"Bedtime stories" - 30 godina od izlaska albuma za sva vremena; a šta kad je žurka zaista gotova?

Pre neki dan navršilo se 30 godina od izlaska albuma "Bedtime stories", tog remek dela za sva vremena... Sećam se ratne jeseni '94e i kako sam na nekom lokalnom radiju (tipa Radio Glina ili Korenica) koji sam uspevao da uhvatim, naleteo na emisiju još jednog entuzijaste koji je rekao kako, eto, sledeći vikend u toliko i toliko sati slušamo novu Madonnu. (Ko si ti bio nepoznati, pretpostavljam mladi, čoveče, zaglavljen poput mene negde gde mladost nema šansu?) Ko zna odakle je baksuz jedan to i nabavio tada i kako je uspeo uopšte u pauzama između pesama Cece,Ivana Gavrilovića i Mome&dodira i da ubaci nešto toliko drugačije kao što je tada - i za nas i za svet bila ta zavodljiva nova Madonna,samo znam da sam čitave nedelje nestrpljivo čekao i s vremena na vreme se molio da te večeri bude struje pa da uspem i da čujem i snimim i preslušam milion puta posle toga tu novu ultimativnu kolekciju pesama Madonne,koja se, kako su svi svetski mediji tada pisali, a lokalni prenosili (što sam čitao mesecima posle, jer, dabome, nisam imao pristupa ničemu tih godina, a kamoli nekom značajnom muzičkom časopisu, a internet jo[ nije postojao, barem ne kod nas) ne kaje i ne haje i poručuje svima da joj nije žao i da ona nije ničije pseto i da prestanu da je, hm, blate... Madonna koja je dve godine po izlasku kontraverzne knjige Sex i albuma "Erotica" i hajke licemernih puritanaca, da ne kažem amerikanaca, naviklih na oružje i leševe, ali ne i na nešto slobodnije fotke i stihove kraljice popa, umesto da posegne za nekom tužnom pričom iz detinjstva kao Majkl Džekson ili mnogi drugi pre nje i njega, samo pokazala srednji prst i snimila ovaj album za koji je jedan kritičar rekao kako je to album koji se pušta na kraju žurke, album toliko sentimentalan i senzualan da je i sada, 30 godina kasnije, svežiji i bolji od svega što se na radiju pušta... (A šta kad je žurka zaista gotova? Šta sa onim satima posle? U glavi mi se vrti od asocijacija i sećanja) I tako, da se ne rasplinem još više i ne odem u pisanje oda onoj koja me je spasila (a jednom ću napisati makar priču o tome, jer to je istina - da nije nje takve bilo kad sam imao 16 godina, ne bi ni mene bilo sada, bar ne ovakvog), samo da vam kažem da sam je te oktobarske večeri 1994e godine uspeo nasnimiti i da sam je slušao dok se traka nije izlizala i popucala, ali sam u međuvremenu kupio preko nekih švercerskih kanala tog vremena i jednu od onih bugarskih kopija i to, zapravo ne jednu već dve ako se još koja izliže i tako... Ove godine, kad malo bolje razmislim, tačno je 30 godina otkad sam Madonnu uopšte i otkrio. Zapravo,sad vidim koliko sam bitnih tema načeo o kojima bih mogao da razmišljam i pišem... Kako si nekad nešto morao čekati, čeznuti (And inside we're all still wet; longing and yearning...How can I explain how I feel?), kako si se morao potruditi da bi to dobio i kako je to imalo tada vrednost, a kako danas i informacije i pesme i sve dobijaš i shvataš olako. I kako posle samo tražiš još. Sve je otišlo u bescenje ili je to ipak do mojih godina, ne znam više ni sam. Mogao bih pisati o sebi zbunjenom petnaestogodišnjaku izmeštenom na mesto i u vreme i okolnosti nedostojne deteta, a ipak sam uspeo da izrastem u relativno zdravu i normalnu osobu. Ima li to veze sa preživljavanjem| Ili sa sretnim izborom životnog uzora? Mogao bih pisati o tome kako čovek izabere nešto - dragulj,osobu ili princip - i kako mu taj amulet pomogne da preživi sve. Eto, o tome bih mogao pisati. O tome bih trebao pisati. Morao bih pisati o onome što je bitno. A nekad je najbitnije ono što se možda nekom učini banalno i bezvredno. Nekom je bitan njegov idol, nekom data reč, nekom ovo ili ono... Neophodno je da samog sebe podsetim da i sam prestanem da sudim ljudima ako im je nešto bitno. Ko sam ja da se u to petljam? Odoh da preslušavam Bedtime stories i jedem čokoladu i budem šta želim i što sam izabrao da budem jer... I'll never be an angel, I'll never be a saint-it's true...I'm too busy surviving <3