sve prave ljubavi su tužne (Muzej Nevinosti)

 

"Trenuci koje zovemo sada možda mogu, ponekad, da nam pruže sreću dovoljnu i za čitav jedan vek."

Moja prva asocijacija na Istanbul je Orhan Pamuk,  jer da nije bilo njegovih romana ne bih se zaljubio u ovaj grad i pre nego što sam ga video.
Sećam se tog toplog avgusta 2009. godine , plaže u Tivtu i knjige "Zovem se crveno" koju sam čitao tih dana. Već sam bio upoznat sa stilom turskog nobelovca, tog sam proleća pročitao  njegov roman "Sneg" pa sam kroz višeslojnu fabulu njegovog najpoznatijeg dela klizio lagano i oprezno, da mi, što bi čika Đole rekao, ne bi koja reč promakla. Što zbog sunca, što zbog neodoljivih slika koje su mi se u glavi stvarale dok sam čitao o slavnim minijaturistima i sokacima Istanbula 16-og veka, poželeo sam, vizuelizovao sam, zapravo - godinama pre nego sam naučio osnove vizuelizacije - posetu tom predivnom gradu.

Muzej Nevinosti

Nakon 3 godine sleteli smo na Ataturk aerodrom i potom shuttle busom stigli na Taksim. Video sam gradova i gradova, ali Istanbul je bio drugačiji od svih, bilo mi je jasno čim sam krenuo preko  čuvenog trga prema Istiklali ulici, a potom ulici Bogazkesen, gde nam je bio hotel.
Ono što tad nisam znao je da je čuveni Muzej Nevinosti na samo minut hoda od našeg hotela. Iako do tog časa nisam pročitao roman kog sam autor naziva svojim najnežnijim romanom do sada, iz poštovanja prema ovom velikom piscu - odlučio sam muzej posetiti tokom tih sedam dana boravka u njegovom gradu.
U međuvremenu, baš pre par nedelja završio sam sa čitanjem ovog obimnog (skoro 600 stranica) remek dela. Opčinjen kako gradom, na koji kad pomislim niz kičmu mi se sjuri hiljade varnica, tako i ovim sjajnim romanom, neobičnim eksperimentom u kom su sve granice fikcije i stvarnosti, dvodimenzionalnog teksta i trodimenzionalnog života vešto izbrisane  i ne može se ni naslutiti gde su se nalazile - za početak sa vama delim deo vesti sa portala "24 sata" od 24.04.2012.


"Dobitnik Nobelove nagrade za literaturu Orhan Pamuk konačno otvara svoj muzej koji je pripremao godinama i koji je inspirisan poslednjim njegovim romanom "Muzej nevinosti".

Istoimeni muzej koji se otvara krajem meseca biće smešten u starom delu Istanbula u kome se odvija radnja Orhanovog prvog romana o ljubavi između lepe Fusun i bogatog Kemala.

 Biće to istovremeno vizuelno kazivanje o životu grada na Bosforu u drugoj polovini 20. veka u kome će biti izložene razne kućne sitnice, odevni predmeti, bioskopske karte, plakati za filmove koji su se tada prikazivali, rukopis romana...
 U pripremi ovog projekta pomagala su mu trojica arhitekata.

 Lokalni mediji otkrivaju da će Pamukov "Muzej nevinosti" primiti prve posetioce 28. aprila 2012."

"NAJVEĆA GREŠKA U ŽIVOTU JE TRAŽITI VIŠE I TRUDITI SE DA SE BUDE SREĆAN."

Muzej Nevinosti jeste  ljubavni roman, ali definisati ga samo tako je isuviše jednodimenzionalno. Bilo bi to kao da za Istanbul kažemo da je samo grad.

Centralna priča je priča o nesrećnoj ljubavi između Kemala, pripadnika istanbulskog visokog društva i Fusun, njegove siromašne, dalje rođake.
Sa druge strane to jeste roman o ljubavi, o ljubavi između muškarca i žene, o ljubavi čoveka i njegovog rodnog grada, o ljubavi pisca i vremenu njegovog odrastanja...I sve to je opipljivo, do te mere da se sva ta osećanja ovaploćuju u konkretnim predmetima, u konkretnom muzeju. Zbog izgubljene granice između svetova više nije jasno da li je roman inspirisao muzej ili je roman inspirisan muzejom. A u pozadini svega toga definitivno jeste grad, magični Istanbul kom pisac posvećuje i memoare pod nazivom "Istanbul, grad i sećanja", a koje sam čitao ovog leta pripremajući se za konačnu posetu gradu o kom sam toliko čuo i čitao. Stoga, neka poglavlja Muzeja Nevinosti neodljivo podsećaju na memoare o gradu i sećanjima, a Kemalov odnos prema rodnom gradu, zemlji, vremenu i običajima - samo su , bez imalo zadrške, kopirana (o)sećanja samog Orhana Pamuka (koji se,usput rečeno, pojavljuje u romanu kao jedan od 150 likova Muzeja Nevinosti).
Pita se i on - može li se voleti ovaj grad? A odgovor zna i znamo ga i mi. Može. Čak pre nego mnogi drugi gradovi, čak više nego li i rodni grad, neretko.

Ovo je knjiga o muzejima. Kada Kemal odluči da će napraviti muzej od kuće u kojoj je Fusun živela, on počinje mahnito da obilazi muzeje širom sveta ne bi li dobio ideje i osetio duh drugih velikih kolekcionara. Posebnu pažnju posvećuje kolekcionarima svega i svačega po Istanbulu, često odbačenim od svojih porodica i ostatka društva, od kojih nabavlja mnoge stvari koje planira da izloži ne bi li oživeo duh jednog vremena, vremena nevinosti. Divan je osećaj prepoznavanja da sam i sam neke od tih muzeja posetio (Rubensova kuća u Antwerpenu ili  Uffizi - gde se čak i sam Kemal divi pre svega istoj slici koju sam i ja zavoleo tokom mojih čestih poseta ovoj galeriji - Karavađovom "Žrtvovanju Izaka")...
Ovo je roman i o filmu, toj opsesiji turskog naroda. Kemal naime, zajedno sa Feridunom, Fusuninim mužem za kog se udala ne bi li sačuvala svoju čast nakon što je nevinost dala Kemalu, osniva producentsku kuću Limun (nazvanu po kanarincu iz kuće u Čukurdžumi, gde se Fusunina porodica naselila i godinama krila od Kemala ne bi li jedni na druge zaboravili) da bi snimili film u kom će Fusun igrati glavnu ulogu... Oni mesecima odlaze na razno razne projekcije i zamišljaju svoj film, a posle tih projekcija piju u kafeu Pelir, omiljenom mestu okupljanja filmadžija Istanbula. One noći kad smo upoznali Zihnija, prijatelja Orhana Pamuka, na brodu sa Bujukade, on nas je odveo na piće u jedan bar nedaleko od Taksima  za koji nam je rekao da je nekada (a to nekada može biti baš sedamdesetih godina, kada se radnja romana većim delom i dešava) to bilo mesto na kom su se okupljali pripadnici istanbulskog show biznisa. I tako sam ja, čitajući roman - kad god bi bio pomenut bar Pelir zamišljao enterijer ovog lokala iako je mala verovanoća da je to bilo baš to mesto... Pamuk u romanu piše o poznatim glumcima tog doba, o filmovima  koji su snimali pod strogim patronatom države, o cenzuri i cenzorima, o vlažnim i mračnim bioskopskim salama Bejoglua, o filmskim plakatima...

Ipak, ovo je pre svega ljubavna priča između Kemala i Fusun. Nakon što je sreće posle ko zna koliko godina, privučen torbom u izlogu butika Šanzelize u kom je radila, Kemal se upušta u sexualnu vezu sa tek punoletnom daljom rođakom. On je veren sa Sibel, finom, bogatom devojkom iz visokog društva, školovanom u Parizu,  te je više razloga zašto je ova ljubav od samog starta osuđena na propast. Iako to ispočetka doživljava olako, dubina strasti koju oseća prema Fusun počinje polako da mu muti razum. Devojka koja mu je dala svoju nevinost ("Čitav moj život od sada zavisi od tvog.") slomljena srca, svesna da Kemal nikad neće ostaviti Sibel, nestaje, zajedno sa svojom porodicom , kao da je u zemlju propala. Godinama Kemal pokušava da je nađe, godinama mu se čini da je vidi po raznim ćoškovima rodnog grada ("Osim  sekunde ili dve prvog trenutka susreta, koje su mi pružale osećaj prave utehe, uvek sam jednim delom uma bio svestan da te fantazije nisu Fusun već različite montaže mog nesrećnog duha. Ali kad bih je iznenada video pred sobom, u meni bi se budilo tako slatko osećanje da sam stekao naviku da idem onamo gde je bilo mnogo ljudi i gde ću se sresti s njenom iluzijom. Ta mesta sam označio na karti Istanbula, kao i u svojoj glavi. Imao sam želju da odlazim na mesta gde će se još više pojavljivati senke za koje sam mislio da su Fusun. Grad je za mene posta svet znakova koji me podsećaju na nju."), ali bez ikakvog uspeha. I onda, kada je već raskinuo veridbu, prepustio poslovanje porodičnom firmom bratu i skoro posve potonuo - dobija poziv da Fusun i njenu porodicu poseti u njihovoj kući u samom centru Istanbula, na Čukurdžumi.

Čukurdžuma

 Tu otkriva da je Fusun udata za mladog režisera u pokušaju - Feriduna. Ipak narednih godina, Kemal se druži sa mladim parom i Fusuninim roditeljima jer sreću mu predstavlja činjenica da je samo u blizini voljenog bića, a ne i da ga poseduje. Godinama dolazi u kuću Keskinovih, skoro svako veče sedi sa njima i gleda televiziju, priča, večera i godinama odlazi kući noseći u džepovima neki predmet koji je Fusun dodirivala, stvarajući u napuštenom stanu, gde su nekada vodili ljubav, kolekciju predmeta koji ga podsećaju na nju.
Iako  su neki od postupaka glavnih junaka često nepojmljivi , vremenom počneš da se saosećaš sa njima. Kemalova inertnost, zbunjenost, strast, opsednutost - stanja su i osećanja u kojima, koliko god to zvučalo strašno, ponekad prepoznajem sebe. Da parafraziram Veliku Eriku - ja sam čovek sputan opsesijom (...sedim pored ovog telefona i čekam da zazvoni iako je on možda i pokvaren...). Ko se nije nikad osećao tako neka se slobodno prvi baci kamenom.
Možda sam subjektivan jer mi je sentiment gospodina Pamuka više nego blizak, ali ovo bi mogao biti jedan od najvećih ljubavnih romana novijeg doba. Tu imamo sve - ljubavnike, sputane svojom nemoći, društvenim normama i prevelikim razlikama na svim nivoima (dobra polazna tačka - kao i u Ani Karenjini ili Romeu i Juliji). Imamo i veliki, egoztični, prelepi grad kao scenografiju (Atlanta u Prohujalo s Vihorom, Kazablanka u istoimenom filmu). Tu je i tako očekivani nesrećan kraj (kao i u svim prethodnim primerima, ali i mnogim drugim koji su me fascinirali - od Sjaja u Travi, prekod Doktora Živaga pa do Ljubavne Priče). I jedini razlog zbog kog to ovaj roman nije leži u činjenici da se više oseti (skoro opipati može) ljubav pisca prema rodnom gradu, nego Kemala prema Fusun (itekako su transparentni njegovi osećaji povređenosti, bola, opsednutosti, ali koliko je to blizu ljubavi?). Stoga bi ovo trebali čitati pre svega ljudi koji vole Istanbul ili planiraju da ga zavole. Tada, kao meni, roman teče kao, ah opet citat, spletkarenje sa sopstvenom dušom.
Tragičan kraj je nekako očekivan od prve rečenice: "Bio je to najsrećniji trenutak mog života, mada toga nisam bio svestan."
Pošto vremenom počneš da razumeš i saosećaš sa junacima romana  - Fusunina smrt, pogibija u saobraćajnoj nesreći na putu za Evropu, na putu za zapad  - koliko simbolike li ima u tome!!!, tim pre što nisu stigli ni Tursku da napuste kada se to desilo - u trenutku kada su oboje, napokon, dobili šansu da budu srećni zajedno - dođe istovremeno i kao hladan tuš , razočarenje u životne tokove i nepredvidivost sudbine, ali i kao olakšanje čitaocu jer turobni, bolom nabijen roman konačno dobija rasplet od kog strepiš.

 "DETE, SVET JE PUN LJUDI SA DUHOM ZVERI. - REKLA MI JE MAJKA - NI NA ŠTA SE NEĆEŠ OBAZIRATI."

 

 

Ja sam Muzej Nevinosti posetio pre nego što sam pročitao knjigu. To možda i nije najbolje rešenje. Sa druge strane, pošto sam, kao što već spomenuh, čim izađem iz hotela mogao da vidim ugao ulice u kojoj je muzej, odmah posle čuvenog hamama, kada sam posle čitao knjigu znao sam , živeo sam svaku rečenicu u kojoj se spominje Čukurdžuma, Tophane, Bejoglu, Uskudar... Bilo je neverovatno iskustvo čitati o stazama kojima se Kemal kreće ne bi li izbegao, a par meseci kasnije ne bi li sreo i pronašao Fusun, a poznavati te staze lično. Stoga, najbolje bi bilo prvo posetiti Istanbul, procunjati njegovim ulicama, popiti ceđeni nar na Galata mostu ("Na mostu Galata otvorili smo prozore automobila i radosno udahnuli miris Istanbula, smešu mirisa algi, mora, golubijeg izmeta, dima od uglja, izduvnih gasova automobila i cveta lipe.") ili čaj na trgu Taksim, pojesti baklavu negde na Bejoglu, sići peške do Tophane, prošetati uzbrdicama i nizbrdicama Čukurdžume, a potom pročitati roman i tek tad, u nekoj narednoj poseti Istanbulu  - otići do Muzeja Nevinosti. Tada pun smisao dobijaju eksponati poput izgubljenih naušnica, porcelanskih figurica pasa ili boca melten sode.
 

Koji je bio moj prvi utisak po izlasku iz Muzeja Nevinosti? Prvo osećanje? Seta, jedna gusta i teška seta, opipljiva i lepljiva - kao i atmosfera romana, uvideću kasnije (sličan doživljaj imao sam samo čitajući jedan od, po meni, najlepsih romana poslednje dekade prošlog veka - Bog Malih Stvari). Ponovo se potvrdilo da jako dobro razumem senzibilitet gospodina Orhana Pamuka, da ono o čemu on piše i ono što on stvara ja upijam lako, doživljavam reakcije slične njegovim, da to što on stvara - ja osećam.
Svaki sprat odiše tugom. Cipelice koje je Fusun nosila kad je bila devojčica, žuta torba iz izloga, dečiji bicikl, soba u kojoj je Kemal proveo poslednje godine, okružen svim onim što ga ja sećalo na njegovu ljubav i, naravno, opušci...

Ima nešto posebno u vezi opušaka. I ja sam, kada sam bio srednjoškolac, skupio par opušaka koji su me trebali podsetiti na nešto/nekoga. Jedan da me podseti na cigaretu koju smo Bilja, Milica i ja popušili na času biologije (u redu, to nije bilo lepo, nije bilo čak ni hrabro - samo ludo; kad se setim profesorice Dare od koje je strepela cela škola, taj opušak nije simbol toliko ni bunta koliko tinejdžerske gluposti). Sačuvao sam i opušak uz čep vinske flaše da me seti na jednu pijanu noć jednog leta u Srbobranu. I da me seti na neke moje treba-mi-litijum momente. Svi imamo nesrećne ljubavi. I ponekad je jedan opušak najbolja asocijacija na njih.
Tako je i Kemal sačuvao neverovatnih 4213 opušaka koji su izloženi kao poslednja instalacija, celom širinom jednog zida. Hej, 4213 opušaka... Ispod svakog rukopisom piše kad i gde ih je Fusun ugasila, šta su radili te večeri i o čemu se pričalo.... Da sam samo to video, taj zid prepun opušaka sa tragom karmina - bilo bi mi dosta da shvatim silinu osećanja koje je taj čovek gajio prema jednoj ženi. Opsesija i strast neretko su bili jedino što osećam.
Ta ludačka potreba da na jedno mesto skupi sve što je njegova ljubav ikad dotakla - zvuči zastrašujuće - nije mi kao ideja toliko strana. Ja sam od tih ljudi hrčaka koji sve skupljaju i sve negde odlažu. Imam stotine ulaznica na razne koncerte, festivale, pozorišne predstave ili muzeje širom Evrope... Posedujem predebelu, ogromnu fasciklu u koju sam godinama skupljao svaki novinski članak o Madonni na koji bih naleteo. Skupljam knjige, filmove, muziku, plakate, lepe šolje, magnetiće za frižider, razne časopise, strana izdanja Playboya - a imam i svaki broj srpskog izdanja, gramofonske ploče, slike na kojima se nalazi bilo kakav motiv sa Marilyn Monroe, razglednice i čestitke koje sam dobijao poslednjih petnaestak godina, jastuke i lampe. I sve to taložim po nekim ćoškovima, po nekim policama, sve to zavlačim i odvlačim baš kao što je i Kemal u stan na Merhametu odvlačio sve što ga je sećalo na Fusun. Ta strast , to je ljubav, pa makar bila i pomerena.
 Ono što mi je i dalje nejasno je - da li je moguće da tako životna, tako opipljiva priča nije stvarna? Ja ću verovati da jeste, da se sve to desilo i da gomila predmeta izloženih u 83 vitrine , koliko je i poglavlja knjige, definitivno jesu pripadali jednoj Fusun i jednom Kemalu. Odbijam, ne prihvatam nikako pomisao da se ova priča nije desila.


 
Muzej se prostire na 4 sprata i sadrži 83 vitrine sa eksponatima, svaku za jedno poglavlje knjige. U suterenu se nalaze muzejska prodavnica i zid - instalacija sa opušcima, skrivena iza stepeništa i na koju te, relativno neljubazni, čuvari upućuju, ali tek kao poslednji eksponat, kada obiđete ostale spratove... Uskim škriputavim stepeništom čovek se penje na prvi sprat i u prvoj vitrini izložena je minđuša, prva stvar koju je Kemal zadržao kao uspomenu na Fusun, kao nešto što će držati u ruci i ljubiti kada Fusun ode. Pored vitrine, na zidu je ispisana prva rečenica romana, topla i impresivna, snažna kao i ona čuvena o svim srećnim i nesrećnim porodicama ili ona o farmi u Africi , u podnozju brda Ngong. Bio je to najsrećniji trenutak mog života, mada toga nisam bio svestan.
Stražari upozoravaju da unutar muzeja nije dozvoljen smeh i glasna priča. Neobično, naročito kada se uzme u obzir da se roman završava upravo suprotnim htenjima gospodina Kemala - da se čuvari u njegovom muzeju nikad ne mešaju sa gostima koji zvaću žvake ili se ljube, jer Muzej Nevinosti treba da ostane mesto za sve zaljubljene... Kemal nastavlja :"Pazite, ne zaboravite da je logika mog muzeja da iz svake tačke izložbenog prostora može da se vidi cela kolekcija, druge vitrine, sve stvari (...) pošto se sa svakog mesta u istom trenutku mogu videti sve stvari, dakle cela moja priča, posetilac muzeja će zaboraviti osećaj vremena. To je u životu najveća uteha. U dobro zasnovanim poetskim muzejima, napravljenim pobudama iz srca, tešimo se ne zato što se srećemo sa stvarima koje smo voleli nego zato što se vreme gubi.".
Idući od vitrine do vitrine nailazimo na gomilu uspomena na Fusun, ali i na mladost pisca/autora muzeja, mladost koja pripada nekom drugom vremenu - vremenu nevinosti - personalne i nevinosti celokupnog društva, još uvek tako dalekog od uticaja zapada.
Da sam čitao knjigu pre posete muzeju shvatio bih suštinu izlaganja većine predmeta, ali i ovako sam mogao da osetim s koliko je ljubavi i pažnje formirana cela ta kolekcija.
Iako je Kemal plod piščeve maste (a, ponavljam, izuzetno mi je teško da to prihvatim, toliko sam uveren u to da se ova priča mogla i morala desiti), sve vreme posete muzeju bio sam tužan - tada i ne znajući kako se ljubavna priča završila. Posle, u nekom od poslednjih poglavlja knjige Kemal počinje da pravi svoj muzej i iznosi toliko toplu, toliko ljudsku ideju da od svih stvari koje je skupio, koje je Fusun dotakla, koje ga sećaju na njih - napravi muzej u kući u kojoj je živela, a da u samom potkrovlju  - danas otvorenom posetiocu muzeja - bude njegov krevet, da on živi i spava okružen sa svim tim stvarima koje voli.

poništena ulaznica u knjizi drage Ivane J.

U potkrovlju se nalazi i originalni rukopis romana, postavljen po vitrinama zajedno sa zabeleškama i crtežima Orhana Pamuka. A primerci romana, prevodi na razne jezike uključujući i srpski  se nalaze svuda po muzeju i dostupni su za čitanje. Još jedan kuriozitet, na 578-oj stranici romana nalazi se odštampana, na svim jezicima i u svim izdanjima, ulaznica u muzej. Prilikom ulaska čuvar će vam lupiti pečat na mestu ulaznice, stilizovanu naušnicu iz prve glave romana, i time ćete moći besplatno, eto - jednom, ući u muzej. To nije loše znati ukoliko nameravate posetiti Muzej Nevinosti jer je cena ulaznice nekih 12-13 eura (ili besplatan, ako - kao ja - uvek putujete sa novinarskom akreditacijom ;)
 Uprkos mučnim osećajima koji prate čitanje ovog romana kao i posetu muzeju, jedna od najčešće spominjanih reči u knjizi možda je reč "sreća". I kaže Kemal : "Osećanje sreće je najvažnije pitanje u životu. Neko je srećan, neki ne mogu da budu srećni. Naravno, većina je negde između.Tih dana bio sam veoma srećan,ali nisam hteo to da spoznam. Sada, posle mnogo godina, mislim da je odsustvo znanja o njoj najbolji način da se sreća očuva.".
Poznato?
Sve što želim i vama i sebi je da budemo srećni, da tu malu stvar, kako je definiše Ivo Andrić, nikada ne omašimo i da sve naše ljubavi - prema kome god ili prema čemu god bile usmerene uvek budu uzvraćene. Sve ostalo će tada doći samo od sebe.
 Poslednja rečenica knjige glasi:
"Ono što bih rekao o svom životu - bio sam srećan". 

Moj boravak u Italiji, 3. deo - Mart (ples)

 
Stanovao sam nedaleko od Statuto stanice, u ulici čije ime ne pamtim.
Svakog jutra bih napustio stan u pola osam, skrenuo bih iza ćoška i produžio prema prvom podvožnjaku, prolazeći pored pekare u kojoj bih ponekad, obično danima kad nisam radio, kupio neko božanstveno pecivo sa suvim grožđem i ruzmarinom, a čiji ukus i sada mogu da prizovem iz sećanja (još neke slike za ovaj album: ljubazna prodavačica koja bi mi uvek u kesu ubacila i neki slani kolačić, siromašni crnac koji prodaje papirne maramice i upaljače  ispred pekare, a posebno hladnim jutrima stajao bi unutra, odmah pored vrata; kako su tužne oči imali ti siromašni i obespravljeni ljudi).
Svako jutro sam, približavajći se nadvožnjaku, posmatrao srebrni voz koji je baš tada prolazio. Ne znam iz kog razloga sam smatrao da je to voz koji, kao i onaj kojim sam dosao u Firencu, vozi od Rima prema Trstu. I svakog jutra bih zamišljao kako ću jednog dana i ja sesti u taj voz i krenuti ka severu Italije, a odande dalje - prema kući.

"...bio je moj orijentir..."

Nastavio bih brzo prema narednom podvožnjaku gde me čekao znak  za obavezno skretanje u levo, a bela strelica probadala je veliko crveno srce. Taj znak bio je i moj putokaz, bio je  smernica kuda dalje ići, bio je moj orijentir.
Onda bih požurio kroz park (isti onaj park gde smo prošlog proleća  videli vuka, doduše na povodcu) pa pored osnovne škole i pravo preko mostića nad nekim malim kanalom (bacio bih pogled dole i tražio divlje patke), a onda pored grčkog restorana i velike cvećare (Orhideje!!) pa preko raskrsnice, glavnim drumom prema Santa Maria Novelli i onda opet levo kod česme sa anđeoskim glavama, pa preko San Lorenca gde su tezge već postavljane i šareni ljudi se dovikuju, puštaju muziku i kače suvenire...Potom brzo Duoma gde bih se svaki, ali svaki put setio uzdaha koji mi se oteo kada sam ga prvi put video. Onda produžim preko Piazza della Repubblica i još malo i na mercatu sam. 
Svakog božjeg dana išao sam tom istom stazom odbrojavajući koliko mi je ostalo do povratka, vizuelizujući trenutak kada ću zagrliti one koje volim, zahvaljujući se na svemu što sam od života dobio...
A onda bih u trenutku potonuo u blato pijace.

Ne sećam se lica skoro ni jedne mušterije (sem dražesne Senrine, penzionerke iz Malezije koja je par dana svog boravka u Firenci dolazila svakog jutra do mene da kupi po jednu torbu).

Senrina i ja

Ljudi su dolazili i odlazili, zadržavajući se svega par minuta. U tih par minuta trebao bih da ih zavedem i da im prodam torbu, istu onakvu kakvu mogu da kupe gde god da se okrenu. Morao sam da ih nateram, kako znam i umem , da je kupe baš od mene, jer ukoliko bi je dotakli, ukoliko bi samo na tren zastali,a potom produžili dalje ja bih dobio packe od Nikole ("Ja sam četrdeset godina na ovoj pijaci i ne ovde ne postoje dobri i loši dani. Postoje dani kada vi hoćete ili nećete nešto da prodate!"). Nikada nisam radio tako nešto, nikada nisam bio trgovac. Nisam uspevao ni samog sebe da prodam na pravi način. Uvek bih se posipao pepelom, uvek bih samog sebe predstavljao lošijim nego što zaista i jesam. Elementarni nedostatak samopouzdanja me doveo pre par godina na ivicu ambisa odakle me na ovu stranu vratila jedna Ida (HVALA).
Ispostavilo se da imam talenta za prodaju. Već nakon par dana počeo sam da prodajem skoro podjednako dobro kao i ostali, a pri tome nisam govorio italijanski. Moje mušterije su uglavnom bili Amerikanci  jer sam govorio engleski bolje od ostatka ekipe, a pored toga oni su mi se najviše dopadali. Bili su neposredni, ljubazni, nasmejani i prijatni. Svi od reda. Čak i kada bi odbili da kupe torbu, uradili bi to tako suptilno da bi vam ostao osmeh na licu. Često bi počinjali neki prijatan small talk sa mnom. Hvalili su lepote Firence i Italije, pitali bi me odakle sam i interesovali se da li mi nedostaje porodica. Jedna gospođa je bila toliko draga, toliko saosećajna da su mi u oči grunule suze. Simpatična tamnoputa gospođa sa dva dečaka mi je rekla  da ona ima prijatelja Nebojšu koji je poreklom iz Srbije. Jednom prilikom je 6 debeljuškastih crnkinja kupilo šest torbi kod mene u roku od 5 minuta. Lijana i Nikola su ostali bez teksta.
Takođe, radio sam i sa Rusima jer je Nikola bio ubeđen da ih razumem pošto su nam jezici tako slični. Oni su bili sušta suprotnost Amerikancima- bahati, vulgarni i nekulturni. Sa druge strane, neretko bi se obradovali kada bi čuli odakle sam. Kazali bi mi tada da su Srbi i Rusi braća, da vole našu kuhinju ("Mmmmm, pljeskavice..."), da vole da idu u Crnu Goru, a jedna korpulentnija dama mi je rekla da obožava Srbiju i da je služila vojsku na Kosovu!
Sa Japancima sam se trudio da ne radim jer su oni padali na majmunske face i kerefeke kojima je Ašraf bio sklon. Ja jednostavno nisam umeo da se tako kreveljim, a njih uglavnom ništa nisam kapirao. Samo su se smejuljili, blago kimali glavom i izgledali kao da su sa druge planete.
Užasno je pričati o jednom narodu na osnovu nešto pojedinaca koje sretneš u životu, ali činjenica je da sam u Italiji , umesto da se rešim i tih nešto predrasuda koje imam, samo dobio nove...

karusel na Piazza della Repubblica

Stan sam delio sa Marianom, Rumunom koji je već 15 godina živeo u Firenci. Nije znao ni reč engleskog, a ja nisam govorio italijanski. Prvih par dana zajedničkog života nismo skoro ništa pričali, ali nakon par meseci smo već uspevali da komuniciramo.
Bio je to lep, velik, dvosoban stan, moderno opremljen, skoro pa luksuzan. Jedina mana mu je bila što je bio izuzetno hladan. Na podu su bile pločice, a plafoni su bili visoki pa me osećaj hladnoće- koji me je pratio od trenutka kad sam napustio Srbiju - nikad nije napuštao, čak ni noću kad bih se uvukao u krevet i pokrio preko glave, kao kad sam bio mali i pokušavao se sakriti od sveta. Iako sam u svojoj torbi poneo ćebe, Marian mi je dao još jedno i ono me je spasilo. Uopšte, bio je izuzetno dobar momak. Donosio mi je povremeno nešto od klope, davao mi raznorazne stvari koje sam zaboravio ili nisam imao (ćebe, dodatne jastuke, slušalice i mikrofon da bih mogao nesmetano skajpati...), a nedostatak mogućnosti da komuniciram je u suštini bio i dobar jer sam mogao, kada uveče dođem slomljen sa posla - da se nesmetano povučem u svoju sobu jer s njim  svakako nisam mogao da pričam
Ta dva i po sata pre spavanja uglavnom sam provodio na skajpu. Pričao sam sa svima do kojih mi je bilo stalo i do kojih sam mogao na taj način dopreti. Takođe, dosta vremena bih proveo odgovarajući na e-mailove kojih je u početku bilo dosta, koji su stizali svakog dana...Kako je vreme odmicalo, ljudi su počeli sve ređe da mi pišu, a i mene je mrzelo da svima pišem iste stvari. Da sam ostao 3 godine, a ne 3 meseca u Italiji - teško da bih imao kome da se javim kad se vratim.
To je neobično....Ljudi su mi nedostajali. Zamišljao sam naša druženja, zamišljao sam žurke i zagrljaje jer mi je uvek bilo hladno i falila  mi je toplota drugog bića, zamišljao sam kuda ćemo ići i kako ćemo piti vino i kako ću im prepričavati sve ovo o čemu pišem...Ali bio sam toliko umoran i toliko smrznut da sam sve ostavljao za neki drugi put, za neko drugo veče...Pored toga, iznenađujuće koliko su i prijatelji do kojih mi je i dan danas izuzetno stalo proredili svoja jvaljanja. Valjda je ono što je daleko od očiju definitivno daleko i od srca. Bilo je i onih koji su ,koliko god to neverovatno zvučalo, iz raznoraznih razloga pokušavali da me povrede. A samo jednom sam zbog toga pustio suzu, one večeri kada je jedan od njih napisao -"Ej, pali. Pošto je Luj Viton torba? Mislim, ti prodaješ torbe tamo, zar ne?".  Namera je bila jasna,da me ponizi i povredi. Poruka je uspela samo da me povredi, ali neka to služi njemu na čast.

Tih večeri na skajpu sam se neretko osećao užasno. Znao sam da plačem, da se derem, da budem zajedljiv, da budem nesrećan, da planiram povratak, da budem razdragan. Rastužilo bi me kad bih video Stašu; kada bi mi rekla da joj nedostajem morao bih prekinuti vezu (slika koja upravo dolazi: svako veče samo joj morao pokazivati rolere koje sam joj kupio). Umeo sam da zaplačem zbog Lole, naročito kada bih video kako reaguje na moj glas, kako cvili i me traži po sobi dok do nje dopire moj glas sa zvučnika. Ponekad bih nešto pogrešno razumeo ili prosto odreagovao neprikladno na nešto što čujem ili vidim ...Ovo najbolje mogu da razumeju oni koji su ikada koristili skajp da dopru do nekog koga vole...Ponekad je to teško i dok drugu osobu držiš za ruku, a skoro je nemoguće kada to izgovaraš ekranu svog lap topa....

Nagoveštaj proleća pretvorio je  Firencu u najlepši grad na svetu.
Koliko god sam se osećao nesrećnim i usamljenim, taj grad sam obožavao. Dani su postali duži i topliji i počeo sam da pauze provodim ležeći ili sedeći po trgovima, negde na suncu Toskane koje me je milovalo i grejalo i činilo da se počnem osećati manje usamljenim i manje nesrećnim.
Ponekad bih sedeo na Piazza della Repubblica, nedaleko od lepog malog karusela i gledao klince kako se vozaju i uživaju. Ponekad sam celu pauzu znao da provedem na Piazza della Signoria i uživam u muzici uličnih svirača. Ili bih, jednostavno, špijunirao turiste iz celog sveta, gledao njihove reakcije na Palazzo vecchio, gledao kako se nameštaju za slikanje, slušao o čemu pričaju. Ili bih otišao do reke Arno i sedeo negde, na nekom od mostova ili neposredno pored vode, i gledao u reku.

Vanja i ja pored reke Arno

 Ponekad bih, naročito kišnim danima, otišao u jednu divnu knjižaru, koju sam nažalost otkrio tek kad je otoplilo, i prelistavao enciklopedije o umetnosti, putopisne knjige, knjige fotografija, biografije...
Uveče ,kad bih završio sa poslom, lagano bih se vukao kući prolazeći pored gomile restorana, vukući se nekim uličicama kojima inače ne prolazim, ne bih li upoznao bolje grad. Počesto bih zalutao... Onda bih se vraćao nazad pa pokušavao opet da nađem put do stana. Iako bih tako izgubio bar sat vremena od odmora - uživao sam u tim skitnjama. Pronalazio sam neke nove parkove, neke nove balkone, neke druge kapije. A najlepše sam se osećao kada bih od Nemanje pozajmio bicikl i vozikao se gradom. Znao sam da će svemu tome doći kraj i trudio sam se da što više lepote tog grada sačuvam u sećanju.

Turista je svakim danom bilo sve više i uživao sam u toj gužvi, u osećaju anonimnosti, u posmatranju najneobičnijih ljudi koje bi mogli da zamislite. Na svakom ćošku neki ulični svirač bio zabavljao grupe ljudi koje bi aplaudirale i ubacivale novčiće u njihove šešire. Svako veče dvoje umetnika bi na asfaltu kredama slikalo replike najčuvenijih svetskih remek dela (a ujutro bi ta remek dela ulične umetnosti nestala oprana šmrkovima). Senegalci su razvlačili velike plahte i ređali po njima torbe, a onda bežali glavom bez obzira kad bi se odnekud pojavili karabinjeri. Hara krišne su igrale i pevale svako veče ulicom koja  se pruža pored mercata. Španski turisti su pili i vikali i pevali ispred Duoma. Novi i novi plakati su pozivali na raznorazne izložbe. Na sve strane su razni ljudi nešto nudili -postere sa Botičelijevom Venerom ili Raffaellovim zamišljenim anđelčićima, kišobrane i kabanice kao u romanu Vedrane Rudan, satove i parfeme; konobari su mahali menijima i pozivali u pasticerije i picerije, vazduh je mirisao na travu i dim cigarete, odsvakud je dopiralo Ciao bella!!!, bežao sam čas levo, a čas desno da izbegnem mopede i bicikle, izlozi su vrištali.

svako veče dvoje umetnika bi na asfaltu kredama slikalo replike najčuvenijih svetskih remek dela

"Svaki hotel ima mesto gde se završava tepih, nepropustljivu granicu između klijentele i socijale. Granicu koja deli uređenu iluziju od robova koji iluziju grade."
Tako je i sa gradovima. Živeći na samoj toj ivici puna dva meseca, doneo sam odluku da se vratim u Srbiju i ne pokušavam ostati ilegalno, jer, obespravljen kakav sam bio i tokom legalnog boravka, nisam mogao ni da zamislim šta bi mi se desilo da sam u potpunosti zavisio od ostalih...

 -nastaviće se-

replika Davida ispred Palazzo Vecchio

Istanbul na tanjiru (šta jesti u Istanbulu i gde to naći)

Rekao sam Z, mesecima pre nego li ćemo krenuti u Istanbul, da ću sve pare koje ponesem potrošiti na klopu. I zamalo da je tako i bilo. Nas troje smo za tih 7 dana pojeli kvadrat stana na Novoj Detelinari iliti par kvadrata u, na primer, Senti. Ili praznu, useljivu kuću u Nadalju. Lakše mi je to da izrazim u kvadratima nego u kalorijama jer ni dr Dragana Balać ne bi umela, čast iskustvu i dobroj volji, da prebroji iste.
Znao sam ponešto o turskoj hrani, ali nisam ni slutio kako će mi prijati. Upozorili su me na aromu loja u svakom jelu (a, ruku na srce, samo ga jednom osetih ), na pikantno, na masno, na prljavo... Da ne govorim o činjenici da ne jedem jagnjetinu... Ipak, čitajući raznorazne putopise i slušajući iskustva onih koji su bili u Turskoj bio sam gotovo siguran da ću uživati. Istanbul je prevazišao moja očekivanja u svakom pogledu.
Jedan sam od onih ljudi koji prezire postavljanje slika hrane po društvenim mrežama. Imam frendova na fejsu koji postave svaku kajganu i svaku palačinku koju su ispekli. Onda svi lajkuju i šalju besomučno mmmmm kao da su videli ambroziju samu, a ne ulupana jaja na napuklom tanjiru. Sa druge strane cenim kada neko postavi sliku neke egzotične klope, nečega što , ne pod obavezno, košta malo više od 50 dinara po porciji, nečega maštovitog ili nečega što nam nije na raspolaganju svaki dan. Stoga, poješću beeeep, ali podeliću sa vama ovu gurmansku avanturu koju smo imali :)
Najveći deo dana smo boravili na ulici, po parkovima, šetalistima i trgovima pa smo, shodno tome, najčešće na ulici jeli. A u Istanbulu  je to jedenje na ulici umetnost... U ponudi je sve - od školjki iz Izmira (moj nikad prevaziđeni strah od trovanja hranom jedini je razlog što ih nisam probao) , đevreka, razno raznih donera i kebaba, preko krofnica, sendviča, pečenih kukuruza pa sve do kumpira...

Ceđeni nar, dovoljno opor da ti se stisnu usta, a dovoljno prijatan da ga poželiš piti ponovo i ponovo. Cena mu se kreće od 5 lira na Sultanahmetu do 1 lire ispred Sulejamnije. Doduše, mali prodavac je svoj nar po liru potrošio vrlo brzo pa smo u povratku na njegovoj poziciji zatekli konkurenciju koja ga je prodavala za 3 lire!

Pečeno kestenje, oljušteno pri tome. Na taj trend bi se mogli ugledati i naši kestenjari :)

Kestenje im je malo krupnije nego ono na koje smo navikli, a ukus je isti.

N(ekt)ar; pored nara cede se i pomorandže, a moja preporuka je da ih probate dok prelazite Galata most  - što zbog cene , što zbog autentičnosti ambijenta. Na pojedinim mestima sam video da služe i sokove od svežih jabuka i šargarepa, ali nar - oduvek egzotičan i mio mi, bio je moj izbor.

Iako nisam ljubitelj jagnjetine, štaviše- ne jedem je uopšte, ovaj kebab sa jagnjećim mesom slistio sam sa zadovoljstvom.

Grilovana piletina sa raznim povrćem i pomfritom, dobra zamena za klasičan rostilj na koji smo navikli.

Kukuruz - pečeni i kuvani...Mi smo ga preskočili jer dolazimo iz Vojvodine pa ga nismo toliko ni željni, a bilo je mnogo egzotičnijih slastica koje su se mogle pojesti s nogu

Uživam u bureku za niskim stočićem, na samoj ulici. Na ulici se, u Istanbulu, najveći deo života i odigrava - tu se jede, puši, pije čaj, ogovara i igra neka društvena igra za koju nisam shvatio pravila niti sam saznao kako se zove

Ovo ne znam ni sam šta je; po formi je neki ulični sendvič, ali se ne sećam ni s čim je, ni gde smo to jeli , ni koliko smo platili :)

Turske pljeskavice - malene  i ukusne, naravno, upakovane u četvrt hleba i obilje salate. Predah negde na Sultanahmetu

Turšija za pojesti s nogu, u crvenom sokiću koji je po ukusu najsličniji rasolu... Odlično nam je seo uz sendvič sa prženom ribom

Zapitah se gde završe sve te ribice koje pecaroši sa Galata mosta po ceo dan love...Ne baš daleko, na roštilju, na brodu-restoranu uktovljenom odmah pored mosta...Ispred je ogromna gužva jer ovo je, evidentno, jako popularan fast food u Istanbulu. Sendviče ti dodaje konobar, a kažu da su ti ga nekada bacali direktno sa broda- pa ko uhvati, uhvatio je :) Verujem da su i plaćanje obavljali tako.

Sendvič sa pečenom ribom podrazumeva parče lepo posoljene pržene ribe u četvrtini hleba, sa dosta luka i salate...Mi uzesmo i jednu turšiju, da nam bolje radi želudac. Inače, ove sendviče možete da kupite duž čitavog mosta po restoranima, ali i na improvizovanim pokretnim roštiljnicama načičkanim na samom mostu. Vlažne maramice neophodan su asesoar u Istanbulu, naročito na mestima gde je veća gužva jer osoblje baš ne vodi računa o čistoći stolova.

Kumpir... Zahvaljujući dragoj Ivani po kumpir smo došli u opštinu Ortakoj, ispod samog Bosforskog mosta. Tu se nalazi jedan sokačić u kom su jedna pored druge desetak fast food (odnosno kupmir) trafikica iz čijih izloga te dozivaju i pozivaju ne bi li probao baš njihov kumpir...

A kumpir je u stvari polovina jednog veeeelikog krompira, pečenog u ljusci ( u Vojvodini poznat i kao "krompir u čakšire" ) koji vam na licu mesta izdube i potom ga nafilaju prilozima po izboru - sirom, maslacom, maslinama, raznim premazima, sosovima, salatama....

Našlo se u našem kumpiru i kukuruza, sitno seckanih viršli, ćilija... Za 10 lira - bio je to jedan od najkompletnijih obroka koje smo pojeli tih dana...

Dakako, na ulici se nije mogla probati baš svaka stvar koja nam se prijela tih dana pa smo, srećom,  otkrili i neke povoljne restorane. E tek se tu nije štedelo...
Ako bih mogao da vas posavetujem onda bi to bilo da jedete u ulicama koje se na sve strane protežu iz Istiklali ulice jer su cene dosta povoljnije, a hrana je podjednako ukusna. Ne sećam se imena našeg omiljenog restorana, ali tamo bi cena dva variva i salate  bila oko 7-8 lira. Za jedan euro se dobije 2,3 lire pa računajte. Menjačnica ima na svakom ćošku, ali ih većina ne radi nedeljom  - sem u delovima grada gde je najveća frekvencija turista (Sultanahmet i Istiklali ulica). Na mnogim mestima je moguće kupovinu izvršiti i koristeći eure, ali tu se već dogovarate za kurs. A kad smo kod kursa - bili smo upozoreni, a i vođeni zdravom logikom, da na aerodromu promenimo minimalnu količinu eura zbog eventualnog nepovoljnijeg kursa. Ispostaviće se da je kurs na aerodromu neretko bio bolji od kursa koji bi nam ponudili u nekim menjačnicama...Čisto da se zna...

Naša prosečna večera sastojala bi se , uglavnom, od dva variva i neke salate  :) Ovde jedem juneći gulaš, neku čorbicu sa pečurkama i salatu od raznog povrća. Jedan ovakav obrok je koštao oko 8 lira

Većinu stvari nismo umeli da prepoznamo, ali smo u skoro svakoj uživali

Hrana je uglavnom zasnovana na povrću, a luk, patlidžan, paradajz i paprike dominiraju

Izbegavajte restorane za turiste. Ovde smo za 40 lira dobili količinski duplo manje hrane nego u nekoj od lokalnih menzi koje su pune od jutra do sutra. Ipak, nismo mogli odoleti ovom roštilju sa naredne slike (ovde se ne vidi jer je upakovan u tim palačinkama na stolu), posluženom tradicionalno sa gomilom raznih salata

A kad raspakovasmo palačinke ( jufkice ili kako već) pronašli smo ražnjiće od piletine i jagnjetine kao i čevapčiće od mlevenog jagnjećeg mesa. Iako deluje obilno  - posle smo otišli da večeru popravimo nečim s nogu.

Piletina u zelju, a kao prilog krompir salata sa kukuruzom i paprikom

Restorančići nalik našem Foodyu nalaze se na svakih sto metara. Hrana je jeftina, ukusna, divno izgleda. Jedini problem je odlučiti se šta da jedeš jer sve izgleda neodoljivo. Poslužitelji retko govore engleski pa je teško otkriti šta tačno poručuješ,ali pogrešiti je skoro pa nemoguće

Ovo je svakog, ali svakog dana bio doručak u našem hotelu :) Jedno kuvano jaje, malo salate, par maslina, pekmez i maslac. I , dakako, čaj :) Pošto smo jeli po 6 puta na dan, ovo je bilo dovoljno da nas drži do prvog prodavca nekih uličnih špecija

Pita sa sirom. Sto jezika govori.

Zaboravih kako se ovo zove...U pitanju su paprike iz turšije punjene pirinčem. Može da se jede kao prilog, može i kao salata. Neodoljivo.

Piletina u krompiru i siru

Grilovana piletina sa povrćem

Jedna od boljih stvari koje smo jeli je i jaje u mlevenom mesu.

Na ostrvu Bujukada probali smo najlepše pite s mesom na svetu. Uz njih smo popili i ajran, turski jogurt ,malo slaniji nego što li je jogurt na koji smo navikli. Ali, uz pitu je išao odlično

A posle pite smo morali da probamo burek sa sirom i burek sa krompirom :)

Burek s mesom takođe spada u jednu od najlepših stvari koje smo jeli. Uopšteno govoreći, bureci im nisu masni, kore su im lepo pečene, a nadevi su ukusni, ne preslani , sa manje luka i koječega na šta sam znao nabasati u burecima po našim pekarama.

Burek sa sirom, sa predivnim, debelim korama koje se tope pod jezikom

Testenina u pavlaci. Za jednu liru. To je cena jedne kifle.

Juneća džigerica pržena na brašnu i pomešana sa pečenim krompirom -jedino jelo koje sam jeo dva puta :)

Turci obožavaju slatkiše, a zahvaljujući našoj 500-godišnjoj kooperaciji sa njima -  dosta od tih slastica nam je poznato. Ono što iznenađuje jesu cene. Slatkoće su, naime, poprilično skupe, osim ako ih ne kupujete na bazarima i negde na ulici. Tada ih možete naći, kao mi onomad negde u dubini azijske opštine Kadikoj- i za 7,5 lira po kilogramu tulumbica . Poslastičarnice se nalaze na sve strane , a tri osnovna sastojka koja dominiraju su šećerni sirup, pistaći i specijalno ulje za baklave - ulje od kardamona.

Izlozima poslastičarnica nismo odolevali. Ovaj ovde je još i skroman u odnosu na neke pored kojih smo prolazili.

Od slatkog umalo da oslepimo. Ovde smo naručili princes krofne potopljene u čokoladu i posute pistaćima, princes krofne u karamalizovanom šećeru i baklave. Sve u svemu  - 214555 kalorija :)

Kolač sa cimetom i čokoladom, za predah ispred Topkapi palate

Ako ne grešim ovo se zove kadaif. U pitanju je kolač natopljen šećernim sirupom i odozgo aranžiran divnim filom koji podseća na fil iz princes krofni

Tulumba <3

Još neka špecija puna karamelizovanog šećera, pistaća i jaja

Baklave sa pistaćima, u bilo koje doba dana u što većim količinama. Nađoh negde informaciju da se u Turskoj baklave nose na poklon, kao znak poštovanja, kada se ide na neki veseli događaj, ali i kao podrška u tuzi i muci. Bitno je napomenuti da turci za baklave koriste ulje od kardamona koje je kod nas izuzetno skupo pa stoga naše baklave, koliko god se majstor potrudio oko njih, nikada nemaju ukus kao originalne

Negde u Aziji, majstor pravi tople slatke đevreke

Krofnice i tulumbice za 7,50 lira po kilogramu. Dan kad smo u sebe uneli dva kg čistog šećera

Urmašice za koje bih dao...da ne kažem koji deo teritorije, da me ne spale.Ali, reče Jelena da to ume da napravi. Odozgo kokos i pistaći. Danas imam 89 kg. Iz Italije sam se vratio sa 81-om.

Predivne tople krofnice natopljene šećernim sirupom i posute pistaćima. Ovo bih mogao doručkovati svaki dan do moždanog udara

Neka golema tulumba kupljena za liru na Galata mostu; veličina je prava, ukus takođe :)

 Kafu nismo pili, ali smo zato - u skladu sa onom "Kad si u Rimu budi Rimljanin , a u Istanbulu Istanbulac" - čaj pili naveliko. Cena mu se kretala od jedne pa i do 3-4 lire. U pitanju je turski čaj, malo jače arome u odnosu na čajeve kakve inače pijem pa sam ga i sladio što inače kod kuće ne radim. Nisam ljubitelj čaja i ovde se više radilo o ritualu nego li o stvarnoj potrebi za toplim napitkom. A ponekad bi seli i popili čaj da ne plaćamo javne toalete  - jer je ovo bilo em praktičnije, em čistije :)

Naše šoljice čaja, negde u nekom od restorana. Alkohol je u Turskoj preskup, a i nije nam bilo do njega (ok, popismo lokalno pivo u nekom parku, ali čaj je ono što nas je podizalo i pokretalo)

Čaj je definitivno jedan od najboljih i najekskluzivnijih poklona. Ipak cene su mu pomalo urnebesne i , za pojedine vrste, dostižu i preko sto eura po kilogramu.

Pijaca začina, poznata i kao Egipatski Bazar jedna je od must see atrakcija za turiste. Sve vrvi od razno raznih rinfuznih stvari, od sušenog voća, čaja, rahat lokuma, slatkiša, ali i ostalih , često nejestivih zanimacija

Cene su... Pa, škakljive, za većinu stvari. Ipak, nešto od toga je odličan suvenir i poklon za prijatelje

Većinu stvari koje kupite dobićete lepo upakovane i možete biti sigurni da vam se neće prosipati po torbi

slatka mlevena paprika

Čaj, čaj i još malo čaja

kari

Čaj od ljubičice... Ma samo da ga gledaš

Obilje čajeva - od jasmina, jabuka, hibiskusa, raznog cveća, voca i ko zna čega

Egipatski bazar iliti Pijaca Začina nalazi se pored Yeni džamije, nedaleko od Galata mosta

Kao što se može zaključiti na osnovu ovih slika  - Turci jako vole da jedu i za to koriste svaku priliku. Hrana se služi u skoro svim lokalima, čak i po kafićima. I zanimljivo je da su restorani puni čak i kasno uveče i da svi nešto jedu pa i tokom večernjih vikend izlazaka, opušteno kao kad se kod nas opijaju do besvesti.
Inače , voleo bih ovom prilikom da se zahvalim predivnoj Ivani Jerkov, autorki bloga http://ivanajerkov.blogspot.com/2011_02_01_archive.html
koja nam je sastavila plan za sedmodnevni obilazak Istanbula, a koji nam je bio od izuzetne koristi i omogućio nam da vidimo maksimum. Postoji još mnogo egzotičnih i lepih priča koje ću u narednom periodu podeliti sa vama - o tome kako smo na brodovima upoznavali razne ljude, kako me rastužio Muzej Nevinosti, o palatama i džamijama, o mostu i delfinima, o bazarima i kulama, o kupanju u hamamu... do tada :*

raznobojni biber