Mjuzikli na West Endu (raspevana sećanja na London)

Kad bi moj život bio film, bio bi  mjuzikl i to jedan od onih gde nagle i brze scene  plesa i pesme smenjuju dosadne momente očaja i naglašavaju tako dramu kroz koju glavni junak prolazi. Bilo bi to nešto poput LarsVonTrier meets John Waters meets Baz Luhrmann, pomalo Mulen Ruž, više Čikago... Ali, obavezno uz neodoljivo šarmantne elemente onih starih dobrih mjuzikala sa decom koja pevaju po brdima, Kalamiti Džejn ili gomilom pin ap devojaka i momaka koji plešu i pevaju na kiši.

Eto,to bi bio moj život.

Obožavam mjuzikle, oduvek. Smatram ih remek delima scenske umetnosti, onim vrhuncem iste gde su spojeni svi elementi koji su bitni da se emocija (a samo emocija je bitna,zar ne) izrazi na najčistiji mogući način - kroz pokret, pesmu, dramu, dobru priču i dobru glumu, atraktivan kostim, scenografiju koja raspaljuje maštu,  kroz neki ton koji je pobegao iz instrumenta i sad vodi svoj život, ton koji čačka nešto u tebi što nisi ni znao da postoji... Doduše, nije svaki mjuzikl takav, ali oni moji omiljeni jesu. Zato sam i najveći deo džeparca koji sam poneo u London namenio upravo kartama za neki od čuvenih mjuzikala na West Endu. Srećom, kao i uvek, pronašao sam način da uđem i pogledam to što hoću po mnogo nižoj ceni od očekivane te sam tako umesto jednog pogledao čak dva mjuzikla u tih sedam dana.

West End je kvart u užem centru Londona i predstavlja jednu od najatraktivnijih četvrti višemilionskog grada.  Pored činjenice da su tu smeštene neke od glavnih turističkih atrakcija, veliki broj prodavnica raznih atraktivnih brendova kao i mnoge poznate zgrade - West End je pre svega poznat kao centar zabave - između ostalog upravo zbog svojih brojnih pozorišta. 

Čuveni bioskop Odeon na Leciester squareu, samom srcu West End-a

Mjuzikli na West Endu možda su i najveća moderna atrakcija Londona. Ok, svi ćemo otići na Tower bridge, slikati se pored Big Bena, Bakingemske palate i prošetati kroz Hyde park, ali gde god da se osvrnete po Londonu - od metroa, autobuskih i železničkih stanica, šoping molova i sličnih mesta - naletaćete na hiljade i hiljade plakata koji vas pozivaju da pogledate neku od predstava koje se tog časa daju.

West End

Bilo je teško odabrati koji mjuzikl pogledati, od njih  bar 30 koji tog časa igraju u Londonu, jer ulaznice se kreću od nekih 35 funti za restricted view zonu na trećem nivou pa do 100 i više funti za donji nivo (stalls , kako ga oni zovu). A, imajući u vidu sve naše planove i  raspoloživi džeparac, bilo je jasno da ćemo pogledati samo jedan.

Mesecima unapred smo čitali kritike na internetu, gledali trailere i poneki prokrijumčareni snimak sa predstave na Youtube-u , slušali songove i razgledali fenomenalne interaktivne sajtove pojedinih pozorišta.

 Lomili smo se između preskupog The Lion King, izuzetno hvaljenog i popularnog The Momrmon Book, rukovodili se preporukama onih koji su već pogledali We Will Rock You, urađenog po motivima pesama grupe Queen. Želeli smo da odamo počast Michaelu Jacksonu i vidimo Thriller nastao po njegovim  pesmama. A možda bi bilo najbolje pogledati neki klasik - The Phanotm of the Opera ili Les Miserables? Ali , ipak je na kraju prevagnula naša naklonost tom fenomenalnom soundtracku iz filma The Bodyguard pa smo se odlučili za istoimenu predstavu. A onda je, kad smo već krenuli, univerzum ubacio malo vilinske prašine i sve je bilo još bolje od planiranog ;)

 Sećam se februrskog dana kada je umrla Whitney Houston. Tada sam tavorio na italijanskom merkatu i još uvek nisam dobro razumeo italijanski, ali sa radija su konstantno puštali njene pesme i to mi je bilo sumnjivo. A onda mi je stigao  sms od Zokija  - "Da li ti je žao što nikada nećemo čuti Whitney uživo?".

 I bilo mi je jasno. I bilo mi je žao. Ona je bila moja Madonna pre nego sam otkrio Madonnu. Bila je prva super zvezda (posle Lepe Brene :) koju sam istinski obožavao, bila je prva pevačica čiji sam album kupio i vrteo ga dok mi se kaseta nije skroz izlizala i istanjila (guglaj, generacijo 1990+ šta je to), iako me posle,ako mogu tako da kažem, malo razočarala, onog časa kad je počela da tone u more poroka. Ipak, do dana današnjeg ostala jedna od istinskih diva, koje su živele u trenutku zvanom sadašnjost , kojima sam se istinski divio.

Kako je najbolje  kupiti kartu za mjuzikl? Dok smo opušteno proučavali ponudu pozorišta na West End-u, mesecima pre puta, naletali smo na desetine sajtova koji nude karte po ovim ili onim uslovima i u veoma širokom opsegu cena. Od onih koji su već bili u Londonu dobili smo preporuku da kupimo last minut karte i to u Tkts trafikama koje se, nalaze u neposrednoj blizini pozorišta, u samom srcu West End-a. Ova preporuka važi ukoliko vam je manje-više svejedno koju predstavu želite da gledate jer se do poslednjeg časa ne zna koje karte i za koju predstavu će biti u ponudi.

Tako se i mi uputismo tamo još prvo veče našeg boravka. Ok, taman je ostalo par karata za Telohranitelja za sutradan, ali smo shvatili da nismo promenili dovoljno eura u funte i da ne možemo tog časa kupiti karte. Radnica iz Tkts kioska nas  je uputila u najbližu menjačnicu koja se nalazi nešto niže niz ulicu i krenuli smo da je nađemo. U potrazi za menjačnicom, za koju se ispostavilo da i nije baš tako blizu,  naleteli smo na Odeon teatar u kom se  i daje predstava koju smo želeli videti. I tada, vođeni zdravorazumskom logikom da svi trebaju nešto da zarade pa između ostalog i preprodavci najjeftinijih karata odlučismo da na samoj blagajni pozorišta pitamo za cenu karata. Ispostavilo se da u ovom pozorištu imaju veoma interresantnu akciju, a to je da svako jutro u 10 sati puste u prodaju karte za prvi red po ceni od neverovatnih 20 funti !!! To je cena koja je 4-5 puta jeftinija od cene za redove iza u istom nivou!!! Naravno, istog časa smo odlučili da okušamo sreću i da se probamo sutradan dočepati baš tih karata. I uspeli smo. Dakle, gledali smo predstavu iz prvog reda što je iskustvo koje se ne da prepričati, a pri ome smo ulaznicu platili neuporedivo jeftinije i od najjeftinije karte koja se za tu predstavu nudi uz restricted view. Uvek i u svemu je portrebno i malo sreće,a slobodno mogu reći da me ona na putovanjima nikad ne napušta :)

A pošto smo kartu platili duplo jeftinije od iznosa koji smo predvideli za ovako nešto, odlučili smo iskušati sreću još jednom pa smo dan kasnije otišli do pozorišta gde se svaki dan izvodi Mamma Mia . I opet smo uspeli da dođemo do super povoljnih ulaznica :D Jednostavno, na blagajni su preostale dve karte za poslednji red donjeg, od ukupno tri niova, za večerašnju predstavu i to po ceni od 20 funti. Naravno, nismo se dvoumili ni sekunde. Posve neočekivano, za ukupno 40 funti smo sa odličnih mesta pogledali dve fenomenalne hit predstave po ceni koja je duplo niža od cene prosečne ulaznice za bilo koji mjuzikl West End-a. :D 

Nisam pozorišni kritičar, to je svakako jasno. I nije baš da nisam izbijao iz pozorišta tokom svih ovih godina, ali sam, ipak, odgledao dovoljno predstava u životu- što klasičnih, što onih alterantivnijih, predstava novog teratra - da bih mogao zaključiti da je produkcija londonskih mjuzikala samo misaona imenica za bilo koga ko se bavi bilo kojom vrstom umetnosti u Srbiji.

 

Predstava The Bodyguard ( obavezno proučite multimedijalni sajt predstave) se poprilično drži filma kao predloška. Razlike su samo tehničke prirode - jednostavno film i pozorište nisu jedno te isto, ali neverovatna scenografija doprinosi takvom osećaju iluzije da su čak i evidentne superiornosti filma nad predstavom posve zanemarljive. Gluma nije za Oskara, ali pobogu - ovo je mjuzikl. Ono što je tu najbitnije- a to su muzika, vokali i ples - ne manjka. Muziku izvodi orkestar uživo, a glumci pevaju besprekorno. Plesne koreografije su sjajne te pokret na sceni fukncioniše tako da ga se ne bi postidela ni Madonna lično. Inače, predstava je omaž ne samo filmu, već na prvom mestu Whitney Houston i iz tog razloga se u predstavi pojavljuje još par njenih pesama koje se ne nalaze na soundtracku.

Mi smo  imali sreću da baš tokom naše posete Londonu kao gost izvođač glavne uloge bude Beverly Knight                                           ( http://www.beverleyknight.com/ ), britanska pevačica i glumica koja važi za jedan od najboljih UK vokala ikada! Iskreno, nikada u životu nisam čuo nekog ko tako peva i verujem da bi i sama Whitney bila srećna  zadovoljna ovim omažom. Inače, postoji praksa da se posle predstave glumci sačekaju na izlazu za glumce, postavljenom sa stražnje strane zgrade pozorišta, naravno ukoliko to želite. A mi smo želeli. Strpljivo smo čekali nekih 15-20 minuta da se Beverly presvuče i potom se slikali sa njom i razmenili par rečenica.Bila je oduševljena kada je čula da smo iz Srbije i da je ovo naše prvo pozorišno iskustvo na West Endu. Ljubazno je pozirala, odgovarala na naša pitanja i sve u svemu ostavila sjajan utisak na nas. Tek kad smo se vratili kući i detaljnije proučili njenu biografiju shvatili smo koliko je ona popularana u Velikoj Britaniji i time potvrdili onu poznatu - što je veća zvezda, to je prizemniji čovek.

Mi sa divnom Beverly Knight

Što se Mamma Mie tiče, to je kultna predstava koja se igra već nekih 20 godina  i predstavlja jednu od najpopularnijih predstava sa West Enda. Svojevremeno je igrala i u Beogradskoj areni, ali jednostavno nisam bio u prilici da je tada pogledam iako sam ogroman fan i filma i Abbinih songova. Ovde je scenografija nešto skromnija, ali su zato pozorišna rešenja prepoznatljivija i može se slobodno reći da je ova predstava znatno bliža klasičnom pozorištu i verovatno bi više zadovoljila kritičare u odnosu na neke nove produkcije. Mi smo se svakako sjajno zabavljali. Film je rađen po predstavi, to je već poznato, a pošto sam film odgledao više puta tokom predstave sam mogao biti skoncentrisan jedino i isključivo na zabavu, a nje definitivno nije manjkalo. 

 

Inače, bilo kakvo korišćenje kamere ili fotoaparata je prosto nemoguće u pozorištima kad predstava počne. Iako smo se već izveštili u pravljenju fotografija na mestima gde to nije bilo dozvoljeno - recimo u Ufizziju ili Akademiji - ovde to nismo ni pokušali. Definitivno, nije izvodljivo, a i to ima svojih prednosti - jer konačno - hajde da uživamo u tom trenutku, u predstavi, u atmosferi koju nijedna fotografija ne može da dočara, a ne da sve što vidimo i obiđemo bude viđeno upravo kroz objektiv.

Čekajući na početak Mamma Mia

Umesto nekog bravuroznog zaključka, za kraj bih samo mogao da vam još jednom preporučim da, bez obzira koliko planirate da se zadržite u Londonu, ukoliko vas put nanese tamo -  nipošto ne propustite da posetite West End i pogledate neku od predstava. Jer , verujte mi, uspomene koje ćete na taj način steći sigurno su one koje ćete ceo život pamtiti.
 

Zoo vrtovi Evrope (zatvor nisu samo zidovi...da li?da li?)

 Ovaj post sam završio sinoć, a sa njim se zanimam već nešto više od mesec dana. Ipak, nisam hteo odmah da ga objavljujem jer  sam želeo još jednom da ga iščitam, da vidim da li su sve slike na svojim mestima, da li dobro zvuče one rečenice od kojih će se jednog dana razviti priče i da li su ispravne one rečenice koje su tu čisto da informišu.
I onda, danas, pročitam na internetu vest o Sandri, orangutanki koja 20 godina živi u zoološkom vrtu u Buenos Ajresu. Sud, kome su su se obratili advokati aktivista za prava životinja, procenio je da  Sandra, čija vrsta ima 96 odsto genetskih sličnosti sa ljudima., iako nije čovek, ima zagarantovana prava na život i slobodu.
Ovo je odluka bez presedana u istoriji i, iako sam već napisao uvod, smatram da nije slučajno što sam na ovo naleteo baš danas.
Ovaj uvod tretirajte kao post za sebe.
Ps - orangutani na prvoj fotografiji su iz zoološkog vrta u Budimpešti.

Budimpeštanski zoo vrt/ Budapest zoo

"Zatvor nisu samo zidovi, zatvor je i krov...".
 Ta predivna rečenica francuskog pisca Mišela Turnijea sažima moje shvatanje zoo vrtova, ali na neki način je i jedna od deviza kojom se rukovodim kroz život. Kontraverzna osećanja mi izazivaju sve te, najčešće, depresivne  životinje, rešetke, sputana krila, zakržljale noge... Veoma suprostavljenih stavova sam kada ih vidim tako, ja koji ceni svoju slobodu više od bilo čega i koji samo čekam dan kada ću se zauvek i definitivno predati drumu, kada će mi ova maštanja o nebu i zemljinim prostranstvima zameniti maštanje o zidovima i krovovima i upaljenim lampama...

Zoo vrt u Budimpešti / Budapest Zoo

Od malena obožavam zoološke vrtove... Ne znam ni koliko godina sam imao kada sam otišao u zoo vrt po prvi put u životu, ali znam da i dan danas kad god sam u prilici posetim neki. Svi oni se uzajamno razlikuju kao i bilo koje druga atrakcije. Neki su mali i ljupki, neki veliki i raskošni, u nekima životinje tavore na par kvadrata betona, u pojedinim stičeš utisak da žive bolje nego mnogi ljudi koje viđaš na ulici, da im je možda i bolje nego što bi im bilo u prirodi. Da li je? Nema lovaca, nema prirodnih neprijatelja, nema potrage za hranom, nema zime, nema bolesti, nema borbe za teritorijom... Sa druge strane...Ima li potrebe da nabrajam?
Zoo vrtovi danas su, između ostalog, i mesta koja omogućavaju nekim vrstama da opstanu. Do najdragocenijih informacija se dolazi upravo tu gde su one na oku naučnicima, razvija se (o paradoksa) izvesna ekološka svest kod novih generacija, a neke vrste možda žive još samo u zarobljeništvu. Ali, hajde da se ja ne bavim svim tim ozbiljnim filozofsko-sociološko-ekološkim i kakvim već pitanjima... Hajde da se manem ja lamenta i aktivizma i pokušam kroz par fotografija, nekih intimnih sećanja i tek ponekog suvoparnog, a opet možda korisnog podatka da se setim svih zooloških vrtova u kojima sam bio...

Zoo vrt u Beču / Vienna zoo Schönbrunn

Zoo vrt u Budimpešti / Budapest Zoo

Zoo vrt u Londonu / London Zoo 

Zoo vrt u Budimpešti / Budapest Zoo

Zoo vrt u Zagrebu je, verovatno, prvi zoološki vrt koji sam posetio u životu, verovatno zato što mi je bio geografski najbliži tada, početkom osamdesetih. Sećam se da sam bio jaaako mali kada sam prvi put bio tamo i da sam unezvereno plakao jer sam se plašio rike morskih lavova, foka ili šta je već drečalo iz bazena u koji su ostali ubacivali ribice dok me je tata držao iznad istog, a onda, pretpostavljam, kad mu je postalo jasno da ni najmanje ne uživam u tome - odvukao dalje.
Posle sam bio još koji put tamo - školska ekskurzija u prvom razredu osnovne, na primer: sendviči sa šunkaricom i trapistom, kiša i sladoled kao vrhunac svega -  i ničega se ne sećam sem nekih maglovitih obrisa srna i vukova. Poslednji put i jedini relavantan, makar za poneku objektivnu rečenicu - bio je pre 2-3 godine kad sam ga posetio sa Stašom (koja je tada imala 3 godine), a kada je ona uživala isto koliko i ja i od istih tih foka mislila da su ajkule ... U suštini, smešten zgodno negde u dubini parka Maksimir ovaj zoo vrt jeste izvesna zelena oaza jedne evropske prestonice, ali oaza sa malim kavezima (sećam se nekog tibetanskog medveda kako nervozno šeta u svojoj betonskoj jami) i ne baš velikim brojem životinja.

Zoo vrt u Zagrebu /  Zagreb Zoo

Zoo vrt u Londonu / London Zoo  

Londonski zoo vrt ni približno nije ispunio moja očekivanja. Na stranu to što je karta koštala bezobraznih 26 funti (mada smo se mi spasli zahvaljujući 2for1 popustima pa smo platili jednu kartu, a ušlo nas je dvoje) - sam zoološki vrt je daleko siromašniji i lošiji od bečkog i budimpeštanskog. Ok, videli smo sumatranskog tigra i gorile, video sam i kraljevsku kobru, patuljaste vodenkonje i hijene, ali - koliko god to zvučalo nemoguće - čini mi se da čak i beogradski zoo vrt ima više životinjskih vrsta (osim ako u konačni zbir ne ulaze kolonije buba i leptira i kojekavih leteće-gmižućih stvorenjaca na čije smo razgledanje potrošili i previše vremena tog lepog, za London, iznenađujuće sunčanog dana).
 U Londonu ne videh ni slona ni šimpanzu , nosoroge i regularne nilske konje pa čak ni vukove (a moralo ih je biti nekad, sećam se odlično scene iz Brem Stokerovog "Drakule" kada vuk pobegne iz zoo vrta i krene prema Lusi). Ne kajem se što sam ga obišao, ali smatram da u Londonu postoji čitav niz zanimljivijih atrakcija kojima bi čovek mogao posvetiti tih standardnih 4-5 sati potrebnih da se lepo obiđe jedan ovakav zoo vrt, naročito ako tamo boravi svega 7 dana kao mi (ili još manje).

Zoo vrt u Londonu / London Zoo 

Zoo vrt u Londonu / London Zoo 

Zoo vrt u Londonu / London Zoo 

Zoo vrt u Debrecenu / Debrecen Zoo

Zoo vrt u Debrecenu? Možda je to i najmanji zoološki vrt u kom sam bio (ne stigoh do Jagodine nikad), ali to me se svakako nije ticalo tog časa... Ok, video sam žirafe i neke velike mačke,  i orla, i koješta , ali ono po čemu pamtim ovaj zoološki vrt je šetnja sa mojom sestrom Darijom, otvaranje nekih bolnih tema i činjenica da sam dan ranije, u vozu koji je lagano truckao od Segedina prema severo-istoku Mađarske skontao i doneo definitvnu odluku da napustim prethodni posao. I upravo tu, među svim tim žicama i rešetkama, dok smo se Darija i ja prebirali po nekim tugama iz prošlosti, usput smo i kovali plan o mojoj zasluženoj slobodi. O, ironije...

Zoo vrt u Budimpešti / Budapest Zoo

 
Pre nešto više od mesec dana ponovo sam posetio budimpeštanski zoo vrt, onaj koji me najprijatnije iznenadio od svih u kojima sam ikad bio. Kad smo krenuli da ga obiđemo po prvi  put nekog februarskog dana pre par godina, nisam očekivao ništa ili, preciznije da se izrazim, očekivao sam, u najboljem slučaju nešto nalik beogradskom Vrtu Dobre Nade, ali ovo je bilo daleko više od toga. Budimpeštanski zoo vrt je, zapravo, nešto siromašnija verzija bečkog, čak ne i siromašnija koliko skromnija, malo lošije održavana  - različitost koja se više oseti, nego primeti, kao različitost između ulica ta dva grada...

Zoo vrt u Budimpešti / Budapest Zoo

Kako god, budimpeštanski zoo vrt, zgodno smešten odmah iza Trga heroja, na rubu onog predivnog parka,  jedan je od najbolji zoo vrtova u kojima sam bio. Ulaznica je bila nešto izuzetno povoljna, oko 8 eura, a za te pare mi je pruženo i više nego što sam očekivao. Za obilazak preporučujem da se odvoji bar 5-6 sati da bi se u miru sve videlo - počev od iznenađujuće velikog broja reptila, preko ljupkih raži koje smo mazili u akvarijumu, kojekakavih pustinjskih životinjica slobodno puštenih da tumaraju u polumraku nekih zdanja, neverovatno ljupkih lenjivaca pa do gorila...
Ono što posebno izdvaja budimpeštanski zoo vrt od ostalih koje sam posetio jeste sjajna arhitektura kao i pojedina prostorna rešenja koja omogućavaju da se na relativno malom prostoru smesti impozantan broj životinja i kojekakvih zanimacija. Primer su velika i mala stena - koje možete obici, penjati se na njih, a i ući u unutrašnjost jedne od njih gde se nalaze sjajne multimedijalne izložbe, 3 d bioskop i još svašta nešto - uglavnom namenjeno mlađima. Pored toga, tokom nedavne posete sam ustanovio da se zoo vrt čak i proširio na područje bivšeg luna parka koji se nalazio odmah iza, te na tom pozamašnom prostoru pored kojekakvih sokoćala namenjenih deci postoje i nastambe, kavezi ili kako se to već zove za još čitav niz životinja. Najiskrenije, mislim da je za jednu laganu šetnju kroz zoo vrt sada potrebno izdvojiti barem 6 sati. Barem je toliko meni trebalo.

Zoo vrt u Budimpešti / Budapest Zoo

 

Zoo vrt u Budimpešti / Budapest Zoo

Zoo vrt u Budimpešti / Budapest Zoo

Moja prva poseta Beogradu bila je u proleće ratne 1994-e godine. Iako je to period koji svi ovde pamte kao, možda, najmračniji period otkad znaju za sebe (osim, eventualno, bombardovanja 1999-e) za mene je to bilo najuzbuudljivije putovanje na svetu, nešto nemerljivo sa svim ostalim iskustvima koje sam imao pre toga. Jer, ja sam u Beograd, osvetljen hiljadama reklama, prepun kojekakvog sveta, velegrad čak i u tim smutljivim vremenima, u taj Beograd ja sam došao iz tadašnje Republike Srpske Krajine, potonule u blato rata, bez struje, bez perspektive, bez ičega što bi jednom petnaestogodišnjaku mirisalo na civilizaciju i dostojanstvo... Nikada neću zaboraviti svoje uzbuđenje, svoju sreću što se krećem ulicama o kojima je pisao Momo Kapor, o kojima je tada vodila dnevnik u  Vremenu Zabave  Luna Lu,  Beograd koji znam samo sa filmova i iz serija, romana i reportaža, Beograd o kom slušam i čitam tih godina uz svetlost petrolejke ... Hej, Beograd! Nikada više nisam osetio to uzbuđenje pri susretu sa nekim gradom, Beograd je ostao moja prva ljubav zauvek.
Jedan od tih dana smo iskoristili i za posetu zoo vrtu. Nemam nijednu fotku iz tog perioda, nijednu opipljivu uspomenu na te dane. Imam samo par sećanja. A zoo vrt - mali , nezgrapan, prljav i siromašan, za mene je bio više i od Diznilenda. Mojoj mašti nije trebalo više podsticaja od šetnje  Kalemegdanom, od internih pošalica moje mame i njenih sestara (sa kojima sam bio), od uživanja u tome da eto vidim malu majmunicu Zoricu, ćerku onog čuvenog Samija. I što vidim Srpskog Obarambenog Psa, a baš pre par meseci sam u jednom Zovu čitao o njima. I što vidim, kao u onoj pesmi Nervoznog Poštara, i lavove i tigrove, vukove i medvede i šta sve već ne (sem tetke na trapezu :)
I takav kakav je, a posetio sam ga i posle (mada ne i u poslednjih desetak godina) ostaje mi na neki način jedna od uspomena koju će vreme malo izgristi ,ali...

Zoo vrt na Paliću / Palić Zoo

Palićki zoološki vrt sam posetio prvi put one ratne 1991-e godine, a posle toga odlazio sam još par puta tamo. I što sam imao više godina menjala se perpsektiva iz koje motrim na svet, a tako su se menjali i moji utisci o tome što vidim i što me okružuje. Bez obzira da li sam šetao kroz predivno uređene cvetne aleje  ovog vrta kao klinac, tinejdžer na školskoj ekskurziji ili pre par godina, neposredno pred koncert Josipe Lisac - uvek sam se tamo osećao lepo. Kao da su ti odlasci na sever i taj zoološki vrt bez rešetaka, sa kavezima koji daju iluziju slobode i u meni budili iluzije o sopstvenoj nesputanosti i nagoveštajima samo dobrog, tu iza ćoška (kad stane rat, a staće brzo; kad upišem fakultet; kad još ovo prođe).
Realnost je, svakako, bila drugačija (ne samo moja personalna, već i ona vezana za sam zoo vrt poznat po kojekakvim skandalima - počev od terevenki bivšeg direktora na kojima se služio srneći gulaš spravljen od mesa srna iz samog vrta pa do ubistva tigrice koja je nečijom nemarnošću pre par godina pobegla iz kaveza).

Zoo vrt u Beču / Vienna zoo Schönbrunn

Najbolji zoološki vrt koji sam posetio definitivno je bečki Šenbrun. To je i najstariji zoo vrt u Evropi, makar kada pričamo o modernim zoološkim vrtovima. Smešten je u samom parku Šenbrun, nedaleko od istoimenog dvorca. Za obilazak je potrebno izdvojiti 5-6 sati, a što se ulaznica tiče... Mislim da koštaju oko 14 eura, ali vrede do poslednjeg centa. Pri tome, možete kombinovati tu ulaznicu sa ulaznicama za još neke atrakcije u blizini što je, tako kažu, isplativije. Kada  sam prvi put bio u Beču, išao sam samo u zoo vrt i Kuću Palmi - staklenu baštu sa raznim palmama, orhidejama i drugim egzotičnim biljkama, a sledećeg puta sam kupio neku objedinjenu ulaznicu koja je koštala papreno, ali pomoću koje sam obišao i dvorac Šenbrun, i Kuću Palmi, i Zoo vrt i Kuću Pustinje i još kojekakve bašte i lavirinte, i jeo sam apfelstrudel i razgledao izložbu Sisinih kočija. Sve u svemu - mislim da je to zadovoljstvo koštalo nešto manje od 50 eura, ali ne žalim ni malo zbog toga (što bih ja kao bilo koji klasičan turista pazario nesto u Rock Caffe-u ili gde već kad već mogu da taj bedni džeparac koji ponesem skuckati na kojekakve muzeje, izložbe, parkove i koncerte).

Zoo vrt u Beču / Vienna zoo Schönbrunn

Zoo vrt u Beču / Vienna zoo Schönbrunn

 

Zoo vrt u Beču / Vienna zoo Schönbrunn

 

Zoo vrt u Beču / Vienna zoo Schönbrunn

Šta izdvaja ovaj zoo vrt od ostalih? Pre svega - posve je jasno da je ovde svakoj životinji pružena maksimalna nega i potrebna pažnja i da nijedna nije favorizovana (doduše, sem pandi možda, ali one definitivno i jesu retkost - ne samo u zoo vrtovima, već uopšte). Ceo vrt je izuzetno uredan, prostran i sa jedne i sa druge strane rešetaka, životinje su lepe, zdrave i negovane , makar to moje laičko oko tako vidi, a među njima izuzetno interesantnih primeraka koje se retko viđaju po ostalim vrtovima.
A sam Beč mi je tada, kad sam ga prvi put posetio, došao kao onomad Beograd... Bio je to moj ponovni izlet u nestvarno, ovog puta iz Srbije, još uvek izlovane iza šengenskog zida, sapete i obespravljene, zaglavljene u dvadesetom veku iako je dvadeset i prvi već odavno došao za ostatak sveta, izlet u predivnu evropsku prestonicu, direktno među sve one mocart kugle, saher torte i Klimtove slike. I osećaj je bi sličan onom od pre desetak godina - opet sam bez daha gledao kako živi normalan svet.
Ali, uvek sam ja bio na neki način onaj iza rešetkeke, ne bezbedan, već zarobljen, sklonjen - štaviše nebezbedniji u podivljaloj Srbiji, nego tu u Evropi o kojoj smo samo slušali priče, Evropi koja nas ne želi, koja nas je bombardovala, koja je pokušala da nas satre... Da li je? Ili nas je, kao čovek životinju, samo sklonila iza neke rešetke ne bi li nas sačuvala, sklonila, posmatrala nas...?
I možda je baš tu ležala moja i dan današnja fascinacija zoološkim vrtovima. Uvek bivajući marginalac, neko iza onih granica, šengenskih ili kako li se već zovu, neko iza zavese, neko iz ormara... Možda je to na nekom nesvesnom nivou  identifikacija, prepoznavanje. 
Ne bih voleo da se zateknem u zoo vrtu u trenutku kada neka životinja pobegne iz svog kaveza, ali u sebi navijam za njih kad god pročitam ili čujem takvu priču.
Pokidaj lanac, slomi šipke, ako treba i nogu odgrizi.
Beži. Leti. 
Živi.

Zoo vrt u Budimpešti / Budapest Zoo

Zoo vrt u Budimpešti / Budapest Zoo

Zoo vrt u Zagrebu /  Zagreb Zoo

Zoo vrt u Budimpešti / Budapest Zoo

Zoo vrt u Budimpešti / Budapest Zoo

Zoo vrt u Budimpešti / Budapest Zoo

Zoo vrt u Budimpešti / Budapest Zoo

Cipele na obali Dunava (mladež na prelepom srcu Budimpešte)

Jedan od najpotresnijih spomenika na koje sam u životu naišao jesu Cipele na obali Dunava, instalacija locirana na samom keju, neposredno ispred parlamenta Mađarske, u Budimpešti. Postavljene su tamo 2005-e godine u znak sećanja na Jevreje koje su mađarski fašisti tokom 1944-e i 1945-e pobili i bacili u Dunav, prethodno ih nateravši da se izuju. Autor skulpture je vajar Gyula Pauer koji ju je izradio po ideji filmskog režisera  Can Togay-a.
60 pari cipela urađenih od gvožđa nalazi se duž keja i podseća na zločin koji se tu odigrao, baš tu, u srcu prelepe Budimpešte. Jednostavno - cipele, nešto što svi, pa čak i oni najsiromašniji, najanonimniji, najnenupadljiviji među nama poseduju, instalacija su  prosta, a toliko rečita,  nedvosmisleno sećanje na period ljudske istorije posle kog je ostalo da visi u vazduhu pitanje - da li svet kao takav treba da opstane? Da li je čovečanstvo zaslužilo da preživi? Da li postoji bog i koji su njegovi motivi da istoleriše i to kao i Aušvic, Jasenovac, Šumarice?

Posebna efektivnost ovog spomenika se ogleda u njegovoj jednostavnosti. To jesu samo cipele. Mogle su da pripadaju bilo kome, mogle su da pripadaju nama. Šta ako su to cipele nekog koga smo mogli voleti? Ili šta ako bi to bile cipele ostale iza nekog koga zaista i volimo? Ili iza nas?
Neke cipele deluju novo, neke su ofucane. Neke deluju skuplje, neke jeftinije. Ima onih koje još nisu ni stigle da se razgaze. Pojedine svedoče o veselom i razuzdanom karakteru onog ko ih je nosio. Muške, ženske, dečije... Plesne. Mondenske. Seljačke. Sve izmešane. Tu ostavljene. Tu zaustavljene. Čiji su to bili poslednji koraci?

 Ali nigde, sem tragova na cipelama, nema nagoveštaja o osobama kojima su pripadale. Jer više ne postoje ni te osobe. Možda više ne postoji niko ni ko ih je poznavao. Ali postoji sećanje na njih, otisak na hladnom železu pažljivo brušen košavom, neka ideja, čas prisutna u svesti, čas materijalizovana u uzdahu .
Ovaj članak postavlja mnoga pitanja na koja se nikad neće naći odgovor.
Amin.

Holocaust
by Barbara Sonek

We played, we laughed
we were loved.
We were ripped from the arms of our
parents and thrown into the fire.
We were nothing more than children.
We had a future. We were going to be lawyers, rabbis, wives, teachers, mothers. We had dreams, then we had no hope. We were taken away in the dead of night like cattle in cars, no air to breathe smothering, crying, starving, dying. Separated from the world to be no more. From the ashes, hear our plea. This atrocity to mankind can not happen again. Remember us, for we were the children whose dreams and lives were stolen away.