Rodna kuća Leonarda da Vinčija (jedan divan izlet)

L'uomo di Vinci
Drvena skulptura, delo Maria Cerolia (1987) u Vinčiju,  inspirisana čuvenim Leonardovim crtežom - Vitruvijev čovek.

Postoje izleti koje nikada neću zaboraviti, a ovaj o kojem ću vam pripovedati jedan je od tih.
Pre par godina moj dragi školski drug Igor Parožanin postavio je na facebook fotografiju rodne kuće Leonarda da Vinčija. Nije to bila fotka made by himslef, ali je u trenutku kad sam je ugledao probudila u meni želju da tu kuću obiđem vrlo skoro. Par meseci potom, po prvi put u životu krenuo sam u Firencu.
Tokom te  posete Toskani nisam bio u prilici da odem do Vinčija. Ali, stići do tamo mogli smo samo delimično vozom,a delimično busom te ostatak puta pešice. Delovalo je isuviše komplikovano da Zoki, Milica u sedmom mesecu trudnoće i ja presedamo i truckamo se od nemila do nedraga, tim pre što je bilo dovoljno atraktivnih mesta za posetiti, a na kraju smo, svakako, vreme  potrošili podjednako korisno. Ali, kada sam naredne godine došao u Firencu na par meseci- bio sam siguran da ću jednog lepog dana posetiti Vinči, pre nego se vratim u Srbiju. Tako je i bilo.
Kada je već bilo izvesno da mi Jelena dolazi u posetu odlučio sam joj za rođendan podariti jedan  izlet za pamćenje. Priključili su nam se i Milica i Vanja, tog časa star 9 meseci.
Umesto da kao svi pristojni i mentalno zdravi turisti za jednodnevni izlet odaberemo San Gimignano, Cinque Terre ili makar Luccu- mi smo se odlučili (tačnije ja sam se odlučio) za Vinči. Proučavajući redove vožnje ( www.trenitalia.com), izabrali smo da krenemo sa Santa Maria Novelle vozom negde pre podneva, ne bi li u Empoliju uhvatili đački autobus za Vinči. Naoružani samo sendvičima za kasnije, par flaša vode i jednom vekom hleba da ga Vanja glođe u napadima nervoze, mi krećemo.

Milica, Vanja i ja u vozu, na putu do Empolija

Vanja spava u parkiću u Empoliju

Čekajući bus do Vinči-ja

I tako... Nakon nepunih pola sata evo nas u Empoliju, italijanskom gradiću ni po čemu poznatom i specifičnom, barem ne meni, sem što je u pitanju zgodno mesto za presesti na putu od Firence prema nekim drugim atraktivnijim destinacijama... 

Silazimo sa voza i odlazimo do obližnjeg parkića da sačekamo  da se pojavi đački autobus koji će decu i nas sa njima razvesti po okolnim selima među kojima je i Vinči. Vanja spava, upravo smo izveli beskonačno smešno presvlačenje pelene tu u parku. Uspevam da nekako dobavim red vožnje i shvatamo da ćemo u Empoliju provesti skoro čitav sat. Deca se skupljaju, dolaze razni autobusi i odvoze ih u nepoznatim pravcima. Nakon nekog vremena stiže i naš autobus. Ukrcavamo se i krećemo put Vinčija. Do tamo se vozimo nekih dvadesetak minuta, ako se dobro sećam. Deca ulaze i izlaze na svakoj stanici, a naša stanica je negde u centru sela. Neko dete nam kaže da izađemo kod cavalli-a (konja), pa ga mi poslušamo kada kroz prozor uočimo zanimljiv spomenik u obliku konja.
Centar sela je kao i svaki centar sela. Par prodavnica, parkić, u parku statua (upravo konj, malopre pomenuti). Tek sad ne znamo na koju stranu da krenemo. Vodeći se logikom da ništa slično rodnoj kući velikog genija kao ni očekivanoj crkvi u kojoj je kršten nismo videli pri dolasku, odlučujemo se da krenemo dalje, u pravcu u kom je otperjao i sam autobus kad smo izašli iz njega.
Posle vreve Firence ("Diznilenda za odrasle", kako ju je nazvala jedna devojka iz Milana s kojom sam pio neko vino jedne noći u Briselu) opuštena šetnja polu pustim ulicama nam prija. Tek tu i tamo ponešto signalizra da se nalazimo na tako bitnom mestu- putokaz koji nas upućuje prema Muzeju Leonarda da Vinčija (http://www.museoleonardiano.it/eng), plakati koji najavljuju izložbu i poneki turista. Muzej se nalazi u sklopu stare tvrđave poznate kao i Brod tvrđava zbog svog elipsastog, bademastog oblika, neposredno uz crkvu Svetog Krsta u kojoj je Leonardo kršten. Crkva kao crkva, koliko god ovo zvučalo bez veze (kada si u Italiji, naročito u Toskani- nagledaš se crkvi za skoro ceo život) i iako je svaka na neki način specifična, opet su i sve iste. A vremenom ti se informacije o tome zbog čega je koja poznata i ko je oslikao koji oltar i ko se tu venčao ili krstio ili samo tuda prošao- sve ti se to izmeša... Što se muzeja tice, Trip Advisor i svi ostali dostupni izvori ukazivali su na to da ga možemo slobodno preskočiti jer sadržajno možda i nije vredan gubljenja dragocenog vremena,a ni ulaznica nije bila baš jeftina, naročito jer nas je bilo troje. Ali, pre svega -vremenski smo bili ograničeni. Uostalom, čak dovde smo došli ne bi li našli kuću, a ni dalje nismo imali pojma gde se nalazi i kako ćemo do nje stići. U turističkom info centru rekli su nam nešto slično što sam već saznao i na netu- kuća se nalazi na 3 km od Vinčija, u selu Anchinao na brdu Montalbano... Kasnije ćemo ustanoviti da 3 km možda nisu 3 već bar 5, a od sela nećemo videti ništa do te jedne kuće, sasvim dovoljne jer smo, dakako, zbog nje i došli.

L'uomo di Vinci

Predah na platou ispred crkve Svetog krsta u kojoj je Leonardo kršten. Iza mene Muzej Leonarada da Vinčija, a tamo daleko iza Montalbano brda i selo Anchiano u kom je Leonardova rodna kuća

Gde god da kreneš-sve je u znaku Leonarda. Muzeji, hoteli, restorani, suveniri-sve je, posve logično, isnpirisano samim Leonardom i njegovim delom

ispred crkve Svetog Krsta

crkva Svetog Krsta, Vinči

detalj, crkva Svetog Krsta

oltar u crkvi Svetog Krsta

na putu prema seocetu Anchiano i rodnoj kući Leonarda da Vinčija

Polako izlazimo iz sela i ispred nas je samo put okružen maslinjacima. Na svakih tek par minuta prođe neko vozilo. Nigde putokaza, nigde dokaza da ne grešimo. I tako landaramo putem, guramo kolica, smejemo se i slikamo tu i tamo. Nailazimo na raskrsnicu sa putokazom i shvatamo da od dva moguća puta- jednog koji lagano talasa dalje u istoj ravni i drugog koji počinje strmo da ide bogu pod oblake- nama pripada onaj teži. Nastavljamo. Ovde više i ne očekujemo nekog ili nešto da sretnemo (osim sokola. strepim i od čuvenih divljih svinja tog kraja).
 Dan je lep; opušteni smo iako smo se već dovoljno udaljili od sela da bi se mogli zabrinuti šta ćemo u slučaju kiše (oblaci se skupljaju i razvlače, nestaju, kotrljaju se kao nestašni mačići), a blagog pojma nemamo ni koliko smo udaljeni od našeg cilja i da li se prema njemu uopšte i krećemo. Prolazimo pored nekog napuštenog restorana (približavajući se nadamo se da je to kuća koju tražimo) i donosimo odluku ukoliko u narednih 15 minuta ovog planinarenja ne naiđemo na kuću koju tražimo da ćemo se okrenuti i poći nazad prema selu... Srećemo dvojicu biciklista koji nam kažu da je kuća tu, blizu, iza još koje okuke...

na putu prema kući, negde nigde :D

neočekivano dobar pogled na stari grad Vinči i tvrđavu, uslikano iz neke tačke kad smo već dobrano zagazili drumom

svuda uokolo maslinjaci

prevrtljivo toskansko nebo

kardio trening

I zaista je tu. Eto nas ispred kuće, rodne kuće Leonarda da Vinčija. Kuća je ograđena žicom i svuda okolo su natpisi da su radovi u toku, kuća se renovira. Nema načina ni u dvorište da uđemo osim da preskačemo ograde i reskiramo da nas sve sa devetomesečnom bebom pohapse karabinjeri (pod pretpostavkom da postoji video nadzor, a utisak je da tu čak nema ni struje, a kamoli video nadzora). Posle primećujemo neke majstore, ljude koji se vrzmaju kroz dvorište i ulaze i izlaze iz kuće. Smeštamo se na travu ispod maslina, vadimo ćebe, vadimo bebu iz kolica , vadimo sendviče, vodu...i kreće smeh, zezanje, slikanje ...opuštanje... Nismo ušli u kuću, obišli smo je spolja, provlačeći se kroz koprive i koješta, preko ograde smo zavirivali u dvorište pa i napravili neke fotke, ali smo bili tu. Na njegovom izvoru. I bilo nam je super.
 Iako naša poseta deluje besmisleno pamtiću ovaj izlet kao jedan od najotkačenijih i najspontanijih na kojima sam bio... Stotinjak metara od kuće uočimo parking, namenjen posetiocima kojih nema ni od korova, a na samom parkingu i jednu kamp-kućicu, priručnu suvenirnicu, kafić i restorančić-sve u jednom. Milica odlazi da nam kupi kafu, zbog naša tri espresa ljubazna radnica pali naftni generator struje jer, sada je to već evidnetno, ovde su tekovine savremenog društva tek za korak odmakle u odnosu na period kada je mali Leonrado tuda tabanao ispod maslina idući u skolu ili gde god da se uputio. Makar je tako ovog dana. Predpostavljam da turista nije bilo između ostalog zato što su ozbiljno shvatili uputstva iz turističkog biroa da se kuća renovira i da ovog časa tu zaista nema šta da se vidi, sem spoljnih zidova. Ali, ne- mi smo se svakako uputili i srećan sam zbog toga.
Nebo nas upozorava da je vreme možda da krenemo, a i sat nam ukazuje na to, nakon nešto manje od dva sata odmora ispod stoljetnih maslina, uživanja u pogledu na planine i gore oko nas, upijanja pozitivne energije ovog mesta, uživanja u smehu i suncu i sendvičima - spremni smo za povratak, strmoglavi spust niz padinu, kretanje od srednjovekovnog ambijenta, tako dalekog tog časa od moderne civilizacije , prema selu, a potom i Firenci.

ručak na travi, neposredno ispred rodne kuće Leonarda da Vinčija

prelep pogled na stazicu kojom je mali Leonardo tabanao u školu, na selo Anchiano (moja pretpostavka, kad već selo na ovom pohodu ne videsmo) i toskanska brda u daljini

tokom naše posete kuća je renovirana

I tako... Jurimo istim putem kojim smo došli. Prevrtljivo toskansko nebo nam preti. Skupljaju se olovni oblaci i vetar fijuče kroz maslinjake. Naizmenično guramo kolica i molimo boga da kiša ne počne jer suludost ove avanture u tom slučaju dobila bi i notu tragičnog. Kilometrima daleko od civilizacije, sa pokislom bebom u kolicima, na nekoj lokalnoj cesti... Nepromišljeno sa naše strane. Ali dobra vila putovanja, ona koja me čuva na svakom koraku i ovog puta, udružena sa Leonardovim duhom, verovatno počastvovanim našom hrabrošću i najboljim namerama kada smo na njegov izvor krenuli, drži oblake i ne da im da nas stignu. I satru. Stižemo do sela, a tu je već lakše. Sklonićemo se već negde. Obilazimo par lokalnih suvenirnica, Vanja se meškolji u kolicima. Ne kupujemo preskupo maslinovo ulje, sireve i šta se već nudi. Na kraju krajeva, nismo mi ni klasični turisti. Prodavci nas ne smaraju, ne pokušavaju da nam uvale koješta. Ovo nije Firenca, ovde je sve mnogo opuštenije.
Vraćamo se do spomenika konju i čekamo bus. Pravimo par nesupešnih slika (priložene), smejemo se. Osećamo lepotu ovog dana kako nam ispunjava vrške svakog nerva. Već tamo shvaćam da ga nikad neću zaboraviti, prožimam se uspomenom koja se rađa.

povratak

centar Vinci-ja, spomenik inspirisan Leonardovim crtežima konja

Možda postoje i atraktivniji jednodnevni izleti po Toskani (izuzimam  glavne tačke- Firencu, Siennu, Pisu, San Gimignano), ali svakako bih od srca preporučio da se obiđe i ovo zavučeno selce, bez obzira sto pešacima namernicima sama kuća i  nije baš usput. Odmaknuti se od sve te jagme za svojim komadom renesanse prošlosti, uživati u prelepim brežuljcima i autentičnim pejzažima, posetiti neke svete kote- sve su to razlozi da se Vinči definitivno poseti.
Razdragan i slobodan duh napraviće avanturu od bilo čega.

mostovi (ponovo pišem)

Sebi samom sam u (n)ovoj godini poželeo samo jednu stvar (pored zdravlja, što se negde i podrazumeva), a to je da izgradim most kojim bih se vratio do svog suštinskog bića, bića koje sam izgubio tokom proteklog perioda...

 Ne postoji na ovom lepom svetu mnogo pojmova koji su u svojoj simbolici toliko jasni i nedvosmisleni kao što je to slučaj sa mostovima (krst! ili srce. oko. i to je to.). I možda sam stoga svoju želju upravo tako formulisao. Nisam poželeo da  nešto budem, da nešto dobijem, nisam poželeo da se nešto desi... Poželeo sam da izgradim most.
Što inutitivno, a što uz pomoć svih znanja i saznanja do kojih sam došao tokom ovog mog života- shvatam da  most nije samo simbol povezivanja- dve obale, dve strane , dva dela jednog bića. Most ne samo da povezuje, on dve strane poput dugmeta na jeleku spaja jednu za drugu (kako to u nekom od govora  1999-e godine, godine kada su mostovi bezumno rušeni širom Srbije, reče Balašević), on na jednom mestu drži ono što bi da utekne jedno od drugog, on privlači dve oprečnosti, veže ih i drži na okupu. A blago šizofren, kakav već jesam, verovatno sam stoga oduvek i bio fasciniran mostovima (eto ovde i par slika koje to dokazuju)- zbog mogućnosti da se dva suprostavljena bića u meni spoje, da se se pomire moji ekstremi...
Takođe, mnoge stvari kroz koje sam prošao u stvari jesu bile inicijacije, prelasci preko nekih stvarnih i mnogih imaginarnih mostova , skoro pa "...prelaz sa zemlje na nebo, iz ljudskog stanja u nadljudska stanja, iz prolaznosti u besmrtnost, iz čulnog sveta u natčulni..." , kako kaže čuveni Stylosov "Rečnik simbola",  koji svega pare redova kasnije daje još jedno objašnjenje. Naime, neretko se u svemu tome insisitra na dva elementa- simbolizmu samog prelaza i često opasnom značaju tog istog prelaza, inicijacijskom putovanju...
 Jer svaki prelazak skopčan je sa izvesnim rizikom, svaki zahteva hrabrost. Ali hrabrost uvek biva nagrađena i svet, definitivno, pripada hrabrima...

Svašta mi dopliva iz prošlosti kad vidim ovu sliku. Mesto sa kojeg slikam ovaj mostić je terasa ispred porodične kuće u Dvoru, kuće za koju više i ne znam kome pripada i u kojoj se sada nalazi prihvatilište za pse lutalice (psi spavaju po sobama koje smo, sećam se, zvali: žuta soba, crvena soba, soba do bora, srednja soba i tako dalje), kuće koju toliko često sanjam da se osećam kao da je nikada nisam napustio. No, da se vratim mostu. Imam puno asocijacija i uspomena na ovaj most iznad rečice Žirovac jer nam je taj most, kao što se moze videti maltene u dvorište ušao. Sa njega sam pecao, ispod njega lovio kornjače. A sećam se i kako je deda, koji je bio poznati mesar i koji je od klanja i pečenja prasića zapravo i izgradio tu kuću što je na ovoj slici ne vidimo, znao nekada peći prasiće na ražnju baš ispod samog mosta, na mestu do kog rečica ne dolazi... Ispod mosta, da kiša ne ugasi vatru. Eto, taj most je bio i krov. Sada je obrastao kupinama i koječime i skriva rečne zmije od obesnih dečaka koji ih, kao ja nekad, gađaju kamenčićima kad izgmižu da se sunčaju.

Stari most u rodnom mi Sisku, most za koji sam verovao da je star 500 godina, a internet kaže ovako: Godine 1934 izgrađen je zidani most, koji postaje jedan od simbola grada, a Siščani ga zovu Stari most. Ovaj most je izgrađen od tradicionalnih sisačkih materijala, kamena i opeke. Od 20. listopada 2010.g. most je zatvoren za promet autobusa i svih vozila težih od dve tone.

"...Najstariji, ali i najlepši most u Budimpešti je Lančani most i za njega se vežu mnoge legende i anegdote. Najpoznatiji je po svojim kipovima lavova. Gradnju mosta je naredio grof Ištvan Šeheni, koji je odlučio da izgradi stalni prelaz nakon što je morao čekati nedeljama da prođe bura kako bi posetio bolesnog oca. Jedna od priča koja je vezana za ovaj most kaže ovako: Navodno je Ištvan Šeheni pre otvaranja mosta izjavio da će se baciti u Dunav ako neko nađe grešku na mostu. Neki kažu da je jedan dečak skakutao oko statua lavova i rekao kako oni nemaju jezik, dok drugi tvrde da je Ištvanova kćerka primetila da lavovi nemaju jezik. Ištvan je naredio da mu donesu merdevine, popeo se i video da lavovi stvarno nemaju jezik. Nakon toga se bacio u Dunav. .."

 

Ova slika nastala je u zimu 2011-e godine. Bio je februar i bilo je poprilično hladno, a mi smo upravo prepešačili Lančani Most i smelo se uputili da obilazimo tvrđavu i Ribarov Bastion. Ogrejaćemo se uz torte i čaj u jednoj poslastičarnici dosta sati kasnije... Ali, opijeni lepim osećanjima, slobodni i pomalo euforični čak smo i igrali čardaš nasred mosta, a Zoki je pevao "Janoša" (Budapest, Budapest-želim opet u taj varoš...).

Ponte Vecchio (Stari most) je srednjevekovna građevina, i verovatno najstariji lučni most u Evropi koji spaja obale reke Arno u Firenci, u Italiji. To je jedan od retkih sačuvanih mostova na kojem su sagrađene kuće i trgovine.

Pešački most je uvek pun turista i brojnih muzičara, portretista i zabavljača koji stvaraju atmosferu živosti. Veruje se da je most postojao i u vreme starog Rima, a današnja, obnovljena verzija datira iz 1345. godine, kada je poplava odnela stari most. Na njemu su građene kuće, što je bilo uobičajeno za mostove građene u evropskim gradovima tokom srednjeg veka. Ovo je i jedini most u Firenci koji je ostao neoštećen tokom Drugog svetskog rata.

Kuće na mostu su u početku korišćene kao radionice, među kojima su bile najbrojnije mesare i radnje za proizvodnju kozijeg sira. Vojvoda Ferdinand I je 1593. godine naredio izmeštanje ovih delatnosti koje su proizvodile mnogo otpada, i zamenio ih juvelirnicama. Ta praksa se zadržala i danas, tako da u radnjama na mostu možete naći širok asortiman nakita, od dostupnih modernih komada, do skupocenih antikviteta.

E sada... Teško je u par reči ispričati sta osećam kada vidim Ponte Vecchio na slikama... Ima tu i tuge i čežnje i malo ponosa. I raznih lepih sećanja. Iako mi je bilo svejedno kojim mostom ću preći na drugu obalu reke Arno , a prelazio sam je svakog dana-vskoro nikad to nije bio Ponte Vechio. Nije razlog za to bio samo u nenormalnoj gužvi koja je uvek na njemu vladala, pre je razlog u želji da ga gledam sa strane i da mi se ureže zauvek u sećanje i on i ,u maglu zašušureni,  čempresi toskanskih brda, tamo daleko iza ...

"Stari most u Mostaru preko reke Neretve je Unesco-va svetska baština koji je, kada je izgrađen, bio je najveća lučna konstrukcija na svetu. Dao ga je sagraditi 1566. godine Sulejman Veličanstveni, a graditelj je bio Mimar Hajrudin. Most je čvrsto stajao 427 godina dok nije uništen tokom rata u Bosni 1993. godine. Obnovljen je nakon rata i ponovno otvoren za javnost 23. jula 2004. godine. Danas je malo drugačije građe."

Znate šta je u ovoj kesi u mojoj ruci?  Tog dana , kad je nastala ova slika, krenuli smo Vesna i ja iz Sarajeva prema Budvi, preko Mostara i Herceg Novog. Parkirali smo se na nekom privatnom parkingu u Mostaru i Vesna je ostala da sedi u autu zbog svog nerazumnog straha da će nam obiti auto u po bela dana i ukrasti pune kofere poludragog kamenja koje smo vozili da otvorimo galeriju, a mene je uputila kako da dođem do njene omiljene ćevabdžinice sa one strane mosta i uzmem nam ćevape za ručak. E ta bela kesa koju držim u ruci, to su ćevapi koje ćemo pojesti nešto kasnije, na nekom usputnom stajalištu sve vreme strepeći od hercegovačkih poskoka...I tako sam se ja sjurio niz neke stepenice i zastao u po koraka oduševljen onim što sam video. Stari, lepi most nad Neretvom je jedan od najlepših prizora koje sam video u životu. Onda sam pohitao po ćevape, napravio par slika, kupio magnet- zapravo dobio ga na poklon jer niko nije imao da mi vrati kusur na novčanicu od 50 eura , jedinu koju sam imao kod sebe  pa mi ga je jedna ljubazna teta poklonila uz reči da sigurno neće propasti zbog toga- i pojurio da me Vesna ne čeka, znajući da još dosta toga treba da pređemo i doživimo do sumraka, a tako je i bilo.

"Na mostu Galata otvorili smo prozore automobila i radosno udahnuli miris Istanbula, smešu mirisa algi, mora, golubijeg izmeta, dima od uglja, izduvnih gasova automobila i cveta lipe."  Orhan Pamuk, Muzej nevinosti

Trećeg dana našeg boravka u Istanbulu, krenuli smo na krstarenje Bosforom. Brod nam je polazio sa Eminena, a pošto smo stigli pola sata pre polaska odlučili smo da se malo zadržimo na mostu, da uživamo u pogledu na Zlatni Rog, da se vrzmamo među desetinama pecaroša i napravimo par slika ...I dok su Zoki i Jelena pevali i plesali  ja sam gledao oko sebe i u jednom trenutku video da nešto veeeeliko iskače iz vode. Iako sam bio na sigurnom uplašio sam se... A onda sam to nešto video opet. Neka dve tamne mase su izranjale i zaranjale odmah potom. Opet. I opet. Bili su to delfini koji su dolutali na sam Zlatni Rog sa Bosfora, delfini u centru grada. Ne verujem da postoji još jedan grad na svetu, pored magičnog Istanbula, gde je tako nešto moguće.



Naposletku, sve čim se ovaj naš život kazuje – misli, napori, pogledi, osmesi, reči, uzdasi – sve to teži ka drugoj obali, kojoj se upravlja kao cilju, i na svakoj tek dobiva svoj pravi smisao. Sve to ima nešto da savlada i premosti: nered, smrt ili nesmisao. Jer, sve je prelaz, most čiji se krajevi gube u beskonačnosti, a prema kom su svi zemni mostovi samo dečje igračke, bledi simboli. A sva je naša nada s one strane.
Ivo Andrić

Poseta Aušvicu, logoru smrti

 

Ovaj post ne zahteva moj uvod.
Iako preferiram obilaske i putovanja u sopstvenoj režiji, od srca preporučujem da se Aušvic poseti organizovanom turom, kakve se, širom Krakowa, nude na svakom ćošku. Uostalom, koliko god to bizarno zvučalo- na neki način  Krakow i živi od tragedije koja ga je zadesila, makar ne na nekom spiritualnom nivou, ali svakako u nekom metaforičkom i ekonomskom kontekstu. Uostalom, i sam sam između Praga i Krakowa za ovoproletnji izlet izabrao Poljsku i to, na prvom mestu, zbog Aušvica.
Aušvic se nalazi na 50 km od Krakowa, u mestu Oświęcim (na nemačkom: Auschwitz). Ukoliko od Krakowa do tamo idete u sopstvenoj režiji cena autobuske karte je 13 zlota (4 zlota se dobije za jedan euro, otprilike) u jednom pravcu. Ako do logora dođete pre 10 sati, ne plaćate vodiča, dok je posle 10 časova obilazak muzeja i logora obavezan u prisustvu vodiča. Usluge vodiča koštaju 40 zlota. Da bi izbegli plaćanje istih iz Krakowa morate da krenete najkasnije u 8 sati, a posle sa stanice u tom mestašcu da nekako stignete i do memorijalnog muzeja, potom - po obilasku Aušvica I, da se organizujete da bi stigli do 3 km udaljenog Birkenaua, a nakon svega i stignete na autobus kojim ćete se vratiti za Krakow.  Stoga mi se učinilo logičnijim i jednostavnijim da platim oko 100 zlota za organizovan obilazak koji uključuje sve transfere i usluge vodiča. Ukoliko ste student ostvarujete dodatne popuste. Postoje još neke grupe koje imaju pravo na popust, ali pošto nisam pripadao nijednoj od njih - zaboravio sam i koje su to grupe i koliki popust dobijaju. Inače, pre odlaska u Aušvic računajte da će vam to uzeti nekih 7-8 sati (uključujući i vožnju do muzeja kao i povratak). I ne zalećite se, ne plaćajte aranžman u prvoj agenciji jer cene variraju i idu i do 130 zlota po osobi na pojedinim mestima.
Put do tamo je depresivan , kao i uostalom ceo taj izlet. Nisam ni očekivao zabavu. Nisam ni očekivao da bude lako, lepo. Ipak, osećaj je teži od  očekivanog.

 

U busu do muzeja smo gledali dokumentarni film Oslobađanje Aušvica koji je snimio neki sovjetski vojnik. Film, koji se, koliko znam, inače može odgledati i u samom memorijalnom centru je, u najmanju ruku, užasan. U pitanju su dokumentarni snimci logora i ono nešto preživelih logoraša neposredno po oslobađanju istog... Teško je jasno opisati kako izgledaju ti ljudi, kako se kreću, nemoguće je objasniti njihove poglede i krajnje odsustvo ne samo radosti već i malo duha... Film objašnjava samo mali deo užasa koji se tamo odigrao i posve nedvosmisleno svedoči o veličini tragedije koja je zadesila sve te ljude. Ako bih mogao izdvojiti dve slike kojima bih sažeo sve ono što sam u ovom obilasku video, dve slike koje objedinjuju sav užas tog trenutka istorije - to su slika logoraša koji sede u šumici i čekaju egzekuciju (o čemu ću napisati još koju reč kasnije) i snimak logoraša u trenutku kada oslobodioci dolaze. Ti prazni pogledi, ta nemoć, svedenost ljudskog bića na telo - izdeformisano i izrabljeno, ta pomirenost sa sudbinom i nemogućnost da se poveruje da je moguće nastaviti život... Kažu da su čak i mala deca, koja se zapravo ne mogu ni sećati svega kroz šta su u logoru prošli, kasnije, kada su odrasla i dalje imala strah od laveža pasa, uniformi i nemačkog jezika...

Utisak je da je Aušvic definitivno jedno od najdepresivnijih mesta na planeti. Jednolične zgrade i barake napravljene od cigle, uličice koje se seku pod  pravim uglom, uredno podšišana trava kao iz nekog američkog kampusa i gomila breza....I energija koja se stravično oseti, a čijom se analizom ne bih sada bavio.
Obilazak Aušvica I počinje prolaskom ispod čuvenog luka sa natpisom Arbeit Macht Frei, cinične poruke koja je dočekivala logoraše svakog dana po povratku sa celodnevnog posla.

Obilazak logora podrazumeva obilazak zgradica od cigle koje su nekada služile kao  smeštajni objekti za logoraše, a koje su sada adaptirane u izložbeni prostor. Od barake do barake kroz obilje fotografija i dokumenata polako se upoznajemo sa istorijom Aušvica... Ne bih želeo sada da iznosim istorijske činjenice sa kojima se možete upoznati kroz par sekundi zahvaljujući internetu... Skoncentrisaću se na svega par neophodnih podataka da bi se bolje razumele priložene fotografije (sve odreda su naše; fotografisanje je dozvoljeno izuzev na svega par mesta kao sto su  ćelije za mučenje, smeštene u podrumu jedne od baraka....), kao i na neke od misli i zapažanja do kojih sam došao/koje su mi došle...

 

Aušvic I  je pre svega bio zamišljen kao zatvor/logor za političke protivnike, pre svega iz Poljske . Vremenom je prerastao u administrativni centar celokupnog kompleksa koji su činili Aušvic I, Aušvic II ili Birkenau i Aušvic III ili Monovic kao i 40 podlogora u okolini. Pored logoraskih baraka tu je bila smeštena i bonica za zaposlene u logoru, vila u kojoj je živeo upravnik logora sa svojom porodicom kao i kompletna administracija. Gospođa jednog od upravnika je rekla svojevremeno da je to mesto za nju bilo parče raja, što svedoči o apsolutnom odsustvu ili bilo kakve svesti o tome šta se tu dešavalo ili o apsolutnom odsustvu bilo kakvog razuma i čovečnosti u toj ženi; sličnu tezu, očigledno inspirisanu baš ovim mestom, nalazimo i u romanu/filmu Dečak u Prugastoj Pidžami gde sin upravnika logora ne može da pojmi ko su svi ti ljudi u šarenim uniformama koje viđa u daljini sa svoga prozora. Iako ovaj roman ne spada u literarne poslastice  - ipak ga od srca preporučujem, naročito ukoliko vam je problematika genocida iz bilo kog razloga interesantna. Od beletristike koja se bavi temom života u logorima najrealniji, najopipljiviji, najživotniji roman koji sam pročitao jeste Ljuljaška Daha nobelovke Herte Miler koji, doduše, svedoči o iskustvu logoraša u sovjetskim logorima. Molio bih čitaoce ovog bloga da ,ukoliko imaju da sugerišu sličnu literaturu, ostave komentar.. 
Eksponati koji su izloženi u Aušvicu I svedoče o zločinima koje normalan čovek ne može ni da zamisli. Od prostorije do prostorije užas raste...

Jedna od fotografija iz memorijalnog muzeja. Prikazuje dolazak novih logoraša u Birkenau. Sa jedne strane su žene i deca, sa druge muškarci. U ovom trenutku se odlučuje o njihovoj daljoj sudbini. Ova fotografija ovekovečuje trenutak posle kog će najveći deo ljudi sa slike otići direktno u gasne komore. 

Prispeli logoraši, verovatno iz neke istočnoevropske zemlje, ako je suditi po sirotinjskoj odeći na njima. Šokantni su osmesi na njihovim licima. Jeziva je pomisao da i ne znaju šta ih čeka.

Gomila kofera pa i korpi u kojima su logoraši doneli najvrednije stvari koje su imali. Pre deportacije im je rečeno da spakuju vrednosti i ponesu sa sobom. Dva razloga su za to. Pre svega  - nemci su , pre nego im uzmu živote, oduzimali sve što se na bilo koji način moglo iskoristiti ili prodati. Drugi razlog je psihološke prirode - hteli su da se ne diže prevelika panika i da ljudi imaju osećaj da je u pitanju samo deportacija, a ne i odlazak u logor smrti.

Deo logora u kom su preuzimane,a potom i razvrstavane lične stvari logoraša , zvao se Kanada. U to doba je Kanada smatrana za najbogatiju i najprosperitetniju zemlju na svetu.

U jednoj od soba u memorijalnom centru nalaze se čitava brda od cipela oduzetih logorašima

" ...Posle malo ušli smo u ogromno stovarište stare obuće - četrnaest miliona pari starih cipela. Obuća ljudi spaljenih u logorskim krematorijumima. U izdvojenom prostoru od nekoliko kubnih metara leži obućica spaljene dece, koju ona nisu stigla da pocepaju. Ima tu iskrivljenih cipela, sandala kroz koje je propao prst, novih crvenih, belih cipelica obuvenih, vidi se, pred sam put..." sećanja Desanke Maksimović

Apsolutno sve što su mogli tim ljudima uzeti, nacisti su uzeli. Čak su mrtvima, pre spaljivanja, vadili zlatne zube.

"...Zatim sam video decu.… Strašna slika: stomaci naduveni od gladi, oči koje lutaju, ruke kao grančice, tanke nožice,glava ogromna, a sve ostalo kao i da nije ljudsko – kao da im je neko prišio. Deca su ćutala i pokazivala brojeve, istetovirane na ruci. Оvi ljudi nisu imali suze.Video sam da pokušavaju da brišu oči,ali oči su ustajale suve... " Iz knjige heroja SSSR Vasilija Petrenkа "Do i posle Aušvica".

Kreveti u jednoj od baraka. Logoraši su se pokrivali samo slamom. Odeća im je bila tanka i nedovoljna, naročito kada temperature padnu dvadesetak stepeni ispod nule. Veliki  broj ljudi umro je u logoru od gladi, zime i totalne iscrpljenosti organizma.

  

Zid smrti, mesto gde su logoraši streljani...

Prozori na baraci pored zida smrti bili zu zakovani da logoraši ne bi videli šta se tu dešava...

Slike logoraša. Praksa slikanja logoraša vremenom je ukinuta jer ih je bilo jako mnogo i to je bilo skupo. Počeli su ih obeležavati brojevima koje bi im istetovirali na ruci.

Ovo je posebno mučan hodnik jer te žrtve sada dobijaju lice, dobijaju imena i još poneke podatke, postaju konkretne osobe, a ne samo neko iz onog konačnog zbira od 1.300.000 ubijenih...

Prazne limenke ciklona B, pesticida na bazi cijanida koji je korišćen za "konačno rešavanje jevrejskog pitanja"....

Možda najupečatljiviji eksponat ove sumorne izložbe je cela soba ispunjena ljudskom kosom...Kosu su skidali ženama pre slanja u gasne komore, a posle su tu istu kosu nakon dezinfekcije koristili za punjenje jorgana, izradu logoraških odela, podstavljanje vojničkih jakni i kaputa... Neverovatno je koliko su nacisti bili ekonomični. Čak je i pepeo koji je ostajao posle spaljivanja ubijenih logoraša bio iskorišćen za pounjavanje raznih jama i vrtača...

 

Jedini sačuvani krematorijum. Nalazi se u Aušvicu I, na svega 300 metara od kuće u kojoj su , sa gomilom posluge, u javećem luksuzu živeli upravnici logora sa svojim porodicama.

 peć u krematorijumu

Birkenau ili Aušvic II zapravo jeste mesto gde se najveći deo tih suludih zločina i odigravao. Nalazi se na 3 km od Aušvica I i do tamo stižemo relativno brzo, shuttle busom. Prvo što primetite jeste zloglasna kapija kroz koju su vozom, iz raznih delova Evrope, stizali budući logoraši. Motiv tih zlokobnih usta koja gutaju vozove, koja gutaju živote, ta kapija kroz koju su po poslednji put prošli 1.300.000 ljudi, koliko ih je u Aušvicu ubijeno, veoma je prepoznatljiv. Sećate ga se iz filma Šindelrova Lista, ali i iz mnogih drugih filmova, sa fotografija, iz dokumenata o ovom prokletom mestu.

Ulaz u logor smrti Birkenau. Vrata smrti kroz koja su vozom donošeni ljudi , na prvom mestu jevreji, iz čitave Evrope. Mesto gde je pobijeno oko 1.300.000 ljudi.

Od Aušvica II ostalo je malo toga da se vidi. Nacisti su se, neposredno pred oslobađanje Aušvica svojski potrudili da unište sve moguće materijalne dokaze o postojanju ovog mesta. Nisu uspeli u nameri da unište sve, ali nije ostalo puno - sem tragova od 4 ogromna krematorijuma i gasnih komora. Ostalo je tek nešto baraka i to je to. Dovoljno za rekonstrukciju ukoliko zaista otvorite oči jer u ovom mestu 

vazduh je zgusnut od  tolikih duša koje tuda lutaju.
 Birkenau je ogromna poljana,  koju preseca železnička pruga. Gledano od kapije  - desna strana je bila ženski, a leva strana muški radni logor. Negde na sredini  nalazi se raskrsnica na kojoj je odlučivano o životu i smrti u deliću sekundi. Ljudi koji su izlazili iz vozova tu su pregledani od strane nacističkih lekara i on bi ih odmah sortirao  - umiru odmah ili ostaju do daljnjeg. Oni koji su na licu mesta osuđeni na smrt odvođeni su u gasne komore. Pošto je kapacitet tih komora bio mali u odnosu na broj ljudi koji su dolazili, pojedinim danima cele porodice - tačnije- najčešće su to bile majke sa decom i starci - sedeli bi u šumici iza komora i čekale svoj red. Sedeli, posve zbunjeni, sedeli i čekali da ih ubiju. To je nezamislivo. Breze, topole i šta li se već leluja tamo  scenografije su za  najgrozniju noćnu moru.

Panromaski pogled na Birkenau. Kao što se da videti, od logora je ostalo tek nešto baraka, pruga i stražarska kućica sa koje je i nastala ova fotografija. Desni deo logora bio je namenjen muškarcima, levi ženama i deci. Na samom kraju se nazire zloglasna šumica...

Ponekad je gužva bila tolika da su decu rešavali po kratkom postupku - direktno ih bacajući u peći. Ono što vidiš, čuješ i ,pre svega, osetiš na ovom mestu - zauvek ti izmeni svest o ljudskom rodu.
Obilazak Birkenaua bez pratnje vodiča bio bi tek težak. Po ogromnoj livadi razbacano je par preostalih baraka, a tek neke od njih su otvorene za posetitelje. Te barake, nekadašnje konjušnice - primale su i po 700-800 ljudi odjednom. Na krevetima, ako se krevetima može nazvati hrpa dasaka sa nešto slame na njima spavalo je po 4-5 ljudi. Nije se znalo da li je gore spavati na spratu - odmah ispod krova koji je propuštao svu studen zimi i svu vrelinu leta - ili dole, ispod, neposredno uz zemlju, naročito kada se uzme u obzir da su logoraši patili od konstantne , posve nekontrolisanje dijareje.
Užas ovog mesta se ureže u um. Koliko god da se spremite na ono što ćete videti, nemoguće je spremiti se u potpunosti. Nemoguće je i meni sada prepričati sve što sam video i osetio tokom tih par sati pri tome, iako izuzetno empatičan - trudio sam se da se što manje poistovećujem sa ljudima  čiji su životi na tom mestu završili.
Neka počivaju u miru.
Ovaj post ne zahteva moj zaključak.

Jedini preostao vagon, od onih kojim su logoraši iz čitave Evrope dopremani u Aušvic. Zanimljiv detalj je kamenje koje se na slici vidi. Po jevrejskom običaju ono se donosi na grob ili mesto egzekucije što  potiče iz nekih pradavnih vremena kada su tela pokojnika iznošena iz naselja i ostavljana u pustinji. Kamenjem bi se pokrili humka ili leš da ga ne raznose divlje zveri.

Unutrašnjost jedne od baraka u kojima su bili smešteni logoraši, oni koji su bili radna snaga. na jednom krevetu je spavalo više ljudi,a u jednoj ovakvoj baraci, adaptiranoj konjušnici, znalo je biti i 700-800 ljudi.

Toaleti u logoru...Smatralo se privilegijom da se u ovoj prostoriji radi, da se održava higijena zahoda jer ta mesta su bila toplija od rudnika i poljana, a imao si i mogućnost da zahod češće koristiš. Inače, logoraši su imali pravo svakog dana da u zahod idu dva puta po 5 minuta. Imajući u vidu da su bolovali od neizlečive dijareje, tifusa i ko zna kakvih upala - jasno je koliko je ovo bilo nehumano i ponižavajuće (koliko li su ti pojmovi uopšte relativni nakon svih ovih saznanja!).

Ostaci jednog od 4 čuvena krematorijuma u Birkenau. Ovo je onaj kog su u jednoj pobuni uništili sami logoraši što je herojstvo koje je teško pojmiti. Ostale su uništili nacisti ne bi li sakrili što više fizičkih dokaza postojanja zloglasnog logora smrti.

Pogled iz stražarske kućice, iznad vrata smrti- ulaza u Birkenau. nalazim dosta simbolike u ovoj fotografiji - počev od krsta kog formiraju prečke na prozoru, preko račvanja pruge i iznenadnog gubitka perspektive u daljini, gde iznad zemljanog dela naglo počinje nebo...

Spomenik žrtvama logora Aušvic. U pozadini šumarak u kom su žrtve čekale svoj red...

Na spomeniku žrtvama logora u Aušvicu nalazi se spomen ploča na velikom broju jezika, uključujući i srpski.

"Sutra opet u zoru

doći će divovi oni,

i strašne surove vile

zdenuće u sena mnoga

mirisne glave mile.

Ležaće u jednom grobu

toliki milioni."