Paris, je t’aime (šta videti i obići u Parizu za 6 dana) - 2.deo

3.dan

pijaca Marché aux puces

Dan smo otpočeli posetom pijaci Marché aux puces koja je, zapravo, najstariji buvljak na svetu. Termin buvljak tj. buvlja pijaca i potiče odavde jer su nekad davno prodavci i roba često bili zaraženi buvama. Danas od toga ostade samo legenda, a ova pijaca je postala jedna od najposećenijih na svetu. Sastoji se iz više delova. Najpoznatiji je centralni deo koji podseća na neko malo selo kamenom popločanih ulica, a predstavlja pijacu antikviteta gde možete da za par hiljada eura kupite, na primer, harfu, ranije pomenutu suknju od 130 eura u radnji sa vintage garderobom, umetničke slike, komade nameštaja, staklo, vaze, igračke (čak i one Jugoplastikine koje su svi koji su odrastali u SFRJ imali), uniforme i koješta drugo. Činjenica je da nam budžet i limitiran prostor u putnoj torbi pri povratku nije dozvoljavao da kupimo bilo šta drugo do jedne minijaturne figurice Bogorodice od porcelana, ali je iskustvo bilo zanimljivo svakako.

Oko pijace se nalaze brojni saloni nameštaja - što dizajenrskog, što antikvarnog. Pored antikvarnog dela pijace postoji i deo  na kom se mogu pazariti knjige, ploče, stripovi i umetnine. Recimo da su tu cene bile sasvim prihvatljive pa je Vanja uzela čak dve knjige. Na obodu ovih pijaca nalaze se tezge sa kojekakvom robom - od baterijskih lampi do trenerki uvezenih iz Kine, turskog veša i slatkiša. Sve u svemu - ovo je jedna od atrakcija koje definitivno treba posetiti, naročito ako ste u potrazi za kakvim zanimljivim ukrasom, knjigom ili jednostavno volite pijace.

Monmartr

Od pijace smo peške krenuli prema katedrali Svetog srca kroz neke rezidencijalne četvrti i to je bio odličan izbor pošto smo videli delove Pariza u koji retko svraćaju turisti. Šetali smo romantičnim bulevarima, uživali u prelepim fasadama i cveću na terasama i prozorima, u tek olistalom drveću i uzbudljivim izlozima. A onda, još par stepenica i eto nas, stigosmo do katedrale Svetog srca, jedne od najlepših katedrala koje sam uživo video.

katedrala Svetog srca iliti
Sacre Coeur

"Postoji pojava koja je nazvana Stendalov sindrom; radi se o reakciji na prelepa umetnička dela, reakciji kao što je plakanje pred njima, aritmija, ubrzano disanje, vrtoglavica, privremena mentalna neuravnoteženost… U nekim slučajevima javljaju se i halucinacije. S tom pojavom najčešće se bore italijanski lekari (to jest, oni leče turiste koji pate od ovog sindroma), oni koji žive u gradovima gde postoji veliki broj umetničkih dela poznatih po lepoti širom sveta. Pojava ovog sindroma najčešća je u Firenci, a javlja se nekad i u Veneciji, Rimu i drugim gradovima.

Stendalov sindrom pogađa turiste, nenaviknute na toliku količinu lepote odjednom, i to onda kad obilaze galeriju za galerijom. Takođe, turisti koji bivaju pogođeni ovim sindromom su uglavnom oni koji su došli sami ili su u paru; turističkim grupama ne dešavaju se takve stvari, kao ni Italijanima, koji su naviknuti na svu tu lepotu, pa ih ona ne pogađa na taj način."
Stendalov sindrom sam prvi put u životu doživeo u Firenci, baš kao što to ovaj tekst i navodi, odmah po izlasku iz Ufizzija. Međutim, osećaj koji me je spopao kada sam seo ispred katedrale Svetog srca i pogledao Pariz ispred sebe prevazišao je uspomenu iz Firence. Prvo sam lagano prelazio pogledom preko panorame dok su stotine ljudi na stepenicama oko mene pevali, smejali se, pili pivo ili vino i uživali u neverovatnoj lepoti grada i dana i života... A onda, onda su mi krenule suze. Navukao sam sunčane naočare, osvrnuo se oko sebe i dozvolio si da par minuta plačem ganut čistom lepotom, ne pokušavajući da sputam nijednu emociju koja se pomaljala i kotrljala po glavi i srcu - ni tugu, ni ushićenje, niti zahvalnost, opijenost lepotom, zbunjenost, strah od neizvesnosti, osećaj da smo tako i mali i veliki istovremeno kao ni brdo ostalih koje su se pomaljale iz nekih neslućenih dubina mog bića i izlazile na svetlostraskošnog pariškog popodneva....

pogled na Pariz sa stepeništa ispred katedrale Svetog srca; najlepši vidikovac u Parizu, zasigurno

Ovo stepenište predstavlja možda i najlepši vidikovac Pariza i zbog toga je krcato turistima. Odmah ispod nalazi se i čuveni karusel iz filma o Ameliji Pulen, a na kom smo se provozali. Okolina je Monmartr u svom najprepoznatljivijem izdanju - male galerije, pijaca umetnina na otvorenom, slatki kafei  i restorančići, ulični svirači i zabavljači, grafiti, prodavci suvenira i miris karamelizovanog badema, kaldrma i klupe i turisti, toliko turista da  ti u nekom trenutku postane svega dosta i poželiš da odlutaš dalje nekim skrovitijim uličicama.

Pigal

A naše dalje bio je Pigal, čuveni skaredni Pigal sve sa bulevarom Clichey na kom je mirne dane provodio gospodin Henri Miler, Pigal sa svojim Mulen Ružom, porno bioskopima, peep show programima, sex shopovima  i zavodljivim izlozima.
 
Ovo je četvrt koja svoju posećenost pre svega duguje zabavi za odrasle. Sa jedne strane se niz ulicu smenjuju obične male radnje, kafetereije i prodavnice sex pomagala - a sa druge dečaci šutiraju loptu,  bakica je izvela svog psa u šetnju, desetine ljudi pokušava da napravi što je moguće bolji selfi sa čuvenom crvenom vetrenjačom...
Mulen Ruž ili Crvena Vetrenjača najpoznatija je atrakcija ovog kvarta. Kabare sa stogodišnjom tradicijom koji je nekad okupljao boemštinu celog Pariza danas je prestižno mesto za obići gde je ulaznica za dvočasovni šou 125 eura po osobi (uračunat i šampanjac!), što baš i nije nešto što si može svako priuštiti.
 
Nakon što smo napravili i mi par fotografija, okrepili se kafom i gvirnuli u izloge (ok, i prošetali kroz jednu robnu kuću; ne bi verovali koliko franšiza "Pedeset nijansi sive" prodaje pomagala po nezamislivim cenama  :D), pojurili smo u potragu za najstarijim porno bioskopom Pariza u kom se tradicionalno puštaju filmovi ovog žanra iz sedamdesetih i ranih osamdesetih. Našli smo ga, ali nisam siguran da bih uspeo objasniti i gde se nalazi. Izgleda kao što danas izgleda čuveni bioskop Jadran iza glavne  pošte u Novom Sadu - napušteno i zapušteno, više kao mesto gde bi se okupili i ogrejali, odremali ili ko zna šta sve radili (ne želim ni da slutim) lokalni manijaci i klošari. Projekcije se održavaju svakog dana u podne, a baš tad kad smo došli bila je predviđena i večernja projekcija, ali samo za parove. Pošto smo nas troje bili raspari, a i pomalo iznenađeni rustičnom mada ne i romantičnom atmosferom ovog mesta-preskočili smo taj užitak.

 4.dan

Versaj

Zamislite nedelju, nedelju prepodne.
 Zamislite, zatim, jedan voz koji iz centra Pariza ide prema Versaju, malom mestu na obodu prestonice. I zamislite u tom vozu harmonikaša. I nas, zamislite i nas, natovarene očekivanjima, već krcate uspomenama i vesele, sa torbama iz kojih viri baget i flaša vina s okusom kruške. 
Kroz prozor voza promiču slike dečijih igrališta, ljupkih zgrada i divnih kuća sa malim baštama okolo, slike predgrađa u nedeljno prepodne (dečaci trče za loptom, domaćice se vraćaju sa pijace, mladi tata pere auto, penzioneri uživaju u toplim zracima sunca - jesu li sva predgrađa ista ili je u mojoj glavi došlo do pretapanja slika, stvorio se kaleidoskop svih mogućih i nemogućih sećanja?). Ako bih pokušao da naslikam proleće - moglo bi biti i ovakvo - rascvetano, sa vozom koji se kotrlja iz centra velikog grada ka predgrađima, optočen pesmom harmonikaša i načičkan osmesima turista.




Zamislite, nadalje, šetnje kroz versajske vrtove - fontane koje sviraju i pevaju, skrivene iza drvoreda, poput mekog mesa školjki zavucenih u lavirinte zelenila. Tu su bronzani konji koji izlaze iz vode u nameri da jurnu prema dvorcu, bele mermerne statue rimskih bogova i boginja, kamene klupe na kojima se nekad nekom udvarao i travnjaci na kojima je, sigurno, neko nekad vodio ljubav oslobođen balasta krinolina, perika i uskih pantalona... Samo zamislite te najlepše vrtove Evrope.

 
Zamislite veliki kanal napravljen da bi imitirao Veneciju, kanal po kom su nekad brodili gondolijeri vozeći kraljeve, prave kraljeve, najveće kraljeve koje svet pamti. I sad, zamisli sad drvene čamce kojima se vozikaju razdragani ljudi (i mi među njima) po kanalu. Neki i pevaju, a neki samo uživaju u neobično toplom početku jednog aprila....
Zamisli ručak na travi sa pogledom na dvorac, gde iza ogromnih staklenih prozora, možda, na nas izviruju duhovi nekadašnjih stanara - gledaju nas, smeju se i čude kako jedemo sir, cherry paradajz i kroasane - gledaju sada nas kao što je nekad narod dolazio u jednu od dvorana dvorca da gleda kralja dok večera...
I zamisli ostale dvorane, ne samo čuvenu kristalnu - zamisli svodove raskošne do te mere da ta reč postaje vulgarna i nedostojna da bi se koristila za opise... Zamisli kamine i krevete, slike i zastore, vaze i fotelje, zamisli svet toliko drugačiji od ovoga - možda ne lepši, ali svakako raskošniji. Zamisli svet u koji ćeš zaroniti ulaskom u dvorac, šetnjom balskim salama, sobama u kojima se odlučivalo o ratu i miru, šetnjom ispod kristalnih lustera...
Zamisli takvu nedelju i pokušaj ne biti najsretniji čovek na svetu tog trena.

5.dan





Pretposlednjeg dana našeg boravka u Parizu red je, konačno, došao i na obilazak Louvre-a. 
Vođeni savetom jedne dobronamerne parižanke ušli smo u muzej direktno iz metro stanice Musée du Louvre što je bio mudar izbor jer smo na taj način izbegli nenormalne redove na redovnim ulazima sa ulice. Ulaznica košta oko 15 evra, a preporuka je da se pre obilaska muzeja odlučite šta je ono što želite da vidite. Nemoguće je Louvre obići ceo. Kažu da bi obilazak svih njegovih odaja u krug bio ravan istrčavanju maratona (odjednom mi iskrsava scena iz Bertolučijevih "Sanjara"!). Nije da smo sumnjali u našu kondiciju, ali nismo imali vremena za takav kapric.

Nika sa Samotrake (Krilata pobeda)

Pokupili smo kartu muzeja u holu i krenuli. Mogu vam reći da je to bilo poprilično mukotrpno iskustvo :/ Svi najznačajniji artefakti su do te mere okruženi turistima da vam je skoro svejedno da li ste ih videli na fotografiji ili iz poprilične daljine, osim ako niste strpljivi pa se polako probijate kroz reku ljudi koji pokušavaju da naprave što bolji selfi sa Mona Lizom ili Nikom.
Mi smo za ovaj obilazak odvojili 3 sata. Imam poprilično iskustvo u obilasku velikih muzeja. Čuj velikih - grandioznih muzeja, zapravo- poput londonskog British museum-a ili Die neues museum-a u Berlinu ili Nacionalnog arehološkog muzeja u Atini. Međutim, Louvr-e je najveći i, siguran sam u to, najsadržajniji muzej pa možda i na svetu celom.

pogled na Mona Lizu sa ulaza u prostoriju u kojoj je izložena

Odvojiti 3 sata za njegov obilazak je smešno, pomalo i uvredljivo. Ipak, naši mozgovi toliko su zasićeni lepotom i informacijama prethodnih dana da su i ovako jedva uspeli da percepiraju taj sužen izbor onoga što u muzeju ima da se vidi.



 Posle muzeja smo se uputili prema jednoj neobičnoj, ali ipak dosta posećenoj atrakciji Pariza - groblju Père Lachaise.

groblje Pere Lachaise

Père Lachaise je najveće groblje u Parizu i na njemu je sahranjeno preko 300.000 ljudi, a između ostalog  mnogi veliki umetnici, naučnici, ljudi koji su na ovaj ili onaj način zadužili čovečanstvo. Groblje smešteno na obodima Bellevila godišnje poseti preko 3,5 miliona ljudi što ga čini najposećenijim grobljem na svetu.
Naš cilj je bio da, na prvom mestu, pronađemo grob Edith Piaf i odamo joj počast. Odštampao sam mapu groblja na internetu  i odbio da kupim znatno detaljniju mapu za jedan evro na samom ulazu u groblje. Bila je to kardinalna greška. Kada smo već dobrano zagazili u samo groblje shvatio sam da naša mapa A4 formata ne može da nam posluži sem orijentaciono. Sva sreća da smo prethodno skinuli offline google map Pariza (apsolutna preporuka za sva putovanja ubuduće!) uz pomoć koje smo se dalje snalazili. Prošavši sklučajno pored Šopenovog groba nakon više od pola sata tumaranja našli smo i grob zbog kog smo došli, otpevali smo "La vie en rose" i tako se zahvalili predivnoj francuskoj šansonjerki na svemu što nam je za svog kratkog i bolnog života pružila.

porodična grobnica obitelji Piaf, mesto gde je sahranjena i Edith Piaf

Posle toga smo uspeli da nađemo i grobove Jimma Morrisona, Oscara Wilde-a, Simone Signoret i Yves Montand-a (njih dvoje su sahranjeni zajedno)....
Groblje Père Lachais je...pa, recimo, romantično na neki način, besprekorno uređeno kao veliki park. Iako ceo Pariz leluja kroz vekove i ponekad ti nije jasno gde se i kom vremenskom trenutku nalaziš, na ovom groblju definitivno osećaš da si zašao u neko drugo vreme. Turista ima, ali su fini i diskretni i poštuju i mrtve i žive koji su došli da donesu cveće na grobove svojih dragih pokojnika ili da ih isprate na večni počinak. A na par desetina metara od sahrane koja kreće iz ogromne kapele snimao se film tako da smo obilazili filmski set i usput malo gvirnuli kako to izgleda...

grob Oscara Wilde-a; iz nekog razloga početkom devedesetih godina prošlog veka ljudi su počeli na njegovom nadgrobnom spomeniku ostavljati otisak nakarminisanih usana. Pojedinci su otišli i korak dalje pa su pisali poruke, grafite čak. Da bi zaštitili ovaj spomenik od daljeg ruiniranja vlasti Pariza su ga okružile 2011. godine zaštitnim staklom.

 Groblje se nalazi nedaleko od stana u kom smo boravili pa je bilo zanimljivo u povratku proći peške kroz ovu veoma živopisnu i romantičnu četvrt, jesti kolače u lokalnoj poslastičarnici, vrzmati se kroz neka dvorišta i prolaze i na kraju, doduše samo u prolazu i na kratko, uživati u samom parku Bellevile i njegovom spektakularnom vidikovcu.

 

Park Bellevile

Veče je bilo rezervisano za posetu kabareu Crazy horse (link do oficijelnog sajta).

 
O ovom fenomenalnom mestu napisaću, kao što sam i obećao ljubaznoj Aimy Boulet, press menadžerki, sa kojom sam se nedeljama dopisivao, poseban članak jer Crazy Horse to itekako zaslužuje.
O čemu se ovde zapravo radi? U pitanju je spektakularan erotski kabare koji se na ovom mestu nalazi još od 1951. godine i koji je ugostio veličine poput Marlona Branda, Džona Kenedija, Stinga, Elvisa Prislija... Smešten na par koraka od bulevara Šanzelize, sav optočen crvenim baršunom i indiskretno osvetljen, ovaj magični klub je najavangardnija tačka pariskog noćnog života.

 

Jednoipočasovni show sastoji se od niza plesnih tačaka tokom kojih vrhunski uigrane plesačice usijavaju atmosferu do kraja - plešući u maštovitim kostimima kojih se rešavaju deo po deo, sve dok na njima ne ostanu samo minijaturne tangice i, eventualno, cipele.
Svaki song je priča za sebe - čas smo u vrtovima Versaja, čas u devojačkoj sobi dve razmažene sestre, a onda u kancelariji veoma zavodljive ekonomistice koju stanje na berzi dovede do rasplamsavanja strasti. Način na koji ove devojke igraju bukvalno ostavlja bez daha. Zatekao sam sebe par puta da sve što se dešava na bini gledam širom otvorenih usta, posve nesvestan okoline, a to je osećaj koji nisam imao još otkad sam kao klinac gledao velike cirkuske predstave.
Na momente se svi smeju, a  onda se situacija uozbilji i shvatiš da, neću preterati sa ovom konstatacijom, prisustvujete jednoj o najboljih plesnih predstava na svetu. Kada bi naša pozorišta pustila makar malo mašti na volju, napravila iskorak u odnosu na klasične predstave koje ne skidaju sa repertoara decenijama, bila bi večno krcata kao i ovaj kabare.

 

Ovde nema šipki niti jeftinog striptiza, nema vulgarnosti ni golotinje, bar ne više nego na prosečnoj plaži. Devojke su toplesirane veći deo predstave, ali o svemu ostalom se baš vodi računa. Predstava je tehnički savršena - ne samo koreografski, već i bukvalno tehnički pošto su rešenja po pitanju rasvete i kojekakvih scenskih tehnikalija takva da ih se ne bi postidela ni pozorišta na West Endu. Ovo nije zabava koja se graniči sa umetnošću, već je ovo čista umetnost  prilagođena da samo zabavi i razgali, bez puno filozofije i preispitivanja. Neću slagati ako kažem da je ovo jedna od najboljih uspomena na Pariz koje imam (usotalom, i mnogi korisnici na Trip advisoru ovo mesto i predstavljaju kao highlight njihovog boravka u gradu svetlosti).
Ovo nije jeftina zabava. Ulaznica košta 125 evra po osobi i u cenu je uračunata mala boca šampanjca. Tokom predstave je moguće naručiti i hranu i, naravno, još pića, ali niti sam smeo da reskiram da me ne izađe skuplje dara nego mera, a nije mi  ni trebalo više od ovog šampanjca. Sedišta  su organizovana u lepe male separee - od ljubavnih gnezda do  stolova za veću ekipu, bilo kakvo snimanje i fotografisanje tokom predstave je nemoguće i strogo zabranjeno pa su sledeće fotografije jedina fotke koje ovde prilažem, a da nisu naše, već su uzete direktno sa njihovog sajta.

6.dan

Trg Konkordija, na slici se vidi i 3200 godina stari egipatski obelisk iz Luksora koji je bivši egipatski kralj 1830. godine poklonio francuskoj vladi u znak zahvalnosti za njene doprinose egiptologiji.

Poslednjeg dana našeg boravka u Parizu odlučili smo se za jednu laganu šetnju od Louvrea i njegovih vrtova prema Ajfelovom tornju. Potpuno rasterećeni od bilo kakvog pritska i potrebe za jurnjavom (priznajem, dizanje tenzije da se sve stigne i obiđe jeste jedna od mojih zanimacija na putovanjima) sedeli smo po klupama i ogradama, a potom smo izašli na kej i onda lagano uz Senu, razgledajući uktovljene brodiće, nastavili prema trgu Konkordija.
Namera nam je bila da vidimo Moneove ljiljane u muzeju Oranžerija, ali i ovaj muzej nije tog časa radio pa smo dalje produžili, čas ovom, a čas onom obalom prema Rodenovom muzeju (link do zvaničnog sajta).

Vrt u Rodenovom muzeju i najčuvenija skulptura velikog umetnika - Mislioc

Rodenov muzej se nalazi veoma blizu Palate invalida (Hôtel des Invalides) što smo znali sa mape i što nam je bilo veoma korisno prilikom orijentacije jer je impresivnu kupolu ovog zdanja moguće videti iz maltene bilo koje tačke u centru grada.

Poljubac

Muzej je jedan od onih lepih, urednih, bogatih malih muzeja kakve najviše i volim da obilazim jer su sadržajni, koncizni i moguće ih je obići cele bez da se u jednom trenutku  osetiš smoždeno od obilja informacija i lepote. Smešten je u Hotelu Biron, građenom u periodu od  1727. do 1732. godine, a u kom je veliki vajar radio od 1908. godine i kome je poklonio  bogatu kolekciju svojih dela. Deo kolekcije se nalazi u samoj zgradi, a dobar deo skulptura, uključujući i čuvenog Mislioca i Vrata pakla nalazi se u divnom parkiću koji okružuje vilu. Predlažem da za posetu odvojite bar dva sata, da predahnete na nekoj klupi u vrtu i uživate u apsolutnoj lepoti svega što vas na ovom mestu okružuje.

Vrata pakla, Rodenov muzej

Palata Invalida

Od muzeja smo produžili prema Palati invalida. U pitanju je impresivna barokno-klasicistička građevina izgrađena po nalogu Luja XIV sa namerom da bude kasarna i mesto za zbrinjavanje ranjenih i osakaćenih vojnika. Kralj je želeo da ovo mesto simbolički predstavlja memorijalni spomenik svim herojima rata unutar kog bi bila i velika crkva. Kupola ove zgrade jedna je od najimpresivnijih kupola na svetu. 

 

Unutar same palate, centralno je postavljen  sarkofag sa Napoleonovim telom koje je tu prebačeno sa ostrva Sveta Jelena. Sarkofag je načinjen od crvenog kvarca i unutar njega se nalazi 5 kovčega, jedan unutar drugog. Uz Napoleona na ovom mestu, između ostalih, počiva i telo njegovog sina kao i braće čuvenog vojskovođe. Kao deo jedinstvenog kompleksa uz samu palatu se nalazi i Vojni muzej.

Napoleonov sarkofag

A neposredno pred sumrak, odlučili smo da pogledamo Pariz sa reke pa smo se, u samom podnožju Ajfelovog tornja, popeli na jedan od turističkih brodova koji saobraćaju Senom. 

 
Uz zalazak sunca uživali smo još jednom u pogledu na Notre Dame, Palatu invalida, Louvre, Orsay, prelepe mostove i još mnoge atrakcije načičkane uz samu reku. Bio je ovo sjajan način da se završi ovo putovanje, onaj prefinjeni završni dodir i pozdrav sa gradom ljubavi svetlosti...

 

 

Šest dana da se obiđe Pariz nije ni približno dovoljno. Šest dana nije dovoljno ni da se obiđu ni njegove osnovne atrakcije, tačke koje nijedan valjani turista ne bi preskočio. Ali, mi smo samo 6 dana imali na raspolaganju pre nego što smo se Eurostar vozom uputili prema Londonu...

Trokadero

Ostalo je još mnogo toga da se vidi u francuskoj prestonici - od Pompidua do Diznilenda, od Bulonjske šume i njenih prostituki i hrama Luj Viton kompanije pa do Moneovih ljiljana i zoološkog vrta... Ovaj putopis je tu da bih neka sećanja sačuvao, ali i da bi, eventualno, nekome bio od koristi kada krene da planira  neko svoje skitanje po ovom romantičnom, prelepom gradu.
Siguran sam da ću se u Pariz vraćati. Apsoluno sam siguran u to. Želim ponovo da vidim neka mesta pored kojih sam sada samo proleteo, želim da osetim atmosferu ovog grada opet i da stvorim neka nova sećanja. A do tada mi ostaje da s vremena na vreme uzdahnem kao Hemfri Bogart u "Kazablanci"  i kažem "We'll always have Paris...".

 

Paris, je t’aime (šta videti u Parizu za 6 dana)

Ovo nije klasičan putopis. Ne tražite u ovom tekstu tehničke podatke o tome koliko je koja zgrada visoka, kad je izgrađena i kom stilu pripada koja slika u Louvre-u. Šta znam ili čega se sećam - napisaću vam. Takođe, stojim vam na raspolaganju za bilo koju praktičnu informaciju koja vam je potrebna, a koju mogu da vam pružim. Ovo je, ipak, samo pokušaj da se sistematizuju moja sećanja i pokloni dašak inspiracije nekom budućem putniku.

katedrala Notre-Dame

Pariz je lep baš kao što su vam pričali.
Lep je tačno onako kako je predstavljen u filmovima (od Amelije do Bertolučija), onako kako je opevan u pesmama i opisan u literaturi. Ko god vam kaže drugačije ima problema ili sa estetikom ili sa nekom ličnom frustracijom.

Posmatrajući Pariz sa prozora iznajmljene garsonjere na Belleville-u, smeštene na desetom spratu i sa pogledom koji besprekorno puca prema katedrali Svetog srca, posmatrajući njegove krovove i bašte i lepe, bele fasade nenaružene klima uređajima ili grafitima, posmatrajući ga u sunčana jutra tih par dana koje sam u Parizu proveo - osećao bih u tim trenucima samo dve stvari, a to su ushićenje i duboka zahvalnost.

Pogled sa prozora garsonjere u kojoj smo bili smešteni na krovove Pariza i katedralu Svetog srca

Ok, Pariz jeste prljav, ali nije prljaviji od Novog Sada, u kom ne bi ostao kamen na kamenu da kroz njega svaki dan prođe onoliko ljudi koliko dnevno uđe samo u Louvre. Ok, Pariz jeste nehajan za razliku od ispeglanog Beča ili divlje Atine, ali u tome i leži njegov šarm. Ok, Pariz jeste skup, ali ništa skuplji od Berlina, tako nahvaljenog po forumima baš zbog činjenice da je u njemu sve maltene džaba. Pariz je velegrad i kao svaki velegrad on fura neku svoju priču kojoj možeš samo da se prilagodiš. Ili da umesto njega izabereš da posetiš, na primer, Temišvar ili Zagreb.

Posetili smo ga krajem marta/početkom aprila i, uprkos upozorenjima da bi to mogao biti nezgodan period zbog varljivog vremena, imali smo sreće. Sunce nas je milovalo na obalama Sene, u baštama Versaja i na stepeništima Monmartra, a tek tu i tamo bi nam poneki oblak zapretio tokom tih 6 dana. Zato i mislim da ga je najbolje posetiti u proleće (hej, videti Pariz u proleće; dok ovo pišem deluje mi kao da se sve ovo dogodilo nekom drugom).

Katedrala Svetog srca iliti Sacré-Cœur Basilica

U redu, krenimo sa praktičnim informacijama. Leteli smo Wizz airom do aerodroma Beauvais. Let traje nešto duže od 2 sata, a od aerodroma do metro stanice Porte Maillot - odlične polazne tačke za dalje kote po gradu - treba još nekih sat i po vožnje shuttle busom. Shuttle busevi polaze sa stanice pored aerodroma dvadesetak minuta posle svakog pristiglog leta. Vožnja košta 17 eura u jednom pravcu i nije neophodno kupovati karte unapred, odnosno preko interneta. Međutim, pošto je ovo relativno skup transfer treba ga uzeti u obzir pri pravljenju konačne kalkulacije za ovakvo putovanje. Što se povratka na aerodrom tiče - autobusi svako malo polaze sa iste stanice Porte Maillot i preporuka je da se tu stigne najkasnije 3 sata pre leta.

Od Maillota do naselja Belleville, gde smo bili smešteni, išli smo metroom.
E sada, odmah na početku, par reči o Pariškom metrou. Pošto smo mi u Parizu ostajali 6 dana i to od četvrtka do naredne srede, odlučili smo se da kupujemo pojedinačne, a ne višednevne karte. Smatrali smo da je to ekonomičnije, tim pre što nedeljne karte postoje, ali važe od ponedeljka ujutro do nedelje uveče sto je potpuno besmisleno, naročito kada boravak u gradu svetlosti počnete usred nedelje. Trodnevne karte su bile skuplje nego što smo ukupno potrošili za prevoz za 6 dana (doduše, na uštrb bolova u nogama, jer smo šipčili peške povazdan, malo zbog štednje, a većim delom da ne bi nešto od lepota grada propustili jurcajući podzemnom železnicom). Tu razotkrivamo prvu iluziju - da se ceo Pariz može obići tabanajući. U Parizu je sve veliko i gde god da se nalazite neka od atrakcija vam je u vidokrugu - da li Ajfelov toranj (koji smo primetili još u prigradskom naselju pri dolasku - radujući mu se kao kada mi kontinentalci prvi put vidimo more nakon par sati truckanja pri odlasku na letovanje), da li Panteon ili već pomenuta katedrala Svetog srca... I pošto su u pitanju glomazne, najveće građevine skupljene u jednom gradu koje sam do sada video, uvek imate utisak da su blizu i razmišljate : "Ma šta je to, sada ćemo mi to peške očas posla preleteti."... A realnost je sasvim drugačija, ali ok, zato sam i dan danas u treningu :)
Elem, set od deset karata za pojedinačnu vožnju košta 14,50 eura što je sasvim prihvatljivo, naročito u poređenju sa basnoslovno skupim javnim prevozom u Londonu ili kad se setim da sam, jureći na otvaranje Festa ovog februara, platio vožnju tramvajem u Beogradu 150 dinara %). Kartu poništavaš na ulazu u metro stanicu i ta karta ti važi za koliko god vožnji ti je potrebna, a sve dok ne napustiš metro stanicu. Dakle, možeš da sedaš i presedaš do mile volje, ali kada izađeš iz stanice - za narednu vožnju potrebna ti je nova karta. Kartu je potrebno čuvati sve vreme dok si u stanici jer, bez obzira što na pojedinim izlazima nema kapija koje se otvaraju provlačenjem karte, može se desiti, kao nama, da naletite na kontrolu. Tada je potrebno pokazati tu poništenu kartu i produžiti dalje. Ili platiti 35 eura kazne ako vam je npr. palo na pamet da kartu, iz bilo kog razloga bacite čim ste izašli metroa. :/ Ne pitajte kako znam...

Vrtovi Versailles-a

Jedna od predrasuda o Parizu je da je abnormalno skup, a u suštini su cene poprilično prihvatljive, čak i nama turistima iz istočne Evrope. Ili, preciznije - u Parizu svako može da nađe zabavu za sopstveni džep. Hrana u restoranima se kreće od nekih 12 eura za dnevni meni pa do...ne bih da nagađam, prosto mi je bilo jasno na koja mesta da i ne ulazim :) Cena hrane u fast fudu ili nekom lokalnom restorančiću rezidencijalne četvrti, poput Belleville-a,  može da  se kreće od 5-7 eura i za te par dobijete izvrstan obrok koji teško da možete i da pojedete. Cene u marketima su slične onima u Srbiji ili tek nešto veće, dok za pojedine artikle kao što su npr. neki od francuskih sireva, koje smo tamanili svaki dan, potrebno izdvojiti čak i nešto manje novca. To važi i za vina. Ok, vino može da se kupi i za 3 i za 300 eura, ali sjajno vino po ceni od 4-5 eura skoro je nemoguće naći u nekom od naših supermarketa. Praktikovali smo da povremeno odemo u market i kupimo dva bageta, neke kul salamice, dve ili tri vrste sira, masline, bocu vina, ceđene sokove pa i slatkiš za maksimalnih 15 eura. Za nas troje to bi bilo dovoljno za gala ručak, koji bismo onda smazali negde na Marsovim poljima, u Luskemburškom parku ili čak vrtovima Versaja, baš kao i hiljade drugih ljudi koji su uživali u suncu i životu tih dana sa nama.
Što se šopinga tiče- nisam se njime zanimao računajući da posle Pariza idemo u London, prestonicu šopinga. Ali, znam samo da je drugarica pitala za cenu jedne vintage suknje na buvljoj pijaci Marché aux puces i da joj je ljubazna prodavačica rekla da je to sjajan dizajnerski komad poznate pariške kreatorke i da  - polovna i na pijaci - košta 130 eura :D
Cene ulaznica su standardne, ali i tu se svako dovija kako ume, a i uostalom, ne zanima sve svakoga niti mu je svašta prioritet pa onda spram toga treba i planirati budžet :)  

Louvre, čuvena piramida

Bezbednost?  Sve vreme sam se u Parizu osećao bezbedno, kao da sam kod kuće. Potrebno je u gužvi povesti računa o tome da vas neko ne odžepari, ali to, svakako, može da vam se desi i u Novom Sadu. Išli smo i danju i noću peške gde god smo naumili - po Pigalu, Mon Martru, centru grada i Belvilu i ni u jednom trenutku nismo doživeli neprijatnost ili videli nešto što bi nas uznemirilo. To su naša iskustva.
Pri tome su ljudi izuzetno ljubazni, spremni da ti pomognu u svakom trenutku, upute te gde treba. Par puta se desilo da su nam i sami prilazili sa pitanjem treba li pomoć kada bi videli da proučavamo kartu grada. Većina ih donekle razume i govori engleski tako da nije bilo nikakvih problema sa snalaženjem. Međutim, čak i u muzejima većina natpisa ili informacija je isključivo na francuskom, a to je, moram priznati, malo neobično.
Uprkos čestim incidentima u Parizu ljudi mi deluju manje poplašeno od engleza te lakše stupaju u kontakt sa strancima za razliku od blago paranoičnih ispada kojima sam svedočio kod pojedinih ljudi u Londonu.

Sena, kej u sumrak

Što se smeštaja tiče - i ovog puta smo se odlučili da ga pronađemo preko Airbnb. U roku od pola sata već smo se dopisivali sa simpatičnom Ange i uskoro smo rezervisali njenu garsonjeru od tridesetak kvadrata za nas troje po ukupnoj ceni od nekih 350 eura za sedam noći.

Park Belleville, na stotinak metara od našeg smeštaja

Deo grada u kom smo boravili, kao što već rekoh, je Belleville. U pitanju je veoma autentična, veoma živopisna četvrt naseljena, rekao bih onako laički, na prvom mestu migrantima iz celog sveta. Na ulici srećeš ljude svih boja kože  i u ulazima zgrada se čuju razni jezici, pa između ostalog i crnogorski :) Na svakom koraku se nalaze jeftini nacionalni restorančići, ekipa iz kraja sedi ispred ulaza, fasade su ukrašene prelepim street art radovima sa dosta etno motiva, i sve odiše multikulturalnošću, ali ne onom izlizanom od silnog prepričavanja, već stvarnom, veoma opipljivom, šarenom i toplom... Belleville je odlično povezan sa ostatkom grada i za maksimalno 15 minuta se stiže do centra. Pored toga, sam po sebi krije mnoge zanimljivosti - od groblja Pere-Lachaise, o kom ću svakako pisati više, preko parka Belleville (petog po veličini parku u Parizu; bili smo smešteni tačno 3 minuta od njega i tek pred kraj boravka otkrili ovaj fenomenalni vidikovac sa kog se pruža sjajan pogled na Ajfelov toranj i mnoge krovove Pariza), azijsku četvrt sa jednim neobičnim detaljem - desetinama prostitutki, svih odreda azijatkinja, koje se šetaju duž bulevara nudeći svoje usluge....

I kao u tekstu o Londonu (link) najbolje će biti da sve predstavim dan po dan i kroz slike:

1. dan - prvi randevu sa gradom svetlosti

Pošto smo do našeg smeštaja stigli tog četvrtka oko 17 časova - nakon što smo popili kafu pored prozora koji nam je nudio savršen pogled na Pariz uljuljkan u sunčano popodne (flash back: jedno jutro smo pored tog istog prozora, srećom smeštenog na desetom spratu i time skrajnutog od pogleda, pevali i plesali uz "Pariski lokal" u izvođenju Olivere Katarine), brzo se osvežili i presvukli  - imali smo par sati da počnemo sa upoznavanjem grada.

Obilazak smo počeli  od Ajfelovog tornja, tog najprepoznatljivijeg simbola grada ljubavi, od tornja nalik Amorovoj streli koja je probola srce jednog grada (i čini da se svako zaljubi u njega).
Pomalo malaksali od puta i beskonačnih vožnji metroom, ali uzbuđeni, strašno uzbuđeni , uz pomoć ljupke Parižanke koja nas je presrela dok smo proučavali mapu grada i razmišljali na koju stranu da krenemo (pa nas je, maltene, za ruku ona povela, najprirodnije, kao da se to podrazumeva - jer svaka druga žena ovde je Amelija Pulen i Amelija je, tek sada shvatam, jedino mogla i biti Parižanka) -  smo konačno stigli do Marsovih polja, prašnjavih i krcatih mladim svetom, i videli ga, videli smo taj Ajfeov toranj u punoj veličini... I nastalo je ono poznato uzbuđenje koje bih osetio svaki put kada stanem pred nečim o čemu maštam, čitam ili slušam godinama i decenijama i na kraju se sa tim sučelim, ono uzbuđenje koje je kombinacija euforije i sete i čiste zahvalnosti... Da, evo ga taj toranj/most/katedrala/David/sat/Madonna/panda/Atomium/arena/zid/tvrđava...

Predah na Marsovim poljima

Prvi utisak mi je bio da je toranj zdepastiji nego što mi je delovao dok sam ga zamišljao. Ne i manji, samo zdepastiji, manje vitak Ali, veličinu mu ne možeš dobro proceniti dok ga ne pogledaš negde sa strane, najbolje sa neke druge visine, kao što ćemo i uraditi kada se popnemo na Trijumfalnu kapiju par sati kasnije - jer tek tada shvatiš koliko on dominira gradom.
I pitam se, uprkos bezvremenskoj lepoti ovog grada, kakav bi bio da nema tornja? Da li bi to bio samo još jedan prelep grad - sa njegovim mostovima, katedralama i muzejima koje nigde na svetu nećeš naći u tom broju i toliko bitne? Da li ga toranj čini upravo Parizom - da li je to njegova jamica na obrazima, njegov mladež  iznad usne?
Opijeni tom lepotom i osećajem da se nalazimo tu, da smo zaista sada u Parizu, posedali smo i polegali po travnjaku Marsovih polja, dok su desetine i stotine mladih ljudi oko nas pili vino, ljubili se, pevali, maštali pa čak i dobacivali loptom.
Bio je to osećaj nalik onom kada zaroniš i sa svih strana si okružen nekim drugom svetom.

Šetnju smo nastavili od tornja prema Trijumfalnoj kapiji.

Trijumfalna kapija

U pitanju je prelepo zdanje, impresivno u svojoj veličini baš kao i većina zdanja u Parizu. Odlučili smo da se popnemo na terasu na samom vrhu kapije i osmotrimo Pariz odatle. Bila je topla večer i grad je sijao milionima svetiljki ( O da, zato ga zovu gradom svetlosti i gde god bi pogledao svetlost se stapala i pretapala, tekla...).
Trijumfalna kapija je smeštena u centru trga Šarl de Gola i od nje, u vidu zraka sunca počinje 12 pariških avenija, a kada se popnete na nju, kao što smo mi učinili, i to posebno uveče, pruža se neverovatan pogled na sve strane, posebno na Ajfelov tornaj čije smo impresivne veličine, zapravo, tek tog časa postali u potpunosti svesni. Inače, toranj je noću osvetljen i to je prelep prizor, a na svaki pun sat pali se petominutni light show.

Pogled sa Trijumfalne kapije; prvi bulevar na slici sa leve strane je čuveni Champs-Élysées iliti Jelisejska polja

Kapija je visoka oko 50 metara, a do terase na njenom vrhu se stiže isključivo peške, spiralnim stepenicama kojih ima bezbroj pa i to treba da imate u vidu ukoliko baš niste u kondiciji.

Trg Concordia, najveći trg u Parizu

Šanzelize, kako mi srbi najčešće izgovaramo Champs Elysees, iliti Jelisjeska polja, među najčuvenijim je ulicama sveta. Pruža se od Trijumfalne kapije pa do trga Konkordija (onog gde su obezglavljeni mnogi - između ostalog i Marija Antoneta; ovo je najveći trg u Parizu i na njemu se nalazi 3200 godina star Obelisk koji je uzet sa ulaza hrama u Luksoru :/)  i predstavlja jednu od onih must see ulica kao što su berlinska Unter den Linden Strasse ili Maria Hilfe Strasse u Beču. Sa obe strane, skoro celom dužinom ulice smenjuju se luksuzne i luksuznije radnje i restorani. Na sve strane blešte ogromni izlozi ispunjeni kojekakvim brendovima- od Channela do Mercedesa, restorani i kafei su puni.


U jednom trenutku sam pročitao da su vlasti Pariza bile zabranile otvaranje radnji lanca H&M u ovoj ulici jer bi to pojeftinilo njenu reputaciju, ali to nije istina jer ima tamo i H&M, kao i Adidas, ali i ogromna robna kuća Louis Vuitton i ko zna šta već sve ne. Btw, na par punktova u ulici možete da iznajmite i ferari ukoliko želite da se malo provozate automobilom vrednim par stotina hiljada eura. Koliko se sećam, cena je čak i za takvu egzibiciju bila prihvatljiva - možda nekih 100 eura za vožnju od par stotina metara :D

2. dan - utabanim stazama, kao pravi turisti

Pogled na ostrvo Cite, mesto gde je srednjovekovni Pariz podignut na ruševinama nekadašnjeg naselja

Imam poprilično ambiciozne planove kada su obilasci metropola u pitanju. Uvek ja tu svašta nešto naguram, do te mere da je plan za ovaj dan užasnuo Vanju. Ali, pristala je da ga se drži znajući da Zoki i ja ne planiramo od njega da odstupimo ni za milimetar. I onda je sudbina udesila - kao što je neretko slučaj sa planovima - da se sve to malo poremeti, dovodeći me na kratko do očaja. Ali, drži - ne daj i na kraju smo uspeli ovaj dan da skockamo  nekako - da u njega stane i jedan muzej i šetnja i katedrale... Ideja je bila da se posvetimo obilasku strogog centra i makar jednog od velikih muzeja, ali i da se napravi pokoja pauza u parkovima ili na trgovima... Krenuli smo od ostrva Cite, nulte tačke iz koje je nastao Pariz kakvog danas znamo...

Katedrala Sainte-Chapelle

Katedrala St Chapelle jedna je od najlepših gotičkih katedrala na svetu i ,definitivno, najlepša katedrala u koju sam ikad stupio. Zamišljena da bude pupak sveta i izgrađena po nalogu Luja IX, kako to tvrdi Wikipedia, katedrala je poznata širom sveta po svojim vitražima koji prekrivaju površinu od 600 kvadratnih metara i  prikazuju 1113 scena iz Biblije.
Jako je teško pomoću par fotografija i suvislih reči čak i približno dočarati besprekornu, zapanjujuću lepotu ovog mesta... Inače, katedrala se nalazi u srcu ostrva Cite, nedaleko od Notr Dama. Ulaznica je desetak eura i nemojte ni slučajno, kao što smo zamalo to mi uradili, da odete razočarani nakon što ste obišli samo donji sprat jer se vitraži, zapravo, nalaze na gornjem spratu, a do kog se stiže pomalo skrivenim stepeništom...

Od St Chapelle katedrale do Notr Dama ima svega par minuta šetnje.

Plato ispred čuvene katedrale posvećene Bogorodici prepun je turista. Kada smo stigli, seli smo i odmarali neko vreme uživajući u pogledu. Bilo mi je interesantno što se one divne karakondžulice, tako vešto iskorišćene u Diznijevom crtaću o Kvazimodu, tako lepo i jasno vide i sa tla.

Notr Dam je prelep, što je reč toliko besmislena, toliko izrabljena i toliko plastična da bi se bilo šta u Parizu opisalo, ali jedina koja mi ovog časa pada na pamet.

Katedrala je impresivna i iznutra. Obilazak se ne naplaćuje, ali se plaća penjanje na tornjeve, što bi možda i reskirali da uradimo, ali nakon Trijumfalne kapije i vidikovaca na koje smo računali da ćemo ih obići - pre svega stepeništa ispred katedrale Svetog srca - nije bilo potrebe da se veremo i po katedrali, osim da, eventualno, izbliza uslikamo zmajčeke :) Ali, red je bio toliki da nas je brzo prošla želja za tako čim.

Muzej Orsay

Naša sledeća stanica je bila Orsay.
Orsay je i bukvalno stanica, železnička stanica izgrađena 1900. godine povodom Svetske izložbe u Parizu. Stanica je bila u upotrebi do 1939. godine, a onda je zatvorena. Adaptirana je i otvorena kao muzej 1986 godine.

Orsay čuva najbolju zbirku impresionista na celom svetu - od Dega i Monea do Renoara i Manea, ali i postimpresionizma  - sa delima Van Goga, Gogena i Sezana.
Upravo mi je ovaj muzej jedan od najznačajnijih za formiranje kompletne slike o Parizu jer je impresionizam za Pariz ono što je renesansa za Firencu. I ne čudi me što je impresionizam upravo ovde i nastao jer Pariz je grad koji se grčevito trudi (i uspeva!) da vas na svakom koraku impresionira.

Najznačajnije zbirke se nalaze na poslednjem spratu muzeja i predlažem da odatle i krenete u obilazak, ali, kao što sam to već doživeo u Natural history musemu u Londonu, i ovde je sama zgrada podjednako impresivna kao i kolekcije koje sadrži. Za obilazak preporučujem da izdvojite bar tri sata. Inače muzej se nalazi na samoj obali Sene, preko puta Luvra i kroz njegove prozore, naročito one na najvišem spratu, pruža se jedan od najlepših pogleda na grad...

Opijeni lepotom nastavili smo šetnju kroz grad, čas uz obalu Sene, ispod drvoreda kestena, a čas se zavlačeći u uličice oko muzeja i lutajući njima, zavirujući u bezbrojne galerije umetnina i nameštaja koje su tu nalaze. Pola života bih mogao potrošiti samo ulazeći u te radnje... Razgledali smo galerije, ali i prelepe fasade i prozore, zavirivali u dvorišta zgrada, maštali o tome kako izgledaju stanovi baš tu i tu i kako bi bilo lepo stanovati u njima, proveravali koliko koštaju na oglasima okačenim po izlozima agencija za prodaju nekretnina ...Pauzu smo napravili u impresivnom Luksmeburškom parku, jednom od omiljenih parkova parižanima.

Panteon

Iz parka smo se uputili kroz Latinsku četvrt, prema Panteonu. To je veoma živahan i ljupak deo grada sa divnim kafeima i restoranima i centar je studentskog života u Parizu. U Latinskoj četvrti se nalazi i Sorbona, a na ulicama srećete gomilu studenata i mladog sveta uopšte. 

Hôtel de Ville, gradska većnica od 1357. godine

Panteon smo obišli samo spolja, a onda smo opet prešli Senu i uputili se, pored Hotel de Ville, prema muzeju Pompidu, najvećem muzeju savremene umetnosti posle njujorške MOME. Ali, ne lezi vraže - zbog štrajka koji se baš tih dana održavao muzej je bio zatvoren tokom čitave naše posete Parizu. I tako je ostala još jedna izuzetno bitna atrakcija koju moram posetiti kada sledeći put krenem tamo...

Muzej Pompidou




nastaviće se ;)