Mjuzikli na West Endu (raspevana sećanja na London)

Kad bi moj život bio film, bio bi  mjuzikl i to jedan od onih gde nagle i brze scene  plesa i pesme smenjuju dosadne momente očaja i naglašavaju tako dramu kroz koju glavni junak prolazi. Bilo bi to nešto poput LarsVonTrier meets John Waters meets Baz Luhrmann, pomalo Mulen Ruž, više Čikago... Ali, obavezno uz neodoljivo šarmantne elemente onih starih dobrih mjuzikala sa decom koja pevaju po brdima, Kalamiti Džejn ili gomilom pin ap devojaka i momaka koji plešu i pevaju na kiši.

Eto,to bi bio moj život.

Obožavam mjuzikle, oduvek. Smatram ih remek delima scenske umetnosti, onim vrhuncem iste gde su spojeni svi elementi koji su bitni da se emocija (a samo emocija je bitna,zar ne) izrazi na najčistiji mogući način - kroz pokret, pesmu, dramu, dobru priču i dobru glumu, atraktivan kostim, scenografiju koja raspaljuje maštu,  kroz neki ton koji je pobegao iz instrumenta i sad vodi svoj život, ton koji čačka nešto u tebi što nisi ni znao da postoji... Doduše, nije svaki mjuzikl takav, ali oni moji omiljeni jesu. Zato sam i najveći deo džeparca koji sam poneo u London namenio upravo kartama za neki od čuvenih mjuzikala na West Endu. Srećom, kao i uvek, pronašao sam način da uđem i pogledam to što hoću po mnogo nižoj ceni od očekivane te sam tako umesto jednog pogledao čak dva mjuzikla u tih sedam dana.

West End je kvart u užem centru Londona i predstavlja jednu od najatraktivnijih četvrti višemilionskog grada.  Pored činjenice da su tu smeštene neke od glavnih turističkih atrakcija, veliki broj prodavnica raznih atraktivnih brendova kao i mnoge poznate zgrade - West End je pre svega poznat kao centar zabave - između ostalog upravo zbog svojih brojnih pozorišta. 

Čuveni bioskop Odeon na Leciester squareu, samom srcu West End-a

Mjuzikli na West Endu možda su i najveća moderna atrakcija Londona. Ok, svi ćemo otići na Tower bridge, slikati se pored Big Bena, Bakingemske palate i prošetati kroz Hyde park, ali gde god da se osvrnete po Londonu - od metroa, autobuskih i železničkih stanica, šoping molova i sličnih mesta - naletaćete na hiljade i hiljade plakata koji vas pozivaju da pogledate neku od predstava koje se tog časa daju.

West End

Bilo je teško odabrati koji mjuzikl pogledati, od njih  bar 30 koji tog časa igraju u Londonu, jer ulaznice se kreću od nekih 35 funti za restricted view zonu na trećem nivou pa do 100 i više funti za donji nivo (stalls , kako ga oni zovu). A, imajući u vidu sve naše planove i  raspoloživi džeparac, bilo je jasno da ćemo pogledati samo jedan.

Mesecima unapred smo čitali kritike na internetu, gledali trailere i poneki prokrijumčareni snimak sa predstave na Youtube-u , slušali songove i razgledali fenomenalne interaktivne sajtove pojedinih pozorišta.

 Lomili smo se između preskupog The Lion King, izuzetno hvaljenog i popularnog The Momrmon Book, rukovodili se preporukama onih koji su već pogledali We Will Rock You, urađenog po motivima pesama grupe Queen. Želeli smo da odamo počast Michaelu Jacksonu i vidimo Thriller nastao po njegovim  pesmama. A možda bi bilo najbolje pogledati neki klasik - The Phanotm of the Opera ili Les Miserables? Ali , ipak je na kraju prevagnula naša naklonost tom fenomenalnom soundtracku iz filma The Bodyguard pa smo se odlučili za istoimenu predstavu. A onda je, kad smo već krenuli, univerzum ubacio malo vilinske prašine i sve je bilo još bolje od planiranog ;)

 Sećam se februrskog dana kada je umrla Whitney Houston. Tada sam tavorio na italijanskom merkatu i još uvek nisam dobro razumeo italijanski, ali sa radija su konstantno puštali njene pesme i to mi je bilo sumnjivo. A onda mi je stigao  sms od Zokija  - "Da li ti je žao što nikada nećemo čuti Whitney uživo?".

 I bilo mi je jasno. I bilo mi je žao. Ona je bila moja Madonna pre nego sam otkrio Madonnu. Bila je prva super zvezda (posle Lepe Brene :) koju sam istinski obožavao, bila je prva pevačica čiji sam album kupio i vrteo ga dok mi se kaseta nije skroz izlizala i istanjila (guglaj, generacijo 1990+ šta je to), iako me posle,ako mogu tako da kažem, malo razočarala, onog časa kad je počela da tone u more poroka. Ipak, do dana današnjeg ostala jedna od istinskih diva, koje su živele u trenutku zvanom sadašnjost , kojima sam se istinski divio.

Kako je najbolje  kupiti kartu za mjuzikl? Dok smo opušteno proučavali ponudu pozorišta na West End-u, mesecima pre puta, naletali smo na desetine sajtova koji nude karte po ovim ili onim uslovima i u veoma širokom opsegu cena. Od onih koji su već bili u Londonu dobili smo preporuku da kupimo last minut karte i to u Tkts trafikama koje se, nalaze u neposrednoj blizini pozorišta, u samom srcu West End-a. Ova preporuka važi ukoliko vam je manje-više svejedno koju predstavu želite da gledate jer se do poslednjeg časa ne zna koje karte i za koju predstavu će biti u ponudi.

Tako se i mi uputismo tamo još prvo veče našeg boravka. Ok, taman je ostalo par karata za Telohranitelja za sutradan, ali smo shvatili da nismo promenili dovoljno eura u funte i da ne možemo tog časa kupiti karte. Radnica iz Tkts kioska nas  je uputila u najbližu menjačnicu koja se nalazi nešto niže niz ulicu i krenuli smo da je nađemo. U potrazi za menjačnicom, za koju se ispostavilo da i nije baš tako blizu,  naleteli smo na Odeon teatar u kom se  i daje predstava koju smo želeli videti. I tada, vođeni zdravorazumskom logikom da svi trebaju nešto da zarade pa između ostalog i preprodavci najjeftinijih karata odlučismo da na samoj blagajni pozorišta pitamo za cenu karata. Ispostavilo se da u ovom pozorištu imaju veoma interresantnu akciju, a to je da svako jutro u 10 sati puste u prodaju karte za prvi red po ceni od neverovatnih 20 funti !!! To je cena koja je 4-5 puta jeftinija od cene za redove iza u istom nivou!!! Naravno, istog časa smo odlučili da okušamo sreću i da se probamo sutradan dočepati baš tih karata. I uspeli smo. Dakle, gledali smo predstavu iz prvog reda što je iskustvo koje se ne da prepričati, a pri ome smo ulaznicu platili neuporedivo jeftinije i od najjeftinije karte koja se za tu predstavu nudi uz restricted view. Uvek i u svemu je portrebno i malo sreće,a slobodno mogu reći da me ona na putovanjima nikad ne napušta :)

A pošto smo kartu platili duplo jeftinije od iznosa koji smo predvideli za ovako nešto, odlučili smo iskušati sreću još jednom pa smo dan kasnije otišli do pozorišta gde se svaki dan izvodi Mamma Mia . I opet smo uspeli da dođemo do super povoljnih ulaznica :D Jednostavno, na blagajni su preostale dve karte za poslednji red donjeg, od ukupno tri niova, za večerašnju predstavu i to po ceni od 20 funti. Naravno, nismo se dvoumili ni sekunde. Posve neočekivano, za ukupno 40 funti smo sa odličnih mesta pogledali dve fenomenalne hit predstave po ceni koja je duplo niža od cene prosečne ulaznice za bilo koji mjuzikl West End-a. :D 

Nisam pozorišni kritičar, to je svakako jasno. I nije baš da nisam izbijao iz pozorišta tokom svih ovih godina, ali sam, ipak, odgledao dovoljno predstava u životu- što klasičnih, što onih alterantivnijih, predstava novog teratra - da bih mogao zaključiti da je produkcija londonskih mjuzikala samo misaona imenica za bilo koga ko se bavi bilo kojom vrstom umetnosti u Srbiji.

 

Predstava The Bodyguard ( obavezno proučite multimedijalni sajt predstave) se poprilično drži filma kao predloška. Razlike su samo tehničke prirode - jednostavno film i pozorište nisu jedno te isto, ali neverovatna scenografija doprinosi takvom osećaju iluzije da su čak i evidentne superiornosti filma nad predstavom posve zanemarljive. Gluma nije za Oskara, ali pobogu - ovo je mjuzikl. Ono što je tu najbitnije- a to su muzika, vokali i ples - ne manjka. Muziku izvodi orkestar uživo, a glumci pevaju besprekorno. Plesne koreografije su sjajne te pokret na sceni fukncioniše tako da ga se ne bi postidela ni Madonna lično. Inače, predstava je omaž ne samo filmu, već na prvom mestu Whitney Houston i iz tog razloga se u predstavi pojavljuje još par njenih pesama koje se ne nalaze na soundtracku.

Mi smo  imali sreću da baš tokom naše posete Londonu kao gost izvođač glavne uloge bude Beverly Knight                                           ( http://www.beverleyknight.com/ ), britanska pevačica i glumica koja važi za jedan od najboljih UK vokala ikada! Iskreno, nikada u životu nisam čuo nekog ko tako peva i verujem da bi i sama Whitney bila srećna  zadovoljna ovim omažom. Inače, postoji praksa da se posle predstave glumci sačekaju na izlazu za glumce, postavljenom sa stražnje strane zgrade pozorišta, naravno ukoliko to želite. A mi smo želeli. Strpljivo smo čekali nekih 15-20 minuta da se Beverly presvuče i potom se slikali sa njom i razmenili par rečenica.Bila je oduševljena kada je čula da smo iz Srbije i da je ovo naše prvo pozorišno iskustvo na West Endu. Ljubazno je pozirala, odgovarala na naša pitanja i sve u svemu ostavila sjajan utisak na nas. Tek kad smo se vratili kući i detaljnije proučili njenu biografiju shvatili smo koliko je ona popularana u Velikoj Britaniji i time potvrdili onu poznatu - što je veća zvezda, to je prizemniji čovek.

Mi sa divnom Beverly Knight

Što se Mamma Mie tiče, to je kultna predstava koja se igra već nekih 20 godina  i predstavlja jednu od najpopularnijih predstava sa West Enda. Svojevremeno je igrala i u Beogradskoj areni, ali jednostavno nisam bio u prilici da je tada pogledam iako sam ogroman fan i filma i Abbinih songova. Ovde je scenografija nešto skromnija, ali su zato pozorišna rešenja prepoznatljivija i može se slobodno reći da je ova predstava znatno bliža klasičnom pozorištu i verovatno bi više zadovoljila kritičare u odnosu na neke nove produkcije. Mi smo se svakako sjajno zabavljali. Film je rađen po predstavi, to je već poznato, a pošto sam film odgledao više puta tokom predstave sam mogao biti skoncentrisan jedino i isključivo na zabavu, a nje definitivno nije manjkalo. 

 

Inače, bilo kakvo korišćenje kamere ili fotoaparata je prosto nemoguće u pozorištima kad predstava počne. Iako smo se već izveštili u pravljenju fotografija na mestima gde to nije bilo dozvoljeno - recimo u Ufizziju ili Akademiji - ovde to nismo ni pokušali. Definitivno, nije izvodljivo, a i to ima svojih prednosti - jer konačno - hajde da uživamo u tom trenutku, u predstavi, u atmosferi koju nijedna fotografija ne može da dočara, a ne da sve što vidimo i obiđemo bude viđeno upravo kroz objektiv.

Čekajući na početak Mamma Mia

Umesto nekog bravuroznog zaključka, za kraj bih samo mogao da vam još jednom preporučim da, bez obzira koliko planirate da se zadržite u Londonu, ukoliko vas put nanese tamo -  nipošto ne propustite da posetite West End i pogledate neku od predstava. Jer , verujte mi, uspomene koje ćete na taj način steći sigurno su one koje ćete ceo život pamtiti.