno puštali njene pesme i to mi je bilo sumnjivo. A onda mi je stigao  sms od Zokija  - "Da li ti je žao što nikada nećemo čuti Whitney uživo?".

 I bilo mi je jasno. I bilo mi je žao. Ona je bila moja Madonna pre nego sam otkrio Madonnu. Bila je prva super zvezda (posle Lepe Brene :) koju sam istinski obožavao, bila je prva pevačica čiji sam album kupio i vrteo ga dok mi se kaseta nije skroz izlizala i istanjila (guglaj, generacijo 1990+ šta je to), iako me posle,ako mogu tako da kažem, malo razočarala, onog časa kad je počela da tone u more poroka. Ipak, do dana današnjeg ostala jedna od istinskih diva, koje su živele u trenutku zvanom sadašnjost , kojima sam se istinski divio.

Kako je najbolje  kupiti kartu za mjuzikl? Dok smo opušteno proučavali ponudu pozorišta na West End-u, mesecima pre puta, naletali smo na desetine sajtova koji nude karte po ovim ili onim uslovima i u veoma širokom opsegu cena. Od onih koji su već bili u Londonu dobili smo preporuku da kupimo last minut karte i to u Tkts trafikama koje se, nalaze u neposrednoj blizini pozorišta, u samom srcu West End-a. Ova preporuka važi ukoliko vam je manje-više svejedno koju predstavu želite da gledate jer se do poslednjeg časa ne zna koje karte i za koju predstavu će biti u ponudi.

Tako se i mi uputismo tamo još prvo veče našeg boravka. Ok, taman je ostalo par karata za Telohranitelja za sutradan, ali smo shvatili da nismo promenili dovoljno eura u funte i da ne možemo tog časa kupiti karte. Radnica iz Tkts kioska nas  je uputila u najbližu menjačnicu koja se nalazi nešto niže niz ulicu i krenuli smo da je nađemo. U potrazi za menjačnicom, za koju se ispostavilo da i nije baš tako blizu,  naleteli smo na Odeon teatar u kom se  i daje predstava koju smo želeli videti. I tada, vođeni zdravorazumskom logikom da svi trebaju nešto da zarade pa između ostalog i preprodavci najjeftinijih karata odlučismo da na samoj blagajni pozorišta pitamo za cenu karata. Ispostavilo se da u ovom pozorištu imaju veoma interresantnu akciju, a to je da svako jutro u 10 sati puste u prodaju karte za prvi red po ceni od neverovatnih 20 funti !!! To je cena koja je 4-5 puta jeftinija od cene za redove iza u istom nivou!!! Naravno, istog časa smo odlučili da okušamo sreću i da se probamo sutradan dočepati baš tih karata. I uspeli smo. Dakle, gledali smo predstavu iz prvog reda što je iskustvo koje se ne da prepričati, a pri ome smo ulaznicu platili neuporedivo jeftinije i od najjeftinije karte koja se za tu predstavu nudi uz restricted view. Uvek i u svemu je portrebno i malo sreće,a slobodno mogu reći da me ona na putovanjima nikad ne napušta :)

A pošto smo kartu platili duplo jeftinije od iznosa koji smo predvideli za ovako nešto, odlučili smo iskušati sreću još jednom pa smo dan kasnije otišli do pozorišta gde se svaki dan izvodi Mamma Mia . I opet smo uspeli da dođemo do super povoljnih ulaznica :D Jednostavno, na blagajni su preostale dve karte za poslednji red donjeg, od ukupno tri niova, za večerašnju predstavu i to po ceni od 20 funti. Naravno, nismo se dvoumili ni sekunde. Posve neočekivano, za ukupno 40 funti smo sa odličnih mesta pogledali dve fenomenalne hit predstave po ceni koja je duplo niža od cene prosečne ulaznice za bilo koji mjuzikl West End-a. :D 

Nisam pozorišni kritičar, to je svakako jasno. I nije baš da nisam izbijao iz pozorišta tokom svih ovih godina, ali sam, ipak, odgledao dovoljno predstava u životu- što klasičnih, što onih alterantivnijih, predstava novog teratra - da bih mogao zaključiti da je produkcija londonskih mjuzikala samo misaona imenica za bilo koga ko se bavi bilo kojom vrstom umetnosti u Srbiji.

 

Predstava The Bodyguard ( obavezno proučite multimedijalni sajt predstave) se poprilično drži filma kao predloška. Razlike su samo tehničke prirode - jednostavno film i pozorište nisu jedno te isto, ali neverovatna scenografija doprinosi takvom osećaju iluzije da su čak i evidentne superiornosti filma nad predstavom posve zanemarljive. Gluma nije za Oskara, ali pobogu - ovo je mjuzikl. Ono što je tu najbitnije- a to su muzika, vokali i ples - ne manjka. Muziku izvodi orkestar uživo, a glumci pevaju besprekorno. Plesne koreografije su sjajne te pokret na sceni fukncioniše tako da ga se ne bi postidela ni Madonna lično. Inače, predstava je omaž ne samo filmu, već na prvom mestu Whitney Houston i iz tog razloga se u predstavi pojavljuje još par njenih pesama koje se ne nalaze na soundtracku.

Mi smo  imali sreću da baš tokom naše posete Londonu kao gost izvođač glavne uloge bude Beverly Knight                                           ( http://www.beverleyknight.com/ ), britanska pevačica i glumica koja važi za jedan od najboljih UK vokala ikada! Iskreno, nikada u životu nisam čuo nekog ko tako peva i verujem da bi i sama Whitney bila srećna  zadovoljna ovim omažom. Inače, postoji praksa da se posle predstave glumci sačekaju na izlazu za glumce, postavljenom sa stražnje strane zgrade pozorišta, naravno ukoliko to želite. A mi smo želeli. Strpljivo smo čekali nekih 15-20 minuta da se Beverly presvuče i potom se slikali sa njom i razmenili par rečenica.Bila je oduševljena kada je čula da smo iz Srbije i da je ovo naše prvo pozorišno iskustvo na West Endu. Ljubazno je pozirala, odgovarala na naša pitanja i sve u svemu ostavila sjajan utisak na nas. Tek kad smo se vratili kući i detaljnije proučili njenu biografiju shvatili smo koliko je ona popularana u Velikoj Britaniji i time potvrdili onu poznatu - što je veća zvezda, to je prizemniji čovek.

Mi sa divnom Beverly Knight

Što se Mamma Mie tiče, to je kultna predstava koja se igra već nekih 20 godina  i predstavlja jednu od najpopularnijih predstava sa West Enda. Svojevremeno je igrala i u Beogradskoj areni, ali jednostavno nisam bio u prilici da je tada pogledam iako sam ogroman fan i filma i Abbinih songova. Ovde je scenografija nešto skromnija, ali su zato pozorišna rešenja prepoznatljivija i može se slobodno reći da je ova predstava znatno bliža klasičnom pozorištu i verovatno bi više zadovoljila kritičare u odnosu na neke nove produkcije. Mi smo se svakako sjajno zabavljali. Film je rađen po predstavi, to je već poznato, a pošto sam film odgledao više puta tokom predstave sam mogao biti skoncentrisan jedino i isključivo na zabavu, a nje definitivno nije manjkalo. 

 

Inače, bilo kakvo korišćenje kamere ili fotoaparata je prosto nemoguće u pozorištima kad predstava počne. Iako smo se već izveštili u pravljenju fotografija na mestima gde to nije bilo dozvoljeno - recimo u Ufizziju ili Akademiji - ovde to nismo ni pokušali. Definitivno, nije izvodljivo, a i to ima svojih prednosti - jer konačno - hajde da uživamo u tom trenutku, u predstavi, u atmosferi koju nijedna fotografija ne može da dočara, a ne da sve što vidimo i obiđemo bude viđeno upravo kroz objektiv.

Čekajući na početak Mamma Mia

Umesto nekog bravuroznog zaključka, za kraj bih samo mogao da vam još jednom preporučim da, bez obzira koliko planirate da se zadržite u Londonu, ukoliko vas put nanese tamo -  nipošto ne propustite da posetite West End i pogledate neku od predstava. Jer , verujte mi, uspomene koje ćete na taj način steći sigurno su one koje ćete ceo život pamtiti.