Putopis sa Šri Lanke - drugi deo (a sad malo ozbiljnih avantura)

U svoj svojoj lepoti i zagonetnosti Šri Lanka nam se ukazala već sledećeg dana.

drugi dan

zalazak sunca na Mihintale

king coconut

U 8 sati izjutra krenuli smo iz Colomba put Anuradhapure, drevnog grada na severu zemlje. Ako se izuzme parčence autoputa na samom izlazu iz prestonice, narednih 6 sati smo putovali lokalnim drumovima kroz sela i gradiće koji su se nizali jedni na druge. Sve je bilo drugačije i sve je bilo egzotično. Još malo uspavan od jet lega posmatrao sam kroz prozor rubove nacionalnih parkova, divlje bivole kako se kupaju u rečici, znakove na putu da je moguće da ćemo naleteti na slona, čudio sam se rastinju, gledao ljude, radnje, voće, male i velike firme i njihove reklame i izloge, decu u belim uniformama koja idu u školu... Zastajali smo da kupimo voće sa improvizovanih tezgica, da protegnemo noge negde nasred nedođije i osvežimo se kokosovim mlekom, direktno tu iz ogromnih, narandžastih kraljevskih kokosa.
I baš ta vožnja, kao i sve one koje će uslediti narednih dana, upoznale su nas sa Šri Lankom bolje nego svi tekstovi koje sam pre i posle čitao. Da ne kažem da nam je Indika usput odgovarao na svako pitanje koje smo mogli smisliti, a bilo ih je :)

Anuradhapura

 Anuradhapura je ogroman kompleks pa smo, da bi izbegli plaćanje paprene ulaznice i višečasovno lutanje po paklenoj vrućini među ruševinama drevnog grada o kom ništa nismo znali, zaobišli glavni ulaz i otišli direktno do svetog drveta, najsvetijeg svetog drveta na celoj Šri Lanci... Odatle smo nakon obilaska hrama prošetali do ogromne stupe, najveće koju smo na ovom putovanju i videli, a potom se na poprilično vrelih 35+ stepeni još malo vrzmali među ostacima prve prestonice ove divne zemlje.

bodi tree

Vratimo se na drvo. Jedan od elemenata koje svaki budistički hram treba da poseduje je i bodi tree - sveto drvo. Ovo u Anuradhapuri nastalo je iz izdanka indijskog svetog drveta, baš onog ispod kog je Buda sedeo u trenutku kad je doživeo prosvetljenje (bar nam tako rekoše, mada me to podseti i na priču o pokrovima u koje je bilo umotano Isusovo telo nakon skidanja sa krsta - nema li po jedan originalan primera istog svaki  manastir koji drži do sebe!?), a koje je izgorelo u nekom trenutku. Samim tim, ovo drvo jedna je od najvećih svetinja na ostrvu. razgranato, raskošno, poduprto pozlaćenim stubićima - ono je mesto hodočašća, ali i nezaobilazna turistička atrakcija.

 

Odatle smo otišli do jednog od najlepših i najimpresivnijih mesta koje smo posetili na Šri Lanci - do Mihintalea, hrama smeštenog na uzvišenju, usred džungle praktično.

cvet araliye

Magija je počela vec na kamenitom stepeništu kojim smo se penjali od parkinga do hrama, ispod stabala aralije, drveta belo-rozih krupnih cvetova čije su latice padale po nama u smiraj dana. 

početak uspona na Mihintale

Majmuni su nas pratili sa skoro indiskretne blizine, a kada smo došli na sam vrh sreli smo divne male monahe, ljupkih i radoznalih pogleda, neopisivo drage i lepe...

divni mali monasi sa Mihintale-a

Mihintale se prostire na tri uzvišenja između kojih se nalazi sam hram. Na jednom brežuljku se nalazi velika Budina statua, na drugom ogromna stupa, a na trećem fantastičan vidikovac. Popeti se gore bila je avantura s obzirom da se penješ  preko same stene u kojoj su uklesana mala odmorišta i siguran sam da do vrha ne može doći neko ko je manje spretan ili u slabijoj kondiciji, niti bih mu to preporučio. Ali vredelo je jer pogled na džunglu, jezera i polja na sve strane, dokle god ti pogled seže impresivan je toliko da ga je rečima teško i opisati....

Mihintale

Sa sumrakom smo krenuli do našeg smeštaja, bukvalno usred džungle, na obodima jednog malog ruralnog sela...

treći dan

Trećeg dana smo izjutra krenuli do Sigiriye ili  Lavlje stene, možda i najveće atrakcije Šri Lanke. Ovaj drevni grad smešten na oko 200 metara visokoj steni, usred džungle najimpresivnija je stvar koju sam u životu video. Napuštena još od 14. veka Sigiriya je slučajno je otkrivena početkom 20. veka. Od nekadašnje tvrđave ostali su samo delovi zidina jer je veći deo palata  bio izgrađen od drveta. Posebno su impresivne botaničke bašte koje ju okružuju kao i fenomenalan sistem rezervoara za skupljanje kišnice koji je omogućavao vodosnabdevanje i u slučaju višemesečne suše.

čuvena Lavlja vrata na ulazu u drevni grad Sigirya

na Sigiriyi

Nisam očekivao toliko turista, bukvalno je bilo kao u Luvru. Uspon koji je strm i pomalo naporan čak i meni koji sam u kondiciji, trajao je, čini mi se beskonačno dugo. Na stranu što je bivalo sve toplije i toplije, a košulja se zalepila za mene već nakon desetak minuta zbog prevelike vlage u vazduhu... Kretali smo se polako  dok nismo došli do vrha, tu i tamo zastajući da se divimo pogledu. Prošli smo pored čuvenih fresaka starih više od hiljadu godina i zida-ogledala, parčeta stene koje su sluge toliko glačale da bi se kralj mogao ogledati u njemu. Ovaj kompleks je zaista fantastičan i tek kad smo se popeli  sagledali smo ga u svoj njegovoj lepoti... Kroz glavu mi sad lete neke nepovezane misli i slike, pre svega slike... Sećam se mreže jezera, njiva i livada koje presecaju džunglu, a koja se opet prostire dokle god ti pogled seže (šta li sve krije, ne mogu da se ponovo ne upitam? kakve tajne se tamo nalaze?). Negde u daljini vidim slona koji se šeta. Mali, poprilično neugledni, da ne kazem šugavi psi trče među turistima i prose pokoji zalogaj. Majmuni te opkoljavaju čim čuju ili vide da otvaraš torbu (još jedna slika se vraća - majmun koji sa drveta kaki na prolaznike :D. Prolazimo pored znaka upozorenja da budemo tihi da ne bi razbesneli divlje ose. Toplo je, sparno... Košulja se prilepila za mene, imam osećaj da sam izašao iz mora. A onda topli poveterac počinje da je suši. Stojim na bedemu, gledam u beskrajnu džunglu i raširio sam ruke ne bih li se osušio, a topli povetarac me miluje i golica. Svuda uokolo znaci da smo iskoračili u drugi svet. I lepo je, o kako li je samo lepo.

stena u obliku kobre

iako bi se čovek pre svega ustrašio od visine ili mogućnosti da naleti na kobru ili neku drugu još opasniju otrovnicu Šri Lanke, zapravo pri ovom usponu najveću opasnost su nam predstavljale divlje ose koje su, srećom, odlučile da tog dana kuliraju :)

Pri silasku, odmah negde posle impoznatne stene u obliku kobre nailazimo na krotitelja zmija koji mi oko vrata stavlja pitona dok on pokušava da razjari jednu od tri kobre koje sikću iz pletenih korpi. Zbog ovoga smo došli.

čuvena turistička atrakcija u ovim područjima su snake charmeri...ovo je prvi na kog smo naleteli. I dok je on razjarivao svoje tri kobre u jednom trenutku mi je oko vrata okačio pitona. Iskreno, šištanje kobri i nimalo snen piton oko vrata nisu bili baš najprijatnija stvar toga dana

Pre odlaska na Pidurangulu upadamo u klasičnu turističku zamku. Prvo obilazimo muzej poludragog kamenja kao i fabriku svile i fabriku batika (svile koja je ručno oslikana posebnom tehnikom). Sve je to super zanimljivo, ali dan je i bez toga presadržajan. Svuda ispružene ruke koje traže bakšiš za ovo malo edukacije i nude poprilično skupe suvenire, skupe i za nekog sa zapada, a kamoli nas sirotinjicu iz istočne Evrope. A onda ide rural village experience - vožnja čamčićem po jezercetu u podnožju Lavlje stene, odlazak u pravo lokalno selo i ručak u čijoj smo pripremi i sami učestvovali.

sa Indikom na nekom priručnom plovilu na kom smo prešli jezerce u potrazi za ručkom :D

Jedemo jezersku ribu prženu na kokosovom ulju, kari, povrće i voće, hlepčiće od kokosovog brašna. Jedemo rukama, drugo rešenje i ne postoji. Bosi tabanamo po dvorištu ruralne kućice, pazimo da na nešto ne nagazimo (slika kobre od pre par sati još je sveža) i gledamo male bašte i njivice svuda uokolo. E da, određeni deo puta smo prešli na kolima koja vuče neko grbavo govedo. Mogli smo i bez svega toga, ali hajde, nekad moraš i da nasedneš pa makar to nasedanje koštalo i 30 dolara :)

naš ručak u ruralnom seocetu. I sami smo učestvovali u pravljenju. Ovde je domaći hleb, razna variva, jezerska riba pržena u kokosovom ulju, ananas i ostale špecije

jeli smo kao i domaćini-rukama sa glinenog tanjira i lista banane

ručak kakav se samo poželeti može. Iskreno, stalno jedenja karija, kotua, hopera i ostalih tradicionalnih jela mi je dosadilo nakon dve nedelje otprilike, ali sada bih rado pojeo opet nešto ovako ukusno, specijalno i zdravo

A onda sledi još jedan uspon, ovog puta na stenu Pidurangula udaljenu par kilometara od Sigiriye. Stižemo tamo u kasno popodne i krećemo sa usponom. Put nas vodi malo kroz šumu, malo po čistini. Prolazimo pored malenog hrama smeštenog podno stene i mimoilazimo se sa prvim ogromnim varanom na ovom putovanju. Veći deo staze su kamene stepenice, čini mi se stare vekovima. 

staza na Piduranguli. Ovo je čak deo stepeništa. Onaj deo gde stepeništa nema nismo ni slikali jer smo vodili računa da ne slomimo nogu :D

Onda nestaje stepenica i kreće ozbiljna avantura, skakanje sa stene na stenu i pentranje koje, ali zaista, preporučujem samo mlađima ili makar onima koji su u dobroj formi (i obavezno dobro obuvenima, nemoguće je stići do gore u japankama). Prolazimo pored impresivne statue ležećeg Bude i nakon još par desetina metara nalazimo se na vrhu.

ležeći Buda pored kog smo prošli. Postoje dve varijante ležećeg Bude - onaj koji spava i onaj koji je umro. E sad, nadam se da ne lupetam previše, ali ovo je, čini mi se, mrtvi Buda. To zaključujem jer su mu stopala postavljena tako da je jedno blago uvučeno u odnosu na drugo. Ako su oba stopala paralelna onda Buda odmara. Ili je obrnuto :D

Ovaj uspon bio je vredan bukvalno svake kapi prolivenog znoja (odakle nam više toliko znoja, pitam se i sam) jer pogled odozgo je najlepši pogled, najlepša panorama ikad u mom životu. U suštini, sve je isto kao i na Sigiriyi s tim što ovde vidite i samu Sigiriyu. Ukoliko iko ima dilemu treba li pored Sigiriye da se penje i na Pidurangulu - moja preporuka je apsolutno da.

najimpresivniji pejzaž koji sam do sada imao priliku da vidim. Ovo je pogled sa stene Pidurangula na džunglu i na Sigiriyu udaljenu par kilometara...Malo je tako fascinantnih stvari koje sam video i koje su me tako ostavile bez daha (nešto nakon ovog puta sličan efekat će na mene imati litice Mohera, a podjednako ganut sam bio i pogledom na Pariz sa vidikovca ispred katedrale Svetog srca kao i pogled na mirno more iz dvorišta crkve Svete Eufemije, jedne letnje noći u Rovinju)...

Zoki izaziva đavola i poji iz svoje flašice neke zalutale i, vrlo verovatno, koječime zaražene pse na steni iako nas je, tokom priprema za put, infektolog upozorio da nikakve životinje ne diramo jer mogu biti besne :O

Umorni kako ni slutili nismo da ćemo biti, u povratku do hotela smo zastali pored neke rečice u kojoj je bogati seoski gazda kupao svoje slonove :)
Bilo je to i previše utisaka za jednu godinu, a kamoli jedan dan.


četvrti dan

Četvrtog dana pošli smo prema drevnom gradu Kandyu, nekadašnjoj prestonici Šri Lanke, smeštenoj već pomalo u planinama. Kandy je mesto na kom se nalazi jedna od najvećih relikvija budizma - Budin zub, čuvan u istoimenom hramu.
Ali, prvo smo svratili do Dambulle - kompleksa  hramova smeštenih u pećinama, pod zaštitom Uneska.

manastiri Dambulla

 Ovi hramovi postoje čak 22 veka, odnosno tu su bili još pre Hrista. Još jedan uspon vredan uspona, ovoga puta po najžešćem ekvatorskom suncu, a onda razgledanje 5 hramova koji kriju 157 Budinih statua. Pored njih, tu su odlično onuvane drevne slike na zidovima hrama, odnosno pećine. Poprilično zanimljivo iskustvo, ali pošto je to već bio ko zna koji uspon i ko zna koji hram u koji smo ušli, bili smo pomalo i ravnodušni. Mozak se već počeo zasićavati takve vrste impresija, a naše putovanje po zemlji još nije došlo ni do svoje polovine.

majmunčić se samoposlužuje pecivom iz nečije kese

jedan u nizu hramova koje smo usput videli i obišli

evo ga i kotu, naš omiljeni obrok sa Šri Lanke (uz Devilled calamarije koje smo proždirali počesto dok smo bili na obali). Šta je kotu? Zapravo to je razno povrće i koren neke bilje koji se prže na jednoj velikoj ploči, kao na roštilju i koje majstori koji to rade sve vreme brzo i poprilično bučno seckaju nekim velikim seckalicama. Uz kotu se može dodati i malo sitno seckanog mesa, ribe ili jaje. Nema hleba niti nekih ugljenih hidrata, jede se tako, evenutalno posuto nekim sosom kao što je ovaj pakleni čili koji proviruje na slici :)

ovom čudnovatom voću se ne sećam imena, mislim da je u pitanju durian. Indika je stao čim je video tezgu na kojoj se prodaje i rekao da to moramo probati,da je to njegovo omiljeno voće...Ljubazna gospođa ga je oljuštila i dala da probamo tako neobično zeleno i sluzavo. U pitanju je nešto skoro najodvratnije što sam u životu probao (pored sirove haringe u Maastrichtu) jer je to ništa drugo do sluzava i nedefinisana masa sa okusom crnog luka :D

Na putu do Kandya svratili smo i do biljne bašte, još jedne poluzamkice za turiste, gde smo videli kako se spremaju tradicionalna kozmetička i medicinska sredstva od najrazličitijih biljki s ovog podneblja. Takođe, videli smo kako izgleda drvo cimeta, kako izgleda kafa, ananas, kari ili kokos u prirodi i čuli šta se sve od njih da spraviti. Priznaću da je bilo zanimljivo, a ogrebali smo se i za poprilično jeftinu masažu ramena i glave. Staza nas je na kraju, naravno, dovela do prodavnice basnoslovno skupih preparata, iz koje smo se ipak izvukli bez da smo potrosli išta, sem očekivanog bakšiša za našeg vodiča kroz lavirinte ove bašte.
Nastavivši vožnju upali smo i na jedan hindu festival gde smo čak bili pozvani da ručamo sa ostalima, ali smo ipak produžili dalje. Ipak, lepota hindu hrama u svoj svojoj šarolikosti i neobičnosti zauvek mi se urezala u pamćenje. Priznajem da jedva čekam da posetim neku zemlju gde je to dominantna religija ne bih li što više naučio o njima.

Hindu hram, negde na putu do Kandya

vreme za ručak. Svi su seli na zemlju, ispred sebe imaju lišće banane i čekaju svoju porciju barenog pirinča. Bili smo i mi pozvani da im se pridružimo,ali , iskreno, delovalo mi je to kao malo riskantan poduhvat za naš stomak pa smo se zahvalili i požurili dalje :)

I naposletku grad Kandy... Mislim da smo ovde mogli da ostanemo duže od tih par predviđenih sati. Hram kao hram, bio je sad već jedan u nizu hramova koje smo obišli u prethodnih par dana. 

prinosim cveće Budi u čuvenom Hramu Budinog zuba u Kandyu

Hram Budinog zuba

Posvećen je Budinom zubu koji se čuva u košarama i kutijama, skriven i nedostupan pogledu. Ovo je mesto hodočašća, možda i najveće i najbitnije na celoj Šri Lanci. Kupili smo lotosove cvetove i darivali ih Budi, prošetali bosi kroz zanimljive muzeje gde je, između ostalog, izložen i preparirani slon koji je čitav niz godina pa i decenija na tradicionalnom festivalu koji se održava svakog leta bio taj koji je na leđima nosio relikviju kroz grad.
Posle obilaska hrama uputili smo se u šetnju - uz obalu jezera pa do centra gradića... Imali smo na raspolaganju dva sata i tada sam shvatio da bih voleo da smo ovde ostali još makar jedan dan... Pošto smo već bili u planinama klima je bila znatno prijatnija. 

Kandy jezero

Kandy tradicionalni ples, predstava koju verovatno nijedan valjani turista ne propusti kada poseti ovaj grad

Turista jeste bilo dosta, ali ulice, radnje, atmosfera - sve je bilo posve autentično. Lutali smo kroz kojekakve prolaze, nabasali u delove u kome nije bilo nijednog belog čoveka, zapanjeno slušali hiljade, desetine hiljada ptica koje su nadletale u predvečerje grad i bile toliko glasne da smo osetili potrebu da začepimo uši... Jeli smo neka zanimljiva peciva i njihove kolače bez fila i makar na tren osetili atmosferu pravog dalekog istoka. Pomalo je prijalo i odsustvo Indike, osećali smo se slobodnije, osećali smo se da smo zaista tamo.
Potom smo se uputili u hotel smešten  par kilometara van grada. Ispostavilo se da je ovo najbolji hotel na celom putovanju, sve sa bazenom smeštenom iznade reke koja je mutno i sporo proticala (i u kojoj smo sutradan videli glomazno crno stvorenje koje je plivalo brzo; pitao sam da li je to krokodil, ali mi rekoše da je to water monitor - jedna podvrsta varana, ogromn gušter dugačak sigurno 3 metra :O

naš hotel koji nismo želeli da napustimo nakon par dana lomatanja sve do poslednjeg časa izabravši da malo odmorimo i preskočimo posetu čuvenoj botaničkoj bašti

Iako smo tek 4 dana na putu, a znajući pri tome da nas sutradan čeka jedan od najnapornijih dana za ceo boravak, odlučili smo da u ovom hotelu ostanemo do krajnjeg trenutka za check out jer nam je prijalo da se kupamo, sunčamo i konačno dobro naspavamo.


 peti dan

negde usput 💙

stara fabrika čaja, još uvek u funkciji

 

žena bere čaj negde u planinama Šri Lanke

plantaže čaja

skinuto sa mog fb 16.02.2018.
"Postoje mesta na zemlji koja  poštuju sve religije. Jedno od njih je i Adams Šeak ili Šri Pada, peta po veličini planina na Šri lanci. Na njenom 2243 metra visokom vrhu nalazi se hram sa otiskom Budinog stopala (tako kažu budisti), odnosno Shivinog stopala (za hinduse) iliti mesto gde je Adam prvi put stao na zemlju (tako misle hrišćani i muslimani).
Ovaj vrh mesto je hodočašća koje je spominjao još i Marko Polo pre više od 800 godina. I mi smo ga noćas pohodili zajedno sa hiljadama vernika i znatiželjnika.
Običaj je da se u uspon od preko 5500 stepenika (poprilično strmih uglavnom) krene  usred noći da bi se gore dočekao izlazak sunca.
Ovo je bila jedna od ekstremnijih avantura u koju smo se upustili ikad. Spram ovog mi rafting na Tari izgleda kao partija tablića.
Mi smo krenuli u 1 40 posle ponoći i vratili smo se nakon 7 sati :O Uspon je trajao preko 3 i po sata, spust nešto kraće. Uspeli smo i da vidimo otisak (tačnije njegov zlatni izlivak jer originalni otisak je nedostupan pogledu, pokriven zlatnim tepihom i koječime, a ispred njega su nam dozvolili da zastanemo samo par sekundi :)). Uspeli smo da vidimo i izlazak sunca sa još hiljadama njih. Svedočili smo  takvoj posvećenosti veri jednog naroda da je to bilo izuzetno ganutljivo. Bosi ili u japankama sa nama su se penjale hiljade njih - odrasli, tinejdžeri, mnogo staraca i starica i ogroman broj dece. Neki ljudi su nosili malu decu na rukama skroz do vrha (verujte da je nama dvojici sa sve cipelama za planinarenje i uprkos popriličnoj fizičkoj spremnosti ovo bio ogroman napor). I svi su bili nasmejani. Ovo je bila čarobna noć za njih.
Ovo je bila čarobna noć i za nas. Sa ovih par reči je to nemoguće opisati. Ovo je jedno od onih iskustava koja se dožive par puta u životu. Hvala onome ko nam je to omogućio kako god se on zvao <3 font="">

krajolik slikana sa puta prema Adams peaku

pogled na vrh Adams peaka sa polazne tačke ove avanture. Ceo dan je padala kiša, a polako je sipila i tokom večeri, kada smo konačno stigli u seoce. Pomisao da se penjemo čak gore pod kabanicama i po blatu me užasavala. Jako sam se bio unervozio. Međutim, kad nam je sat zazvonio u sat vremena posle ponoći uvideli smo da je kiša stala. Opet se neko pobrinuo da i ovaj uspon, ovo hodočašće bude bezbedno i moguće.

naše nove poznanice koje su insistirale da se slikamo zajedno. Obučene su znatno prikladnije, za ono, što sledi od nas. Inače, hiljade hodočasnika svaki dan dolazi da doživi ovo. Većina na uspon krene usred noći. U podnožju sela parkirane su desetine autobusa u kojim narod drema pre uspona. Ne mogu da vam objasnim koji je to stepen posvećenosti - klimatati se ceo dan po izlokanim planinskim putevima dovde, dremati u autobusu, jesti šta stigneš, nemati kupatilo niti bilo kakav komfor, a onda nasmejan i veseo početi celonoćni uspon...Jednostavno, to zaslužuje iskreno divljenje.

pauza, negde oko 3 ujutro u lokalnoj čajdžinici :D ovde smo već počeli da se smrzavamo, a do kraja ćemo pomodreti od zime. Sreća da smo poneli kabanice pa smo se umotali u njih i nekako dočekali izlazak sunca

gužva na samom vrhu. Kao i desetine drugih koji su se probili dovde, zauzeli smo u nekom trenutku mesto i čekali magičan trenutak izlaska sunca nad džunglom

tek kad je u potpunosti svanulo, vraćajući se polako s vrha uvideli smo svu lepot krajolika koju tokom noćnog uspona nismo ni naslutili

poslednji pogled na vrh na kom smo svega dva sata pre toga bili. iskreno, oduzima mi dah ta ideja i sad.

Ovo je bio tekstić koji sam kao status na Facebook-u objavio jutro nakon uspona. Sam uspon ostao je do današnjeg dana najimpresivniji utisak sa ovog putovanja i jedna od najlepših avantura u životu. Stoga, veoma skoro ću objaviti poseban post samo o tome, da bih podelio još pokoji savet potencijalnom pustolovu, ali pre svega da bih od sopstvenog zaborava otrgao još neku blještavu uspomenu na tu noć... 

nastaviće se ...

Putovanje na Šri Lanku (što bi čika Đole otpevao - "...meni, majko, od te zemlje više ne treba...")

Već mesecima skupljam energiju da krenem pisati post o putovanju na Šri Lanku iliti "Svetu zemlju" kako bi se to, navodno, prevelo.

vozom kroz Šri Lanku

Trebalo mi  je vremena da se slegnu utisci. Trebalo mi je vremena da se distanciram od svega što smo videli i doživeli. A trebalo je osmisliti i koncept - kako pisati o putovanju koje je prevazišlo ostala naša putovanja do tada? I, mogu vam reći, ništa pametno nisam smislio :D
Sa jedne strane želeo sam samo okačiti random fotke i pisati o random stvarima - o ukusu kotua, o majmunima koji kradu hranu, o deci monasima, talasima Indijskog okeana ili o druženju sa Indikom... A onda shvatim da mi je potrebno da zabeležim što više sećanja jer sam, jelte, ušao u godine kada sve lakše i sve češće zaboravljam :O Voleo bih da pišem samo poeziju u prozi, a onda se setim koliko su meni, dok sam se pripremao za putovanje značili saveti na drugim blogovima i koliko istih manjka na srpskom jeziku kada je ova destinacija u pitanju... I onda se odlučim, kao i u slučaju Londona i Pariza, za lični putopis.
 A to je valjda ovo u nastavku.

susret sa Indijskim okeanom

Zašto smo se odlučili baš za Šri Lanku? Trebala nam je destinacija koja je povoljna, koja je egzotična, koja pruža mogućnost proučavanja istorije i kulture i prelepu prirodu i koja nam nudi mogućnost letovanja usred kalendarske zime u Srbiji. Izbor se kretao od Tajlanda preko Vijetnama i Kambodže, Filipina pa do Indije, a sve preko Šri Lanke... Polako smo sužavali izbor i na kraju se između Tajlanda i Šri Lanke odlučili za Lanku. I smatram da nismo pogrešili. Na stranu što planiram u narednih par godina sve ostalo pobrojano posetiti.

na safariju

Drugo najčešće postavljano pitanje - koliko je sve to koštalo? Nisam siguran da mogu odrediti tačnu cifru, ali recimo da je 18 dana na ovom magičnom ostrvu uključujući avione (sasvim ok let Etihadom iz Beograda do Colomba sa presedanjem u Abu Dabiju, bez velikih pauza), sve transfere do aerodroma i nazad, smeštaj u desetak hotela i guesthousea (Booking funkcioniše besprekorno, jedino računajte na to da ono što je na Lanci ocenjeno sa npr. 9 u Evropi teško da bi dobilo 6, ali sve se to nekako kompenzuje kroz druge stvari), privatnim taksistom (više reči o našem drugu Indiki biće u tekstu dalje) koji nas je prvih deset dana vozao po ostrvu i bez kog ne bi videli ni trećinu toga što smo videli da smo išli busevima ili vozom, sa džeparcem, hranom, ulaznicama i suvenirima - sve, sve, sve - nije bilo više od 1500 evra po osobi.

žena bere čaj, negde u planinama Šri Lanke

Da li je bezbedno? Ja sam se sve vreme osećao tako. Iako je ova zemlja relativno skoro izašla iz građanskog rata apsolutno nikakvu neprijatnost nismo doživeli sem što smo u jednom lokalnom bircuzu bili svedoci tuče nekih lokalnih klinaca. Na stranu što je našem osećaju sigurnosti i totalne bezbrižnosti doprineo i sam Indika koji je, kao što nam je rekao na aerodromu kad nas je dočekao usred tropske noći, bukvalno mislio i brinuo o apsolutno svemu - ako smo gladni on nas je vodio gde da jedemo, ako treba da menjamo pare nalazio je menjačnice sa najboljim kursom, preskakao ogromne redove kineza i uvek nas nekako uvodio među prvima gde god da treba, pregovarao za cenu suvenira i slično. Turističke atrakcije su prepune sveta i npr. na samom vrhu Adams Peaka nas je policija upozorila da obratimo pažnju na nase stvari jer u takvoj gužvi može neko da nas odžepari. Nismo videli zmije u prirodi, a bogami ni krokodile, čak ni na safariju. Slonovima, inače najopasnijim životinjama tamo, čiji su napadi na čoveka ishodovali najviše smrtnih slučajeva, prišli smo  poprilično blizu na safariju i nisam siguran da li smo zaista bili bezbedni tog časa, ali vratili smo se kući u komadu :D Od kompletne faune najviše sam strepeo od komaraca, ali su me ujela možda tri za sve vreme boravka, iako se nismo nešto posebno ni čuvali od njih osim što smo noću spavali pod mrežom... Generalno, puno ih je više na novosadskom keju nego što smo ih primetili usred džungle.  Doduše, ovi naši novosadski ne prenose Denga groznicu, bar ne da mi znamo. Malarija je, navodno, istrebljena, a svakako nismo pili antimalarike, niti primili ikakvu vakcinu pre puta.

krotitelj zmija

Kakva je hrana?
Ukusna, ljuta, neobična. Gde god smo mogli tražili smo manje chilly, ali i tada se znalo desiti da nam usta gore od ljutine :)
Hrana je na prvom mestu vegetarijanska. Mesa se jede veoma malo i to uglavnom riba i piletina. Bukvalno smo samo u jednom restoranu dobili onako, po našim standardima, baš pristojan komad mesa. Uglavnom su tobili neki komadići, ali nije nam smetalo. Apsolutno je svaki obrok bio obilan i više nego dovoljan. Jede se, naravno, dosta pirinča i nimalo hleba. Voće je sveprisutno od doručka do večere i besprekornog je ukusa. Dnevno sam jeo jedan ananas, u proseku. Kokosov orah je skoro džaba pa smo pili kokosovo mleko kad god smo mogli. Probali smo nema šta nismo - neobične palačinke zvane hoper, curry na sto načina, voće sa okusom crnog luka, fenomenalni kotu - nešto što i ne umem da objasnim šta je do mešavina sitno seckanog povrća, nekog korena, ribe ili mesa i jaja. Ručkali smo kiselo mleko bivola zaliveno medom od kokosa, dimljenu pa na pari kuvanu svežu tunu, čorbu od raka i najlepše lignje na svetu (Devil calamari). <3 p="">Ono od čega sam se najviše plašio posle komaraca su kojekakve bakterije i mogućnost dobijanja neke crevne zaraze. Za svih 18 dana na Lanci nikakav stomačni problem nismo imali, apsolutno nikakav iako se nismo ni mi, a ni oni baš, pridržavali nekih higijenskih minmuma svaki put. Lako bi se zaboravili i npr. pojeli voće ili povrće oprano vodom koja nije flaširana, a ko zna šta smo dobijali uz ceđeno voće... Jeli smo u lokalnim restorančićima zajedno sa lokalcima, a dobar deo njih, lokala, a ne lokalaca, bi vas prenerazio da ih vidite. Čak ni priča da mi ne proizvodimo enzime kojima bi svarili sve to što smo tamo jeli nije nam došla glave.
Sve u svemu - jeli smo sve što nam se jelo, kad nam se jelo i gde nam se jelo. I vratili smo se živi i zdravi i od silnog voća podgojeni.

zalazak sunca na plaži Mirissa

<3 p="">Još par random saveta pre nego počnem sa pričom po danima:
- nosite sa sobom dolare, u slučaju da ih ne uspete u nekom trenutku promeniti svuda ih rado primaju
- mislim da su svi raspoloženi za malo cenkanja, ali ono što sam siguran - svi su raspoloženi za malo bakšiša,bukvalno svi - gde god da krenete, kakvu god uslugu da dobijete svi očekuju da ih malo častite - od konobara, vozača, čuvara cipela ispred hramova, i prodavaca pa do momaka koji nameštaju suncobrane na plaži i krotitelja zmija
-imajte u vidu pri planiranju budžeta da su cene ulaznica za razne atrakcije poprilično visoke (primera radi da bi obišli Sigiryu potrebno je izbrojati 30 dolara), da su cene u prodavnicama približne našim cenama, hrana u lokalnim restorančićima je i povoljnija, voće je prejeftino za naše pojmove, suveniri nisu baš džabe, ali se mogu priuštiti
- rentirajte sobe koje imaju klimu jer su noći, kao i dani - tople i vlažne, a obratite pažnju i da imate mreže za komarce nad krevetom jer komarnici na prozorima ne postoje :O
- klimanje glavom levo-desno znači odobravanje, a ne odbijanje :)
<3 p="">
<3 p="">I krećemo....

<3 p="">  
<3 p="">1. dan: Colombo - uzduž i popreko

Viharamahadevi Park

<3 p="">Već po izlasku iz aerodromske zgrade u Colombu ošamutio nas je vlažan i topao vaduh iako je bilo pola četiri ujutro. Upravo ta visoka vlažnost između ostalog će uticati i na to da sam svih 18 dana na Šri Lanci zabrinavajuće kašljao, što je valjda normalno i ne treba da vas brine ako vam se desi.
Red je da vam predstavim Indiku, koji nas je dočekao na aerodromu i narednih desetak dana brinuo o nama, bio nam vozač, prijatelj, savetodavac, vodič. Bez njega ovo putovanje ne bi bilo magično kao što je bilo.

Viharamahadevi Park

<3 p="">Znao sam da je najpraktičnija stvar na ovakvim destinacijama unajmiti proverenog šofera koji će sa tobom da provede narednih par dana, provoza te po planu koji ste unapred dogovorili, dogovara & pregovara sa lokalcima u tvoje ime, preskače redove, cenjka se, kupuje šta treba, objašnjava, pojašnjava, priča i ćuti po potrebi. Iako sam imao preporuku za jednog takvog šofera, najbolju ponudu - finansijski, ali i organizaciono da nam je upravo Indika, a do kog sam došao prateći preporuke na Trip advisoru. Kroz par emailova smo se dogovorili za rutu, a odmah potom i za cenu. Doček na aerodromu i transfer do Colomba, narednih 9 dana njegovo 24očasovno prisustvo, vožnja preko cele Šri Lanke i na kraju još i pick up usluga u Mirissi i transfer na aerodrom poslednjeg dana koštala nas je ukupno 600 dolara. Ako se uzme u obzir da ni o čemu nismo ni brinuli ni razmišljali - bukvalno bi nas čovek ujutro čekao ispred hotela, samo smo trebali da ubacimo stvari u auto i krenemo po planu za taj dan- ovo je više nego povoljno. Ovde je i njegov kontakt (link do fb profila). Indika se ovim poslom bavi dosta dugo, besprekorno govori engleski, zabavan je i prijatan i veoma zaštitnički nastrojen, diskretan i nenametljiv. Inače, potiče sa juga, iz oblasti Udawalawa i kuća mu je u neposrednoj blizini velikog nacionalnog parka u koji smo išli na safari pa smo tog dana posetili i Indikinu porodicu i ručali sa njima pravu domaću klopu.

Gangaramaya hram

<3 p="">Elem, nakon par sati sna krenuli smo u obilazak Colomba. Pravi utisak o Šri Lanci ćemo steći tek u narednim danima jer Colombo je velegrad i kao takav dosta je sličan nekim evropskim gradovima, tim pre što je Šri Lanka dugo bila kolonija Holandije i Engleske. Međutim, naravno da smo od starta znali da nismo u Evropi - saobraćaj je bio haotičan, klima je tropska, Budine statue su svugde, rastinje na sve strane je nešto što pre nismo nikad videli... Indika i njegov rođak su nas provozali kroz ceo grad - pokazali nam predsedničku palatu, trgove, okean, tržne centre i parkove.... Bila je nedelja i dosta ljudi je sa svojim porodicama šetalo ili odmaralo u glavnom gradskom parku kroz koji smo i mi prošli...

<3 p="">

Gangaramaya hram

A onda smo otišli do hrama Gangaramaya, našeg prvog budističkog hrama. Ovaj hram je u samom centru grada i sastoji se od glavnog hrama i malog hrama na jezeru, koji smo isto posetili. Pri poseti hramu susrećemo se sa pravilima koja do tada nismo znali. Pre svega, u sam hram kao i u dvorište hrama se ulazi bos. Obuću ostavljamo kod čuvara obuće ili jednostavno ispred hrama, zavisi gde smo. Preporučujem da uza se imate čarapice što iz higijenskih, što iz praktičnih razloga. Naime, ponekad je teško tabanati po dvorištu hrama zbog toga što sunce više nego ugreje beton, pesak ili kamene ploče po kojima se šeta. U hram se ne ulazi u bermudama kao ni otkrivenih ramena, što je uostalom, običaj u svim verskim objektima svih religija sveta. Pošto smo mi imali na sebi bermude dobili smo nešto nalik dugačkim suknjama da se u to umoramo. Posle smo, naročito u ruralnijim predelima, videli da je takva dugačka suknja zapravo veoma čest odevni predmet u muškaraca. Hram je lep i neobičan, u njemu se nalaze stotine Budinih kipova, a u jednom trenutku sam naleteo i na Ganesha i Shivu pa mi je Indika objasnio da su budizam i hinduizam komplementarni i da svaki budistički hram na Šri Lanci imao deo i za hinduistička božanstva.

Gangaramaya hram

<3 p="">

na obali Beira jezera

<3 p="">Posle hrama smo posetili Old Dutch hospital, po Trip advisoru jedno od onih must see mesta. Realno - ništa posebno - kompleks stare bolnice, kao što mu i samo ime kaže, a u kom su sad smešteni preskupi restorani, prodavnice suvenira, kafei i slično...

razonoda nedeljom popodne na Gale face green

<3 p="">
Ono što je mene najviše zanimalo da vidim je Gale face green - zeleni pojas uz sam okean, šetalište, izletište, kako god, omiljeno mesto stanovnika Colomba, naročito nedeljom popodne. U pitanju je nekih kilometar ili nesto više dugačak potez uz sam okean, mesto gde se nedeljom, a nedelja je bila kad smo i mi stigli, okupljaju porodice koje onda tu jedu, šetaju, praćakaju se posve obučeni u okeanu, puštaju zmajeve, plešu ili igraju kriket.

Gale face green

<3 p="">Bilo je sjajno... Gomila ljudi svih uzrasta zajedno se šeta ili sedi uz obalu, ali najbolji su oni koje su zagazili u okean i to posve obučeni, valjuškaju se u talasima, smeju se od srca, prskaju, slikaju jedni druge i toliko zarazno su veseli da i mi nimo odoleli, izuli smo se i po prvi put zakoračili u topli Indijski okean.
Na šetalištu se nalazi i čitav niz restorančića i malih pokretnih tezgi brze hrane kojoj nismo odoleli. I već smo prvog dana jeli šta smo stigli, ne mogavši da ne probamo neke pogačice sa rakovima, ribu, salate, lignje i drugim špecije što su se nudile... Siti i zadovoljni, a i dalje skršeni od jet lega uputili smo se, kad se već dobrano smrklo, na spavanje znajući da istraživanje one prave, autentične Šri Lanke počinje od sutra...

<3 p="">

deo gurmanske ponude na Gale face green

<3 p="">

Izložba slika Fride Kahlo u Budimpešti (o boli i demonima)

(Preporuka: ovaj post čitajte tako što ćete prvo pročitati sam tekst, a potom pričice ispod slika)

Ovog leta Budimpešta je jedna od najznačajnijih kulturnih kota Evrope.

Sa Fridinim likom i delom sam se prvi put susreo sredinom devedesetih. Bio je to period kada se šuškalo o snimanju filma koji će je, više nego bilo šta drugo, približiti narodu i načiniti onim što je danas - pop ikonom. Za ulogu koja će Selmi Hayek doneti nominaciju za Oskara spominjana su i Jeninfer Lopez, kao i Madonna, Fridina iskrena obožavateljka i vlasnica nekih njenih originalnih radova. U jednom intervjuu upravo ju je Madonna i pomenula, kao borca, originalnu umetnicu i veoma jaku ženu... Na taj način mi je skrenula pažnju pa sam se u toj eri pre interneta na ovaj ili onaj  način  dovijao kako da dođem do podataka o ovoj neobičnoj, impresivnoj ženi spojenih obrva... Sećam se da sam sačuvao prvi novinski članak koji sam o njoj pročitao, jer sam bio zapanjen njenom životnom pričom... Pamtim taj osećaj totalne opijenosti, a od detalja samo to da je tražila da bude spaljena posle smrti jer je želela  da zauvek uništi to telo koje ju za života toliko bolelo i tako izdalo. Ulazeći u peć, pod uticajem vreline, telo se skvrčilo te je ušla u buktinju praktično u sedećem položaju, sa kosom koja je plamtela na oko lica čineći da liči na suncokret... Ne znam koliko je ovaj podatak tačan, ali je jasno zašto me ostavio bez teksta.

Organizovanjem izložbe slika Fride Kahlo u Mađarskoj nacionalnoj galeriji, glavni grad severnih nam suseda u svoj šarmantan bio, pored referenci kao što su "jedna od najjeftinijih evropskih metropola", "centar najboljeg provoda" i "prestonica greha i dekadencije" - može slobodno da upiše i "veoma atraktivna lokacija za sve ljubitelje najviše umetnosti".

Slika "Slomljeni stub" jedna je od najpoznatijih slika Fride Kahlo. Slomljeni stub na mestu kičme pokazuje u kom stanju je slikarkino telo bilo u tom trenutku, telo koje sa druge strane, spolja na mestu, da se ne raspadne, drže samo kožni kaiševi napeti do pucanja. Pusti predeo iza ukazuje na usamljenost... Ovo je jedna od retkih slika na kojima Frida ne krije kako se oseća i zbog toga joj iz očiju idu suze. Ono što je takođe interesantno je upotreba hrišćanskih simbola, ne baš uobičajenih za njen rad. Pre svega, na sve strane u njeno telo zabodeni su sitni ekseri, aluzija na muke Svetog Sebastijana, a tu je i bela tkanina sa mrljama krvi, nalik Isusovom pokrovu...

Ne trebam pisati puno o Fridi. Iako bi je, verovatno, užasnulo kada bi mogla da vidi do koje mere je sveprisutna danas, Frida Kahlo je od, za života slabo cenjene, samouke slikarke, uvek u senci dominantnog supruga Dijega Rivere (u svoje vreme najpopularnijeg meksičkog slikara) postala klasična pop ikona, Madonna nadrealnog slikarstva. Njen lik i delo jednako arče i razvlače eminentne figure poput malopre pomenute kraljice popa kao i jeftini kvaziumetnici i mali privrednici i zanatlije koji je stavljaju na sve zamislive predmete opšte upotrebe - od hemijskih olovki, preko šolja pa do nakita i delova odeće. Njen stil kopiraju svi koji žele da budu avangardni. Njeno lice tetoviraju na svoje podlaktice. Slikovnice sa ilustracijama inspirisanim njenim životom kupuju vrsni poznavaoci umetnosti kao i oni koji konzumiraju samo ono što im se servira. 
Svako hoće svoje parče Fride pa makar ga dobio pijući espreso u jednom od zilion ugostiteljskih lokala nazvanih po njoj.
 Frida je opšte dobro čovečanstva. A pri tome je i mrtva, aleluja, te je mizogeni ejdžisti mogu čak i poštovati.

Rani radovi nastali su pod uticajem evropskih slikara, Modiljanija pre svih. Iako i ta dela nose više ili manje skrivene simbole, tek znatno kasnije nadrealizam na njenim platnima dolazi do punog izražaja. Život proveden u beskrajnoj usamljenosti i obojen nepojmljivim emotivnim i fizičkim bolovima, biće pretočen u neke od najlepših nadrealnih slika koje sam u životu video.

O Fridi se sve zna - koga je volela, kako je patila, šta ju je bolelo. Pojavljuje se u filmovima, na youtube snimcima; svake sezone izdavači po basnoslovnim cenama prodaju neku novu knjigu  - od dnevnika do kuvara - o njoj ili sa njom ili tek ovlaš inspirisanom ovom umetnicom. Možda su jedino Van Gog, Klimt i, donekle, Botičeli toliko rabljeni da su mi postali skoro pa mrski iako nigde tu nema njihove krivice i iako to nikakve veze sa njihom umetnošću nema.

S obzirom da je Frida dobar deo života provela ležeći u bolničkoj postelji ne postoji nijedan motiv koji je toliko dobro upoznala i proučila kao sopstveno lice... Usled toga, većina njenih slika, makar onih najpoznatijih jesu autoportreti, sa različitim pozadinom i različitim simbolima uokolo. Veoma često je slikala životinje - pse, papige i majmune, jer nije imala dece i stoga se životinjama okružila u stvarnom životu. Sa druge strane, teško je povući granicu između realnog i nadrealnog, između stvarnog i simboličkog, i u životu, a kamoli na  na njenim slikama... Svaki motiv, svaki detalj rezultat je duboke introspekcije i može da se tumači tek znajući i trenutak slikarkinog života u kom je delo nastalo.

Da bi se njena priča spoznala, upravo je umetnost i dovoljna. O Fridi i njenom životu, o borbama i strastima, boli i posrnućima, više nego o ijednom drugom vizuelnom umetniku ikad, govore njena dela.

"Maska"je apsolutno jedna od mojih omiljenih Fridinih slika. Masku ljudi obično stavljaju na lice ne bi li sakrili šta osećaju u određenom trenutku, nose je da bi, makar na kratko, makar iz zabave bili nešto što inače nisu. Ali, Frida, pre svega poznata po autoportretima na kojima njeno lice više-manje izgleda isto, nepročitljivo, sa svakom emocijom tako duboko sakrivenom da bi čovek pomislio da ova žena nikad ništa i nije osećala, na ovoj slici  preko tog bezizražajnog lica stavlja masku koja plače, ne bi li pokazala kako se zapravo oseća.

Selekcija radova odabrana za ovu izlozbu je iznenađujuće dobra. Znajući da se u Milanu ovog proleća održavala centralna izložba njenih dela u Evropi, plašio sam se da ću videti tek tu i tamo neku grafiku, crtež ili čak fotografiju na kojoj je ona. Ono, pak, što sam video prevazišlo je sva moja očekivanja.

"Bolnica Henry Ford" je veoma potresna slika nastala nakon jednog od Fridnih pobačaja. Na slici ona leži u predimenzioniranom krevetu usred pustare, negde u Americi koju slute zgrade i industrijski dimnjaci u pozadini... Usamljena i tako mala, preplašena, sa stomakom još nadutim od neuspele trudnoće, uplakana, ona leži na krvlju natopljenom čaršavu i na tankim uzicama drži niz simbola - počev od velikog fetusa nerođenog dečaka, preko svoje slomljene karlice nesposobne da iznese trudnoću  i donjih leđa- izranjavanih i punih ožiljaka od silnih povreda i operacija pa do simbola plodnosti kao sto su puž i ljubičasta orhideja, tako nalik materici, i naposletku, do mehaničkog sterilizatora, koji samo dodatno podcrtava emociju, tačnije njeno totalno odsustvo u hladnom i sterilnom svetu na koji ovo željeno dete nije ni došlo...

Izložba je podeljena u par celina, koje svakako nisu nezavisne i koje se - kao život - preklapaju i između kojih je nemoguće povući jasnu granicu razdvajanja. Tako "Viva la vida" koja slavi život ne može da se odvoji od celine posvećene Fridinom ljubavi prema rodnom Meksiku (toliko jakoj da je ona insistirala na podatku da se rodila 1910. godine, tri godine nakon što se zaista rodila, jer je to godina početka velike Meksičke revolucije koja će rezultirati rađanjem modernog Meksika). 

Slika "Nekoliko malih uboda" ironična je koliko i krvava (a krvava je isuviše, čak se fleke od krvi nalaze i na samom ramu). Slika je inspirisana ubistvom koje se desilo tih dana u Meksiku gde je ljubomorni muž iskasapio ženu zbog prevare. Sve novine tog doba su prenele ironičnu rečenicu kojom se branio pred sudom: 
- Pa to je bilo sam par malih uboda!
 Slika je nastala neposredno nakon što je Frida uhvatila Dijega u preljubi i to sa njenom rođenom sestrom, što je događaj koji će je slomiti do kraja i posle kog se nikad neće oporaviti, a indirektno, ovom slikom je i htela da opiše šta joj je ta ljubav uradila od života. Naposletku,  sve je oprostila sestri, a i Dijegu od kog se prvo razvela da bi se, nakon nekog vremena, ponovo udala za njega.

Podjednako je teško odvojiti deo posvećen Fridinom ljubavnom životu od onoga koji je posvećen bolu, jer za nju to je bilo isto. S obzirom na mesto organizovanja izložbe ne iznenađuje to što se organizatori pažnju posvetili i umetničinoj vezi sa Mađarskom. Naime, njezin otac je u Meksiko stigao sa 19 godina iz Nemačke, ali njegovo poreklo - bar takvo mišljenje preovladava - jeste upravo mađarsko, čime se, neposredno pred smrt, često bavila i sama Frida. Jedan od izloženih artefakata je i fotografija pisma koje je na čistom mađarskom jeziku Frida poslala Miklosu Nicholasu Murayu, fotografu mađarskog porekla i autoru nekih od najpoznatijih Fridinih fotografija, između ostalih i one koja se našla i na naslovnoj strani Voguea. Miklos i Frida su bili povremeni ljubavnici i dobri prijatelji uprkos brakovima u koje su oboje ulazili iz izlazili tokom deset godina njihove veze sa kojom su otpočeli neposredno nakon njene udaje za Riveru. Prijatelji su ostali do samog kraja, do slikarkine smrti 1954. godine.

"Bez nade" je slika koja opisuje kroz šta je umetnica prolazila tokom 1945. godine kada je njeno telo zamalo kolabiralo usled bolesti i stalnih operacija. Po nalogu lekara bila je prisiljena na dijetu za debljanje ne bi li se spasila. Opet sama, kao što je uostalom i bila veći deo svog života, ona leži na krevetu i preko slikarskog stalka i neobične skalamerije u vidu levka guta užasnu hranu uz totalno odsustvo nade u oporavak, sa rukama skrivenim ispod pokrivača, naglašavajući tako totalnu bespomoćnost, usred, na njenim slikama tako često viđanog pustog krajolika...

Izložbu čine 33 artefakta (slike, fotografije, crteži, grafike, printovi), uglavnom iz vlasništva Muzejao Dolores Olmedo iz Mexico City-a, ali i iz privatnih kolekcija. Izložba je otvorena  od 06. jula do 04. novembra ove godine. Mađarska nacionalna galerija se nalazi na samom pročelju Budimskog dvorca i otvorena je svim danima od 10-17 časova, uključujući i ponedeljak, makar sad dok vlada nezapamćeno interesovanje za ovu izložbu. Preporučujem da za obilazak i razgledanje Fridinih dela odvojite odvojite makar sat i po. Istovremeno se u galeriji održava i multimedijska instalacija "Manifesto" čiju osnovu čini 13 kratkih filmova sa Cate Blanchett u glavnoj ulozi, a u kojima Oskarom nagrađena glumica igra različite uloge - od brokera do beskućnika - iznoseći istovremeno manifeste raznih političkih ili umetničkih pravaca.

Jedna o najbitnijih slika na ovoj izložbi je "Moja dojilja i ja". Pošto se Fridina sestra Kristina, ista ona koja će u jednom trenutku da joj uzme i Dijega, rodila nepunih godinu dana nakon Fride, majka je Fridu prestala da doji još kao bebu i za taj posao je unajmljena dadilja. Na slici ona nosi domorodačku masku čime implicira da je na ovaj način, putem mleka, zadojila Fridu i ljubavlju prema domovini. Sa druge strane maska i totalno odsustvo kontakta očima ukazuje i na činjenicu da je ovo bio kontakt bez ikakve emocije, koji će ostaviti posledice na ostatak umetničinog života.

Grafika koja pokazuje Fridino dobro poznavanje anatomije koju je proučavala u medicinskoj školi pre nego što će se posvetiti slikarstvu kao prvom i osnovnom  pozivu. Neobični životni izbori, posve neočekivani za taj istorijski trenutak, učiniće njenu biografiju inspirativnom mnogima. Svako će tumačiti njezin zaostavštinu na način na koji to želi, ali siguran sam da prava istina o Fridi ostaje zauvek nedokučiva i tek ju je donekle moguće naslutiti sa njenih slika, skrivenu među motivima papiga, cveća, astečkih figura, sunca i meseca...

Omaž umetnici dala su neka od najvećih imena današnje kulturne scene kao i totalni anonimusi, približavajući tako njenu priču i njen rad čak i onim konzumentima koji o umetnosti pojma nemaju ili je se čak gnušaju. Iako je mrtva već 64 godine Frida i dalje izaziva kontroverze. Tako  mađarski dnevni list provladine orijentacije "Mađar idok" početkom avgusta kritikuje izložbu:"U članku napisanom 14. jula u Mađar Idoku kaže se da je uzložba Fride Kalo promocija komunizma državnim novcem. 
List je u tom kontekstu pomenuo izložbu Fride Kalo uz autore i izložbe u još nekoliko galerija. 
"Nećete verovati, ali Trocki se pojavio ponovo u Budimpešti, ovoga puta iz kreveta Fride Kalo", preneo je Mađar Idok."

“I am not sick. I am broken. But I am happy to be alive as long as I can paint."

Umesto zaključka konstatujem sa velikim zadovoljstvom da se avantura nastavlja. Za par nedelja idem u London gde je u toku izložba Fridinih privatnih stvari - haljina, nakita, pribora, ali i par slika - prvi put van Meksika. U nadi da će mi to dodatno približiti i razjasniti neke od zavijutaka trnovite staze ove predivne žene, konstatujem da je nedovoljno poštovana tokom svog kratkog života umetnica  postala besmrtna upravo u smrti, nastavljajući tako odiseju dostojnu samo najvećih.

Poseta budističkom hramu u Čortanovcima (inspiracija)

Ovo nije  priča o budizmu, ovo je priča o inspiraciji.
Imali smo savršen dan.

A da bi dosegli to savršenstvo bilo je dovoljno da ustanemo i krenemo. U ovom slučaju - da krenemo prvo vozom do Čortanovaca (tek nešto više od 20 minuta lagane vožnje od Novog Sada), a onda peške, u potragu za jedinim zvaničnim budističkim hramom u regionu. Ideja da ga posetimo se stvorila kad mi je koleginica, pregledajući moje slike sa Šri Lanke (uskoro, o stvarno uskoro moram da napišem, konačno, priču o tom putovanju), rekla da je njen drug, gospodin Branko Kovačević otvorio budistički hram u Čortanovcima. Setio sam se da sam u medijima tih dana čitao nešto o tom događaju. Ukucao sam u google "budistički hram Čortanovci" i odluka je pala već nakon pročitanih par prvih članaka - jedan od narednih vikenda idemo tamo!

mapa koja pokazuje kako stići do hrama od železničke stanice u Čortanovcima

Tako je i bilo.
Do hrama se od stanice stiže brzo i lako - uostalom ovde je i mapa. 
Mi smo, sa druge strane, krenuli okolnim putem kroz lepo sremačko selo i koga god smo sreli od ljudi iz sela znao je da nas uputi kako i kuda da idemo.*

 *bonus epizoda 🙈
Ja: Izvinite, znate li gde je budistički hram?
Deda: Da, tamo iza stadiona.
Ja: Hvala. A plaža?
Deda: Da, tamo gde sam ja.
Ja: A gde je to :)?
Deda: Na Dunavu 😎

Kad si na pravom putu nema šanse da se izgubiš.
(a da smo na pravom putu znao sam još kad smo krenuli).
Ipak, dodatna potvrda je stigla kad smo naleteli na prelepo ljubičasto poljsko cveće, negde posle polja ječma, a pre divnih višanja koje smo, potom, uz put brali i jeli.
Kako ljubičasto cveće može da stvori mir?
Kad si otvoren da čitaš znakove pored puta, onda boga vidiš i u cveću.
Setio sam se kako Shug Avery kaže miss Celie u mom, za sva vremena, omiljenom filmu "Boja purpura" (kao, uostalom, i u istoimenoj knjizi, po kojoj je film i snimljen, a taj Pulicerom nagrađeni roman Alice Walker sam, po drugi put, pročitao baš par dana pred ovaj izlet... Slučajnost!?? ne bih rekao.):

“I think it pisses God off if you walk by the color purple in a field somewhere and don't notice it. People think pleasing God is all God cares about. But any fool living in the world can see it always trying to please us back.”

Sam hram nalazi se u vikendici na kraju puta sa leve strane... 
Svuda uokolo samo je mir. I doste zelene. 
U dvorištu je Budina statua, a po kanapu razvučenom između stabala okačene su zastavice... Dočekuju nas gospodin Branko i njegova supruga... Dva monaha iz Mjanmara su u tom trenutku završavala ručak. Oni će nam se pridružiti kasnije.

Ušli smo u sobu za meditaciju i onda, uz čaj i keksiće, satima razgovarali - o budizmu, meditaciji, problemima zapadnog sveta, ličnim iskustvima i stremljenjima... Gospodin Branko nam je na veoma prijatan, duhovit i topao način predstavio svoju misiju. I svoju viziju - kako da u ovom malo mestu, na prvim obroncima Fruške gore napravi manastir sličan onim koje smo vidjali po Aziji. Nadamo se da će uspeti u svom naumu.
Ovo nije priča o budizmu, ovo je priča o isnpiraciji.
Sve što bi vas dodatno zanimalo naći ćete na web stranici Theravāda budističkog društva Srednji put (http://srednjiput.rs/ ) koje je kao neprofitno udruženje građana osnovano 21. februara 2009. godine u Novom Sadu. Pa na sajtu kažu dalje: "Ciljevi društva su da doprinese upoznavanju i boljem razumevanju izvornog Budinog učenja kod nas, onako kako ga prenosi theravāda budistička tradicija. Cilj takvog proučavanja i prakse jeste unapređivanje psihofizičkog stanja ličnosti, zdravlja i kreativnosti, kvaliteta života i socijalne harmonije, kroz integraciju budističkih psiholoških principa u svakodnevni život.".
Upravo na ovoj stranici možete se detaljnije informisati i o budućim aktivnostima društva koja uključuju, između ostalog, mnogobrojne jednodnevne i višednevne kurseve meditacije. Inače, ova web stranica smatra se jednom od najboljih, ako ne i najboljom u regionu kada je budizam u pitanju.
Nakon nekog vremena pridružili su nam se monasi Sandimar i Uttara, gosti iz Mjanmara... Bilo je divno, dragoceno provesti vreme sa ljudima koji su svoj ceo život posvetili jednoj ideji, ljudima koji žive nešto što nam je teško i pojmiti. Uživali smo u svakom trenutku vremena koje smo proveli u razgovoru sa njima.

A nakon hrama uputili smo se prema nadaleko poznatoj Čortanovačkoj plaži... Na njoj je, između ostalog, snimana i čuvena scena "manje vina, manje vina ;)" iz "Varljivog leta 68".
Šorom pa drumom i onda, zahvaljujući savetu usputnog prolaznika, prečicom kroz šumarak... A čim smo zakoračili pod zeleni svod stvari su postale dodatno magične, do te mere lepe da ih bolje opisuju fotografije...
Prošli smo pored planinarskog doma Kozarica, poznatog kao planinarski dom na najnižoj nadmorskoj visini u svetu (čak 84 metra od niova mora :D ) kog su tog časa lokalni planinari sređivali za predstojeći festival Dunavske čarolije (https://www.facebook.com/Cortanovci.Dunav/ ), a  na koji su nas i pozvali...
Okolina doma i cela ta staza do Dunava zaista su vanserijski lepi, možda i najlepši deo uz Dunav koji sam do sada video...
Do plaže nismo stigli jer su nas naši novi poznanici posavetovali da to ostavimo za neki drugi put pošto je nivo reke bio dosta visok i plaža je bila poplavljena... Zastali smo u jednoj maloj čardi i pojeli izvrsnu riblju čorbu, najbolju godinama unazad, baš tu ispod lipa, u mirisu njihovog cveta, na autentičnim drvenim stolovima zastrtim polenom, neki bolji mi, bolji i lepši i bogatiji od onih koji su tog jutra seli u voz iz Novog Sada.

I tada, sedeći u toj apsolutnoj tišini, posmatrajući barsku kornjaču koja je krenula nekim svojim putem, gledajući kako zlatni polen lipinog cveta pada po nama, uronjeni u zelenilo bez početka i kraja - e baš tu podsetio sam se da je za prelep, najlepši zlatan dan dovoljno imati srce. A još je lepše kad ih je tri.