Moj boravak u Italiji, 2.deo - Februar (zavođenje)

Firenca, zima 2012.

  
 Prve dane u Firenci proveo sam lutajući po ulicama grada, zavlačeći se u poznate galerije, tragajući za mestima na kojima sam bio prošlog proleća. Studen je stezala sve više i više i turista skoro da nije bilo na ulicama. Nije bilo reda ispred Ufizzi-ja, a svega par meseci ranije čekao sam duže od sat vremena ispred. Radnje su bile prazne, ispred Duoma nisu sedeli klinci i pili vino iz plastičnih čaša. Grad je mirovao, hibernirao. I bio neodoljiv kao i pre.

Palazzo Vecchio

Počeo sam da radim ubrzo.
Pre nego ću krenuti u Italiju Jelena me upozorila da se dobro pripremim na ono što me čeka jer sam ja, ipak, vodio poprilično udoban život. Spavao sam po 8-9 sati, vreme provodio u društvu dragih ljudi, obilazio sve bitnije događaje u gradu i okolini, bio redovan posetilac pozorišta, opere, koncerata, bioskopa... Čitao sam dobre knjige i gledao odlične filmove. Hranio sam se izuzetno kvalitetno. Imao sam dovoljno vremena za odmor, za relaksaciju. Popodneva sam provodio šetajuci psa, večeri u prijatnom društvu -  već duže vreme vrlo pažljivo biranom. Bio sam okružen ljudima koji me vole i koje ja volim. Odlazio sam na večere, priređivao sedeljke za probranu ekipu. Više sam vremena u toku dana provodio na plaži nego na radnom mestu. Radio sam malo, taman koliko mogu , što bi moja tetka rekla. Odavno sam završio sa fakultetom tako da za vratom nisam imao ni ispite ni dosadne roditelje ni sadističke profesore. Energiju su mi crpeli jedino pojedini kreteni sa kojima sam bio primoran da povremeno komuniciram, ali i to je bilo toliko zanemarljivo, nebitno koliko i njihovi životi.
Dolce vita, reći će par meseci kasnije moj cimer Marian, Rumun iz okoline Bukurešta, kada budem u stanju da njemu koji ne govori engleski, ja koji ne govorim italijanski objasnim kako sam živeo u Srbiji. Ali, da... Đavo mi nije dao mira. Našao je tačno koga će kušati.
Stoga je sve ono što me sačekalo bilo i teže nego što bi se dalo očekivati. Sa druge strane, pripremljen na to da će trajati svega par meseci - bio sam spreman da se nosim i sa hladnoćom i sa stajanjem i radnim vremenom od 12 sati i činjenicom da slobodan dan dolazi jednom u 10-15 dana i kolegama sa kojima ne umem da komuniciram i mušterijama koje ne razumem ... Samo se nikada neću spremiti na teror idiota, a i ovde sam bio sistematski uništavan od strane njih, istih onakvih kakve pamtim iz iz Srbije....

Mercato Del Porcellino

Tokom boravka u Firenci radio sam kao prodavac kožnih torbi na Mercatu del Porcellino, u samom centru grada. To je jedan od dva glavna mercata u Firenci. Nalazi se na 50 metara od Piazza della Signoria (i galerije Ufizzi) na jednu stranu i isto toliko od Ponte Vecchia na drugu. Mercato je italijanska pijaca suvenira i proizvoda primamljivih turistima, a u Firenci su to pre svega stvari napravljene od kože- torbe, jakne, novčanici i kaiševi.
 Mercato del Porcellino ime duguje replici antičke statue divlje svinje koja se nalazi odmah pored. Statua je napravljena u bronzi i predstavlja jednu od turističkih atrakcija ovog grada. Reke turista dolaze do vepra, miluju ga po njušci za dobru sreću (pojedinci vepra hvataju i za polni organ - naročito Španci jer kažu da tek to donosi sreću), a potom svi stavljaju novčić u njegova usta i puštaju ga da padne. Ukoliko novčić propadne kroz rešetku ispod - vratićeš se u Firencu. Na samom postolju skulpture  gomila je simbola sreće - tu su kornjače, žabe i zmije kao i najraznovrsnije cveće koje sam satima proučavao  onim danima kada je tezga bila postavljena neposredno pored.

skulptura Porcellina

Skoro svi se slikaju sa skulpturom. Ne mogu da zamislim ni koliko me ljudi ponelo na svojim fotografijama kući.  U većini slučajeva bio sam prosto negde u pozadini, dok bih stajao ispred tezge i posmatrao gomile koje se skupljaju oko statue, neupadljiv poput kakvog stupa, samo deo scenografije, samo duh. A dešavalo se da poneko poželi i da se baš sa mnom slika za uspomenu, naročito ako bi im baš ja prodao torbu (ja sam njihovo parče Italije - o, kakva slatka zabluda). Zamišljao sam kako će te slike da izrade i stave u album, kako će moje umorno, moje tužno lice, kako će deo mene da bude odnesen u Japan, Kanadu, Australiju, Španiju, Rusiju.

Na Mercatu je bilo oko 30-40 tezgi sa svim i svačim. Bilo je tu kožnih jakni, torbi, novčanika, kaiševa, lošeg nakita, raznih suvenira od murano stakla, replika Davida i krivog tornja u Pizi, papinih slika, pepeljara, svilenih marama, oslikanog posuđa, rukavica, kapa, kišobrana i kalendara. Ljudi su kupovali suvenire ili neke korisnije stvari, ponekad čak i mahnito, cenjkali su  se i svađali, smejali i vikali.
Štand na kom sam ja radio je pripadao Lijani, Rumunki iz okoline Bukurešta. Lijana je imala između 40 i 45 godina i   došla je pre par godina u Italiju, verovatno u trenutku kada je Rumunija ušla u Evropsku Uniju. Ispočetka je radila kao prodavačica na raznim štandovima, a onda je smotala Nikolu i on joj je pomogao da otvori svoja dva štanda. Nikola je na mercatu radio preko 40 godina. Italo-grk poreklom, to je jedan od najlošijih ljudi  koje sam upoznao u životu. Besan, ljut, uvek neprijatan i nervozan kako prema radnicima na svoja dva štanda tako i prema nama koji smo radili za Lijanu. Pored njih dvoje i Nemanje kog sam znao od ranije na 4 štanda koliko su ih ukupno držali radila je i Lijanina sestra Irina, obolela od teške depresije i sklona sucidu i njen momak Alesandro, koji je sin Nikoline starije sestre. Bolesno. Tu su bili i Ašraf, poreklom iz Iraka, Pedro iz Brazila (čiji su žena i petoro dece i dalje u Brazilu i koje on nije video godinama), Vital iz Moldavije i Kristina - Italijanka koja je dobar deo života  provela u Brazilu pa je pored italijanskog jezika odlično baratala portugalskim i engleskim. Šarolika ekipa. Na ostalim štandovima bilo je i Kineza, Albanaca, ali Rumuni i Brazilci su prednjačili. Pričalo se na svim jezicima koje možete da zamislite, sretao sam ljude iz zemalja za koje sam zaboravio i da postoje. Pijacu su posećivale porodice, žene sa burkama (uvek u pratnji ličnog nosača), muškarci u suknjama, pored su plesali pripadnici Hara Krišne, biskup je blagosiljao tezge, emigranti iz Senegala prodavali su kišobrane i pažljivo motrili ima li karabinjera u blizini...Bila je to Evropa, poput onog voza kojim sam krenuo iz Rima, samo je ovde bilo više vazduha  i manje smo se tiskali jedni s drugima.

muškarac u beloj košulji je Nikola

Radni dan je bio predugačak. Na mercatu bih već morao biti u 8 ujutro. Tada se tezga namešta što je prljav fizički posao koji smo, uglavnom, obavljali skromni Vital i ja. Postavljali bi rešetke i šine na koje se kače torbe, a potom bi išli do magacina i donosili stotine torbi koje smo kačili i aranžirali po zapanjujuće neukusnom planu gospođe Lijane. Naime, torbe su slagane tako da nikada, ali nikada dve torbe u istoj boji budu jedna pored druge. Štand se šarenio kao cirkus. Po nekom njenom neobjašnjivom planu najružnije torbe su dolazile u prvi plan. Sve je izgledalo skandalozno. Srećom, posle nekog vremena su mi dozvolili da malo i ja intervenišem pa sam se trudio da u sveopštem haosu boja i tekstura napravim neku logiku. Na našem štandu, a štandova sa torbama je bilo bar 20 na mercatu, bilo je najviše torbi. Stoga je sve izgledalo i dodatno neuredno. Pažljivo sam krajičkom oka snimao kako izgledaju i kako posluju drugi štandovi i uočavao sam da mušterije sa najviše para i stila (koliko sam to mogao da procenim na osnovu njihove garderobe i stava) radije zaobilaze naš štand i kupuju negde gde im očni nervi ne krvare od sveopšteg šarenila. Kada sam pokušao nešto da sugerišem bivao sam, obično, prekinut pa sam shvatio da i ne treba previše da hajem za to.

detalji sa postolja statue

Sa postavljanjem torbi bi završili oko 10 kad je bila prva, petominutna pauza za kafu. To je bilo onih 5 minuta koje bih iskoristio da se ogrejem u lokalnom baru i s nogu popijem italijanski kapućino. Sledeća pauza, pauza za ručak  koja traje sat vremena bila bi izemđu 12 i 15 časova. Ni danas mi nije jasno zašto se nije mogao unapred organizovati raspored tako da se zna kada je vreme ručku. Obične, proste stvari su mistifikovane i dat im je značaj koji ne zaslužuju ne bi li se ozbiljnije shvatio promašeni život i misija gospodina Nikole.

Imali smo tokom dana još jednu petominutnu kafe pauzu koju sam, uvek , koristio da odem do obližnje Piazza della Signoria i uživam u pogledu na Palazzo Vecchio, na reke turista koje se slivaju sa svih strana. Uživao sam u njihovim fasciniranim pogledima, njihovom entuzijazmu. A ponekad, često zapravo, nisam obraćao pažnju ni na koga već sam u glavi vrteo neke svoje filmove.
Između svih tih pauza morali smo stajati pored štanda i prodavati robu. Nije bilo sedenja, nismo smeli da previše pričamo jedni sa drugima, a najstrožije nam je bilo zabranjeno da komuniciramo sa ljudima sa susednih štandova. Ruke sam mora držati pored tela, nipošto u džepovima ili bilo gde drugde. Sati su bili dugi, dugi.
Oko 18:30 bilo je vreme za sklapanje štanda. I opet fizikalisanje, opet prljavi rad od bar sat vremena. Završio bih nešto pre osam i krenuo kući. Do spavanja je ostalo još malo više o dva sata. Bio je to moj takozvani život.
"Kapitalizam je ružan kad se posmatra sa strane,a kamoli kad se posmatra sa njegovog samog dna" rekao mi je brat. Nije bilo razloga da mu ne verujem niti načina da mu protivurečim kad sam to osetio na sopstvenoj koži.

nameštanje tezgi izjutra

Rođeni sam baksuz. Do mog dolaska, Firencom je vladalo proleće, kad mu vreme nije. Sa sobom sam, pored tuge doneo i oblake bremenite od snega, doneo sam hladan vetar Vojvodine, doneo sam zimu. Stajati na jednom mestu ceo dan, dok je napolju toliko hladno, nije bilo ni najmanje prijatno. Tačnije - bilo je užasno. Usne su pucale poput zrelih trešanja . Teret sve te odeće na meni (a svako jutro bih obukao dugačke gaće, trenericu i preko toga farmerice + potkošulju dugih rukava, rolku, dva duksa i debelu zimsku jaknu; dva para čarapa, kapa, šal i rukavice se podrazumevaju) skoro da me savijao. Bio sam usporen, trom, težak, zalepljen za smrznuto tlo Toskane. Hladnoća je štipala ruke, obraze, vetar je  ujedao poput divljeg psa.
Ali najgore je bilo na pauzama. Nisam imao dovoljno novca da bih svaki dan ručao u restoranu , a to je bio jedni način da provedem sat vremena u toplom. Odlasci u stotine butika svuda uokolo takođe nisu bili opcija. Nakon toliko stajanja trudiš se da pauzu iskoristiš tako što ćeš odsedeti negde...Srećom , tokom tih besomučnih lutanja, uočio sam jednu malu crkvu nedaleko od pijace, gde je svakog dana upravo u vreme moje pauze (a koja je ispočetka bila oko 13:30 - skoro svaki dan uprkos sumanutom sistemu) bilo vreme mise. Ušunjao bih se unutra , zaseo na neku klupu, odmah pored eletričnih grejalica i odsedeo celu pauzu tamo. I tako svaki dan. Slušao sam pesmu vernika, bogosluženje na italijanskom jeziku, gledao sam ljude oko sebe, smeškao im se, razmišljao sam, trudio sam se da ne zadremam, trudio sam se da budem neupadljiv. Ogrejao sam se u crkvi vere kojoj nisam pripadao. Mada, bog je jedan ako ga uopšte ima.

Ispočetka, nedostajanje je bilo nesnosno. Gde god da se osvrnem video sam nešto što bi me podsetilo na dom, na ljubav, na moj pređašnji život. Neko bi ulicom prošetao buldoga, devojčica bi bila baš Stašinog uzrasta, u prolazu bih čuo srpski ili mađarski, zbog nečije boje kose bih se setio sestre, video bih poljubac.
Problem sa nostalgijom jeste u tome što ti toliko zamagli pogled pa i ono najružnije što si ostavio iza sebe sada gledaš čeznutljivo. Trudio sam se da što manje mislim o tome šta sam ostavio jer je svakako bilo besmisleno misliti o tome. Umesto toga pokušavao sam analizirati sve čega sam se setio, jer vremena je bilo isuviše na raspolaganju. Turista je bilo malo, studen ih je oterala u galerije i muzeje. Razmišljao sam ko su ljudi koji su mi promenili život, pokušavao sam dokučiti prednosti odluke da odem u Italiju pa makar i na par meseci, vežbao sam vizuelizaciju, radio sam na sopstvenoj zahvalnosti, gledao sam robu na okolnim tezgama i birao šta ću kome kupiti kada krenem kući (sestri tu zelenu torbu , mami crnu, tati novčanik), pokušavao sam misliti samo o lepom i samo na lepo, a onda bi me iz tih maštarija za tren oka trgnuo neki prigovor ili poprek Nikolin pogled.
Ne drži ruke tako! Kad razgovaraš sa mušterijom uvali joj odmah torbu u ruke! Šta ima interesantno na ulici i na tom zidu preko puta? Ne budi u grču! Stavi ovo ovako! Ne ispuštaj mušteriju iz ruku! Stani tu! Ne pomeraj se! Što si ukipljen? Zašto ne govoriš ruski?
A šta očekivati od čoveka sa kojim ni rođeni sin ne govori? Od čoveka kog se odrekao svako ko je mogao, od čoveka kog niko na mercatu nije podnosio i kog su svi prezirali. I zašto sam  - od toliko ljudi  - baš na njega morao da nabasam?
Lijana je bila za nijansu bolja, ali vremenom ću shvatiti da je u suštini bila samo za nijansu gluplja. I, pošto nismo mogli adekvatno komunicirati jer je moj italijanski je bio tek nešto lošiji od njenog engleskog, nismo ni mogli doći u konflikt. Njene promene raspoloženja, njena pritajena šizofrenija jeste dolazila do izražaja povremeno, ali ja je nisam shvatao niti doživljavao jer nisam razumeo ni reč od onoga što govori.
Bilo je to i  dobro i loše u isto vreme. Nikog ništa nisam razumeo, a opet, kad bih se skoncentrisao uspevao sam da uhvatim neki smisao iz njihovih razgovora. Tu i tamo bih prepoznao neku reč, obraćao sam pažnju na mimiku i gestove,  shvatao bih o čemu se palamudi. Retko su to bili smisleni razgovori. Uglavnom su to bila neka ogovaranja ili slične gluposti kakve su uobičajene za pijace. Stoga mi je i bilo dobro da ih ignorišem, a oni - znajući da ih svakako ne razumem nisu ni obraćali pažnju na to, okretali su glavu od mene kao od nekog retardiranog stvora.
Ipak, povremeno smo uspevali da komuniciramo. Kad bi došla u posebno dobrom raspoloženju, Lijana bi mi rekla kako imam jako umilno lice, lepe oči, kako sam drag i kako se odmah vidi da sam dobra, nežna duša. To bi mi preveo Ašraf. Jednom prilikom, kad smo ostali ona i ja sami na tezgi, objasnila mi je da ukoliko imam nekakvih problema ne pričam okolo o tome već da se obratim njima, da su ljudi oko mene zli  i da samo u njih imam poverenja. Zahvalio sam joj se. Ispitivala me je o mojoj porodici, o prošlom životu... Nekako sam uspevao da joj objasnim najosnovnije. Rekla mi je da razume kako se osećam jer je i ona jednom tako došla i ostala. Nikog nije razumela, nikog nije imala. "Ti si niko" rekla mi je. Verovatno je htela reći nešto drugo, ali njeno znanje engleskog je bilo isuviše skromno.
" Da,  ja sam niko" - ponovio sam i krenule su mi suze. Ja sam niko ovde gde niti koga imam, niti koga poznajem, niti koga razumem. Nikog nije briga za mene, niko ne vodi računa, nemam nikog da me dočeka, nemam nikog da se oslonim.
Niko, niko, niko.
Toliko negacija, ja sam niko. Nipodoštavanje samog sebe, brisanje samog sebe, negacija svega što sam bio ili što jesam.
Ja sam niko, mislio sam tada i nije bilo nikog da me razuveri.

Mercato del Porcellino

Ipak, najgori od svih je bio Ašraf. Otisao sam u Evropu bez ikakvih predrasuda, a tamo sam ih stekao gomilu. Ako su svi Arapi poput Ašrafa - molim lepo, nikada me njihov svet neće videti.
Ašraf je bio iz Bagdada; došao je u Italiju kao politički izgnanik. Imao je 27 godina, bio prosed, mršav , sav suv. Sitan i neugledan, sa ogromnim lažnim osmehom, večno zaglavljenom cigaretom u modrim usnama, sa malim prljavim rukama kojim bi prebirao po stvarima. Bio je obučen kao tipičan Italijan, imao je na sebi skupe i markirane stvari , nosio je dobre sunčane naočare, svilene šalove, kvalitetnu obuću. Šetao se pijacom i komunicirao sa svima, a  pri tome su ga svi prezirali. "Prokleti seljak"  rekao bi gospodin Mikele sa susednog štanda kad god bi Ašraf prošao. Kod Nikole i Lijane uživao je poseban status. "On je nama kao sin" uskliknuo bi Nikola kada bi nešto objašnjavao pa bi dodao "On možda nije lep, ali ima jako dobru dušu!".
Ja sam bio frapiran. "Zar neko toliko prevejan, kao vi gospodine Nikola" zamišljao sam konverzaciju "može da veruje jednom hohštapleru sa Bagadskih bazara?". Čime li je to zaslužio - razmišljao sam. Ok, bio je odličan prodavac. Saletao bi  zbunjene Japance i uljudne Amerikance, naskakao bi im na leđa kao neka životinjica i nije ih puštao iz svojih prljavih ručica dok nešto ne kupe. Slikao se sa njima, kreveljio se kao dresirani pavijan,  cičao i dobacivao svašta na svim jezcima koje zna (a znao se sporazumeti na dosta njih), gurao ih prema štandu, saletao sa svih strana... Mene je to prenerazilo. Bio sam iskreno zgrožen, neretko i posramljen gledajući taj jeftin šou. Zamišljao sam šta li bi se desilo da tako zaskoči neku od mojih prijateljica? Mislim da bi ga svaka stresla sa sebe kao neuglednog inskekta.
Moj pristup je bio sasvim drugačiji i ja sam već od prvog dana sve finije, kulturnije pa i bogatije mušterije uspevao da preuzmem. Iako smo delili procenat od ukupne prodaje, to je bio trn u Ašrafovom oku. Od samog starta krenuo je da me mrzi, da me cinkari, da me ogovara, da mi nameće svoje mišljenje. Rekao mi je da je on direktor, da pripazim kako se ponašam, da prepuštam mušterije njemu. Zbunjen, ispočetka sam to i tolerisao, a kasnije sam pokušavao da imam što manje kontakta sa njim. Problem je bio i u tome što je on jedini korektno pričao engleski pa je bio jedini s kim sam  mogao koliko-toliko da razgovaram. Kakvo  prokletstvo! Nije prezao ni od čega da bi me ponizio i omalovažio  makar u gazdinim očima. Bile su to prevejane metode  jedne hulje, nešto što sada niti umem niti mogu da prepričam.

Nostalgija, definitivno, nije bila moj najveći problem. Sa njom se čovek nauči živeti. Loši ljudi su bili ti koji su me samleli. Iako me život ni pre nije mazio, iako sam raznorazne ludake upoznavao i s njima provodio vreme, nikada se nisam dovoljno mogao pripremiti na zlo. Ološi, njihova energija, njihovo besomučna , neopravdana mizantropija - to je ono protiv čega nisam mogao da se borim. Klonuo bih svako malo duhom, a hladnoća , čežnja koja izgriza srce  i dan dugačak kao godina - definitivno mi nisu išli na ruku.

saobraćajni znak pored kog sam svaki dan prolazio

nastaviće se

Moj boravak u Italiji, 1.deo - Januar (prizivanje)

Danijel Dragojević - Sloboda
Svatko tko je putovao zna da se jabuke nigdje ne jedu
kao na ulici i trgu nekog stranog grada.
Vjerojatno zato što grad od vas ništa ne traži,
ništa mu niste obećali, tamo niste ni dijete ni odrasli,
bez dobi i obveza zaboravljeni ste i nepoznati,
udaljeni od vlastita jezika i događaja.
Sada je kolovoz, kraj kolovoza,
i ja mislim kako bi bilo lijepo otputovati,
možda u Firencu, možda u Sienu, svakako u Toskanu,
za tim trenutkom okrugle i sjajne slobode.

Ova pesma stigla mi je u inbox, neočekivano, jedne večeri, pre nešto manje od mesec dana. Poslao ju je poznanik sa kojim već duže vreme ne komuniciram.Činjenica da se pesnik zove i preziva skoro isto kao i ja bila mi je zanimljiva. Činjenica da neko oseća stvari na identičan način bila mi je zapanjujuća.Istog časa sam se setio mog boravka u Italiji i shvatio da sa drugima moram da podelim ono što sam proživeo. I da je prošlo dovoljno vremena da o tome pišem bez pomešanih osećanja, iskreno do koske jer jedino tako mogu.

Tog dana kad sam sleteo u Rim, Evropu je zahvatio nezapamćeni ledeni talas.
Čim sam izašao iz aviona zapahnuo me topao vazduh proleća usred januara, proleća kad mu vreme nije. Ipak, neka jeza se probijala sa severa i, poput ledenih plamičaka, studen me dodirivala kroz noć.
Čekao sam torbu i razmišljao da li ću pronaći shuttle bus za koji sam znao da vozi do Roma Termini, centralne železničke stanice u Rimu, za duplo manje para od voza koji kreće sa aerodroma na svakih pola sata. Imao sam dovoljno vremena pred sobom, nešto više od dva sata, do poslednjeg voza koji kreće te večeri za Firencu. Na pretposlednji, svakako, ne stižem; on kreće za koji minut.
Evo je moja torba. Crna, velika torba u koju sam spakovao jedno ćebe,  navlaku za ćebe, čaršav, mali jastuk , šolju  koju sam dobio par dana pre toga kao dobrovoljni davalac krvi, jednu jaknu za prohladni mart (lepa kožna jakna koja je pripadala Slobi)  i drugu za dražesni toskanski april, trenericu, dva para pantalona, dva duksa, crne najke za trenutak kada stvarno dođe proleće, nešto majica i malo veša, par knjiga italijanskih autora (Umberto Eko i Simona Vinči, a koje sam neotvorene vratio sa sobom par meseci kasnije), blok, olovku, dve kutije keksa, nešto kafe i slanine Milici, kapu, šal, rukavice, lap top, sve moguće punjače, lekove za ovo i ono, kišobran. I to je to. Spakovano je sve za šta sam mislio da će mi trebati za par meseci boravka u Italiji, a da sam mogao da ponesem. Ono najbitnije poneo sam u srcu. I stoga je ono bilo tako teško, celo telo mi je bilo teško, torba je bila najlakša od svega.
Aerodrom je ogroman. Vučem moju torbu i zagledam da li iko ikoga dočekuje, čisto da mi moja beda bude još veća iako nemam vremena za samosažaljenje. Svi žure, svi jure i ja nestajem u reci ljudi. Palim mobilni telefon i pristiže mi par poruka, pozdravi, lepe želje, srećan mi put i da se ne brinem i da se javim kad stignem. Opet mi kreću suze, ali uzdahnem i stisnem jako zube i uspem da ne zaplačem. Trik koji sam već isprobao na aerodromu u Beogradu kad sam se pozdravljao sa Ivanom koja je došla da mi drži strah i isprati me na let. Trik koji nije upalio kad sam pozvao taxi i izašao iz stana u Novom Sadu.
Izlazim iz aerodromske zgrade i nalazim bus koji će me za 7 eura odvesti do stanice.  Put traje nešto manje od sat vremena. Gledam u rimsku noć i razmišljam. Otkud ja ovde? Kako sam otišao u Italiju i zašto sam se odlučio na taj korak - to su dva pitanja koja mi ljudi najčešće postavljaju otkad sam se vratio.
Ne znam jednostavno odgovoriti na njih. Kada je Milica bila sigurna da će provesti neko vreme u Firenci postalo je izvesno da ću tamo otići i ja. Stvari su se nameštale same od sebe uz ,doduše, dosta Nemanjine intervencije. Kod njegovog gazde se pojavilo upražnjeno radno mesto. Odlično! Da li bih hteo da probam da radim to? Da, što da ne. Kada mogu da dođem? Za 3 nedelje je ok? Jeste. Kupujem kartu u jednom smeru i čekam 29.01.2012., dan odlaska.
U međuvremenu obavljam sve potrebne pripreme. Pozdravljam se sa ljudima, završavam započete obaveze, odlazim kod izabranog lekara i molim je da mi prepiše sve moguće lekove koji mi mogu zatrebati (diklofen ako me zabole leđa od stajanja, neki antibiotik širokog spektra dejstva, neku kremu ako mi se upali oko od vetra, nešto za spavanje za one noći kad ne budem mogao da zaspim, nešto za bolove, nešto protiv temperature, nešto za stomačne tegobe i ako imate nešto protiv nedostajanja? Ne, takav lek ne postoji, nedostajanje je životna činjenica.), odlazim na biro rada i molim da me ne skidaju sa istog jer se neću pojaviti na jednom od onih besmislenih redovnih javljanja. Provodim vreme sa onima koje volim, ali vremena je malo i brzo teče. Tik tak, tik tak, tik tak.
Trudim se da zamislim svaki trenutak koji me čeka ne bih li , kada do njega dođe, bio spremniji, bio hladniji, mudriji, pripremljeniji. Trudim se da se odmaram, da ne paničim. Trudim se da se ne plašim činjenice da niti znam koliko ću ostati niti znam kako ću se snaći bez znanja itallijanskog, kako ću biti sam tamo negde, sam  - ja taj koji samoću nikad nije iskreno veličao , sam - ja koji zavisim od milovanja, od ljubavi, prijatelja, od moje Staše... Zašto sam uopšte i krenuo na ovaj put?
Više je razloga za to. Nisu to samo egzistencijalni razlozi, ali živeti sa 170 eura mesečno postalo je skoro neizvodljivo. Avantura? O da. Preuzimanje rizika? Da, moram da preuzmem odgovornost za sopstveni život. Ne mogu da sedim  i čekam da se nešto desi, moram da delujem, moram da letim. Radoznalost? Jeste radoznalost ubila mačku, ali mene neće. Zanima me kako izgleda biti gastarbajter pa makar i na par meseci, zanima me kako će mi biti skoro pa samom tamo negde u zemlji čiji jezik ne govorim. Želim da prođem kroz vrata koja su se odškrinula nakon tolikog kucanja, želim da probam , želim da se možda i ne vratim. Ma samo da provirim. Niti znam šta me čeka, niti mogu to da predvidim, tako se tešim.
 Onda, poput velikog noćnog leptira , na mene sleti sledeća pomisao - a šta ako te vrate odmah, šta ako im se ne dopadneš. Ipak idem da radim na crno, niko za mene ništa ne garantuje. Nemam nikakvu zaštitu, nemam bedem iza kog ću se sakriti, nemam krov niti ime. Leptir maše prašnjavim krilima. Grlo mi se steže. Tad zamišljam lepe toskanske krajolike kojima ću jezditi, zamišljam galerije Firence, romantične ulice kojima ću šetati, nasmejane turiste...Čas se tešim, čas se hrabrim, čas gorim od nestrpljenja.
Odluka nije doneta naprečac, ali od konačnog poziva pa do mog odlaska imao sam 3 nedelje. Pre toga nisam verovao da ću otići. Mesecima sam o tome razmišljao, ali sam se potajno nadao, sa jedne strane da će se to desiti, a sa druge da neće. Moj odgovor je bio spreman, ali pitanje, ono finalno pitanje - Dolaziš li? nikako da se postavi. A onda sam na njega potvrdno odgovorio.
Šta je par meseci naspram celog života? Ništa. Čak i da me tuku izdržaću toliko. To je ono što sam svima govorio. Ipak, neka tuga me stisla i gušila. Jedva sam čekao da krenem, a sa druge strane me plašio protok vremena. Sa dragim ljudima sam se pozdravljao u suzama. Ne umem ni sada da objasnim zbog čega sam bio tako tužan. Znao sam da se mogu spakovati i vratiti u bilo kom trenutku. Za vratom nisam imao ni dugove ni kredite ni decu. Slobodan. Ipak...niko ne voli rastanke.
Vozim se tako zagledan u rimsku noć. Prolazim kroz neke lepe kvartove, drveće je zeleno, ima i cveća iako je januar. Ulična rasveta zlatom kupa zidove i fasade, bilborde i parkirane vespice. Prolazim pored Vatikana. Plovimo bulevarima. Maštam kako ću u povratku uzeti par slobodnih dana i prošetati Rimom. Maštam kako ću tada imati ne jednu, već dve velike torbe od kojih će  jedna biti puna poklona.  Kažem samom sebi da je odbrojavanje počelo. Još 89 dana i ići ću kući.

Stanica Roma Termini, Rim

Stanica Roma Termini je ogromna. Pošto već imam dosta iskustva sa  italijanskom železnicom odlazim na automat da kupim kartu za Firencu. Imam još bar sat vremena do polaska voza. Torba me usporava, ali ću ipak malo prošetati. Gledaću sve ove ljude koji čekaju ili žure. Obožavam da posmatram ljude, da zamišljam razloge zašto su baš tu, da se pitam gde su krenuli, da mislim kakve muke njih muče, kakve bolesti njih načinju. Od koga su se oprostili i kome kreću u zagrljaj. To me opušta.
Ne uspevam da kupim kartu ni iz drugog puta. Ne čitam obaveštenje već odlazim da sačekam u redu i kupim kartu na šalteru.
A onda šok! Karata više nema. Kako , molim lepo? Rasprodate? To je bio faktor na koji nisam računao. Ali ja moram večeras stići u Firencu jer sutra već možda radim. Ne mogu da sačekam prvi jutarnji voz koji kreće za nekih 8 sati. Zar vi ne vidite ovu studen koja me prati,  ovaj prokleti  ledeni talas koji se, sada već nezaustavljivo, provlači kroz koloseke i ulazi u dubinu stanice? Hladnoća koja me progoni...
Očajan sam. Nemam para za hotel, tačnije imam para za hotel ,ali to je sve što imam - tek nešto eura za prvih par dana u Firenci, onoliko koliko sam mogao da prištedim za ovaj put. A da čekam celu noć na železničkoj stanici? Ne, ne mogu da pristanem ni na to. Studen već ujeda, a po ćoškovima se počinje skupljati polusvet.
Grlo mi se steže. Odlazim opet na šalter i pitam ima li ikakve šanse da se nađem u tom vozu za Trst. Počinjem da plačem. Službenik mi izdaje neku neutralnu kartu za 17 eura koju uz doplatu (a minimalna cena karte Rim - Firenca je oko 40 eura) mogu da koristim u bilo kom vozu i kaže mi da molim upravnika voza da me primi. 
Imam još sat vremena do postavljanja voza, sat vremena do konačnog odgovora idem li ili ne idem dalje večeras. Sve je lakše kada imaš para, ali kada putuješ ovako kao ja - i najmanja komplikacija može da te ozbiljno izbaci iz šina.... 
Studen gmiže peronima i ujeda za lice. Gladan sam. Vadim keks koji mi je Zoki spakovao za put. Sedim na torbi, nasred Roma Termini, jedem moj keks i plačem kao malo dete. Ljudi prolaze i ne osvrću se.  Znam da me čeka par meseci usamljenosti, nedostajanja, da neko isto tako negde drugde pati. Znam da mi neće biti lako jer nikad ništa nisam dobio besplatno. Za sve sam morao da se borim. Plačem jer znam da sam sam više nego ikad u životu. I taj osećaj je katarzičan. Počinjem da se osećam bolje i od suza i od keksa i od činjenice da ovo mora da je samo dno, da sam zaronio do kraja i da od sada mogu da plivam samo na gore. 
Dvadesetak minuta pre polaska voz je postavljen na stanici. Dolazim sav tako uplakan i pitam konduktera mogu li da uđem, mogu li da putujem do Firence, stajaću tih par sati negde u hodniku ako treba, ali ja taj voz ne smem  da propustim. On me gleda verovatno kao ludaka  i kaže mi da uđem.
A u vozu nema koga nema - Italijana, Rusa, Indijaca, Senegalaca, Cigana, Rumuna... A takvih nevoljnika poput mene- bez svog mesta - koliko ti duša ište. Postaje mi jasnije da sam kondukteru izgledao kao neki nesrećni maloumnik iz Istočne Evrope kada sam toliko plakao zbog toga što nisam dobio kartu za ovaj tužni noćni voz u kom se stotine ljudi vozi tako. Sedam negde u hodniku na priručnu stolicu, pored dede iz Napulja koji isto putuje do Firence. Toliko shvatim kad pogledam njegovu kartu. Nešto me ispituje, a ja mu objašnjavam da ga ne razumem. Non parlo italiano, signor. Non capisco. Ne razumem vas i možda je i bolje što ni vi ne razumete mene. Možda bih vam pričao.
 Hodnik se polako puni, ulaze crni i beli i vuku pospanu decu i svi deluju siromašno. Mrmljaju  "scusa" dok se provlače uskim hodničkom sa svojim torbama i koferima i rančevima, ti umorni ljudi iz ovog voza. Da li je ovo Evropa? Ili je ovo njeno naličje?
Voz klopara kroz Italiju. Većina ljudi u njemu spava, neki čak i stojeći. Ja ne. Gledam kroz prozor u svetla nekih sela u daljini, čitam nazive usputnih stanica, posmatram ljude u vozu.
Kondukter se provlači kroz klonula tela i  čak mi ni ne naplati razliku za kartu. Činjenica da sam, otkad sam sleteo u Rim pa do sada, uštedeo bar 40 eura na raznim prevozima daje mi do znanja da me nije napustio moj dobri anđeo zaštitnik na putovanjima te se prepuštam lepim mislima i počinjem da zamišljam kako će biti lep dan kad pođem kući.

Stanica Campo di Marte, Firenca

Voz stiže u Firencu negde usred noći. Stanica Campo di Marte je posve prazna, Nemanja me ne čeka, zaspao je, budi ga tek moj poziv. Ostajem da ga čekam, stisnut negde na peronu.
Sam.
Sam .
Sam.
Sa neba kreću da padaju pahulje. Ovo je prvi sneg, nakon toliko godina, koji je pao u Toskani.

                                                                         nastaviće se

Tri puta sam video Gospu - Madonnin koncert u Beču

Girl Gone Wild

Tri puta sam do sada video Madonnu - od toga dva puta u Beču i ono jedared u Beogradu, dok je bog još ponekad i pogledavao prema Srbiji.
 I, paradoksalno zvuči, ali svaki naredni put je moj utisak bio bolji i snažniji. Ili je to Madonna, definitivno, vremenom sve bolja i bolja. Biće da u tom grmu leži zec iako nas Blic i slična mu "štampa"  obaveštavaju da to nije moguće, da je ona jednom nogom u grobu, da je odavno luda, da peva za hiljadu ili dve ljudi, da joj koncerti traju možda sat vremena, da je njena era prošla, da je pljuju visoke eminencije poput Eltona Johna i zamenika zamenika zamenika ruskog ministra za ko zna šta, da je ona kriva za masakr u Denveru, da je nepoželjna gde god da krene sem u dvorištu starog joj oca tamo negde kod Čikaga, da mlati mlohavim sisama po Istanbulu, da su stanovnici Sant Petersburga pretrpeli kolosalnu moralnu štetu zbog nje, da je nevoljena, nesrećna, da je stara i luda i stara i luda i stara i luda...Oh...

Express Yourself

Činjenica je da je Madonna trenutno na najuspešnijoj turneji solo izvođača otkad je sveta i veka i ako se izuzme njena prethodna turneja. Jedini njen konkurent je, dakle, Madonna sa svojom prethodnom turnejom i rekordom koji je teško dostići, ali i nije nemoguće ako se potrudi.
Činjenica je i da je Madonna od izlaska albuma MDNA, koji je debitovao na prvom mestu u skoro svim zemljama sveta i pri tome dobio dobre pa i odlične kritike, prodala 1,5 miliona nosača zvuka (realno, ovo nije njen najbolji album do sada, ali je u pitanju sasvim korektan uradak. Takođe, ovo nije rekord niti cifra na koju je navikla, ali je i dalje to vrlo visok nivo; na listi deset najprodavanijih albuma od početka ove godine samo su ona i Lana Del Ray sa ovogodišnjim albumima. Grešku treba tražiti pre svega u potpunom odsustvu promocije albuma, ali to je već nešto što ona treba da raspravi sa svojim menadžerom - kom sam, kada je prolazio pored nas pred početak koncerta - okrenuo leđa :).
Činjenica je i da je Madonna od početka ove godine imala najgledaniji nastup u istoriji Superbowla, gledaniji čak i od samih utakmica što se nikad u istoriji nije desilo.
Činjenica je da je Madonna ove godine dobila i zlatni globus za svoju pesmu Masterpiece ( što je izazvalo da gorepomenuti sir Elton John saspe paljbu po njoj, jer i sam je bio nominovan, ali je ostao kratkih rukava).
Činjenica je da je Madonna u top formi, da izgleda kako izgleda, kreće se kako se kreće i može da uradi šta god joj padne na pamet.
Činjenica je da je Madonna odvajkada pljuvana i omalovažavana i da moderna umetnost ne pamti da je ijedan umetnik bio toliko osporavan, a da je postigao toliko. Kao da je bljutavi hejt dežmekastih parazita (a tako ja zamišljam one koji je pljuju :) - ne dotiče ni najmanje, već joj daje  vetar u leđa i doprinosi da bude još bolja i još popularnija.

Girl Gone Wild

12:16
Elem, eto nas, tu smo- ispred stadiona Ernst Happel... Podne je tek prošlo, zvezda upekla, ali ništa ne prepuštamo slučaju niti se odričemo prvog reda na koncertu pa stižemo na mesto poklonjenja, ispostaviće se kasnije, tačno 10 sati pre početka. U rancu imamo nešto keksa i nešto vode. Kad ideš da se pokloniš takvoj svetinji moraš da postiš makar tog dana. A i praktičnije je. Kad jedeš keks nisi žedan, kad nisi žedan ne piješ puno vode, kad ne piješ puno vode ne ideš u wc, kad ne ideš u wc čuvaš svoje mesto koje si jedva zauzeo.

red ispred stadiona, 10 sati pre početka koncerta

Kad smo stigli vidimo da je već četrdesetak ljudi ispred nas. Neki su tu već 24 sata, spavali su u šatorima. Možda zato što su se nameračili da budu prvi red kao i mi koji smo došli toliko kasnije. A možda i da uštede na smeštaju koji je u Beču neverovatno skup. Pričaju se svi jezici, ali nekako srpski dominira. Ima Mađara, Slovaka, Poljaka, Austrijanaca, Srba i Hrvata. Velika radost u svima, velika volja za život.
Priključujemo se ekipi. Ulazimo u mali, rešetkama ograđen, obor; sedamo na zemlju i čekamo. Srećom asfalt topao, jul je. Sve možeš, samo nemoj da sediš na 'ladnom betonu.
Neko pušta Madonnine pesme sa ajpoda, ali situacija je znatno mirnija, znatno dostojanstvenija nego pre par godina u Beogradu. Ćutimo i gledamo ljude oko sebe, njihove majice dizajnirane za ovu priliku, njihove tetovaže, sjaj u njihovim očima...Strast koju osećaju prema Madonni može nožem da se seče. I to je pomalo spooky.

Poison Ivy & Co.

Stigle su i tri transvestita. Stale dame u red. Slikaju se sa svima, mašu, šalju poljupce. Snimaju ih i za tv. O da, ovo nije istočna Evropa. Posle ih pokupiše i odbaciše direktno u golden triangle. E taj trougao neposredno ispred bine, to je jedna od većih prevara i većih propusta organizacije. Nismo znali da postoji još jedan ulaz, sa druge strane stadiona. Tamo, iza sede isti ovakvi nevoljnici, ali možda su malo više u milosti čijoj već jer im je pružena šansa da odigraju tu glupu igru na ajpedu (a da pojasnim i onima koji nisu bili-da bi se ušlo u golden triangle trebalo je imati sreće i taknuti pravo polje u nekoj igri na ajpedu koji nosi neko iz produkcije, čime se osvajala ulaznica za dvoje za magični trougao ispod same bine; činjenica je, sa druge strane, da smo mi ostali, sa ograde, imali malo bolji pregled bine jer je teren bio malo viši u odnosu na sam trougao. Ipak, zlopatili smo se sa stajanjem u jednoj tački 6 sati. O odlasku do wc-a da i ne govorimo. Srećom, obezbeđenje nas je ,a ovaj put za razliku od Beograda, obilato pojilo vodom koja se, inače, na šanku kupovala za neverovatnih 6 eura!!).

16:03
Sunce i dalje prži. Sedimo, ležimo, jedemo keks. Idemo da piškimo jer su nam TOI TOI kabine blizu obora... Ne pričamo baš mnogo sa drugima. Vreme inače sporo prolazi, a u ovakovm društvu još sporije. Nebo nam preti. Čas grane sunce, čas se navuku olovni oblaci. Uzdam se u Madonnu, uzdam se da je jača od vremenskih neprilika i da će rasterati  oblake.

deo ekipe iz obora

Odjednom počinje tonska proba i masa u oboru se uskomeša. Ljudi počinju da se guraju. Čuli su je. Dobar je to osećaj kada čuješ po prvi put njen glas. Sećam se u Beogradu kako je jedna tetka zaplakala kada je počela tonska proba i do nas došli prvi taktovi The Beat Goes On. A sećam se i kako je Igor, kada smo je prvi put u životu videli, u Beču 2008-e godine, sa dovoljno dramatike u glasu upitao "A šta ćemo sada želeti, sada kad smo je videli? Za čim ćemo čeznuti?".
 Ljudi se guraju, emocija je to neobjašnjiva. Sada već svi stoje i nervozni su. Mi isto. Teraju nas da opet svi sednemo (!) i stavljaju nam nekakve pass narukvice na ruku (propust organizatora - pored tolikih ulaza na stadionu oni na ista vrata uteruju sve nas - i one sa skupljim i one sa jeftinijim kartama. Posle nas tamo ranžiraju na osnovu tih narukvica. Besmislica.).


17:00
Kapije se otvaraju i mi ulećemo. Trčimo koliko nas noge nose prema bini. Sreća da nam je konkurencija , mahom, kratkih nogu. Obezbeđenje nam maše da usporimo, da se ne bi okliznuli ili da ih ne bi u stampedu pregazili. Protrčavamo kroz još jednu kapiju, ulaz u fan pit. Snimam parče slobodnog mesta na ogradi i jurim tamo. Prvi red je ponovo moj!!! A onda, kad se uhvatim za ogradu tražim pogledom Madonnu jer tonska proba je uveliko u toku.

 I evo je! Tu je, peva Express Yourself. Madonna se smeje; verovatno njenom egu veličine Kanade prija  da gleda sve nas koji dotrčavamo bez daha, a potom se bacamo ko kuda, kao da smo upali u strujno kolo. Vrištimo do iznemoglosti, a nebo nas mrko posmatra.

Madonna bez šminke, tonska proba

Kako izgleda Madonna bez šminke par godina od našeg poslednjeg susreta? Vidno je starija (pojedoše je deca, pomislili bi. Ili je sekira mlađani joj momak Brahim, koji se sve vreme tonske probe bacaka po bini i šepuri među ostalim dvadesetogodišnjim plesačima, jasno stavljajući do znanja da je on, trenutno, u milosti Gospinoj, nek' se sveti ime njeno). Uprkos činjenici da ona ima lice, a i ruke, prosečne žene u srednjim pedesetim , Madonna zrači sa bine takvom energijom da me ne bi čudilo da bi i sijalica u njenoj ruci zasvetlela od samog njenog dodir ....Koža joj je neprirodno bela, makar ono malo kože što vidimo, a to je, pored lica i šaka, pola listova, deo od patika do zasukane trenerice. Činjenica da je izašla pred hiljade fanova naoružanih fotoaparatima bez trunke šminke govori o tome koliko ona haje za svoje godine.
Prolazi pored nas, a mi vrištimo do iznemoglosti. Počinjem se plašiti da ću izgubiti kakav takav glas koji imam još na početku.

Ona komunicira sa pojedincima (pita transvestita obučenog kao Poison Ivy "A u koga si se ti maskirala?" . Trandža odgovara "U tebe!",  a Madonna se smeje i pita "Da li ti uopšte razumeš šta ja tebe pitam? Pričaš li ti uopšte engleski?" i posle umire samoj sebi od smeha. Jednom kučka- uvek kučka :)
I počinje kiša. Prevrtljivo bečko nebo nas kažnjava zbog naše taštine. Ili nam samo rashlađuje usijane glave. Euforija splasne. Obučeni u smešne kabanice pokušavmo da cupkamo dok ona prži po gitari i dalje, ali se nervoza uvlači u stomake. Onda se osvrnem oko sebe i vidim hiljade i hiljade ljudi  na koje pada ta ista topla kiša. I pokušavam ostati u dobrom raspoloženju.
Madonna urgira da kiša stane i ona staje.
Madonna odlazi da se priprema za koncert koji će početi za , ravno, 4,5 sata, a mi ostajemo da stojimo i čekamo. Nemamo drugog izbora.

19:36
Martin Solveige, koji nastupa kao predgrupa (ili kako se to već sada zove) nas je zabavio popularnim klupskim hitovima iako je mene više fasciniralo igranje pojedinaca u Golden Trianglu. I izgled mnogih od njih. S tugom konstatujem da je lepota verovatno u oku posmatrača. Mislim da je i Madonna bila tužna kada je na tonskoj probi uzvikivala "Zašto je ovde tako prazno? Ubacite ovde još ljudi!". Iako ne verujem da je nju ičega blam, deluje mi kao da je htela reći "Zašto ste mi ovaj prostor napunili ovakvim frikovima?". Stoga i ne čudi da je mikrofon , pred kraj koncerta, pružila Zokiju, koji je stajao van trougla :)
Moram da primetim da su ljudi na koncertu, u najmanju ruku, neobični. Vrlo je to šarolika  ekipa - od sedih glava, koje skoro da dominiraju, do dečurlije kojoj više priliči da slušaju Justin Biebera ili, ne dao bog, Lady Gagu. Pored nas mama i sin iz Zagreba i dve ružnjikave Mađarice, jedan skoro golišavi starac i jedan bračni par Austrijanaca. Pri tome većina ih je neljubazna i nedruštvena. Možda od umora, a možda od straha da će im neko ...Šta? Ukrasti parče Madonne? Ukazati na to da su manji fanovi? U svakom slučaju, svi se čvrsto drže svojih pozicija i niko ne mrda. Sem debele Austrijanke pored mene koja me svojom glomaznom pozadinom, kao od šale, baca na ogradu kad god se okrene da poljubi svog sitnog muža...

22:20
Sam početak koncerta je najspektakularnije otvaranje nekog koncerta  do sada, nema mesta sumnji. Evo ga i snimak sa jutjuba, nije neki kvalitet, ali bože zdravlja, biće i dvd jednog dana. Prvi utisak je  da je tehnički i umetnički Madonna  itekako napredovala u odnosu na prethodnu turneju. Ako je prethodna turneja bila demonstracija sile i moći, kako li definisati ovu? Da li je ovo invazija?

 Prvi deo koncerta predstavlja Madonninu borbu sa demonima, njenim ličnim demonima pre svega (stoga i peva Papa, Don't Preach, ali samo do dela gde treba da kaže "I'm gonna keep my baby" -jer ovde više nije reč o maloletničkoj trudnoći već se  mnogo čega drugog nakupilo u poslednjih par godina zbog čega bi tata mogao da pridikuje). Već od prvih reči ispovesti, na početku Girl Gone Wild pojavljuju se demoni, a posle je prate menjajući oblike (zmija u video radu za Revolver, maskirani bivši ljubavnici u Gang Bang, vudu demoni koji je otimaju uz Hung Up, ali koje nakon spekatakularne borbe spali i reši ih se).

Gang Bang

Raspadanje  katedrale u prvim minutima koncerta  je posebno upečatljivo i ostavlja utisak da je u pitanju hologram  jer su video bimovi (najveći ikada napravljeni) mudro postavljeni pod takvim uglom da prevare nesavršeno ljudsko oko koje tamo gde je dvodimenzinalna slika "uočava" i treću dimenziju.  
Kada se na sceni uz Gang Bang pojavi i cela motelska soba, a odličan video rad nas odveze negde, na neki prašnjavi drum kroz sumrak američke provincije, možemo da govorimo o još jednom "najboljem " delu koncerta. Madonna se, tokom te pesme, obračunava sa bivšim ljubavnicima (ili jednostavno-provalnicima, ako nećete da tražite skrivena značenja ) koji nadiru sa svih strana- ispod kreveta, kroz prozore, s krova pa čak i helikopterom iz vazduha (svaka čast za taj efekat!), a ona ih jednog po jednog skida raznim oružjem pri čemu prilikom svakog pucnja na ekranima prsne krv...Isuviše mračno? Možda.

Gang Bang

Šta mi radimo? Vrištimo u verskom zanosu.
Scene su toliko jake, toliko spektakularne da se niko i ne trudi igrati - pa skoro ni disati, već svi bleje u pravcu bine.

Drugi blok je blok koji je trebao biti iskorišćen za kraj koncerta. Tu eto čirlidersice (sveamerički san o dobroj devojci iz komšiluka) koja ima 54 godine i koja besramno, poput prave šiparice, miksa svoju pesmu Express Yourself sa Born This Way Lady Gage ("It feels reductive"-reče Madonna šta misli o tome, a svi potrčaše da to nađu u rečniku. Posle su je,standardno, opet malo pljuvali jer je tako besramno napala Gagu. Gaga se i rasplakala na nekom koncertu  zbog toga. Tužna priča, nema šta...). Nije od zgoreg pomenuti da je i pop art video rad odličan, posebice u tom mash up-u gde zločesta Madonna na svoju jeftiniju wannabe ukazuje i nizom simbola - kostima, perika, David-Bowie-munjom i sličnim idolotarijama- koje pakuje u look-like-Campbell-soup konzervu svoga nekadašnjeg prijatelja Warhola... Koncert se nastavlja izjavom ljubavi  samoj sebi  (po ko zna koji put- Samoljublje je njeno drugo ime) uz Give Me All Your Luvin gde ceo stadion urliče L-U-V Madonna!, a desetak bunjara i čirlidersica dolaze sa svih strana, pa i sa samog neba dovodeći nas sve u ekstazu u spektakularnom koreografskom finalu i ritmu bubnjeva.

Give Me All Your Luvin'

Treći blok je onaj kada oni koji nisu prilepljeni uz ogradu idu da kupe nešto za piće i piške. Madonna drnda po gitari, priča o svetskom miru i koncertu u Olimpiji te kaže, za mene presmešnu rečenicu koja bi se mogla koristiti i kao rečenica iz koje se moze pročitati njena licnost -" I bring light wherever i come!" , a onda svi tapšu i ljuljaju se u zanosu. Ah...

Vogue 

Naredni blok -  Masculine/Feminine-  u suštini jeste još  jedan od highlight momenata koncerta, ali deluje već viđeno... Madonna šeta među gomilom plesača nedefinisane sexualnosti (ako sexualnost, uopšte, može da se definiše - sem u smislu sexualan i asexualan), obučena kao muškarac. Scene iz bordela, kostimi, atmosfera- sve isuviše podseća na The Girlie Show. A pošto je to teren na kom se Madonna najbolje snalazi (pored borbe sa svojim ličnim demonima- setite se samo albuma Like a Prayer i Bedtime Stories pa čak i MDNA - čiji su najjači momenti  iskreni do te mere da svako malo iz zvučnika prsne krv), ne čudi što ovaj blok nailazi na najtopliji prijem kod publike.
Posebno oduševljavaju kostimi -što njeni, što njenih igrača, tim pre što kostimi u ostalim delovima koncerta, iako funkcionalni, nisu dovoljno scenski, makar gledano unazad u odnosu na kostime sa prethodnih turneja. Tu je i redigovani čuveni korset made by Jean Paul Gaultier, ovaj put u vidu metalnog kaveza koji naglašava obline, ali istovremeno i sputava ličnost.

Like a Virgin

A za samo finale ovog dela ostaje Like a Virgin. Madonna, u godinama kada je svakako daleko od device, razgolićena, samo u pantalonama i brushalteru i sa staračkim štapom (koji, kao što je primetio Lambros, predstavlja referencu na starost)  peva jedan od svojih najvećih hitova u neprepoznatljivom slow aranžmanu, uz pratnju klavira. U jednom trenutku joj s leđa prilazi polugoli plesač koji je prvo mazi, raspetljava joj kosu, a potom joj stavlja korset i krvnički ga steže. Madonna skoro da gubi dah, ali trpi taj teror mladosti jer...Jer ona nema, očiglednije je nego ikad, problema da pokaže ono što zaista i oseća. Šta žena u tim godinama mora da radi da zadrži toliko mlađeg muškarca ? Da mu dozvoli sve to? Da ima takav struk? I kako će završiti? Dakako -plesač/muškarac odlazi; on je zadovoljio svoje potrebe, a Madonna/starija žena ostaje tako ponižena, golišavija nego ikad, pri tome u suzama (makar i scenskim). Za njim? Za mladošću? Za sobom?

Like a Virgin

I'm a Sinner

Jedina zamerka koju imam odnosi se na konceptualno nejasan poslednji deo koncerta gde sve 4 pesme sa pripadajućim im koreografijama funkcionišu besprekorno same za sebe, ali kao celina deluju konfuzno.Ne shvatam sta je pesnik hteo da kaže. Osim ako nije reč o kratkom preseku celog Madonninog života - počev od borbe (prva pesma u bloku I'm Addicted i koreografija , doista upečatljiva, sa korenima u samurajskim veštinama), preko duhovnog putovanja (najbolji deo ovog bloka gde uz pesmu I'm a Sinner scena postaje drum u Indiji, a Madonna, plesači i Kalakan Trio putuju njime na šarenim autobusima- vizuelni i muzički doživljaj na tragu najuspešnijih Madonninih performansa) i večne borbe da svet postane bolje mesto (Like a Prayer u pratnji gospel hora i nedvosmislenih poruka mira sa videobimova) pa sve do veselog i trijumfalnog finala uz pesmu Celebration- lično meni ne posebno dragu, ali koreografski i scenski toliko upečatljivu da nemam zamerku (odlično to primećuje i Saša , a po smešku na njegovom licu vidim da joj i oprašta sve što joj godinama zamera- ovo je oda DJ-ingu, veštini zahvaljujući kojoj je i sama - jednom davno u diskoteci Danceteria u New Yorku - Madonna prvi put zakoračila na scenu. Ostalo je istorija. )

Celebration

00:07
Napuštamo stadion. Reka ljudi se sliva prema metro stanici gde policija reguliše protok. Ipak, za 10 minuta smo već u metrou. Listam Tour Book (bezobraznih 30 eura!) i premotavam film u glavi. Da li je sve ovo bio san ili mi se stvarno desilo? Da li sam zaista u pretposlednjoj pesmi ustupio mesto histeričnom geeku sa fotoaparatom koji mi je ceo koncert visio na leđima i baš tad, baš tad je Madonna pružila ruku prema nama i on ju je dodirnuo, a ja ne? Da li je moguće da ta žena toliki perfekcionista da usred pesme, ne prekidajući koreografiju, ona čučne i lepi zaštitnu traku na nekom stepeniku jer joj to bode oči, to je ono što doprinosi da njen šou nije savršen? A jeste savršen, lagaće vas svako ko kaže da nije.

21.08.2012.

Prošlo je tri nedelje otkad sam poslednji put video Madonnu. Ona baš danas završava sa evropskim delom turneje. Razmišljam da li sam bio objektivan u ovom tekstu, a onda shvatim da me baš briga ako i nisam. Uostalom, od mene se to ne očekuje. 
No fear.