Putopis o Londonu (kako smo proveli 7 dana u centru sveta) - 1.deo

šta videti u Londonu za sedam dana

 Ovo je prvi klasičan putopis koji pišem na ovom blogu (ili je makar pokušaj istog).
Iako je putopis forma koju obožavam da iščitavam, nisam siguran koliko ću biti uspešan u tome da ga i napišem. Zato sam odlučio da sa vama podelim neke osnovne informacije i dam vam tek par smernica, inspirišem vas da sami istražite materiju dodatno i otkrijete ovaj grad na način na koji sam ga otkrivao i sam. Ideja mi je bila da vam predstavim naša londonska skitanja kroz fotografije i pokoju rečenicu, čisto da steknete nekakav utisak o atraktivnosti brojnih sadržaja ovog grada, ali i da eventualno i sami napravite neki svoj plan za obilazak. Na vama je da izabarete, ukoliko nameravate da krenete prema Londonu, šta od toga vredi videti, šta treba dodatno istražiti, a šta preskočiti. Pošto bih o ovom putovanju mogao napisati roman, a ne običan  putopis-svakako ću se narednih meseci vraćati nekim od najzanimljivijih stvari koje smo obišli i videli i predstaviti ih u posebnim, detaljnijim postovima.

Primetićete da sam postavio fotke za prvih šest dana. Sedmog dana smo šetali malo po West Endu, sedeli u St James parku, malo šopingovali (ne znam šta bi me nateralo da postavim neku sliku iz bilo kog šoping centra ili butika), klopali na Camdenu i negde oko 15h krenuli prema aerodromu. Stoga taj dan kao i nulti dan tj veče  kad smo doputovali nisu pokriveni fotkama i savetima :)
Što se dolaska u London tiče - mi smo stigli iz Beograda do aerodroma Luton Wizzair-om. Od aerodroma do centra (šta god pod tim u Londonu podrazumevali; u našem slučaju do Baker Street stanice) stigli smo Greenline autobusima po ceni od 15 funti za povratnu kartu. Pokušavali smo kupiti kartu za nešto popularniji Easybus online, ali se ispostavilo da je to što kartu nismo, iz nekog razloga, uspeli da kupimo, možda i bolje. Greenline mi je delovao udobnije, cena je više-manje ista (zapravo u terminu kad smo stigli čak i povoljnija), a što se polazaka tiče - kreću sa istih tačaka iz Londona prema aerodromu i to podjednako često.
Smeštaj smo bookirali preko sajta www.airbnb.com, koristeći ga po prvi put. Sve je prošlo ok i mislim da ću ovaj sajt ubuduće koristiti češće nego www.booking.com, koji mi je bio favorit do sada. Kod airbnb-a možete iznajmiti čitav stan, kuću ili samo sobu u nečijem stanu i to po cenama koje su sasvim prihvatljive za London (npr-dvokrevetna soba u istočnom Londonu, u zoni 3 gradskog prevoza - koštala nas je nešto više od 200 eura za sedam noći). Sajt je veoma pregledan, omogućava mnoge opcije pretrage i, ono što je najbitnije, totalno je pouzdan i bezbedan. Novac sa vaše kartice se rezerviše i leže na račun domaćina tek 24 sata nakon check in-a ukoliko nemate nikakvih primedbi (tipa-opis ili fotografije smeštaja ne odgovaraju realnom stanju). Pošto je London ogroman, savetujem vam da vam pri izboru smeštaja pomogne neko ko ga bolje poznaje. Zahvaljujući takvim savetima mi smo iznajmili sobu u istočnom Londonu, nedaleko od Forest Gate stanice, i odatle da stignemo do, recimo, Piacadilly Circusa ili bilo koje tačke u centru nikad nam nije trebalo više od 25 minuta, što je izvrsno prolazno vreme za grad od preko 8.000.000 stanovnika.

Prevoz po Londonu je savršen - tačan, pozudan (doduše, tokom našeg boravka bio je dvodnevni štrajk i većina linija metroa nije bila u funkciji :///) i sastoji se od malog miliona podzemnih i nadzemnih linija: metroa, železnice, autobusa, brodova. O  prevozu u Londonu postoje mnoge dostupne informacije na netu i potrebno ih je dobro prečešljati ne bi li došli do najboljeg rešenja za vas. Mi smo, s obzirom da ostajemo sedam dana, izabrali da uzmemo travelcard, odnosno kartu za sve vrste prevoza u okviru naše 3 zone (van kojih nismo planirali  da se krećemo) za tih sedam dana. E sada, tu ima jedna caka... Zahvaljujući veoma dobrom, štaviše odličnom sajtu www.velikabritanija.net došli smo do jedne dragocene informacije. Umesto da koristimo klasične travelcard-ove koji se pohranjuju na Oyster kartice (magnetne kartice koje se najčešće koriste za plaćanje prevoza u Lonodnu; guglajte,samo guglajte ukoliko vam treba), mi smo izabrali železnički travelcard ili papirnati travelcard koji se kupuje na bilo kojoj železničkoj stanici u Londonu. Poenta je u tome što sa tom karticom i odgovarajućim vaučerima koji se odštampaju sa neta dve osobe mogu da po ceni jedne ulaznice uđu u neke od najpopularnijih turističkih atrakcija u Londonu kao što su Tower of London, Madame Tussauds muzej, London Zoo i slično). To nam je uštedelo mnoooooogo para!

Što se hrane tiče, ima tu ponešto za svakoga i za svačiji dzep. Izbegavali smo restorane po centru grada jer cene su, za naše uslove, bile neprihvatljive. Ali, čim se odmaknete malo od glavnih turističkih staza - može se sasvim fino ručati za nešto manje od deset funti. Ukoliko vam je i to too much - po popularnim pijacama kao sto su Camden Lock, market u Brick Lane-u ili čak Covent Garden-u možete jesti spektakularno ukusan fast food raznih nacionalnih kuhinja - indijske, bangladeške, peruanske, meksičke, tajlandske, kineske... Cene se kreću od 3-6 funti za sasvim solidne porcije. Takođe, megamarketi kao sto su Tesco, Sainsbury's i Mark and Spencer nude razne meal-dealove za prihvatljivih 3 funte, kao i izvrsne obrok salate za čak i manje para, ukusna peciva, kolače, gotova i polugotova jela, neretko i po ceni nižoj od one u Srbiji. Sve u svemu, za nekih 15 funti na dan, ukoliko niste prevelika izjelica i posebno zahtevni - možete jesti sasvim fino.
O šopingu neću puno da pišem, jer retko kada kupim na putovanjima išta više od komada ili dva garderobe pošto novac, uglavnom, potrošim po restoranima, na ulaznice, suvenire i slične stvari. Jedino vam mogu reći da su upravo suveniri, iako neretko na granici kiča, jeftiniji nego u Novom Sadu! Preporučio bih vam da obiđete malopre pomenute "pijace", pretražite butike sa vintage garderobom, fenomenalne male dizajnerske butike ili makar posetite prodavnice brendova kojih kod nas nema, jer izbor je fenomenalan i siguran sam da i kad bih poneo 10 puta više para nego što sam nosio, bez ikakvih problema bih mogao da ih potrošim na garderobu ili stvari kakve ne možete videti , čak ni naslutiti na našim ulicama. O prodavniciama tehnike, knjižarama, prodavnicama ploca, antikvarnica, salonima nameštaja i stvari za kuću- mogao bih pisati satima...
I za kraj: reč-dve o ulaznicama.. Za većinu najbitnijih, najpoznatijih i svakako, najvećih, londonskih muzeja i galerija ulaznica se ne plaća (National galery, Tate Britain, British Museum, Natural History Museum, Scinece Museum...). Ulaznice za sve ostalo su, barem iz moje perpsektive, papreno skupe. E sad, i tu smo se dovijali kako smo se dovijali... Ali, hajde, krenimo po danima i slikama :

dan prvi

 Prvi dan smo otpočeli šetnjom uz Temzu, od rubova istočnog Londona...

Tower of London, gledano sa Tower Bridga-a; upravo iz ove tačke smo krenuli u obilazak znamenitosti Londona. Ulaznica se plaća negde oko 20 funti (važe 2for1 popusti), a za obilazak  je potrebno izdvojiti bar 4 sata, rekoše nam oni koji su bili. S obzirom da nikad nisam bio opčinjen istorijom, obilazak tvrđave smo ostavili za neku narednu posetu Londonu.

Temzu smo prešli preko Tower Bridga - najimpresivnijeg mosta koji sam video u životu...To nije most, to je tvrđava :) Impresivan je u svojoj lepoti i veličini. Postoji i tura sa vodičem za obilazak mosta, prelazak preko tih pešačkih staza na 40 metara visine koje su bile u funkciji kada se, da propusti brodove, centralni deo mosta dizao. U turu je uključen i obilazak  parnog pogona sa mehanizmom za dizanje mosta. Cena obilaska je oko 10 funti.

Sledeća znamenitost na koju se nailazi je Shakespear's Globe, replika pozorišta iz Šekspirovog vremena, koje je na tom mestu izgorelo 1613. godine. Pored zanimljive izložbe ovde se može pogledati neka od šekspirovih drama tokom određenih delova godine pošto je pozorište otvorenog krova, kao i ono nekadašnje. Ulaz se plaća 13 funti, a ulaznice za predstavu mnogo skuplje.

Tate Modern je odmah pored Shakespears Globe-a. U pitanju je jedna od najboljih svetskih galerija moderne umetnosti, sa eksponatima od 1900-e na ovamo. Ulaz je besplatan, a nama je za obilazak bilo potrebno nešto više od dva sata.

U Tate Modern smo uživali u delima Dalija, Miroa, Picassa, Henry Moora i mnogih drugih. Preporučio bih svakom obilazak ove galerije, a plan mi je da je obiđem ponovo tokom neke od narednih poseta Londonu (kao što sam i Ufizzi obišao par puta; postoje mesta i gradovi kojima se uvek vraćam/poželim vratiti).

Pogled sa terase Tate Modern galerije na drugu obalu Temze, na kupolu St Paul katedrale i moderne zgrade u pozadini te i na Milenijumski most. Upravo preko tog pešačkog mosta otvorenog 2000-e godine smo, nakon izlaska iz galerije, prešli na drugu obalu i krenuli u dalji obilazak. Most je jedna od novijih atrakcija Londona. Jako je zanimljivo u kakvoj se fuziji nalaze vekovima stare i posve nove znamenitosti ovog grada i upravo taj spoj je nešto posve karakteristično za London, makar u odnosu na gradove koje sam do sada obišao.

Sledeće što smo obišli bila je St Paul katedrala, gotičko remek delo dovršeno 1708. godine. Ova katedrala, pomalo slična Katedrali Svetog Petra u Rimu, jedna je od najpoznatijih katedrala na svetu.

Šetnju smo nastavili obalom Temze. Idući lagano prema parlamentu, mimoilazili smo se sa London Eye-om, još jednom modernom znamenitošću Londona. Vožnja na ovom impresivnom točku traje nekih pola sata i košta oko 20 funti. Red za ulaznice je ogroman i neretko se čeka bar sat vremena.  Prelepa zgrada, desno u odnosu na točak, je Akvarijum. Ukoliko dolazite u London sa klincima postoje neke objedinjene ulaznice za Madame Tussauds muzej, London Eye i Akvarijum i kupovinom tih ulaznica ostvari se značajan popust.

Sledeće na šta smo naišli idući uz reku je Big Ben, za mene najprepoznatljiviji simbol Londona. To je toranj Westminsterske palate iliti Parlamenta, sa satom. Naziv je dobio po velikom zvonu, a ono je pak svoj naziv dobilo po Benjaminu Hallu, nadzorniku radova tokom ugradnje sata 1858. godine.

Na Parliament Square-u se odmah pored Parlamenta (preko puta, preciznije) nalazi i Westminster Abbey, najpoznatija londonska katedrala, mesto održavanja svih bitnijih kraljevskih događaja. U trenutku naše posete iz nekog razloga je bila zatvorena,a s obzirom da je ulaz otprilike 18 funti, svakako je ne bih ni obilazio. Uvek sam smatrao besmislenim plaćanje ulaza u crkve i ostale verske objekte.

Predivan pogled na impresivnu zgradu Parlamenta, neogotičku zgradu iz 1870-e godine. Par puta smo odmarali u neposrednoj blizini parlamenta, na predivnim travnjacima, ili kao ovde - na klupama s onu stranu Temze.

Uveče, tog prvog dana, otišli smo Piccadilly Circusa, koji se delimično vidi na ovoj slici. Taj trg u koji se slivaju razne zanimljive ulice, dobra je polazna tačka za istraživanje West Enda i Sohoa. Tu su i čuvene neonske reklame koje označavaju ulazak u zonu zabave (kako to kaže moj vodič Top 10 London), a odmah pored izlaza iz stanice metroa nalazi se i robna kuća Lillywhites sa odličnom sportskom garderobom i sjajnim popustima :) Takođe, možete tu malo sedeti i gledati performanse raznoraznih uličnih zabavljača, makar da, kao i mi, predahnete malo od silne šetnje.

I evo ga pogled na ulice West Enda , sa šljaštećim reklamama za desetine pozorišta i aktuelne mjuzikle.  West End je centar zabave sa velikim brojem klubova, diskoteka, pabova, pozorišta... Tu si i bioskopi, sjajni restorani, odlične radnje u kojima se prodaje svašta nešto, a pre svega tu je i milion malih radnji u kojima možete pazariti ulaznice za predstave, koje smatram , pored svega vezanog za kraljevsku porodicu, najbitnijom i najpopularnijom turističkom atrakcijom Londona.

U okviru West Enda nalazi se i Kineska četvrt sa mnoštvom azijskih restorana, prodavnicama koječega, lampionima & kolačićima sudbine...Mi smo u japanskom tržnom centru pazarili suši - vegeterijanski i sa ribom, a nakon što smo ga pojeli uputili smo se kući jer je ovo bio jedan dug i uzbudljiv dan.

dan drugi

Drugi dan smo otpočeli u crkvi, kako i dolikuje :) Naime, pošto je bila nedelja, a mi smo smešteni u istočnom Londonu, delu grada poznatom po velikom broju emigranata svih fela, posetili smo crkvu ARC - A Radical Church (http://arc4u.org.uk) i prisustvovali predivnoj službi sa dosta gospela. Iako smo bili jedini belci unutra, dočekani smo veoma srdačno, mnogo vernika je došlo da se upozna sa nama, zahvaljivali su se što smo došli, pozdravili našu spremnost da se veselimo i pevamo sa njima i slavimo Isusa. Inače, crkva se nalazila nedaleko od našeg smeštaja pa smo prosto nabasali u nju i smatram ovo jednim od najzabavnijih epizoda našeg boravka u Londonu.

Posle crkve smo se uputili u Brick Lane, ulicu u kojoj se nedeljom održava ogroman market na kom možete da kupite sve - od igle do lokomotive. Satima smo razgledali umetnine, vintage garderobu, ploče, plakate, suvenire, antikvarnice i , pre svega, grafite i ostale vidove ulične umetnosti po kojoj je ovaj deo grada između ostalog i poznat. Inače, ovo je deo grada sa dosta doseljenika iz Bangladeša i okolnih zemalja pa smo klopali u bangladeškom restoranu iako je bilo užasno teško odlučiti se i izabrati između gomile indijskih i ostalih dalekoistočnih restorana. Da ne kažem kako se na samom marketu prodaje preukusni fast food iz bezmalo celog sveta...

Jedan od murala iz Brick lane-a; ovom specifičnom vidu umetnosti posvetiću uskoro jedan čitav post sa gomilom fotografija koje su nastale ovog dana.  Inače, Brick Lane je poznat i po tome da je bio nekadašnji jevrejski centar Londona, a tu uokolo je svojevremeno "operisao" i Jack Trbosek.

Nisam siguran, ali voleo bih da je ovaj vojnik sa slike delo čuvenog Banksy-a što je itekako moguće jer je on dosta traga ostavio u ovoj zoni grada. Svakako, iz ove perspektive shvatam da je za detaljan obilazak ove ulice i svih njenih skrovitih ćoškova potreban čitav jedan dan, a ona to i zaslužuje. Najbolje je u obilazak ići nedeljom zbog marketa koji se tada održava.

Posle Brick lane-a otišli smo na čuveni Covent Garden. Tu je pijaca sa kojekakvim čudesima (relativno skupa s obzirom da se nalazi u samom centru grada), ali ono što ovom trgu daje poseban šmek su ulični zabavljači. Uzeli smo mali predah i uživali u njihovim izvedbama - žonglerskim i klovnovskim tačkama kao i sjajnim muzičkim performansima (ovde , konkretno, slušamo izvesnu Sammie Jay, devojku zapanjujućeg vokala).

Par minuta šetnje i evo nas opet u centru West End-a. Nikad nisam video toliko pozorišta na jednom mestu, a ni ovako raskošne reklame za njihove predstave pa mi je šetnja ovim kvartom bila obavezna svako veče, kao, verovatno, i najvećem broju turista.

Lutajući West Endom naleteli smo u jednom pabu i na Drag queen show, još jedan vid zabave kom u Srbiji nikada nećemo prisustvovati. Ekipa iz paba se veselila za sve novce tako da smo i mi popili po pivo, otpevali Dancing Queen&My Way, a onda lagano otišli na spavanje :)

dan treći

Trećeg dana smo odmah ujutro otišli na Trafalgar Square, jedan od najpoznatijih trgova Londona.

Na Trafalgaru se nalazi National Gallery, jedna od najvećih galerija na svetu, sa preko 2300 slika koje pokrivaju period od rane renesense pa do impresionizma. Ulaz je besplatan, a da bi se galerija obišla (obišla, ne protrčala - mada smo i sami kroz neke sobe prosto proleteli) potrebno je bar 4-5 sati. Doduše, na to smo bili pripremljeni imajući već dosta iskustva sa galerijama ovog tipa i kapaciteta.

Sadržajno, ova galerija podseća na omiljeni mi Ufizzi. I kao što sam tamo već odredio šta me zanima, a šta ne (nerealno je primiti tu količinu informacija u jednom dahu) i ovde sam posebnu pažnju obratio na renesansu i flamanske slikare. Svakako, sa zadovoljstvom sam pogledao svakog Rembranta, Karavađa, Botičelija, Goju, Leonarda i Vermera na kog sam naišao. Definitivan favorit - Karavađov "Dečak kog je ujeo gušter".

Vreme se u međuvremenu prolepšalo i, posle par sati provedenih u galeriji, jako nam je prijala šetnja kroz St James park.  Taj park se smatra najelegantnijim i najlepšim od kraljevskih parkova Londona i stanište je oko 40 vrsta različitih ptica koje slobodno šetaju parkom ili plove jezercetom. Svakome bih preporučio da odvoji bar dva sata za obilazak parka (poslednjeg dana mi smo se čak i vratili do istog ne bi li još malo uživali u njegovoj lepoti), meditaciju, hranjenje polupitomih veverica ili ležanje na nekom od uređenih, a ipak tipično-engleski-rustičnih travnjaka.

Kraljevski pelikani stigli su u London još 1664-e godine kao poklon ruskog ambasadora kraljevskoj porodici. Smatraju se jednom od atrakcija St James parka. Pored pelikana u parku živi još mnoštvo ptica - labudova, raznih patkica, gusaka, sovi i sličnih živuljki, poprilično pitomih :)

Na izlazu iz St James parka nalazi se Buckinghamska palata, o kojoj već verovatno dosta znate. Monumentalni spomenik, desno na slici, poznat je kao Spomenik Viktoriji.

Dan smo završili na najbolji mogući način - otišli smo na The Bodyguard mjuzikl u Adelphi theatre, na West Endu. O ovoj predstavi kao i samom fenomenu mjuzikla na West Endu, pisaću poseban post uskoro. U svakom slučaju - smatram da nisi ni bio u Londonu ako makar jednu predstavu nisi odgledao i, verujem, da je svaka vredna do poslednje funte enormno skupih ulaznica (od 25-150 funti :////).

U trenutku naše posete Londonu glavnu ulogu u mjuziklu The Bodyguard igrala je Beverly Knight (http://www.beverleyknight.com), velika britanska zvezda, proglašena za jedan od 10 najboljih UK vokala ikada! Zahvaljujući sticaju srećnih okolnosti, uspeli smo da je i upoznamo, slikamo se i  na kratko proćaskamo s njom.

nastaviće se

Rodna kuća Leonarda da Vinčija (jedan divan izlet)

L'uomo di Vinci
Drvena skulptura, delo Maria Cerolia (1987) u Vinčiju,  inspirisana čuvenim Leonardovim crtežom - Vitruvijev čovek.

Postoje izleti koje nikada neću zaboraviti, a ovaj o kojem ću vam pripovedati jedan je od tih.
Pre par godina moj dragi školski drug Igor Parožanin postavio je na facebook fotografiju rodne kuće Leonarda da Vinčija. Nije to bila fotka made by himslef, ali je u trenutku kad sam je ugledao probudila u meni želju da tu kuću obiđem vrlo skoro. Par meseci potom, po prvi put u životu krenuo sam u Firencu.
Tokom te  posete Toskani nisam bio u prilici da odem do Vinčija. Ali, stići do tamo mogli smo samo delimično vozom,a delimično busom te ostatak puta pešice. Delovalo je isuviše komplikovano da Zoki, Milica u sedmom mesecu trudnoće i ja presedamo i truckamo se od nemila do nedraga, tim pre što je bilo dovoljno atraktivnih mesta za posetiti, a na kraju smo, svakako, vreme  potrošili podjednako korisno. Ali, kada sam naredne godine došao u Firencu na par meseci- bio sam siguran da ću jednog lepog dana posetiti Vinči, pre nego se vratim u Srbiju. Tako je i bilo.
Kada je već bilo izvesno da mi Jelena dolazi u posetu odlučio sam joj za rođendan podariti jedan  izlet za pamćenje. Priključili su nam se i Milica i Vanja, tog časa star 9 meseci.
Umesto da kao svi pristojni i mentalno zdravi turisti za jednodnevni izlet odaberemo San Gimignano, Cinque Terre ili makar Luccu- mi smo se odlučili (tačnije ja sam se odlučio) za Vinči. Proučavajući redove vožnje ( www.trenitalia.com), izabrali smo da krenemo sa Santa Maria Novelle vozom negde pre podneva, ne bi li u Empoliju uhvatili đački autobus za Vinči. Naoružani samo sendvičima za kasnije, par flaša vode i jednom vekom hleba da ga Vanja glođe u napadima nervoze, mi krećemo.

Milica, Vanja i ja u vozu, na putu do Empolija

Vanja spava u parkiću u Empoliju

Čekajući bus do Vinči-ja

I tako... Nakon nepunih pola sata evo nas u Empoliju, italijanskom gradiću ni po čemu poznatom i specifičnom, barem ne meni, sem što je u pitanju zgodno mesto za presesti na putu od Firence prema nekim drugim atraktivnijim destinacijama... 

Silazimo sa voza i odlazimo do obližnjeg parkića da sačekamo  da se pojavi đački autobus koji će decu i nas sa njima razvesti po okolnim selima među kojima je i Vinči. Vanja spava, upravo smo izveli beskonačno smešno presvlačenje pelene tu u parku. Uspevam da nekako dobavim red vožnje i shvatamo da ćemo u Empoliju provesti skoro čitav sat. Deca se skupljaju, dolaze razni autobusi i odvoze ih u nepoznatim pravcima. Nakon nekog vremena stiže i naš autobus. Ukrcavamo se i krećemo put Vinčija. Do tamo se vozimo nekih dvadesetak minuta, ako se dobro sećam. Deca ulaze i izlaze na svakoj stanici, a naša stanica je negde u centru sela. Neko dete nam kaže da izađemo kod cavalli-a (konja), pa ga mi poslušamo kada kroz prozor uočimo zanimljiv spomenik u obliku konja.
Centar sela je kao i svaki centar sela. Par prodavnica, parkić, u parku statua (upravo konj, malopre pomenuti). Tek sad ne znamo na koju stranu da krenemo. Vodeći se logikom da ništa slično rodnoj kući velikog genija kao ni očekivanoj crkvi u kojoj je kršten nismo videli pri dolasku, odlučujemo se da krenemo dalje, u pravcu u kom je otperjao i sam autobus kad smo izašli iz njega.
Posle vreve Firence ("Diznilenda za odrasle", kako ju je nazvala jedna devojka iz Milana s kojom sam pio neko vino jedne noći u Briselu) opuštena šetnja polu pustim ulicama nam prija. Tek tu i tamo ponešto signalizra da se nalazimo na tako bitnom mestu- putokaz koji nas upućuje prema Muzeju Leonarda da Vinčija (http://www.museoleonardiano.it/eng), plakati koji najavljuju izložbu i poneki turista. Muzej se nalazi u sklopu stare tvrđave poznate kao i Brod tvrđava zbog svog elipsastog, bademastog oblika, neposredno uz crkvu Svetog Krsta u kojoj je Leonardo kršten. Crkva kao crkva, koliko god ovo zvučalo bez veze (kada si u Italiji, naročito u Toskani- nagledaš se crkvi za skoro ceo život) i iako je svaka na neki način specifična, opet su i sve iste. A vremenom ti se informacije o tome zbog čega je koja poznata i ko je oslikao koji oltar i ko se tu venčao ili krstio ili samo tuda prošao- sve ti se to izmeša... Što se muzeja tice, Trip Advisor i svi ostali dostupni izvori ukazivali su na to da ga možemo slobodno preskočiti jer sadržajno možda i nije vredan gubljenja dragocenog vremena,a ni ulaznica nije bila baš jeftina, naročito jer nas je bilo troje. Ali, pre svega -vremenski smo bili ograničeni. Uostalom, čak dovde smo došli ne bi li našli kuću, a ni dalje nismo imali pojma gde se nalazi i kako ćemo do nje stići. U turističkom info centru rekli su nam nešto slično što sam već saznao i na netu- kuća se nalazi na 3 km od Vinčija, u selu Anchinao na brdu Montalbano... Kasnije ćemo ustanoviti da 3 km možda nisu 3 već bar 5, a od sela nećemo videti ništa do te jedne kuće, sasvim dovoljne jer smo, dakako, zbog nje i došli.

L'uomo di Vinci

Predah na platou ispred crkve Svetog krsta u kojoj je Leonardo kršten. Iza mene Muzej Leonarada da Vinčija, a tamo daleko iza Montalbano brda i selo Anchiano u kom je Leonardova rodna kuća

Gde god da kreneš-sve je u znaku Leonarda. Muzeji, hoteli, restorani, suveniri-sve je, posve logično, isnpirisano samim Leonardom i njegovim delom

ispred crkve Svetog Krsta

crkva Svetog Krsta, Vinči

detalj, crkva Svetog Krsta

oltar u crkvi Svetog Krsta

na putu prema seocetu Anchiano i rodnoj kući Leonarda da Vinčija

Polako izlazimo iz sela i ispred nas je samo put okružen maslinjacima. Na svakih tek par minuta prođe neko vozilo. Nigde putokaza, nigde dokaza da ne grešimo. I tako landaramo putem, guramo kolica, smejemo se i slikamo tu i tamo. Nailazimo na raskrsnicu sa putokazom i shvatamo da od dva moguća puta- jednog koji lagano talasa dalje u istoj ravni i drugog koji počinje strmo da ide bogu pod oblake- nama pripada onaj teži. Nastavljamo. Ovde više i ne očekujemo nekog ili nešto da sretnemo (osim sokola. strepim i od čuvenih divljih svinja tog kraja).
 Dan je lep; opušteni smo iako smo se već dovoljno udaljili od sela da bi se mogli zabrinuti šta ćemo u slučaju kiše (oblaci se skupljaju i razvlače, nestaju, kotrljaju se kao nestašni mačići), a blagog pojma nemamo ni koliko smo udaljeni od našeg cilja i da li se prema njemu uopšte i krećemo. Prolazimo pored nekog napuštenog restorana (približavajući se nadamo se da je to kuća koju tražimo) i donosimo odluku ukoliko u narednih 15 minuta ovog planinarenja ne naiđemo na kuću koju tražimo da ćemo se okrenuti i poći nazad prema selu... Srećemo dvojicu biciklista koji nam kažu da je kuća tu, blizu, iza još koje okuke...

na putu prema kući, negde nigde :D

neočekivano dobar pogled na stari grad Vinči i tvrđavu, uslikano iz neke tačke kad smo već dobrano zagazili drumom

svuda uokolo maslinjaci

prevrtljivo toskansko nebo

kardio trening

I zaista je tu. Eto nas ispred kuće, rodne kuće Leonarda da Vinčija. Kuća je ograđena žicom i svuda okolo su natpisi da su radovi u toku, kuća se renovira. Nema načina ni u dvorište da uđemo osim da preskačemo ograde i reskiramo da nas sve sa devetomesečnom bebom pohapse karabinjeri (pod pretpostavkom da postoji video nadzor, a utisak je da tu čak nema ni struje, a kamoli video nadzora). Posle primećujemo neke majstore, ljude koji se vrzmaju kroz dvorište i ulaze i izlaze iz kuće. Smeštamo se na travu ispod maslina, vadimo ćebe, vadimo bebu iz kolica , vadimo sendviče, vodu...i kreće smeh, zezanje, slikanje ...opuštanje... Nismo ušli u kuću, obišli smo je spolja, provlačeći se kroz koprive i koješta, preko ograde smo zavirivali u dvorište pa i napravili neke fotke, ali smo bili tu. Na njegovom izvoru. I bilo nam je super.
 Iako naša poseta deluje besmisleno pamtiću ovaj izlet kao jedan od najotkačenijih i najspontanijih na kojima sam bio... Stotinjak metara od kuće uočimo parking, namenjen posetiocima kojih nema ni od korova, a na samom parkingu i jednu kamp-kućicu, priručnu suvenirnicu, kafić i restorančić-sve u jednom. Milica odlazi da nam kupi kafu, zbog naša tri espresa ljubazna radnica pali naftni generator struje jer, sada je to već evidnetno, ovde su tekovine savremenog društva tek za korak odmakle u odnosu na period kada je mali Leonrado tuda tabanao ispod maslina idući u skolu ili gde god da se uputio. Makar je tako ovog dana. Predpostavljam da turista nije bilo između ostalog zato što su ozbiljno shvatili uputstva iz turističkog biroa da se kuća renovira i da ovog časa tu zaista nema šta da se vidi, sem spoljnih zidova. Ali, ne- mi smo se svakako uputili i srećan sam zbog toga.
Nebo nas upozorava da je vreme možda da krenemo, a i sat nam ukazuje na to, nakon nešto manje od dva sata odmora ispod stoljetnih maslina, uživanja u pogledu na planine i gore oko nas, upijanja pozitivne energije ovog mesta, uživanja u smehu i suncu i sendvičima - spremni smo za povratak, strmoglavi spust niz padinu, kretanje od srednjovekovnog ambijenta, tako dalekog tog časa od moderne civilizacije , prema selu, a potom i Firenci.

ručak na travi, neposredno ispred rodne kuće Leonarda da Vinčija

prelep pogled na stazicu kojom je mali Leonardo tabanao u školu, na selo Anchiano (moja pretpostavka, kad već selo na ovom pohodu ne videsmo) i toskanska brda u daljini

tokom naše posete kuća je renovirana

I tako... Jurimo istim putem kojim smo došli. Prevrtljivo toskansko nebo nam preti. Skupljaju se olovni oblaci i vetar fijuče kroz maslinjake. Naizmenično guramo kolica i molimo boga da kiša ne počne jer suludost ove avanture u tom slučaju dobila bi i notu tragičnog. Kilometrima daleko od civilizacije, sa pokislom bebom u kolicima, na nekoj lokalnoj cesti... Nepromišljeno sa naše strane. Ali dobra vila putovanja, ona koja me čuva na svakom koraku i ovog puta, udružena sa Leonardovim duhom, verovatno počastvovanim našom hrabrošću i najboljim namerama kada smo na njegov izvor krenuli, drži oblake i ne da im da nas stignu. I satru. Stižemo do sela, a tu je već lakše. Sklonićemo se već negde. Obilazimo par lokalnih suvenirnica, Vanja se meškolji u kolicima. Ne kupujemo preskupo maslinovo ulje, sireve i šta se već nudi. Na kraju krajeva, nismo mi ni klasični turisti. Prodavci nas ne smaraju, ne pokušavaju da nam uvale koješta. Ovo nije Firenca, ovde je sve mnogo opuštenije.
Vraćamo se do spomenika konju i čekamo bus. Pravimo par nesupešnih slika (priložene), smejemo se. Osećamo lepotu ovog dana kako nam ispunjava vrške svakog nerva. Već tamo shvaćam da ga nikad neću zaboraviti, prožimam se uspomenom koja se rađa.

povratak

centar Vinci-ja, spomenik inspirisan Leonardovim crtežima konja

Možda postoje i atraktivniji jednodnevni izleti po Toskani (izuzimam  glavne tačke- Firencu, Siennu, Pisu, San Gimignano), ali svakako bih od srca preporučio da se obiđe i ovo zavučeno selce, bez obzira sto pešacima namernicima sama kuća i  nije baš usput. Odmaknuti se od sve te jagme za svojim komadom renesanse prošlosti, uživati u prelepim brežuljcima i autentičnim pejzažima, posetiti neke svete kote- sve su to razlozi da se Vinči definitivno poseti.
Razdragan i slobodan duh napraviće avanturu od bilo čega.