Izložba slika Fride Kahlo u Budimpešti (o boli i demonima)

(Preporuka: ovaj post čitajte tako što ćete prvo pročitati sam tekst, a potom pričice ispod slika)

Ovog leta Budimpešta je jedna od najznačajnijih kulturnih kota Evrope.

Sa Fridinim likom i delom sam se prvi put susreo sredinom devedesetih. Bio je to period kada se šuškalo o snimanju filma koji će je, više nego bilo šta drugo, približiti narodu i načiniti onim što je danas - pop ikonom. Za ulogu koja će Selmi Hayek doneti nominaciju za Oskara spominjana su i Jeninfer Lopez, kao i Madonna, Fridina iskrena obožavateljka i vlasnica nekih njenih originalnih radova. U jednom intervjuu upravo ju je Madonna i pomenula, kao borca, originalnu umetnicu i veoma jaku ženu... Na taj način mi je skrenula pažnju pa sam se u toj eri pre interneta na ovaj ili onaj  način  dovijao kako da dođem do podataka o ovoj neobičnoj, impresivnoj ženi spojenih obrva... Sećam se da sam sačuvao prvi novinski članak koji sam o njoj pročitao, jer sam bio zapanjen njenom životnom pričom... Pamtim taj osećaj totalne opijenosti, a od detalja samo to da je tražila da bude spaljena posle smrti jer je želela  da zauvek uništi to telo koje ju za života toliko bolelo i tako izdalo. Ulazeći u peć, pod uticajem vreline, telo se skvrčilo te je ušla u buktinju praktično u sedećem položaju, sa kosom koja je plamtela na oko lica čineći da liči na suncokret... Ne znam koliko je ovaj podatak tačan, ali je jasno zašto me ostavio bez teksta.

Organizovanjem izložbe slika Fride Kahlo u Mađarskoj nacionalnoj galeriji, glavni grad severnih nam suseda u svoj šarmantan bio, pored referenci kao što su "jedna od najjeftinijih evropskih metropola", "centar najboljeg provoda" i "prestonica greha i dekadencije" - može slobodno da upiše i "veoma atraktivna lokacija za sve ljubitelje najviše umetnosti".

Slika "Slomljeni stub" jedna je od najpoznatijih slika Fride Kahlo. Slomljeni stub na mestu kičme pokazuje u kom stanju je slikarkino telo bilo u tom trenutku, telo koje sa druge strane, spolja na mestu, da se ne raspadne, drže samo kožni kaiševi napeti do pucanja. Pusti predeo iza ukazuje na usamljenost... Ovo je jedna od retkih slika na kojima Frida ne krije kako se oseća i zbog toga joj iz očiju idu suze. Ono što je takođe interesantno je upotreba hrišćanskih simbola, ne baš uobičajenih za njen rad. Pre svega, na sve strane u njeno telo zabodeni su sitni ekseri, aluzija na muke Svetog Sebastijana, a tu je i bela tkanina sa mrljama krvi, nalik Isusovom pokrovu...

Ne trebam pisati puno o Fridi. Iako bi je, verovatno, užasnulo kada bi mogla da vidi do koje mere je sveprisutna danas, Frida Kahlo je od, za života slabo cenjene, samouke slikarke, uvek u senci dominantnog supruga Dijega Rivere (u svoje vreme najpopularnijeg meksičkog slikara) postala klasična pop ikona, Madonna nadrealnog slikarstva. Njen lik i delo jednako arče i razvlače eminentne figure poput malopre pomenute kraljice popa kao i jeftini kvaziumetnici i mali privrednici i zanatlije koji je stavljaju na sve zamislive predmete opšte upotrebe - od hemijskih olovki, preko šolja pa do nakita i delova odeće. Njen stil kopiraju svi koji žele da budu avangardni. Njeno lice tetoviraju na svoje podlaktice. Slikovnice sa ilustracijama inspirisanim njenim životom kupuju vrsni poznavaoci umetnosti kao i oni koji konzumiraju samo ono što im se servira. 
Svako hoće svoje parče Fride pa makar ga dobio pijući espreso u jednom od zilion ugostiteljskih lokala nazvanih po njoj.
 Frida je opšte dobro čovečanstva. A pri tome je i mrtva, aleluja, te je mizogeni ejdžisti mogu čak i poštovati.

Rani radovi nastali su pod uticajem evropskih slikara, Modiljanija pre svih. Iako i ta dela nose više ili manje skrivene simbole, tek znatno kasnije nadrealizam na njenim platnima dolazi do punog izražaja. Život proveden u beskrajnoj usamljenosti i obojen nepojmljivim emotivnim i fizičkim bolovima, biće pretočen u neke od najlepših nadrealnih slika koje sam u životu video.

O Fridi se sve zna - koga je volela, kako je patila, šta ju je bolelo. Pojavljuje se u filmovima, na youtube snimcima; svake sezone izdavači po basnoslovnim cenama prodaju neku novu knjigu  - od dnevnika do kuvara - o njoj ili sa njom ili tek ovlaš inspirisanom ovom umetnicom. Možda su jedino Van Gog, Klimt i, donekle, Botičeli toliko rabljeni da su mi postali skoro pa mrski iako nigde tu nema njihove krivice i iako to nikakve veze sa njihom umetnošću nema.

S obzirom da je Frida dobar deo života provela ležeći u bolničkoj postelji ne postoji nijedan motiv koji je toliko dobro upoznala i proučila kao sopstveno lice... Usled toga, većina njenih slika, makar onih najpoznatijih jesu autoportreti, sa različitim pozadinom i različitim simbolima uokolo. Veoma često je slikala životinje - pse, papige i majmune, jer nije imala dece i stoga se životinjama okružila u stvarnom životu. Sa druge strane, teško je povući granicu između realnog i nadrealnog, između stvarnog i simboličkog, i u životu, a kamoli na  na njenim slikama... Svaki motiv, svaki detalj rezultat je duboke introspekcije i može da se tumači tek znajući i trenutak slikarkinog života u kom je delo nastalo.

Da bi se njena priča spoznala, upravo je umetnost i dovoljna. O Fridi i njenom životu, o borbama i strastima, boli i posrnućima, više nego o ijednom drugom vizuelnom umetniku ikad, govore njena dela.

"Maska"je apsolutno jedna od mojih omiljenih Fridinih slika. Masku ljudi obično stavljaju na lice ne bi li sakrili šta osećaju u određenom trenutku, nose je da bi, makar na kratko, makar iz zabave bili nešto što inače nisu. Ali, Frida, pre svega poznata po autoportretima na kojima njeno lice više-manje izgleda isto, nepročitljivo, sa svakom emocijom tako duboko sakrivenom da bi čovek pomislio da ova žena nikad ništa i nije osećala, na ovoj slici  preko tog bezizražajnog lica stavlja masku koja plače, ne bi li pokazala kako se zapravo oseća.

Selekcija radova odabrana za ovu izlozbu je iznenađujuće dobra. Znajući da se u Milanu ovog proleća održavala centralna izložba njenih dela u Evropi, plašio sam se da ću videti tek tu i tamo neku grafiku, crtež ili čak fotografiju na kojoj je ona. Ono, pak, što sam video prevazišlo je sva moja očekivanja.

"Bolnica Henry Ford" je veoma potresna slika nastala nakon jednog od Fridnih pobačaja. Na slici ona leži u predimenzioniranom krevetu usred pustare, negde u Americi koju slute zgrade i industrijski dimnjaci u pozadini... Usamljena i tako mala, preplašena, sa stomakom još nadutim od neuspele trudnoće, uplakana, ona leži na krvlju natopljenom čaršavu i na tankim uzicama drži niz simbola - počev od velikog fetusa nerođenog dečaka, preko svoje slomljene karlice nesposobne da iznese trudnoću  i donjih leđa- izranjavanih i punih ožiljaka od silnih povreda i operacija pa do simbola plodnosti kao sto su puž i ljubičasta orhideja, tako nalik materici, i naposletku, do mehaničkog sterilizatora, koji samo dodatno podcrtava emociju, tačnije njeno totalno odsustvo u hladnom i sterilnom svetu na koji ovo željeno dete nije ni došlo...

Izložba je podeljena u par celina, koje svakako nisu nezavisne i koje se - kao život - preklapaju i između kojih je nemoguće povući jasnu granicu razdvajanja. Tako "Viva la vida" koja slavi život ne može da se odvoji od celine posvećene Fridinom ljubavi prema rodnom Meksiku (toliko jakoj da je ona insistirala na podatku da se rodila 1910. godine, tri godine nakon što se zaista rodila, jer je to godina početka velike Meksičke revolucije koja će rezultirati rađanjem modernog Meksika). 

Slika "Nekoliko malih uboda" ironična je koliko i krvava (a krvava je isuviše, čak se fleke od krvi nalaze i na samom ramu). Slika je inspirisana ubistvom koje se desilo tih dana u Meksiku gde je ljubomorni muž iskasapio ženu zbog prevare. Sve novine tog doba su prenele ironičnu rečenicu kojom se branio pred sudom: 
- Pa to je bilo sam par malih uboda!
 Slika je nastala neposredno nakon što je Frida uhvatila Dijega u preljubi i to sa njenom rođenom sestrom, što je događaj koji će je slomiti do kraja i posle kog se nikad neće oporaviti, a indirektno, ovom slikom je i htela da opiše šta joj je ta ljubav uradila od života. Naposletku,  sve je oprostila sestri, a i Dijegu od kog se prvo razvela da bi se, nakon nekog vremena, ponovo udala za njega.

Podjednako je teško odvojiti deo posvećen Fridinom ljubavnom životu od onoga koji je posvećen bolu, jer za nju to je bilo isto. S obzirom na mesto organizovanja izložbe ne iznenađuje to što se organizatori pažnju posvetili i umetničinoj vezi sa Mađarskom. Naime, njezin otac je u Meksiko stigao sa 19 godina iz Nemačke, ali njegovo poreklo - bar takvo mišljenje preovladava - jeste upravo mađarsko, čime se, neposredno pred smrt, često bavila i sama Frida. Jedan od izloženih artefakata je i fotografija pisma koje je na čistom mađarskom jeziku Frida poslala Miklosu Nicholasu Murayu, fotografu mađarskog porekla i autoru nekih od najpoznatijih Fridinih fotografija, između ostalih i one koja se našla i na naslovnoj strani Voguea. Miklos i Frida su bili povremeni ljubavnici i dobri prijatelji uprkos brakovima u koje su oboje ulazili iz izlazili tokom deset godina njihove veze sa kojom su otpočeli neposredno nakon njene udaje za Riveru. Prijatelji su ostali do samog kraja, do slikarkine smrti 1954. godine.

"Bez nade" je slika koja opisuje kroz šta je umetnica prolazila tokom 1945. godine kada je njeno telo zamalo kolabiralo usled bolesti i stalnih operacija. Po nalogu lekara bila je prisiljena na dijetu za debljanje ne bi li se spasila. Opet sama, kao što je uostalom i bila veći deo svog života, ona leži na krevetu i preko slikarskog stalka i neobične skalamerije u vidu levka guta užasnu hranu uz totalno odsustvo nade u oporavak, sa rukama skrivenim ispod pokrivača, naglašavajući tako totalnu bespomoćnost, usred, na njenim slikama tako često viđanog pustog krajolika...

Izložbu čine 33 artefakta (slike, fotografije, crteži, grafike, printovi), uglavnom iz vlasništva Muzejao Dolores Olmedo iz Mexico City-a, ali i iz privatnih kolekcija. Izložba je otvorena  od 06. jula do 04. novembra ove godine. Mađarska nacionalna galerija se nalazi na samom pročelju Budimskog dvorca i otvorena je svim danima od 10-17 časova, uključujući i ponedeljak, makar sad dok vlada nezapamćeno interesovanje za ovu izložbu. Preporučujem da za obilazak i razgledanje Fridinih dela odvojite odvojite makar sat i po. Istovremeno se u galeriji održava i multimedijska instalacija "Manifesto" čiju osnovu čini 13 kratkih filmova sa Cate Blanchett u glavnoj ulozi, a u kojima Oskarom nagrađena glumica igra različite uloge - od brokera do beskućnika - iznoseći istovremeno manifeste raznih političkih ili umetničkih pravaca.

Jedna o najbitnijih slika na ovoj izložbi je "Moja dojilja i ja". Pošto se Fridina sestra Kristina, ista ona koja će u jednom trenutku da joj uzme i Dijega, rodila nepunih godinu dana nakon Fride, majka je Fridu prestala da doji još kao bebu i za taj posao je unajmljena dadilja. Na slici ona nosi domorodačku masku čime implicira da je na ovaj način, putem mleka, zadojila Fridu i ljubavlju prema domovini. Sa druge strane maska i totalno odsustvo kontakta očima ukazuje i na činjenicu da je ovo bio kontakt bez ikakve emocije, koji će ostaviti posledice na ostatak umetničinog života.

Grafika koja pokazuje Fridino dobro poznavanje anatomije koju je proučavala u medicinskoj školi pre nego što će se posvetiti slikarstvu kao prvom i osnovnom  pozivu. Neobični životni izbori, posve neočekivani za taj istorijski trenutak, učiniće njenu biografiju inspirativnom mnogima. Svako će tumačiti njezin zaostavštinu na način na koji to želi, ali siguran sam da prava istina o Fridi ostaje zauvek nedokučiva i tek ju je donekle moguće naslutiti sa njenih slika, skrivenu među motivima papiga, cveća, astečkih figura, sunca i meseca...

Omaž umetnici dala su neka od najvećih imena današnje kulturne scene kao i totalni anonimusi, približavajući tako njenu priču i njen rad čak i onim konzumentima koji o umetnosti pojma nemaju ili je se čak gnušaju. Iako je mrtva već 64 godine Frida i dalje izaziva kontroverze. Tako  mađarski dnevni list provladine orijentacije "Mađar idok" početkom avgusta kritikuje izložbu:"U članku napisanom 14. jula u Mađar Idoku kaže se da je uzložba Fride Kalo promocija komunizma državnim novcem. 
List je u tom kontekstu pomenuo izložbu Fride Kalo uz autore i izložbe u još nekoliko galerija. 
"Nećete verovati, ali Trocki se pojavio ponovo u Budimpešti, ovoga puta iz kreveta Fride Kalo", preneo je Mađar Idok."

“I am not sick. I am broken. But I am happy to be alive as long as I can paint."

Umesto zaključka konstatujem sa velikim zadovoljstvom da se avantura nastavlja. Za par nedelja idem u London gde je u toku izložba Fridinih privatnih stvari - haljina, nakita, pribora, ali i par slika - prvi put van Meksika. U nadi da će mi to dodatno približiti i razjasniti neke od zavijutaka trnovite staze ove predivne žene, konstatujem da je nedovoljno poštovana tokom svog kratkog života umetnica  postala besmrtna upravo u smrti, nastavljajući tako odiseju dostojnu samo najvećih.

Poseta budističkom hramu u Čortanovcima (inspiracija)

Ovo nije  priča o budizmu, ovo je priča o inspiraciji.
Imali smo savršen dan.

A da bi dosegli to savršenstvo bilo je dovoljno da ustanemo i krenemo. U ovom slučaju - da krenemo prvo vozom do Čortanovaca (tek nešto više od 20 minuta lagane vožnje od Novog Sada), a onda peške, u potragu za jedinim zvaničnim budističkim hramom u regionu. Ideja da ga posetimo se stvorila kad mi je koleginica, pregledajući moje slike sa Šri Lanke (uskoro, o stvarno uskoro moram da napišem, konačno, priču o tom putovanju), rekla da je njen drug, gospodin Branko Kovačević otvorio budistički hram u Čortanovcima. Setio sam se da sam u medijima tih dana čitao nešto o tom događaju. Ukucao sam u google "budistički hram Čortanovci" i odluka je pala već nakon pročitanih par prvih članaka - jedan od narednih vikenda idemo tamo!

mapa koja pokazuje kako stići do hrama od železničke stanice u Čortanovcima

Tako je i bilo.
Do hrama se od stanice stiže brzo i lako - uostalom ovde je i mapa. 
Mi smo, sa druge strane, krenuli okolnim putem kroz lepo sremačko selo i koga god smo sreli od ljudi iz sela znao je da nas uputi kako i kuda da idemo.*

 *bonus epizoda 🙈
Ja: Izvinite, znate li gde je budistički hram?
Deda: Da, tamo iza stadiona.
Ja: Hvala. A plaža?
Deda: Da, tamo gde sam ja.
Ja: A gde je to :)?
Deda: Na Dunavu 😎

Kad si na pravom putu nema šanse da se izgubiš.
(a da smo na pravom putu znao sam još kad smo krenuli).
Ipak, dodatna potvrda je stigla kad smo naleteli na prelepo ljubičasto poljsko cveće, negde posle polja ječma, a pre divnih višanja koje smo, potom, uz put brali i jeli.
Kako ljubičasto cveće može da stvori mir?
Kad si otvoren da čitaš znakove pored puta, onda boga vidiš i u cveću.
Setio sam se kako Shug Avery kaže miss Celie u mom, za sva vremena, omiljenom filmu "Boja purpura" (kao, uostalom, i u istoimenoj knjizi, po kojoj je film i snimljen, a taj Pulicerom nagrađeni roman Alice Walker sam, po drugi put, pročitao baš par dana pred ovaj izlet... Slučajnost!?? ne bih rekao.):

“I think it pisses God off if you walk by the color purple in a field somewhere and don't notice it. People think pleasing God is all God cares about. But any fool living in the world can see it always trying to please us back.”

Sam hram nalazi se u vikendici na kraju puta sa leve strane... 
Svuda uokolo samo je mir. I doste zelene. 
U dvorištu je Budina statua, a po kanapu razvučenom između stabala okačene su zastavice... Dočekuju nas gospodin Branko i njegova supruga... Dva monaha iz Mjanmara su u tom trenutku završavala ručak. Oni će nam se pridružiti kasnije.

Ušli smo u sobu za meditaciju i onda, uz čaj i keksiće, satima razgovarali - o budizmu, meditaciji, problemima zapadnog sveta, ličnim iskustvima i stremljenjima... Gospodin Branko nam je na veoma prijatan, duhovit i topao način predstavio svoju misiju. I svoju viziju - kako da u ovom malo mestu, na prvim obroncima Fruške gore napravi manastir sličan onim koje smo vidjali po Aziji. Nadamo se da će uspeti u svom naumu.
Ovo nije priča o budizmu, ovo je priča o isnpiraciji.
Sve što bi vas dodatno zanimalo naći ćete na web stranici Theravāda budističkog društva Srednji put (http://srednjiput.rs/ ) koje je kao neprofitno udruženje građana osnovano 21. februara 2009. godine u Novom Sadu. Pa na sajtu kažu dalje: "Ciljevi društva su da doprinese upoznavanju i boljem razumevanju izvornog Budinog učenja kod nas, onako kako ga prenosi theravāda budistička tradicija. Cilj takvog proučavanja i prakse jeste unapređivanje psihofizičkog stanja ličnosti, zdravlja i kreativnosti, kvaliteta života i socijalne harmonije, kroz integraciju budističkih psiholoških principa u svakodnevni život.".
Upravo na ovoj stranici možete se detaljnije informisati i o budućim aktivnostima društva koja uključuju, između ostalog, mnogobrojne jednodnevne i višednevne kurseve meditacije. Inače, ova web stranica smatra se jednom od najboljih, ako ne i najboljom u regionu kada je budizam u pitanju.
Nakon nekog vremena pridružili su nam se monasi Sandimar i Uttara, gosti iz Mjanmara... Bilo je divno, dragoceno provesti vreme sa ljudima koji su svoj ceo život posvetili jednoj ideji, ljudima koji žive nešto što nam je teško i pojmiti. Uživali smo u svakom trenutku vremena koje smo proveli u razgovoru sa njima.

A nakon hrama uputili smo se prema nadaleko poznatoj Čortanovačkoj plaži... Na njoj je, između ostalog, snimana i čuvena scena "manje vina, manje vina ;)" iz "Varljivog leta 68".
Šorom pa drumom i onda, zahvaljujući savetu usputnog prolaznika, prečicom kroz šumarak... A čim smo zakoračili pod zeleni svod stvari su postale dodatno magične, do te mere lepe da ih bolje opisuju fotografije...
Prošli smo pored planinarskog doma Kozarica, poznatog kao planinarski dom na najnižoj nadmorskoj visini u svetu (čak 84 metra od niova mora :D ) kog su tog časa lokalni planinari sređivali za predstojeći festival Dunavske čarolije (https://www.facebook.com/Cortanovci.Dunav/ ), a  na koji su nas i pozvali...
Okolina doma i cela ta staza do Dunava zaista su vanserijski lepi, možda i najlepši deo uz Dunav koji sam do sada video...
Do plaže nismo stigli jer su nas naši novi poznanici posavetovali da to ostavimo za neki drugi put pošto je nivo reke bio dosta visok i plaža je bila poplavljena... Zastali smo u jednoj maloj čardi i pojeli izvrsnu riblju čorbu, najbolju godinama unazad, baš tu ispod lipa, u mirisu njihovog cveta, na autentičnim drvenim stolovima zastrtim polenom, neki bolji mi, bolji i lepši i bogatiji od onih koji su tog jutra seli u voz iz Novog Sada.

I tada, sedeći u toj apsolutnoj tišini, posmatrajući barsku kornjaču koja je krenula nekim svojim putem, gledajući kako zlatni polen lipinog cveta pada po nama, uronjeni u zelenilo bez početka i kraja - e baš tu podsetio sam se da je za prelep, najlepši zlatan dan dovoljno imati srce. A još je lepše kad ih je tri.

Putovanje na Langeoog (letovanje na Severnom moru, što da ne?)

Neobičan sklop životnih okolnosti (kako li sam se i mogao nadati bilo čemu običnom od života, posebno mog!? 💟) doveo je do toga da sam prošle godine letovao na moru, ali ne bilo kom moru, ne na toplom grčkom moru ili negde u Španiji, čak ne ni u Dalmaciji ili Crnoj Gori, već na skoro krajnjem severu Evrope - na ostrvu Langeoog, smeštenom u Severnom moru.
I sam naziv Langeoog (dugačko ostrvo na nekom nemačkom dijalektu) zvuči skandinavski što i ne treba da čudi jer je Danska, vazdušnom linijom, udaljena tek nešto više od stotinu kilometara.
Langeoog je jedno od sedam istočnih Frizijskih ostrva i na njemu se nalazi seoce od nekih 2000 stanovnika po popisu iz 2010. godine, na nadmorskoj visin od 5 metara.
Geološki gledano Langeoog nije ništa drugo do beskrajna količina peska. Gledano mojim očima to je ostatak nekog raja, jedna velika plaža sa minijaturnim selom ušuškanim među dinama.

Stići do tamo je prava umetnost.
Moguće je da postoje i jednostavnije rute, ali ja sam se odlučio za jednu od najkomplikovanijih sa ciljem da usput - do tamo i nazad - okadim još par gradova. Jer, nije cilj ono što se jedino računa.  Volim da putujem samog putovanja radi.
Dakle, put je išao ovako: prvo vozom do Budimpešte (ne bih li se, kontemplirajući o smislu života u tom vozu koji zuri kroz ravnicu, pripremio mentalno na ideju da je godišnji odmor počeo, a na stranu što mi je trebala i jedna topla Budimpeštanska noć pride za to), a onda Easy jetom do Berlina. Odatle sam do Bremena, moje sledeće usputne stanice, promenio čak tri voza. Od Bremena, u kom sam prenoćio i obišao ga koliko je to bilo moguće za tih nešto manje od 24 sata, do luke Bensersiel išao sam busom, a onda feribotom na ostrvo (vozni red feribota), što je i jedini mogući način. Osim plivanja, pretpostavljam.
E da, tu me dočekao turistički vozić, električni, jer na ostrvu nema motornog saobraćaja.
I tako... Stigao sam  nakon malo više od dva dana.

Priznaću da mi nikad mi nije bio jasan koncept letovanja na severu, a opet sam - što zahvaljujući društvenim mrežama, a što urođenoj radoznalosti neretko gledao slike ljudi koji šetaju pitoresknim peščanim plažama severnog i sličnih mu mora. Navikao na topla sredozemna mora - osećao sam neku vrstu sažaljenja prema onima koji su za svoj odmor birali ova hladna mora. Ali, sada su mi stvari mnogo jasnije.
Šta čovek može tamo da radi kad već ne može da se kupa? Može da šeta, odmara, gleda ptice, leži i ćuti, čita, sedi u korpama za plažu i mašta, drema, sunča se, traži foke po plažama, jede kupine koje rastu na sve strane, posmatra pučinu, ljulja se, vozi bicikl... I sve sam to i radio. Ali, pre svega sam uživao - u apsolutnoj tišini tek tu i tamo narušenoj zviždukom vetra, glasanjem ptica, zvukom zvonceta sa bicikla i, da razbijem ovu romantičnu iluziju o postojanju novog raja, dečijom larmom jer da, deca su svuda i uvek ista (ponekad nesnosna <3 font="">
Langeoog je mesto za savršen odmor ukoliko vam je odmor potreban. To je ostrvo bez motornog saobraćaja i buke i zagađenja koje on izaziva, mesto na kom se iz kafea i restorana ne čuje muzika - čak ni tiha muzika, mesto gde ljudi tiho razgovaraju i svojom neposrednošću ne ugrožavaju mir drugima, mesto na kom nisam čuo nijednog psa da laje (iako imam psa izuzetno me iritira lavež, naročito onaj besomučni koji dolazi od vaspitno zapuštenih ljubimaca, a kom sam na žalost, svakodnevno izložen).

Ono što mi je posebno interesantno je da je ovo jedino turističko mesto na svetu koje sam posetio, a da na njemu nisam sreo ruse, azijate, amerikance i balkance. Dva su razloga za to, pretpostavljam. Pre svega  - nedostupnost, jer već rekoh koliko je komplikovano stići do ostrva koje nemci čuvaju kao neku svoju tajnu. A drugi razlog leži u činjenici da ovo nije ni najmanje jeftina destinacija za odmor pa je, kako sam čuo od ljudi koji na njemu rade i borave, stvar prestiža čak i za nemce da tu odmaraju. Iznajmljivanje apartmana ili sobe je na dnevnom nivou minimum 100 evra po osobi...
I samim  tim, bivajući mesto okupljanja punokrvnih nemaca (ili onih koji njihov standard uživaju),  Langeoog predstavlja idealnu destinaciju za one kojima je već preko glave  girosa i kebaba, glasne muzike, nevaspitanih turista, vriske, dreke, igranja kola po ulici, batinanja, nacionalističkih ispada, kanalizacije na plaži i kojekakvih ostalih pratećih nuspojava karakterističnih za neke jeftinije  destinacije.

Što se tiče turističkih atrakcija - posetio sam vodotoranj iz 1909. (koji sam, pogrešno, nazivao svetionikom), kao i groblje na kom je sahranjena Lale Andersen, nemačka šansonjerka, poznata po tome da je prva snimila pesmu "Lili Marlene", a o čemu sam već pisao (link do tog teksta).
Najjasnije sećanje na Langeoog, ipak,  biće sećanje na duge šetnje po ostrvu - obeleženim stazama između dina po kojima je zabranjeno šetati da ne bi slučajno oštetili gnezda mnogobrojnih ptica koje se tuda gnezde. Veliki broj ljudi dolazi na Langeoog upravo da bi posmatrao ptice, a sa pojedinih osmatračnica je moguće videti i foke. Mi , na žalost, to nismo uspeli. Može biti da leto i nije njihovo omiljeno doba godine za kuliranje na plaži...
Staze vrludaju od plaža pa kroz dine sve do prave male šume, a onda kroz polja, uz farme i pored pašnjaka kojima nesputano trče konji ili se lenjo šeću neobična čupava goveda (poreklom iz Škotske, čini mi se)...
A onda, u turističke atrakcije bih ubrojao i posve zaboravljen osećaj jedenja kupina koje bereš odmah pored puta - nezagađenih prašinom i izduvnim gasovima automobila.

 Samo naselje Langeoog je romantično seoce sa kućama od cigle, živopisnom crkvom, ljupkim dvorištima čiji se vlasnici takmiče koje će lepše i romantičnije izgledati. Većina tih kuća  su apartmani za izdavanje, ali samo ostrvo je itekako naseljeno. Primetio sam da na ostrvcetu ima i srednja i osnovna škola, starački dom kao i dečija bolnica. Pretpostavljam da su dom i bolnica ovde smešteni zbog veoma prijatne klime i ruže vetrova koja sa mora donosi svežinu, prijatan miris i obilje čistog vazduha, koji, navodno, posebno prija astmatičarima.

Kupanje u severnom moru? O da, nisam odoleo da i to probam, sve računajući da sam posle raftinga na Tari sredinom maja spreman za to. Temperatura vode je nekih 15-17 stepeni što je dobar način da se rashladite ako je napolju nekih tridesetak stepeni kao što je bilo tokom mog boravka. Međutim, more je mutno, hladno i pomalo nemirno tako da je kupanje bilo sve samo ne prijatno.

 
A najupečatljivija slika, ona koju bih stavio na ličnu, intimnu razglednicu, jeste slika savršenih korpi za plažu razbacanih po belom pesku beskrajnih plaža, nalik marcipanskim kolačićima... U tim divnim korpama sedeo sam zavaljen i sunčao se preko dana, a uveče, umotan u ćebe gledao zalazak sunca, vetrenjače na kopnu, svetla brodova negde daleko na pučini ili decu kako puštaju zmajeve...

Langgeoog je definitivno najfotogeničnije i jedno od najlepših mesta koje sam u životu obišao. Pripremajući ovaj post ponovo sam se podsetio toga. Prošlo je baš dosta vremena od ovog putovanja, a u međuvremenu sam bio i na Šri Lanci, o čemu tek treba da pišem i pišem. Ali, sa ove vremenske distance odluka da letovanje provedem na Severnom moru čini mi se kao najispravnija moguća. Nisam siguran da li ću uspeti ponovo tamo da odem, ali siguran sam  da se ne bih ni trenutka razmišljao hoću li ići da mi se prilika ukaže. 
Od srca bih to preporučio i vama.

O jednoj šansoni (posveta Lale Andersen, Lili Marlene, Marlene Dietrich i ostrvu Langeoog)

Priča ti ponekad dođe sama.
Tog jednog dana na Langeoogu sam, na putu do plaže, naleteo na grupu penzionera koji su horski pevali „Lili Marlene“ na nemačkom, naravno.

 Obožavam tu pesmu. Toliko je volim da sam naterao onomad Zokija da u Berlinu pronađemo grob Marlene Dietrich, da tamo položimo cveće, zapalimo sveće i otpevamo nešto velikoj glumici u čast (doduše, pevali smo „Falling in love again“ jer smo samo to uspeli uvežbati 😎). Ostao sam vam dužan prepričati tu epizodu, podsetite me na to.
Nisam, međutim, siguran šta sam osetio dok sam slušao ove matore veseljake kako je pevaju. Znate, ipak možda je ovu pesmu voleo i Firer lično, a ovaj hor pamti ’39-u sigurno. I uprkos nekoj vrsti zebnje koju sam osetio, na kraju mi je bio beskrajno ljubak ceo taj prizor, ta pitoreska sa vodotornjem i peščanim dinama u pozadini, nestvarna slika sa obale ostrva u Severnom moru, slika optočena zvukom jedne od najlepših ljubavnih šansona ikad ...

Memorijalni spomenik Lale Anderesen na ostrvu Langeoog

A onda mi je  Zokijeva drugarica Chantelle objasnila da je to mesto na kom si je grupica raspevanih penzionera dala oduška, zapravo memorijalni spomenik Lili Marlene. Da, baš ovaj sa slike, spomenik posvećen jednoj pesmi, jednom fiktivnom liku i jednoj, nama manje poznatoj, nemačkoj pevačici - Lale Andersen, koja je davne 1939.godine snimila originalnu, prvu verziju ove pesme koju će kasnije širom sveta proslaviti predivna Marlena!!!
O kako me to samo obradovalo! I kako to obično biva - jedno saznanje vuče drugo i jedna slika dovodi do sledeće. Saznadoh da je Lale Andersen sahranjena upravo na Langeoogu! I već narednog popodneva krenusmo da tražimo njen grob na malom lokalnom groblju ušuškanom u raskošnom rastinju ostrva (pomalo je morbidno što u prvih deset rečenica ove priče spominjem već dva groba; ne radi se ovde o mojoj  nekrofilskoj naklonosti ka obilascima preminulih zvezda koliko o želji da se oda počast epohama, umetnicima ili nevino stradalima, nešto kao najčistija zahvalnost - na pola puta između ljubavi i dubokog poštovanja za njihov doprinos ili žrtvu).

 

 Što je Lale sahranjena upravo na Langeoogu i ko je Lale Andersen bila? Kakav je život vodila? Zašto je "Lili Marlene" postala toliko popularna da su je pevali vojnici sa obe strane linije fronta?
Mnogo pitanja mi se vrzmalo po glavi tog dana... A onda su počeli da pristižu i odgovori iz različitih izvora.

 

Lale Andersen

Lale Andersen (23. mart 1905. – 29. avgust 1972.)  je bila nemačka pevačica i tesktopisac. Karijeru je započela između Prvog i Drugog svetskog rata nastupajući u mnogobrojnim kabareima Berlina, u koji je došla da bi studirala glumu (ostavivši u nemačkoj provinciji troje dece i muža za kog se udala sa 17 godina). Pesmu "Lili Marlene" snimila je 1939. godine, samo mesec dana pred početak rata, ali pesma u tom trenutku prolazi nezapaženo. U prve dve godine po izlasku prodalo se svega 700 ploča.
Svoj enorman uspeh "Lili Marlene" duguje Vojničkom radiju Beograd koji ju je od 1941. godine emitovao iz okupirane Jugoslavije svakog dana po tri puta. Pesma se na radiju toliko često vrtela jer urednik nije imao baš veliki izbor ploča koje bi mogao puštati pa je dobio iz Beča fundus od 60 škart ploča, među njima i onu na kojoj je bila "Marlene", a koju je on lično forsirao i puštao tako često jer se jako dopadala njegovom prijatelju koji je vojevao na severu Afrike (cvrc, ;-) ).
Pošto se signal Vojničkog radija Beograd čuo širom Mediterana, pa eto čak i do obala severne Afrike - pesma je postala omiljena  i savezničkim vojnicima. Međutim, Gebels je bio toliko ogorčen zbog te pesme, tvrdeći da ima "smrad leša" i da podriva borbeni duh nemačkih vojnika, da je zabranio njeno emitovanje, a nesrećnu Lale je poslao u kućni pritvor (doduše, verovatnije je tome doprinela njena ljubavna veza sa jednim jevrejem kog je upoznala nastupajući pre rata u Cirihu) tokom kog je pokušala i samoubistvo.
Po prestanku emitovanja "Lili Marlene" radio je bio zatrpan pismima vojnika koji su molili da se pesma opet vrati u program pa je Gebels na kraju popustio i od tada je nova, borbenija verzija pesme (snimljena 1942. godine, sa pojačanim bubnjevima, ne bi li se dodatno podizao moral vojnika)  emitovana svake večeri u 21:55 sve do oslobođenja Beograda.

Marlene, sedeći na klaviru, peva ranjenicima, negde na frontu u Italiji 1944. godine

Sa druge strane linije razdvajanja - amerikanci i njihovi saveznici su na sav glas pevali verziju pesme na engleskom, u izvođenju Marlene Dietrich koja je obilazila savezničke trupe po Evropi i Africi i pevala za njih, istovremeno dižući njihov moral i spuštajući moral vojnika sa nemačke strane jer je ona, voljena, prelepa i velika Marlene - samo njihova Marlene - gnušajući se nacista prebegla pred početak rata na suprotnu stranu i sada je u ovoj bespoštednoj borbi svoj doprinos davala na najbolji način na koji je umela. Za njene doprinose i društevni angažman u borbi protiv nacista Vlada SAD ju je odlikovala Medaljom slobode, a Francuska ju je promovisala u viteza Legije časti.
"Sada, jedna pesma koja mi je baš srcu draga. Pevala sam je tokom rata. Pevala sam je duge tri godine, od Afrike, Sicilije, Italije, do Aljaske, Grenlanda, Islanda, do Engleske, kroz Francusku i Belgiju... Do Nemačke i Čehoslovačke. Vojnici su je obožavali - Lili Marlen." izjavila je Marlene na jednom od nastupa u Londonu.
 

Jedna od bezbroj različitih naslovnica LP "Lili Marlene"

Pesma o čežnji vojnika bila je svojevrsni svetionik i škotskom vojniku Ficroju Meklejnu, predvodniku savezničke misije u Titovom štabu koji je bio inspiracija Ianu Flemingu za lik Džems Bonda. Meklejn se u svojim memoarima „Rat na Balkanu“ priseća kako su "Lili Marlene" slušali u Valjevu, napredujući korak po korak ka Beogradu:
"Beograd je bio daleko. Ali shvatali smo, kroz nostalgičnu pesmu 'Lili Marlen', da nam je to cilj. (...) U Valjevu, kao i na toliko drugih mesta, iz noći u noć ona bi se pojavila, tako jeftina, slatka, skoro bolno nostalgična melodija. 'Pitam se da li ćemo je naći kada stignemo u Beograd', pričali smo jedan drugom. A onda je zaćutala.".
Nije li neobično da je jedna pesma svake večeri 3 minuta ujedinjavala vojnike sa obe linije fronta? Kakvi su to stihovi od šećera zbog kojih su svake večeri desetine hiljada vojnika maštali i snevali po rovovima, bolnicama i među ruševinama, snevali isti san?
Na našim prostorima, međutim, "Lili Marlene" će ostati tabu još dugo jer je za naš narod ona bila pesma okupatora i godinama po završetku rata uvek će biti muzička kulisa pogroma koji smo kao narod prošli.

Kuća Lale Andersen na Langeoogu

A Lale - zabranjivana pa onda što silom, a što milom vraćana na  pozornice Trećeg Rajha uz obavezu da se javlja Gestapou dva puta nedeljno - se u jednom trenutku, pred kraj rata, povukla na rajski Langeoog gde je i dočekala kraj rata. Po završetku rata nastavila je sa pevanjem pa je čak i predstavljala Nemačku na Pesmi evrovizije 1961. godine. Umrla je u Beču 1972. godine, a sahranjena je upravo na Langeoogu, na svega par desetina metara od luksuzne kuće u kojoj je nekada živela, a koja je danas, baš kao i većina kuća na ovom magičnom ostrvu, namenjena izdavanju.
Upitana, neposredno pred smrt, kako objašnjava uspeh šlagera koji joj je obezbedio mesto večnu slavu, rekla je:
"Može li vetar da objasni kako je postao oluja?".

Grob Lale Andersen na groblju na ostrvu Langeoog

Neke države nemaju uzbudljiviju i bogatiju istoriju od istorije ove pesme.
Može biti da sam je, intuitivan kakav već jesam, zbog te činjenice i zavoleo tako jako već na prvo slušanje. A možda je stvar bila u nežnim i romatničnim stihovima (prvobitna verzija pesme zvala se "Pesma mladog vojnika na straži" <3 i napisao ju je izvesni Hans Leip, učitelj iz Hamburga, koji je vojevao u Prvom svetskom ratu i posvetio je, pazi sad, dvema ženama koje je voleo - jednoj Lili i jednoj Marlene; neki istoričari tvrde da su u pitanju bile prostitutke s kojima se družio u tim vojničkim danima)... 
Najlepša stvar je što ti se neki događaji, baš kao i neke priče, sami došunjaju i dok se okreneš već su ti se utisle u srce ili glavu. Biće da je baš tako. Može biti da sam to izmislio, ali zvuči mi kao nešto što se moglo dogoditi u ovom čudesnom svetu.

„Underneath the lantern
By the barrack gate
Darling I remember
The way you used to wait
’twas there that you whispered tenderly
That you loved me
You’d always be
My Lili of the lamplight
My own Lili Marlene...“