neki fakti o Akropolju (pokušaj klasičnog putopisa - epizoda: Ja, tako blizu neba)

Akropolj (grčki akros - vrh, polis - grad), bukvalno znači "grad na brdu".






Na Akropolju postoji muzej gde su izložene neki od predmeta pronađenih na samom Akropolju i okolini. Većina arheoloških predmeta sa Akropolja danas se čuva u britanskom muzeju u Londonu.

Akropolj
Sam Akropolj obuhvata četiri građevine: Partenon, Erehtejon, Propileji i hram Atine pobednice. Partenon je, svakako, najveći sačuvan spomenik dorske arhitekture, i on je najveća razglednica na Akropolju sa kog se pruža nezaboravan pogled na ceo grad. Iza Partenona je drugi hram, Erehtejon, sagrađen 420. godine p.n.e, poznat po svom tremu sa karijatidama. To su figure žena koje služe kao stubovi u hramovima i drugim građevinama, a jedna od legendi kaže da one predstavljaju devojke zarobljene u gradu Karije. Propileji je sagrađen između 437. i 432. godine p.n.e. i predstavljao je ulaznu kapiju u Akropolj. Tu je i hram Atine sagrađen od belog mermera.

Propileji - ulaz na Akropolj

prvi susret sa Akropoljem, prvi pogled na jedno od modernih svetskih čuda ima sam sa trga Monastiraki

gugl kaže: Dionizijevo pozorište je najstarije Grčko pozorište i nalazi se u podnožiju Akropolja. Tu su se nekada davno izvodile Euripidove, Aristofanove i Sofokleove drame.

veliki grčki psi koji slobodno landaraju svuda po Atini

09. 01. 2012. 20:54h | Srna

Grčka iznajmljuje Akropolj?

Bivši član grčke Vlade Gerasimos Jakumatos predložio je da Grčka da pod zakup Akropolj i ostala arheološka nalazišta u okviru borbe protiv dužničke krize koja može da dovede do bakrota države.

Otvoren je svakog dana od 08:00 do 19:30 časova.

nebo iznad Atine izgleda neverovatno.Iako je pretilo i pretilo - ni kap kiše nije pala.Da li su me bogovi samo hteli podsetiti na ono što svakako znam - sve je u njihovim rukama?

 Turci su zauzeli Akropolj 1394, ali su ih proterali Mlečani. Ponovo su ga okupirali 1458. Dve godine kasnije, Partenon je pretvoren u džamiju s izgrađenim minaretima dok je Erekteum postao harem turskog komandanta.

vidimo deo istorijskog kvarta Plaka, ruševine Zevsovog hrama , centralni gradski park i Olimpijski stadion na kom su održane prve moderne olimpijske igre

Partenon, posvećen Atini Parteno, zaštitnici grada, je bez sumnje, najorginalnija tvorevina atinske demokratije u najvišoj tački njene moći. Takođe je najljepša građevina Akropolja, kako u samoj koncepciji tako i u egzekuciji. Izgrađen između 447. i 438. godine prije nove ere, kao dio velikog Periklovog građevinskog poduhvata, ovaj takozvani Periklov Partenon (Partenon III), je zamjenio jedan raniji hram u mermeru (Partenon II), koji je građen poslije bitke na Maratonu, negdje oko 490. godine prije nove ere i koji su Perzijanci srušili 480. godine prije nove ere. Partenon II je zamjenio jedan još raniji, prvi Partenon (Partenon I), koji je građen oko 570. godine prije nove ere.
U sklopu velikog plana reizgradnje Akropolja, u Periklovo zlatno doba, Partenon su projektovali arhitekte Iktin i Kalikrat, dok je skulptor Fidija nadgledao izgradnju i dizajnirao kompletnu skulpturalnu dekoraciju Partenona, kao i monumentalnu pozlaćenu skulpturu Atine. Izgradnja je počela 447., a završena je 438. godine pne. Radovi na spoljašnjoj dekoraciji i reljefima na frizu su nastavljeni sve do 432. pne.
Iako je pavougaoni Partenon u bijelom mermeru oštećivan tokom vijekova i uništen ili nestao veći dio skulptura koje su ga ukrašavale, njegova osnovna struktura je ostala netaknuta. Kolonada izbrazdanih, stubova bez baze sa kvadratnim kapitelima stoji na tristepenoj osnovi i drži potkrovni opšiv ili krovnu strukturu, koja se sastoji od ravnog arhitrava, ili blokova mermera; friza od naizmjeničnih triglifa (vertikalno ižljebljenih blokova) i metopa (izglačanih blokova reljefa skulptura); i na istočnim i zapadnim krajevima, trouglastih zabata, takođe sa reljefom skulptura. Kolonada, koja se sastoji od 8 stubova na istočnoj i zapadnoj i 17 na sjevernoj i južnoj strani, zatvara unutrašnju pravougaonu komoru, koja je izvorno bila podijeljena na tri dijela preko dvije manje kolonade u dorskom redu, koje su se zatvarale na zapadu tačno iza kultne statue Atine. Jedina svjetlost je stizala preko istočnih ulaznih vrata, izuzev možda svjetlosti koja je prolazila kroz mermerni prekrivač na krovu.

Likavitos, jos jedan od atinskih brežuljaka, tamo negde u pozadini

prelepa Atina koja se na sve strane pruža daleko, dalje od tačke do koje pogled doseže

Partenon je građen između 447. i 438. godine p.n.e. a potpuno dovršen 432. godine p.n.e. Krase ga mitološke scene rađanja Atine kao i rata između bogova Atine i Posejdona oko imena grada. Partenon su zidale arhitekte Iktin i Kalikrat, a čuveni vajar Fidija, sa svojim učenicima, izradio je sve skulpture kao i kip boginje Atine visok devet metara. Partenon je najviše oštećen tokom turske vladavine sredinom 15. veka kada su ga Mlečani tokom opsade Atine bombardovali jer je bio korišćen kao magacin za barut. Sledeći primer civilizacijske sebičnosti desio se početkom 19. veka kada je ambasador Engleske u Carigradu lord Eldžin došao da poseti Akropolj. On je ukrcao sve što je mogao na šest brodova i poslao u Englesku. Usput su dva broda potonula, pa se to danas nalazi negde na morskom dnu. Engleski lord je skinuo i karijatide, skulpture mladih sveštenica koje svojim glavama pridržavaju svod hrama Erehtejona, koje se danas nalaze u Britanskom muzeju u Londonu. Postoji legenda da se noću, kada duva vetar na Akropolju, mogu čuti dozivanja preostalih karijatida za sestrama u Londonu. Uprkos apelima Grčke, Englezi nisu vratili odneto blago.
 

Karijatide

Novi zakon koji grčka vlada trenutno priprema, odnosiće se i na turiste i posetioce pozorišta Herod Atički koje se nalazi nedaleko od Akropolja. Godinama arheolozi mole posetioce koji posećuju predstave i koncerte da poštuju jedinstveno pozorište sagrađeno od mermera, ali ne nailaze na razumevanje. Zato će od sada prekršaj novih pravila biti tretiran kao ozbiljna kriminalna radnja. Svako ko bude uhvaćen da žvaće žvaku ili nosi štikle suočiće se sa kaznom ili čak i hapšenjem. Pre dve godine ekipa čistača je uklonila 27 kg ostataka žvakaćih guma koje su bile zalepljene na mramorna sedišta pozorišta.
Izvor: Blic

Portali World Monuments Fund I The Art Newspaer su ovih dana objavili listu sa deset svetskih kulturno-istorijskih spomenika i muzeja  koji privlače najveći broj posetilaca sa cele kugle zemaljske. Na listi su pet muzeja ( Luvr, Britanski muzej, Metroliten, Akropolj  i Ermitaž)  i isto toliko  spomenika graditeljske umetnosti od kojih su Kineski zid i Egipatske piramide  na spisku sedam novih i starih svetskih čuda , a tu su još :Ajfelova kula  i Bogorodičina crkva u Parizu, Koloseum )

kamenčići koje je zabranjeno dirati, a koje svako (ili skoro svako) pokušava poneti kao suvenir, kao svoj deo antičke grčke...a onda ih opet donose kamionima i rasipaju tuda :)

 

VEST KOJA JE NEDAVNO BILA OBJAVLJENA NA SKORO SVIM PORTALIMA U REGIONU (A ZA KOJU SE ISPOSTAVILO DA JE SAMO ŠALA :)

Grci u šoku: Bosanac ukrao kamen s Akropolja "da bi kiselio kupus"

Muškarac iz BiH ukrao kamen s Akropolja da bi kiselio kupus. Predviđena kazna zatvora od tri do pet godina.

Grčka policija uhapsila je Sretena Vidića iz Bijeljine na granici sa Makedonijom nakon što je kod njega pronašla kamen težak oko tri kilograma, ukraden s Akropolja. Za ovo krivično delo u Grčkoj je predviđena kazna zatvora od tri do pet godina.

Prema pisanju grčkih medija, Vidić je tokom obilaska Akropolja ukrao kamen, a zatim pokušao da ga donese u BiH, u putnoj torbi koju je sakrio ispod sedišta.

Uhapšeni Vidić policiji je rekao da nije znao za strogu zabranu uzimanja kamenja i priznao da mu se kamen dopao jer ima idealan oblik za pritiskanje kiselog kupusa.
Prema grčkom zakonu čitav prostor Akropolja smatra se istorijskim nasleđem, a za odnošenje kamenja sa njega predviđena je kazna zatvora od tri do pet 5 godina.
(24sata.hr, Foto: AP/Beta) 

Pogled na Akropolj najjači je utisak koji nosim iz Atine, pored mirisa cveta narandži i ogromnih pasa koji šetaju slobodno i opušteno po celom gradu.

Visine je oko 150 m, a sam vrh čini platforma dimenzija 300 x 150 m, gde se nalazi arhitektonski kompleks.

...kako napisati bilo sta o grčkoj, a ne pomenuti sirtaki, giros , suvlaki...ovo je taj pokušaj...

Прве приче о Атени говоре о њој као о богињи птица. Првобитно је замишљена као богиња са крилима, а чак је у неким митовима и сама била птица - сова. Зато и не чуди зашто у митовима који су настали касније Атенина порука стиже преко орла, сокола и сл.

Grčke vlasti planiraju da zabrane nošenje cipela sa štiklom, kao i upotrebu žvaki tokom boravka u Akropolju, jer se njima svakodnevno nanosi nepopravljiva šteta ostacima drevnog hrama.
Novi zakon koji grčka vlada trenutno priprema, odnosiće se i na turiste i posetioce pozorišta Herod Atički koje se nalazi nedaleko od Akropolja. Godinama arheolozi mole posetioce koji posećuju predstave i koncerte da poštuju jedinstveno pozorište sagrađeno od mermera, ali ne nailaze na razumevanje. Zato će od sada prekršaj novih pravila biti tretiran kao ozbiljna kriminalna radnja. Svako ko bude uhvaćen da žvaće žvaku ili nosi štikle suočiće se sa kaznom ili čak i hapšenjem. Pre dve godine ekipa čistača je uklonila 27 kg ostataka žvakaćih guma koje su bile zalepljene na mramorna sedišta pozorišta.
Izvor: Blic

Akropolj sam posetio na svetski dan kulturnih spomenika , 18.04. i ne znajući da je tog dana besplatan ulaz. Tako sam uštedeo 12 eura. Činjenica da me na mojim proputovanjima neka viša sila čuva jedan je od odgovora kako sa budžetom kojim raspolažem mogu toliko da putujem.

ps - sve fotke u ovom postu su moje, tekst je uziman sa raznih strana - foruma, novinskih članaka, virtuelnih enciklopedija,a poneku sam reč i sam napisao :)

sve prave ljubavi su tužne (Muzej Nevinosti)

 

"Trenuci koje zovemo sada možda mogu, ponekad, da nam pruže sreću dovoljnu i za čitav jedan vek."

Moja prva asocijacija na Istanbul je Orhan Pamuk,  jer da nije bilo njegovih romana ne bih se zaljubio u ovaj grad i pre nego što sam ga video.
Sećam se tog toplog avgusta 2009. godine , plaže u Tivtu i knjige "Zovem se crveno" koju sam čitao tih dana. Već sam bio upoznat sa stilom turskog nobelovca, tog sam proleća pročitao  njegov roman "Sneg" pa sam kroz višeslojnu fabulu njegovog najpoznatijeg dela klizio lagano i oprezno, da mi, što bi čika Đole rekao, ne bi koja reč promakla. Što zbog sunca, što zbog neodoljivih slika koje su mi se u glavi stvarale dok sam čitao o slavnim minijaturistima i sokacima Istanbula 16-og veka, poželeo sam, vizuelizovao sam, zapravo - godinama pre nego sam naučio osnove vizuelizacije - posetu tom predivnom gradu.

Muzej Nevinosti

Nakon 3 godine sleteli smo na Ataturk aerodrom i potom shuttle busom stigli na Taksim. Video sam gradova i gradova, ali Istanbul je bio drugačiji od svih, bilo mi je jasno čim sam krenuo preko  čuvenog trga prema Istiklali ulici, a potom ulici Bogazkesen, gde nam je bio hotel.
Ono što tad nisam znao je da je čuveni Muzej Nevinosti na samo minut hoda od našeg hotela. Iako do tog časa nisam pročitao roman kog sam autor naziva svojim najnežnijim romanom do sada, iz poštovanja prema ovom velikom piscu - odlučio sam muzej posetiti tokom tih sedam dana boravka u njegovom gradu.
U međuvremenu, baš pre par nedelja završio sam sa čitanjem ovog obimnog (skoro 600 stranica) remek dela. Opčinjen kako gradom, na koji kad pomislim niz kičmu mi se sjuri hiljade varnica, tako i ovim sjajnim romanom, neobičnim eksperimentom u kom su sve granice fikcije i stvarnosti, dvodimenzionalnog teksta i trodimenzionalnog života vešto izbrisane  i ne može se ni naslutiti gde su se nalazile - za početak sa vama delim deo vesti sa portala "24 sata" od 24.04.2012.


"Dobitnik Nobelove nagrade za literaturu Orhan Pamuk konačno otvara svoj muzej koji je pripremao godinama i koji je inspirisan poslednjim njegovim romanom "Muzej nevinosti".

Istoimeni muzej koji se otvara krajem meseca biće smešten u starom delu Istanbula u kome se odvija radnja Orhanovog prvog romana o ljubavi između lepe Fusun i bogatog Kemala.

 Biće to istovremeno vizuelno kazivanje o životu grada na Bosforu u drugoj polovini 20. veka u kome će biti izložene razne kućne sitnice, odevni predmeti, bioskopske karte, plakati za filmove koji su se tada prikazivali, rukopis romana...
 U pripremi ovog projekta pomagala su mu trojica arhitekata.

 Lokalni mediji otkrivaju da će Pamukov "Muzej nevinosti" primiti prve posetioce 28. aprila 2012."

"NAJVEĆA GREŠKA U ŽIVOTU JE TRAŽITI VIŠE I TRUDITI SE DA SE BUDE SREĆAN."

Muzej Nevinosti jeste  ljubavni roman, ali definisati ga samo tako je isuviše jednodimenzionalno. Bilo bi to kao da za Istanbul kažemo da je samo grad.

Centralna priča je priča o nesrećnoj ljubavi između Kemala, pripadnika istanbulskog visokog društva i Fusun, njegove siromašne, dalje rođake.
Sa druge strane to jeste roman o ljubavi, o ljubavi između muškarca i žene, o ljubavi čoveka i njegovog rodnog grada, o ljubavi pisca i vremenu njegovog odrastanja...I sve to je opipljivo, do te mere da se sva ta osećanja ovaploćuju u konkretnim predmetima, u konkretnom muzeju. Zbog izgubljene granice između svetova više nije jasno da li je roman inspirisao muzej ili je roman inspirisan muzejom. A u pozadini svega toga definitivno jeste grad, magični Istanbul kom pisac posvećuje i memoare pod nazivom "Istanbul, grad i sećanja", a koje sam čitao ovog leta pripremajući se za konačnu posetu gradu o kom sam toliko čuo i čitao. Stoga, neka poglavlja Muzeja Nevinosti neodljivo podsećaju na memoare o gradu i sećanjima, a Kemalov odnos prema rodnom gradu, zemlji, vremenu i običajima - samo su , bez imalo zadrške, kopirana (o)sećanja samog Orhana Pamuka (koji se,usput rečeno, pojavljuje u romanu kao jedan od 150 likova Muzeja Nevinosti).
Pita se i on - može li se voleti ovaj grad? A odgovor zna i znamo ga i mi. Može. Čak pre nego mnogi drugi gradovi, čak više nego li i rodni grad, neretko.

Ovo je knjiga o muzejima. Kada Kemal odluči da će napraviti muzej od kuće u kojoj je Fusun živela, on počinje mahnito da obilazi muzeje širom sveta ne bi li dobio ideje i osetio duh drugih velikih kolekcionara. Posebnu pažnju posvećuje kolekcionarima svega i svačega po Istanbulu, često odbačenim od svojih porodica i ostatka društva, od kojih nabavlja mnoge stvari koje planira da izloži ne bi li oživeo duh jednog vremena, vremena nevinosti. Divan je osećaj prepoznavanja da sam i sam neke od tih muzeja posetio (Rubensova kuća u Antwerpenu ili  Uffizi - gde se čak i sam Kemal divi pre svega istoj slici koju sam i ja zavoleo tokom mojih čestih poseta ovoj galeriji - Karavađovom "Žrtvovanju Izaka")...
Ovo je roman i o filmu, toj opsesiji turskog naroda. Kemal naime, zajedno sa Feridunom, Fusuninim mužem za kog se udala ne bi li sačuvala svoju čast nakon što je nevinost dala Kemalu, osniva producentsku kuću Limun (nazvanu po kanarincu iz kuće u Čukurdžumi, gde se Fusunina porodica naselila i godinama krila od Kemala ne bi li jedni na druge zaboravili) da bi snimili film u kom će Fusun igrati glavnu ulogu... Oni mesecima odlaze na razno razne projekcije i zamišljaju svoj film, a posle tih projekcija piju u kafeu Pelir, omiljenom mestu okupljanja filmadžija Istanbula. One noći kad smo upoznali Zihnija, prijatelja Orhana Pamuka, na brodu sa Bujukade, on nas je odveo na piće u jedan bar nedaleko od Taksima  za koji nam je rekao da je nekada (a to nekada može biti baš sedamdesetih godina, kada se radnja romana većim delom i dešava) to bilo mesto na kom su se okupljali pripadnici istanbulskog show biznisa. I tako sam ja, čitajući roman - kad god bi bio pomenut bar Pelir zamišljao enterijer ovog lokala iako je mala verovanoća da je to bilo baš to mesto... Pamuk u romanu piše o poznatim glumcima tog doba, o filmovima  koji su snimali pod strogim patronatom države, o cenzuri i cenzorima, o vlažnim i mračnim bioskopskim salama Bejoglua, o filmskim plakatima...

Ipak, ovo je pre svega ljubavna priča između Kemala i Fusun. Nakon što je sreće posle ko zna koliko godina, privučen torbom u izlogu butika Šanzelize u kom je radila, Kemal se upušta u sexualnu vezu sa tek punoletnom daljom rođakom. On je veren sa Sibel, finom, bogatom devojkom iz visokog društva, školovanom u Parizu,  te je više razloga zašto je ova ljubav od samog starta osuđena na propast. Iako to ispočetka doživljava olako, dubina strasti koju oseća prema Fusun počinje polako da mu muti razum. Devojka koja mu je dala svoju nevinost ("Čitav moj život od sada zavisi od tvog.") slomljena srca, svesna da Kemal nikad neće ostaviti Sibel, nestaje, zajedno sa svojom porodicom , kao da je u zemlju propala. Godinama Kemal pokušava da je nađe, godinama mu se čini da je vidi po raznim ćoškovima rodnog grada ("Osim  sekunde ili dve prvog trenutka susreta, koje su mi pružale osećaj prave utehe, uvek sam jednim delom uma bio svestan da te fantazije nisu Fusun već različite montaže mog nesrećnog duha. Ali kad bih je iznenada video pred sobom, u meni bi se budilo tako slatko osećanje da sam stekao naviku da idem onamo gde je bilo mnogo ljudi i gde ću se sresti s njenom iluzijom. Ta mesta sam označio na karti Istanbula, kao i u svojoj glavi. Imao sam želju da odlazim na mesta gde će se još više pojavljivati senke za koje sam mislio da su Fusun. Grad je za mene posta svet znakova koji me podsećaju na nju."), ali bez ikakvog uspeha. I onda, kada je već raskinuo veridbu, prepustio poslovanje porodičnom firmom bratu i skoro posve potonuo - dobija poziv da Fusun i njenu porodicu poseti u njihovoj kući u samom centru Istanbula, na Čukurdžumi.

Čukurdžuma

 Tu otkriva da je Fusun udata za mladog režisera u pokušaju - Feriduna. Ipak narednih godina, Kemal se druži sa mladim parom i Fusuninim roditeljima jer sreću mu predstavlja činjenica da je samo u blizini voljenog bića, a ne i da ga poseduje. Godinama dolazi u kuću Keskinovih, skoro svako veče sedi sa njima i gleda televiziju, priča, večera i godinama odlazi kući noseći u džepovima neki predmet koji je Fusun dodirivala, stvarajući u napuštenom stanu, gde su nekada vodili ljubav, kolekciju predmeta koji ga podsećaju na nju.
Iako  su neki od postupaka glavnih junaka često nepojmljivi , vremenom počneš da se saosećaš sa njima. Kemalova inertnost, zbunjenost, strast, opsednutost - stanja su i osećanja u kojima, koliko god to zvučalo strašno, ponekad prepoznajem sebe. Da parafraziram Veliku Eriku - ja sam čovek sputan opsesijom (...sedim pored ovog telefona i čekam da zazvoni iako je on možda i pokvaren...). Ko se nije nikad osećao tako neka se slobodno prvi baci kamenom.
Možda sam subjektivan jer mi je sentiment gospodina Pamuka više nego blizak, ali ovo bi mogao biti jedan od najvećih ljubavnih romana novijeg doba. Tu imamo sve - ljubavnike, sputane svojom nemoći, društvenim normama i prevelikim razlikama na svim nivoima (dobra polazna tačka - kao i u Ani Karenjini ili Romeu i Juliji). Imamo i veliki, egoztični, prelepi grad kao scenografiju (Atlanta u Prohujalo s Vihorom, Kazablanka u istoimenom filmu). Tu je i tako očekivani nesrećan kraj (kao i u svim prethodnim primerima, ali i mnogim drugim koji su me fascinirali - od Sjaja u Travi, prekod Doktora Živaga pa do Ljubavne Priče). I jedini razlog zbog kog to ovaj roman nije leži u činjenici da se više oseti (skoro opipati može) ljubav pisca prema rodnom gradu, nego Kemala prema Fusun (itekako su transparentni njegovi osećaji povređenosti, bola, opsednutosti, ali koliko je to blizu ljubavi?). Stoga bi ovo trebali čitati pre svega ljudi koji vole Istanbul ili planiraju da ga zavole. Tada, kao meni, roman teče kao, ah opet citat, spletkarenje sa sopstvenom dušom.
Tragičan kraj je nekako očekivan od prve rečenice: "Bio je to najsrećniji trenutak mog života, mada toga nisam bio svestan."
Pošto vremenom počneš da razumeš i saosećaš sa junacima romana  - Fusunina smrt, pogibija u saobraćajnoj nesreći na putu za Evropu, na putu za zapad  - koliko simbolike li ima u tome!!!, tim pre što nisu stigli ni Tursku da napuste kada se to desilo - u trenutku kada su oboje, napokon, dobili šansu da budu srećni zajedno - dođe istovremeno i kao hladan tuš , razočarenje u životne tokove i nepredvidivost sudbine, ali i kao olakšanje čitaocu jer turobni, bolom nabijen roman konačno dobija rasplet od kog strepiš.

 "DETE, SVET JE PUN LJUDI SA DUHOM ZVERI. - REKLA MI JE MAJKA - NI NA ŠTA SE NEĆEŠ OBAZIRATI."

 

 

Ja sam Muzej Nevinosti posetio pre nego što sam pročitao knjigu. To možda i nije najbolje rešenje. Sa druge strane, pošto sam, kao što već spomenuh, čim izađem iz hotela mogao da vidim ugao ulice u kojoj je muzej, odmah posle čuvenog hamama, kada sam posle čitao knjigu znao sam , živeo sam svaku rečenicu u kojoj se spominje Čukurdžuma, Tophane, Bejoglu, Uskudar... Bilo je neverovatno iskustvo čitati o stazama kojima se Kemal kreće ne bi li izbegao, a par meseci kasnije ne bi li sreo i pronašao Fusun, a poznavati te staze lično. Stoga, najbolje bi bilo prvo posetiti Istanbul, procunjati njegovim ulicama, popiti ceđeni nar na Galata mostu ("Na mostu Galata otvorili smo prozore automobila i radosno udahnuli miris Istanbula, smešu mirisa algi, mora, golubijeg izmeta, dima od uglja, izduvnih gasova automobila i cveta lipe.") ili čaj na trgu Taksim, pojesti baklavu negde na Bejoglu, sići peške do Tophane, prošetati uzbrdicama i nizbrdicama Čukurdžume, a potom pročitati roman i tek tad, u nekoj narednoj poseti Istanbulu  - otići do Muzeja Nevinosti. Tada pun smisao dobijaju eksponati poput izgubljenih naušnica, porcelanskih figurica pasa ili boca melten sode.
 

Koji je bio moj prvi utisak po izlasku iz Muzeja Nevinosti? Prvo osećanje? Seta, jedna gusta i teška seta, opipljiva i lepljiva - kao i atmosfera romana, uvideću kasnije (sličan doživljaj imao sam samo čitajući jedan od, po meni, najlepsih romana poslednje dekade prošlog veka - Bog Malih Stvari). Ponovo se potvrdilo da jako dobro razumem senzibilitet gospodina Orhana Pamuka, da ono o čemu on piše i ono što on stvara ja upijam lako, doživljavam reakcije slične njegovim, da to što on stvara - ja osećam.
Svaki sprat odiše tugom. Cipelice koje je Fusun nosila kad je bila devojčica, žuta torba iz izloga, dečiji bicikl, soba u kojoj je Kemal proveo poslednje godine, okružen svim onim što ga ja sećalo na njegovu ljubav i, naravno, opušci...

Ima nešto posebno u vezi opušaka. I ja sam, kada sam bio srednjoškolac, skupio par opušaka koji su me trebali podsetiti na nešto/nekoga. Jedan da me podseti na cigaretu koju smo Bilja, Milica i ja popušili na času biologije (u redu, to nije bilo lepo, nije bilo čak ni hrabro - samo ludo; kad se setim profesorice Dare od koje je strepela cela škola, taj opušak nije simbol toliko ni bunta koliko tinejdžerske gluposti). Sačuvao sam i opušak uz čep vinske flaše da me seti na jednu pijanu noć jednog leta u Srbobranu. I da me seti na neke moje treba-mi-litijum momente. Svi imamo nesrećne ljubavi. I ponekad je jedan opušak najbolja asocijacija na njih.
Tako je i Kemal sačuvao neverovatnih 4213 opušaka koji su izloženi kao poslednja instalacija, celom širinom jednog zida. Hej, 4213 opušaka... Ispod svakog rukopisom piše kad i gde ih je Fusun ugasila, šta su radili te večeri i o čemu se pričalo.... Da sam samo to video, taj zid prepun opušaka sa tragom karmina - bilo bi mi dosta da shvatim silinu osećanja koje je taj čovek gajio prema jednoj ženi. Opsesija i strast neretko su bili jedino što osećam.
Ta ludačka potreba da na jedno mesto skupi sve što je njegova ljubav ikad dotakla - zvuči zastrašujuće - nije mi kao ideja toliko strana. Ja sam od tih ljudi hrčaka koji sve skupljaju i sve negde odlažu. Imam stotine ulaznica na razne koncerte, festivale, pozorišne predstave ili muzeje širom Evrope... Posedujem predebelu, ogromnu fasciklu u koju sam godinama skupljao svaki novinski članak o Madonni na koji bih naleteo. Skupljam knjige, filmove, muziku, plakate, lepe šolje, magnetiće za frižider, razne časopise, strana izdanja Playboya - a imam i svaki broj srpskog izdanja, gramofonske ploče, slike na kojima se nalazi bilo kakav motiv sa Marilyn Monroe, razglednice i čestitke koje sam dobijao poslednjih petnaestak godina, jastuke i lampe. I sve to taložim po nekim ćoškovima, po nekim policama, sve to zavlačim i odvlačim baš kao što je i Kemal u stan na Merhametu odvlačio sve što ga je sećalo na Fusun. Ta strast , to je ljubav, pa makar bila i pomerena.
 Ono što mi je i dalje nejasno je - da li je moguće da tako životna, tako opipljiva priča nije stvarna? Ja ću verovati da jeste, da se sve to desilo i da gomila predmeta izloženih u 83 vitrine , koliko je i poglavlja knjige, definitivno jesu pripadali jednoj Fusun i jednom Kemalu. Odbijam, ne prihvatam nikako pomisao da se ova priča nije desila.


 
Muzej se prostire na 4 sprata i sadrži 83 vitrine sa eksponatima, svaku za jedno poglavlje knjige. U suterenu se nalaze muzejska prodavnica i zid - instalacija sa opušcima, skrivena iza stepeništa i na koju te, relativno neljubazni, čuvari upućuju, ali tek kao poslednji eksponat, kada obiđete ostale spratove... Uskim škriputavim stepeništom čovek se penje na prvi sprat i u prvoj vitrini izložena je minđuša, prva stvar koju je Kemal zadržao kao uspomenu na Fusun, kao nešto što će držati u ruci i ljubiti kada Fusun ode. Pored vitrine, na zidu je ispisana prva rečenica romana, topla i impresivna, snažna kao i ona čuvena o svim srećnim i nesrećnim porodicama ili ona o farmi u Africi , u podnozju brda Ngong. Bio je to najsrećniji trenutak mog života, mada toga nisam bio svestan.
Stražari upozoravaju da unutar muzeja nije dozvoljen smeh i glasna priča. Neobično, naročito kada se uzme u obzir da se roman završava upravo suprotnim htenjima gospodina Kemala - da se čuvari u njegovom muzeju nikad ne mešaju sa gostima koji zvaću žvake ili se ljube, jer Muzej Nevinosti treba da ostane mesto za sve zaljubljene... Kemal nastavlja :"Pazite, ne zaboravite da je logika mog muzeja da iz svake tačke izložbenog prostora može da se vidi cela kolekcija, druge vitrine, sve stvari (...) pošto se sa svakog mesta u istom trenutku mogu videti sve stvari, dakle cela moja priča, posetilac muzeja će zaboraviti osećaj vremena. To je u životu najveća uteha. U dobro zasnovanim poetskim muzejima, napravljenim pobudama iz srca, tešimo se ne zato što se srećemo sa stvarima koje smo voleli nego zato što se vreme gubi.".
Idući od vitrine do vitrine nailazimo na gomilu uspomena na Fusun, ali i na mladost pisca/autora muzeja, mladost koja pripada nekom drugom vremenu - vremenu nevinosti - personalne i nevinosti celokupnog društva, još uvek tako dalekog od uticaja zapada.
Da sam čitao knjigu pre posete muzeju shvatio bih suštinu izlaganja većine predmeta, ali i ovako sam mogao da osetim s koliko je ljubavi i pažnje formirana cela ta kolekcija.
Iako je Kemal plod piščeve maste (a, ponavljam, izuzetno mi je teško da to prihvatim, toliko sam uveren u to da se ova priča mogla i morala desiti), sve vreme posete muzeju bio sam tužan - tada i ne znajući kako se ljubavna priča završila. Posle, u nekom od poslednjih poglavlja knjige Kemal počinje da pravi svoj muzej i iznosi toliko toplu, toliko ljudsku ideju da od svih stvari koje je skupio, koje je Fusun dotakla, koje ga sećaju na njih - napravi muzej u kući u kojoj je živela, a da u samom potkrovlju  - danas otvorenom posetiocu muzeja - bude njegov krevet, da on živi i spava okružen sa svim tim stvarima koje voli.

poništena ulaznica u knjizi drage Ivane J.

U potkrovlju se nalazi i originalni rukopis romana, postavljen po vitrinama zajedno sa zabeleškama i crtežima Orhana Pamuka. A primerci romana, prevodi na razne jezike uključujući i srpski  se nalaze svuda po muzeju i dostupni su za čitanje. Još jedan kuriozitet, na 578-oj stranici romana nalazi se odštampana, na svim jezicima i u svim izdanjima, ulaznica u muzej. Prilikom ulaska čuvar će vam lupiti pečat na mestu ulaznice, stilizovanu naušnicu iz prve glave romana, i time ćete moći besplatno, eto - jednom, ući u muzej. To nije loše znati ukoliko nameravate posetiti Muzej Nevinosti jer je cena ulaznice nekih 12-13 eura (ili besplatan, ako - kao ja - uvek putujete sa novinarskom akreditacijom ;)
 Uprkos mučnim osećajima koji prate čitanje ovog romana kao i posetu muzeju, jedna od najčešće spominjanih reči u knjizi možda je reč "sreća". I kaže Kemal : "Osećanje sreće je najvažnije pitanje u životu. Neko je srećan, neki ne mogu da budu srećni. Naravno, većina je negde između.Tih dana bio sam veoma srećan,ali nisam hteo to da spoznam. Sada, posle mnogo godina, mislim da je odsustvo znanja o njoj najbolji način da se sreća očuva.".
Poznato?
Sve što želim i vama i sebi je da budemo srećni, da tu malu stvar, kako je definiše Ivo Andrić, nikada ne omašimo i da sve naše ljubavi - prema kome god ili prema čemu god bile usmerene uvek budu uzvraćene. Sve ostalo će tada doći samo od sebe.
 Poslednja rečenica knjige glasi:
"Ono što bih rekao o svom životu - bio sam srećan". 

Moj boravak u Italiji, 3. deo - Mart (ples)

 
Stanovao sam nedaleko od Statuto stanice, u ulici čije ime ne pamtim.
Svakog jutra bih napustio stan u pola osam, skrenuo bih iza ćoška i produžio prema prvom podvožnjaku, prolazeći pored pekare u kojoj bih ponekad, obično danima kad nisam radio, kupio neko božanstveno pecivo sa suvim grožđem i ruzmarinom, a čiji ukus i sada mogu da prizovem iz sećanja (još neke slike za ovaj album: ljubazna prodavačica koja bi mi uvek u kesu ubacila i neki slani kolačić, siromašni crnac koji prodaje papirne maramice i upaljače  ispred pekare, a posebno hladnim jutrima stajao bi unutra, odmah pored vrata; kako su tužne oči imali ti siromašni i obespravljeni ljudi).
Svako jutro sam, približavajći se nadvožnjaku, posmatrao srebrni voz koji je baš tada prolazio. Ne znam iz kog razloga sam smatrao da je to voz koji, kao i onaj kojim sam dosao u Firencu, vozi od Rima prema Trstu. I svakog jutra bih zamišljao kako ću jednog dana i ja sesti u taj voz i krenuti ka severu Italije, a odande dalje - prema kući.

"...bio je moj orijentir..."

Nastavio bih brzo prema narednom podvožnjaku gde me čekao znak  za obavezno skretanje u levo, a bela strelica probadala je veliko crveno srce. Taj znak bio je i moj putokaz, bio je  smernica kuda dalje ići, bio je moj orijentir.
Onda bih požurio kroz park (isti onaj park gde smo prošlog proleća  videli vuka, doduše na povodcu) pa pored osnovne škole i pravo preko mostića nad nekim malim kanalom (bacio bih pogled dole i tražio divlje patke), a onda pored grčkog restorana i velike cvećare (Orhideje!!) pa preko raskrsnice, glavnim drumom prema Santa Maria Novelli i onda opet levo kod česme sa anđeoskim glavama, pa preko San Lorenca gde su tezge već postavljane i šareni ljudi se dovikuju, puštaju muziku i kače suvenire...Potom brzo Duoma gde bih se svaki, ali svaki put setio uzdaha koji mi se oteo kada sam ga prvi put video. Onda produžim preko Piazza della Repubblica i još malo i na mercatu sam. 
Svakog božjeg dana išao sam tom istom stazom odbrojavajući koliko mi je ostalo do povratka, vizuelizujući trenutak kada ću zagrliti one koje volim, zahvaljujući se na svemu što sam od života dobio...
A onda bih u trenutku potonuo u blato pijace.

Ne sećam se lica skoro ni jedne mušterije (sem dražesne Senrine, penzionerke iz Malezije koja je par dana svog boravka u Firenci dolazila svakog jutra do mene da kupi po jednu torbu).

Senrina i ja

Ljudi su dolazili i odlazili, zadržavajući se svega par minuta. U tih par minuta trebao bih da ih zavedem i da im prodam torbu, istu onakvu kakvu mogu da kupe gde god da se okrenu. Morao sam da ih nateram, kako znam i umem , da je kupe baš od mene, jer ukoliko bi je dotakli, ukoliko bi samo na tren zastali,a potom produžili dalje ja bih dobio packe od Nikole ("Ja sam četrdeset godina na ovoj pijaci i ne ovde ne postoje dobri i loši dani. Postoje dani kada vi hoćete ili nećete nešto da prodate!"). Nikada nisam radio tako nešto, nikada nisam bio trgovac. Nisam uspevao ni samog sebe da prodam na pravi način. Uvek bih se posipao pepelom, uvek bih samog sebe predstavljao lošijim nego što zaista i jesam. Elementarni nedostatak samopouzdanja me doveo pre par godina na ivicu ambisa odakle me na ovu stranu vratila jedna Ida (HVALA).
Ispostavilo se da imam talenta za prodaju. Već nakon par dana počeo sam da prodajem skoro podjednako dobro kao i ostali, a pri tome nisam govorio italijanski. Moje mušterije su uglavnom bili Amerikanci  jer sam govorio engleski bolje od ostatka ekipe, a pored toga oni su mi se najviše dopadali. Bili su neposredni, ljubazni, nasmejani i prijatni. Svi od reda. Čak i kada bi odbili da kupe torbu, uradili bi to tako suptilno da bi vam ostao osmeh na licu. Često bi počinjali neki prijatan small talk sa mnom. Hvalili su lepote Firence i Italije, pitali bi me odakle sam i interesovali se da li mi nedostaje porodica. Jedna gospođa je bila toliko draga, toliko saosećajna da su mi u oči grunule suze. Simpatična tamnoputa gospođa sa dva dečaka mi je rekla  da ona ima prijatelja Nebojšu koji je poreklom iz Srbije. Jednom prilikom je 6 debeljuškastih crnkinja kupilo šest torbi kod mene u roku od 5 minuta. Lijana i Nikola su ostali bez teksta.
Takođe, radio sam i sa Rusima jer je Nikola bio ubeđen da ih razumem pošto su nam jezici tako slični. Oni su bili sušta suprotnost Amerikancima- bahati, vulgarni i nekulturni. Sa druge strane, neretko bi se obradovali kada bi čuli odakle sam. Kazali bi mi tada da su Srbi i Rusi braća, da vole našu kuhinju ("Mmmmm, pljeskavice..."), da vole da idu u Crnu Goru, a jedna korpulentnija dama mi je rekla da obožava Srbiju i da je služila vojsku na Kosovu!
Sa Japancima sam se trudio da ne radim jer su oni padali na majmunske face i kerefeke kojima je Ašraf bio sklon. Ja jednostavno nisam umeo da se tako kreveljim, a njih uglavnom ništa nisam kapirao. Samo su se smejuljili, blago kimali glavom i izgledali kao da su sa druge planete.
Užasno je pričati o jednom narodu na osnovu nešto pojedinaca koje sretneš u životu, ali činjenica je da sam u Italiji , umesto da se rešim i tih nešto predrasuda koje imam, samo dobio nove...

karusel na Piazza della Repubblica

Stan sam delio sa Marianom, Rumunom koji je već 15 godina živeo u Firenci. Nije znao ni reč engleskog, a ja nisam govorio italijanski. Prvih par dana zajedničkog života nismo skoro ništa pričali, ali nakon par meseci smo već uspevali da komuniciramo.
Bio je to lep, velik, dvosoban stan, moderno opremljen, skoro pa luksuzan. Jedina mana mu je bila što je bio izuzetno hladan. Na podu su bile pločice, a plafoni su bili visoki pa me osećaj hladnoće- koji me je pratio od trenutka kad sam napustio Srbiju - nikad nije napuštao, čak ni noću kad bih se uvukao u krevet i pokrio preko glave, kao kad sam bio mali i pokušavao se sakriti od sveta. Iako sam u svojoj torbi poneo ćebe, Marian mi je dao još jedno i ono me je spasilo. Uopšte, bio je izuzetno dobar momak. Donosio mi je povremeno nešto od klope, davao mi raznorazne stvari koje sam zaboravio ili nisam imao (ćebe, dodatne jastuke, slušalice i mikrofon da bih mogao nesmetano skajpati...), a nedostatak mogućnosti da komuniciram je u suštini bio i dobar jer sam mogao, kada uveče dođem slomljen sa posla - da se nesmetano povučem u svoju sobu jer s njim  svakako nisam mogao da pričam
Ta dva i po sata pre spavanja uglavnom sam provodio na skajpu. Pričao sam sa svima do kojih mi je bilo stalo i do kojih sam mogao na taj način dopreti. Takođe, dosta vremena bih proveo odgovarajući na e-mailove kojih je u početku bilo dosta, koji su stizali svakog dana...Kako je vreme odmicalo, ljudi su počeli sve ređe da mi pišu, a i mene je mrzelo da svima pišem iste stvari. Da sam ostao 3 godine, a ne 3 meseca u Italiji - teško da bih imao kome da se javim kad se vratim.
To je neobično....Ljudi su mi nedostajali. Zamišljao sam naša druženja, zamišljao sam žurke i zagrljaje jer mi je uvek bilo hladno i falila  mi je toplota drugog bića, zamišljao sam kuda ćemo ići i kako ćemo piti vino i kako ću im prepričavati sve ovo o čemu pišem...Ali bio sam toliko umoran i toliko smrznut da sam sve ostavljao za neki drugi put, za neko drugo veče...Pored toga, iznenađujuće koliko su i prijatelji do kojih mi je i dan danas izuzetno stalo proredili svoja jvaljanja. Valjda je ono što je daleko od očiju definitivno daleko i od srca. Bilo je i onih koji su ,koliko god to neverovatno zvučalo, iz raznoraznih razloga pokušavali da me povrede. A samo jednom sam zbog toga pustio suzu, one večeri kada je jedan od njih napisao -"Ej, pali. Pošto je Luj Viton torba? Mislim, ti prodaješ torbe tamo, zar ne?".  Namera je bila jasna,da me ponizi i povredi. Poruka je uspela samo da me povredi, ali neka to služi njemu na čast.

Tih večeri na skajpu sam se neretko osećao užasno. Znao sam da plačem, da se derem, da budem zajedljiv, da budem nesrećan, da planiram povratak, da budem razdragan. Rastužilo bi me kad bih video Stašu; kada bi mi rekla da joj nedostajem morao bih prekinuti vezu (slika koja upravo dolazi: svako veče samo joj morao pokazivati rolere koje sam joj kupio). Umeo sam da zaplačem zbog Lole, naročito kada bih video kako reaguje na moj glas, kako cvili i me traži po sobi dok do nje dopire moj glas sa zvučnika. Ponekad bih nešto pogrešno razumeo ili prosto odreagovao neprikladno na nešto što čujem ili vidim ...Ovo najbolje mogu da razumeju oni koji su ikada koristili skajp da dopru do nekog koga vole...Ponekad je to teško i dok drugu osobu držiš za ruku, a skoro je nemoguće kada to izgovaraš ekranu svog lap topa....

Nagoveštaj proleća pretvorio je  Firencu u najlepši grad na svetu.
Koliko god sam se osećao nesrećnim i usamljenim, taj grad sam obožavao. Dani su postali duži i topliji i počeo sam da pauze provodim ležeći ili sedeći po trgovima, negde na suncu Toskane koje me je milovalo i grejalo i činilo da se počnem osećati manje usamljenim i manje nesrećnim.
Ponekad bih sedeo na Piazza della Repubblica, nedaleko od lepog malog karusela i gledao klince kako se vozaju i uživaju. Ponekad sam celu pauzu znao da provedem na Piazza della Signoria i uživam u muzici uličnih svirača. Ili bih, jednostavno, špijunirao turiste iz celog sveta, gledao njihove reakcije na Palazzo vecchio, gledao kako se nameštaju za slikanje, slušao o čemu pričaju. Ili bih otišao do reke Arno i sedeo negde, na nekom od mostova ili neposredno pored vode, i gledao u reku.

Vanja i ja pored reke Arno

 Ponekad bih, naročito kišnim danima, otišao u jednu divnu knjižaru, koju sam nažalost otkrio tek kad je otoplilo, i prelistavao enciklopedije o umetnosti, putopisne knjige, knjige fotografija, biografije...
Uveče ,kad bih završio sa poslom, lagano bih se vukao kući prolazeći pored gomile restorana, vukući se nekim uličicama kojima inače ne prolazim, ne bih li upoznao bolje grad. Počesto bih zalutao... Onda bih se vraćao nazad pa pokušavao opet da nađem put do stana. Iako bih tako izgubio bar sat vremena od odmora - uživao sam u tim skitnjama. Pronalazio sam neke nove parkove, neke nove balkone, neke druge kapije. A najlepše sam se osećao kada bih od Nemanje pozajmio bicikl i vozikao se gradom. Znao sam da će svemu tome doći kraj i trudio sam se da što više lepote tog grada sačuvam u sećanju.

Turista je svakim danom bilo sve više i uživao sam u toj gužvi, u osećaju anonimnosti, u posmatranju najneobičnijih ljudi koje bi mogli da zamislite. Na svakom ćošku neki ulični svirač bio zabavljao grupe ljudi koje bi aplaudirale i ubacivale novčiće u njihove šešire. Svako veče dvoje umetnika bi na asfaltu kredama slikalo replike najčuvenijih svetskih remek dela (a ujutro bi ta remek dela ulične umetnosti nestala oprana šmrkovima). Senegalci su razvlačili velike plahte i ređali po njima torbe, a onda bežali glavom bez obzira kad bi se odnekud pojavili karabinjeri. Hara krišne su igrale i pevale svako veče ulicom koja  se pruža pored mercata. Španski turisti su pili i vikali i pevali ispred Duoma. Novi i novi plakati su pozivali na raznorazne izložbe. Na sve strane su razni ljudi nešto nudili -postere sa Botičelijevom Venerom ili Raffaellovim zamišljenim anđelčićima, kišobrane i kabanice kao u romanu Vedrane Rudan, satove i parfeme; konobari su mahali menijima i pozivali u pasticerije i picerije, vazduh je mirisao na travu i dim cigarete, odsvakud je dopiralo Ciao bella!!!, bežao sam čas levo, a čas desno da izbegnem mopede i bicikle, izlozi su vrištali.

svako veče dvoje umetnika bi na asfaltu kredama slikalo replike najčuvenijih svetskih remek dela

"Svaki hotel ima mesto gde se završava tepih, nepropustljivu granicu između klijentele i socijale. Granicu koja deli uređenu iluziju od robova koji iluziju grade."
Tako je i sa gradovima. Živeći na samoj toj ivici puna dva meseca, doneo sam odluku da se vratim u Srbiju i ne pokušavam ostati ilegalno, jer, obespravljen kakav sam bio i tokom legalnog boravka, nisam mogao ni da zamislim šta bi mi se desilo da sam u potpunosti zavisio od ostalih...

 -nastaviće se-

replika Davida ispred Palazzo Vecchio