Putovanje na Šri Lanku (što bi čika Đole otpevao - "...meni, majko, od te zemlje više ne treba...")

Već mesecima skupljam energiju da krenem pisati post o putovanju na Šri Lanku iliti "Svetu zemlju" kako bi se to, navodno, prevelo.

vozom kroz Šri Lanku

Trebalo mi  je vremena da se slegnu utisci. Trebalo mi je vremena da se distanciram od svega što smo videli i doživeli. A trebalo je osmisliti i koncept - kako pisati o putovanju koje je prevazišlo ostala naša putovanja do tada? I, mogu vam reći, ništa pametno nisam smislio :D
Sa jedne strane želeo sam samo okačiti random fotke i pisati o random stvarima - o ukusu kotua, o majmunima koji kradu hranu, o deci monasima, talasima Indijskog okeana ili o druženju sa Indikom... A onda shvatim da mi je potrebno da zabeležim što više sećanja jer sam, jelte, ušao u godine kada sve lakše i sve češće zaboravljam :O Voleo bih da pišem samo poeziju u prozi, a onda se setim koliko su meni, dok sam se pripremao za putovanje značili saveti na drugim blogovima i koliko istih manjka na srpskom jeziku kada je ova destinacija u pitanju... I onda se odlučim, kao i u slučaju Londona i Pariza, za lični putopis.
 A to je valjda ovo u nastavku.

susret sa Indijskim okeanom

Zašto smo se odlučili baš za Šri Lanku? Trebala nam je destinacija koja je povoljna, koja je egzotična, koja pruža mogućnost proučavanja istorije i kulture i prelepu prirodu i koja nam nudi mogućnost letovanja usred kalendarske zime u Srbiji. Izbor se kretao od Tajlanda preko Vijetnama i Kambodže, Filipina pa do Indije, a sve preko Šri Lanke... Polako smo sužavali izbor i na kraju se između Tajlanda i Šri Lanke odlučili za Lanku. I smatram da nismo pogrešili. Na stranu što planiram u narednih par godina sve ostalo pobrojano posetiti.

na safariju

Drugo najčešće postavljano pitanje - koliko je sve to koštalo? Nisam siguran da mogu odrediti tačnu cifru, ali recimo da je 18 dana na ovom magičnom ostrvu uključujući avione (sasvim ok let Etihadom iz Beograda do Colomba sa presedanjem u Abu Dabiju, bez velikih pauza), sve transfere do aerodroma i nazad, smeštaj u desetak hotela i guesthousea (Booking funkcioniše besprekorno, jedino računajte na to da ono što je na Lanci ocenjeno sa npr. 9 u Evropi teško da bi dobilo 6, ali sve se to nekako kompenzuje kroz druge stvari), privatnim taksistom (više reči o našem drugu Indiki biće u tekstu dalje) koji nas je prvih deset dana vozao po ostrvu i bez kog ne bi videli ni trećinu toga što smo videli da smo išli busevima ili vozom, sa džeparcem, hranom, ulaznicama i suvenirima - sve, sve, sve - nije bilo više od 1500 evra po osobi.

žena bere čaj, negde u planinama Šri Lanke

Da li je bezbedno? Ja sam se sve vreme osećao tako. Iako je ova zemlja relativno skoro izašla iz građanskog rata apsolutno nikakvu neprijatnost nismo doživeli sem što smo u jednom lokalnom bircuzu bili svedoci tuče nekih lokalnih klinaca. Na stranu što je našem osećaju sigurnosti i totalne bezbrižnosti doprineo i sam Indika koji je, kao što nam je rekao na aerodromu kad nas je dočekao usred tropske noći, bukvalno mislio i brinuo o apsolutno svemu - ako smo gladni on nas je vodio gde da jedemo, ako treba da menjamo pare nalazio je menjačnice sa najboljim kursom, preskakao ogromne redove kineza i uvek nas nekako uvodio među prvima gde god da treba, pregovarao za cenu suvenira i slično. Turističke atrakcije su prepune sveta i npr. na samom vrhu Adams Peaka nas je policija upozorila da obratimo pažnju na nase stvari jer u takvoj gužvi može neko da nas odžepari. Nismo videli zmije u prirodi, a bogami ni krokodile, čak ni na safariju. Slonovima, inače najopasnijim životinjama tamo, čiji su napadi na čoveka ishodovali najviše smrtnih slučajeva, prišli smo  poprilično blizu na safariju i nisam siguran da li smo zaista bili bezbedni tog časa, ali vratili smo se kući u komadu :D Od kompletne faune najviše sam strepeo od komaraca, ali su me ujela možda tri za sve vreme boravka, iako se nismo nešto posebno ni čuvali od njih osim što smo noću spavali pod mrežom... Generalno, puno ih je više na novosadskom keju nego što smo ih primetili usred džungle.  Doduše, ovi naši novosadski ne prenose Denga groznicu, bar ne da mi znamo. Malarija je, navodno, istrebljena, a svakako nismo pili antimalarike, niti primili ikakvu vakcinu pre puta.

krotitelj zmija

Kakva je hrana?
Ukusna, ljuta, neobična. Gde god smo mogli tražili smo manje chilly, ali i tada se znalo desiti da nam usta gore od ljutine :)
Hrana je na prvom mestu vegetarijanska. Mesa se jede veoma malo i to uglavnom riba i piletina. Bukvalno smo samo u jednom restoranu dobili onako, po našim standardima, baš pristojan komad mesa. Uglavnom su tobili neki komadići, ali nije nam smetalo. Apsolutno je svaki obrok bio obilan i više nego dovoljan. Jede se, naravno, dosta pirinča i nimalo hleba. Voće je sveprisutno od doručka do večere i besprekornog je ukusa. Dnevno sam jeo jedan ananas, u proseku. Kokosov orah je skoro džaba pa smo pili kokosovo mleko kad god smo mogli. Probali smo nema šta nismo - neobične palačinke zvane hoper, curry na sto načina, voće sa okusom crnog luka, fenomenalni kotu - nešto što i ne umem da objasnim šta je do mešavina sitno seckanog povrća, nekog korena, ribe ili mesa i jaja. Ručkali smo kiselo mleko bivola zaliveno medom od kokosa, dimljenu pa na pari kuvanu svežu tunu, čorbu od raka i najlepše lignje na svetu (Devil calamari). <3 p="">Ono od čega sam se najviše plašio posle komaraca su kojekakve bakterije i mogućnost dobijanja neke crevne zaraze. Za svih 18 dana na Lanci nikakav stomačni problem nismo imali, apsolutno nikakav iako se nismo ni mi, a ni oni baš, pridržavali nekih higijenskih minmuma svaki put. Lako bi se zaboravili i npr. pojeli voće ili povrće oprano vodom koja nije flaširana, a ko zna šta smo dobijali uz ceđeno voće... Jeli smo u lokalnim restorančićima zajedno sa lokalcima, a dobar deo njih, lokala, a ne lokalaca, bi vas prenerazio da ih vidite. Čak ni priča da mi ne proizvodimo enzime kojima bi svarili sve to što smo tamo jeli nije nam došla glave.
Sve u svemu - jeli smo sve što nam se jelo, kad nam se jelo i gde nam se jelo. I vratili smo se živi i zdravi i od silnog voća podgojeni.

zalazak sunca na plaži Mirissa

<3 p="">Još par random saveta pre nego počnem sa pričom po danima:
- nosite sa sobom dolare, u slučaju da ih ne uspete u nekom trenutku promeniti svuda ih rado primaju
- mislim da su svi raspoloženi za malo cenkanja, ali ono što sam siguran - svi su raspoloženi za malo bakšiša,bukvalno svi - gde god da krenete, kakvu god uslugu da dobijete svi očekuju da ih malo častite - od konobara, vozača, čuvara cipela ispred hramova, i prodavaca pa do momaka koji nameštaju suncobrane na plaži i krotitelja zmija
-imajte u vidu pri planiranju budžeta da su cene ulaznica za razne atrakcije poprilično visoke (primera radi da bi obišli Sigiryu potrebno je izbrojati 30 dolara), da su cene u prodavnicama približne našim cenama, hrana u lokalnim restorančićima je i povoljnija, voće je prejeftino za naše pojmove, suveniri nisu baš džabe, ali se mogu priuštiti
- rentirajte sobe koje imaju klimu jer su noći, kao i dani - tople i vlažne, a obratite pažnju i da imate mreže za komarce nad krevetom jer komarnici na prozorima ne postoje :O
- klimanje glavom levo-desno znači odobravanje, a ne odbijanje :)
<3 p="">
<3 p="">I krećemo....

<3 p="">  
<3 p="">1. dan: Colombo - uzduž i popreko

Viharamahadevi Park

<3 p="">Već po izlasku iz aerodromske zgrade u Colombu ošamutio nas je vlažan i topao vaduh iako je bilo pola četiri ujutro. Upravo ta visoka vlažnost između ostalog će uticati i na to da sam svih 18 dana na Šri Lanci zabrinavajuće kašljao, što je valjda normalno i ne treba da vas brine ako vam se desi.
Red je da vam predstavim Indiku, koji nas je dočekao na aerodromu i narednih desetak dana brinuo o nama, bio nam vozač, prijatelj, savetodavac, vodič. Bez njega ovo putovanje ne bi bilo magično kao što je bilo.

Viharamahadevi Park

<3 p="">Znao sam da je najpraktičnija stvar na ovakvim destinacijama unajmiti proverenog šofera koji će sa tobom da provede narednih par dana, provoza te po planu koji ste unapred dogovorili, dogovara & pregovara sa lokalcima u tvoje ime, preskače redove, cenjka se, kupuje šta treba, objašnjava, pojašnjava, priča i ćuti po potrebi. Iako sam imao preporuku za jednog takvog šofera, najbolju ponudu - finansijski, ali i organizaciono da nam je upravo Indika, a do kog sam došao prateći preporuke na Trip advisoru. Kroz par emailova smo se dogovorili za rutu, a odmah potom i za cenu. Doček na aerodromu i transfer do Colomba, narednih 9 dana njegovo 24očasovno prisustvo, vožnja preko cele Šri Lanke i na kraju još i pick up usluga u Mirissi i transfer na aerodrom poslednjeg dana koštala nas je ukupno 600 dolara. Ako se uzme u obzir da ni o čemu nismo ni brinuli ni razmišljali - bukvalno bi nas čovek ujutro čekao ispred hotela, samo smo trebali da ubacimo stvari u auto i krenemo po planu za taj dan- ovo je više nego povoljno. Ovde je i njegov kontakt (link do fb profila). Indika se ovim poslom bavi dosta dugo, besprekorno govori engleski, zabavan je i prijatan i veoma zaštitnički nastrojen, diskretan i nenametljiv. Inače, potiče sa juga, iz oblasti Udawalawa i kuća mu je u neposrednoj blizini velikog nacionalnog parka u koji smo išli na safari pa smo tog dana posetili i Indikinu porodicu i ručali sa njima pravu domaću klopu.

Gangaramaya hram

<3 p="">Elem, nakon par sati sna krenuli smo u obilazak Colomba. Pravi utisak o Šri Lanci ćemo steći tek u narednim danima jer Colombo je velegrad i kao takav dosta je sličan nekim evropskim gradovima, tim pre što je Šri Lanka dugo bila kolonija Holandije i Engleske. Međutim, naravno da smo od starta znali da nismo u Evropi - saobraćaj je bio haotičan, klima je tropska, Budine statue su svugde, rastinje na sve strane je nešto što pre nismo nikad videli... Indika i njegov rođak su nas provozali kroz ceo grad - pokazali nam predsedničku palatu, trgove, okean, tržne centre i parkove.... Bila je nedelja i dosta ljudi je sa svojim porodicama šetalo ili odmaralo u glavnom gradskom parku kroz koji smo i mi prošli...

<3 p="">

Gangaramaya hram

A onda smo otišli do hrama Gangaramaya, našeg prvog budističkog hrama. Ovaj hram je u samom centru grada i sastoji se od glavnog hrama i malog hrama na jezeru, koji smo isto posetili. Pri poseti hramu susrećemo se sa pravilima koja do tada nismo znali. Pre svega, u sam hram kao i u dvorište hrama se ulazi bos. Obuću ostavljamo kod čuvara obuće ili jednostavno ispred hrama, zavisi gde smo. Preporučujem da uza se imate čarapice što iz higijenskih, što iz praktičnih razloga. Naime, ponekad je teško tabanati po dvorištu hrama zbog toga što sunce više nego ugreje beton, pesak ili kamene ploče po kojima se šeta. U hram se ne ulazi u bermudama kao ni otkrivenih ramena, što je uostalom, običaj u svim verskim objektima svih religija sveta. Pošto smo mi imali na sebi bermude dobili smo nešto nalik dugačkim suknjama da se u to umoramo. Posle smo, naročito u ruralnijim predelima, videli da je takva dugačka suknja zapravo veoma čest odevni predmet u muškaraca. Hram je lep i neobičan, u njemu se nalaze stotine Budinih kipova, a u jednom trenutku sam naleteo i na Ganesha i Shivu pa mi je Indika objasnio da su budizam i hinduizam komplementarni i da svaki budistički hram na Šri Lanci imao deo i za hinduistička božanstva.

Gangaramaya hram

<3 p="">

na obali Beira jezera

<3 p="">Posle hrama smo posetili Old Dutch hospital, po Trip advisoru jedno od onih must see mesta. Realno - ništa posebno - kompleks stare bolnice, kao što mu i samo ime kaže, a u kom su sad smešteni preskupi restorani, prodavnice suvenira, kafei i slično...

razonoda nedeljom popodne na Gale face green

<3 p="">
Ono što je mene najviše zanimalo da vidim je Gale face green - zeleni pojas uz sam okean, šetalište, izletište, kako god, omiljeno mesto stanovnika Colomba, naročito nedeljom popodne. U pitanju je nekih kilometar ili nesto više dugačak potez uz sam okean, mesto gde se nedeljom, a nedelja je bila kad smo i mi stigli, okupljaju porodice koje onda tu jedu, šetaju, praćakaju se posve obučeni u okeanu, puštaju zmajeve, plešu ili igraju kriket.

Gale face green

<3 p="">Bilo je sjajno... Gomila ljudi svih uzrasta zajedno se šeta ili sedi uz obalu, ali najbolji su oni koje su zagazili u okean i to posve obučeni, valjuškaju se u talasima, smeju se od srca, prskaju, slikaju jedni druge i toliko zarazno su veseli da i mi nimo odoleli, izuli smo se i po prvi put zakoračili u topli Indijski okean.
Na šetalištu se nalazi i čitav niz restorančića i malih pokretnih tezgi brze hrane kojoj nismo odoleli. I već smo prvog dana jeli šta smo stigli, ne mogavši da ne probamo neke pogačice sa rakovima, ribu, salate, lignje i drugim špecije što su se nudile... Siti i zadovoljni, a i dalje skršeni od jet lega uputili smo se, kad se već dobrano smrklo, na spavanje znajući da istraživanje one prave, autentične Šri Lanke počinje od sutra...

<3 p="">

deo gurmanske ponude na Gale face green

<3 p="">

Izložba slika Fride Kahlo u Budimpešti (o boli i demonima)

(Preporuka: ovaj post čitajte tako što ćete prvo pročitati sam tekst, a potom pričice ispod slika)

Ovog leta Budimpešta je jedna od najznačajnijih kulturnih kota Evrope.

Sa Fridinim likom i delom sam se prvi put susreo sredinom devedesetih. Bio je to period kada se šuškalo o snimanju filma koji će je, više nego bilo šta drugo, približiti narodu i načiniti onim što je danas - pop ikonom. Za ulogu koja će Selmi Hayek doneti nominaciju za Oskara spominjana su i Jeninfer Lopez, kao i Madonna, Fridina iskrena obožavateljka i vlasnica nekih njenih originalnih radova. U jednom intervjuu upravo ju je Madonna i pomenula, kao borca, originalnu umetnicu i veoma jaku ženu... Na taj način mi je skrenula pažnju pa sam se u toj eri pre interneta na ovaj ili onaj  način  dovijao kako da dođem do podataka o ovoj neobičnoj, impresivnoj ženi spojenih obrva... Sećam se da sam sačuvao prvi novinski članak koji sam o njoj pročitao, jer sam bio zapanjen njenom životnom pričom... Pamtim taj osećaj totalne opijenosti, a od detalja samo to da je tražila da bude spaljena posle smrti jer je želela  da zauvek uništi to telo koje ju za života toliko bolelo i tako izdalo. Ulazeći u peć, pod uticajem vreline, telo se skvrčilo te je ušla u buktinju praktično u sedećem položaju, sa kosom koja je plamtela na oko lica čineći da liči na suncokret... Ne znam koliko je ovaj podatak tačan, ali je jasno zašto me ostavio bez teksta.

Organizovanjem izložbe slika Fride Kahlo u Mađarskoj nacionalnoj galeriji, glavni grad severnih nam suseda u svoj šarmantan bio, pored referenci kao što su "jedna od najjeftinijih evropskih metropola", "centar najboljeg provoda" i "prestonica greha i dekadencije" - može slobodno da upiše i "veoma atraktivna lokacija za sve ljubitelje najviše umetnosti".

Slika "Slomljeni stub" jedna je od najpoznatijih slika Fride Kahlo. Slomljeni stub na mestu kičme pokazuje u kom stanju je slikarkino telo bilo u tom trenutku, telo koje sa druge strane, spolja na mestu, da se ne raspadne, drže samo kožni kaiševi napeti do pucanja. Pusti predeo iza ukazuje na usamljenost... Ovo je jedna od retkih slika na kojima Frida ne krije kako se oseća i zbog toga joj iz očiju idu suze. Ono što je takođe interesantno je upotreba hrišćanskih simbola, ne baš uobičajenih za njen rad. Pre svega, na sve strane u njeno telo zabodeni su sitni ekseri, aluzija na muke Svetog Sebastijana, a tu je i bela tkanina sa mrljama krvi, nalik Isusovom pokrovu...

Ne trebam pisati puno o Fridi. Iako bi je, verovatno, užasnulo kada bi mogla da vidi do koje mere je sveprisutna danas, Frida Kahlo je od, za života slabo cenjene, samouke slikarke, uvek u senci dominantnog supruga Dijega Rivere (u svoje vreme najpopularnijeg meksičkog slikara) postala klasična pop ikona, Madonna nadrealnog slikarstva. Njen lik i delo jednako arče i razvlače eminentne figure poput malopre pomenute kraljice popa kao i jeftini kvaziumetnici i mali privrednici i zanatlije koji je stavljaju na sve zamislive predmete opšte upotrebe - od hemijskih olovki, preko šolja pa do nakita i delova odeće. Njen stil kopiraju svi koji žele da budu avangardni. Njeno lice tetoviraju na svoje podlaktice. Slikovnice sa ilustracijama inspirisanim njenim životom kupuju vrsni poznavaoci umetnosti kao i oni koji konzumiraju samo ono što im se servira. 
Svako hoće svoje parče Fride pa makar ga dobio pijući espreso u jednom od zilion ugostiteljskih lokala nazvanih po njoj.
 Frida je opšte dobro čovečanstva. A pri tome je i mrtva, aleluja, te je mizogeni ejdžisti mogu čak i poštovati.

Rani radovi nastali su pod uticajem evropskih slikara, Modiljanija pre svih. Iako i ta dela nose više ili manje skrivene simbole, tek znatno kasnije nadrealizam na njenim platnima dolazi do punog izražaja. Život proveden u beskrajnoj usamljenosti i obojen nepojmljivim emotivnim i fizičkim bolovima, biće pretočen u neke od najlepših nadrealnih slika koje sam u životu video.

O Fridi se sve zna - koga je volela, kako je patila, šta ju je bolelo. Pojavljuje se u filmovima, na youtube snimcima; svake sezone izdavači po basnoslovnim cenama prodaju neku novu knjigu  - od dnevnika do kuvara - o njoj ili sa njom ili tek ovlaš inspirisanom ovom umetnicom. Možda su jedino Van Gog, Klimt i, donekle, Botičeli toliko rabljeni da su mi postali skoro pa mrski iako nigde tu nema njihove krivice i iako to nikakve veze sa njihom umetnošću nema.

S obzirom da je Frida dobar deo života provela ležeći u bolničkoj postelji ne postoji nijedan motiv koji je toliko dobro upoznala i proučila kao sopstveno lice... Usled toga, većina njenih slika, makar onih najpoznatijih jesu autoportreti, sa različitim pozadinom i različitim simbolima uokolo. Veoma često je slikala životinje - pse, papige i majmune, jer nije imala dece i stoga se životinjama okružila u stvarnom životu. Sa druge strane, teško je povući granicu između realnog i nadrealnog, između stvarnog i simboličkog, i u životu, a kamoli na  na njenim slikama... Svaki motiv, svaki detalj rezultat je duboke introspekcije i može da se tumači tek znajući i trenutak slikarkinog života u kom je delo nastalo.

Da bi se njena priča spoznala, upravo je umetnost i dovoljna. O Fridi i njenom životu, o borbama i strastima, boli i posrnućima, više nego o ijednom drugom vizuelnom umetniku ikad, govore njena dela.

"Maska"je apsolutno jedna od mojih omiljenih Fridinih slika. Masku ljudi obično stavljaju na lice ne bi li sakrili šta osećaju u određenom trenutku, nose je da bi, makar na kratko, makar iz zabave bili nešto što inače nisu. Ali, Frida, pre svega poznata po autoportretima na kojima njeno lice više-manje izgleda isto, nepročitljivo, sa svakom emocijom tako duboko sakrivenom da bi čovek pomislio da ova žena nikad ništa i nije osećala, na ovoj slici  preko tog bezizražajnog lica stavlja masku koja plače, ne bi li pokazala kako se zapravo oseća.

Selekcija radova odabrana za ovu izlozbu je iznenađujuće dobra. Znajući da se u Milanu ovog proleća održavala centralna izložba njenih dela u Evropi, plašio sam se da ću videti tek tu i tamo neku grafiku, crtež ili čak fotografiju na kojoj je ona. Ono, pak, što sam video prevazišlo je sva moja očekivanja.

"Bolnica Henry Ford" je veoma potresna slika nastala nakon jednog od Fridnih pobačaja. Na slici ona leži u predimenzioniranom krevetu usred pustare, negde u Americi koju slute zgrade i industrijski dimnjaci u pozadini... Usamljena i tako mala, preplašena, sa stomakom još nadutim od neuspele trudnoće, uplakana, ona leži na krvlju natopljenom čaršavu i na tankim uzicama drži niz simbola - počev od velikog fetusa nerođenog dečaka, preko svoje slomljene karlice nesposobne da iznese trudnoću  i donjih leđa- izranjavanih i punih ožiljaka od silnih povreda i operacija pa do simbola plodnosti kao sto su puž i ljubičasta orhideja, tako nalik materici, i naposletku, do mehaničkog sterilizatora, koji samo dodatno podcrtava emociju, tačnije njeno totalno odsustvo u hladnom i sterilnom svetu na koji ovo željeno dete nije ni došlo...

Izložba je podeljena u par celina, koje svakako nisu nezavisne i koje se - kao život - preklapaju i između kojih je nemoguće povući jasnu granicu razdvajanja. Tako "Viva la vida" koja slavi život ne može da se odvoji od celine posvećene Fridinom ljubavi prema rodnom Meksiku (toliko jakoj da je ona insistirala na podatku da se rodila 1910. godine, tri godine nakon što se zaista rodila, jer je to godina početka velike Meksičke revolucije koja će rezultirati rađanjem modernog Meksika). 

Slika "Nekoliko malih uboda" ironična je koliko i krvava (a krvava je isuviše, čak se fleke od krvi nalaze i na samom ramu). Slika je inspirisana ubistvom koje se desilo tih dana u Meksiku gde je ljubomorni muž iskasapio ženu zbog prevare. Sve novine tog doba su prenele ironičnu rečenicu kojom se branio pred sudom: 
- Pa to je bilo sam par malih uboda!
 Slika je nastala neposredno nakon što je Frida uhvatila Dijega u preljubi i to sa njenom rođenom sestrom, što je događaj koji će je slomiti do kraja i posle kog se nikad neće oporaviti, a indirektno, ovom slikom je i htela da opiše šta joj je ta ljubav uradila od života. Naposletku,  sve je oprostila sestri, a i Dijegu od kog se prvo razvela da bi se, nakon nekog vremena, ponovo udala za njega.

Podjednako je teško odvojiti deo posvećen Fridinom ljubavnom životu od onoga koji je posvećen bolu, jer za nju to je bilo isto. S obzirom na mesto organizovanja izložbe ne iznenađuje to što se organizatori pažnju posvetili i umetničinoj vezi sa Mađarskom. Naime, njezin otac je u Meksiko stigao sa 19 godina iz Nemačke, ali njegovo poreklo - bar takvo mišljenje preovladava - jeste upravo mađarsko, čime se, neposredno pred smrt, često bavila i sama Frida. Jedan od izloženih artefakata je i fotografija pisma koje je na čistom mađarskom jeziku Frida poslala Miklosu Nicholasu Murayu, fotografu mađarskog porekla i autoru nekih od najpoznatijih Fridinih fotografija, između ostalih i one koja se našla i na naslovnoj strani Voguea. Miklos i Frida su bili povremeni ljubavnici i dobri prijatelji uprkos brakovima u koje su oboje ulazili iz izlazili tokom deset godina njihove veze sa kojom su otpočeli neposredno nakon njene udaje za Riveru. Prijatelji su ostali do samog kraja, do slikarkine smrti 1954. godine.

"Bez nade" je slika koja opisuje kroz šta je umetnica prolazila tokom 1945. godine kada je njeno telo zamalo kolabiralo usled bolesti i stalnih operacija. Po nalogu lekara bila je prisiljena na dijetu za debljanje ne bi li se spasila. Opet sama, kao što je uostalom i bila veći deo svog života, ona leži na krevetu i preko slikarskog stalka i neobične skalamerije u vidu levka guta užasnu hranu uz totalno odsustvo nade u oporavak, sa rukama skrivenim ispod pokrivača, naglašavajući tako totalnu bespomoćnost, usred, na njenim slikama tako često viđanog pustog krajolika...

Izložbu čine 33 artefakta (slike, fotografije, crteži, grafike, printovi), uglavnom iz vlasništva Muzejao Dolores Olmedo iz Mexico City-a, ali i iz privatnih kolekcija. Izložba je otvorena  od 06. jula do 04. novembra ove godine. Mađarska nacionalna galerija se nalazi na samom pročelju Budimskog dvorca i otvorena je svim danima od 10-17 časova, uključujući i ponedeljak, makar sad dok vlada nezapamćeno interesovanje za ovu izložbu. Preporučujem da za obilazak i razgledanje Fridinih dela odvojite odvojite makar sat i po. Istovremeno se u galeriji održava i multimedijska instalacija "Manifesto" čiju osnovu čini 13 kratkih filmova sa Cate Blanchett u glavnoj ulozi, a u kojima Oskarom nagrađena glumica igra različite uloge - od brokera do beskućnika - iznoseći istovremeno manifeste raznih političkih ili umetničkih pravaca.

Jedna o najbitnijih slika na ovoj izložbi je "Moja dojilja i ja". Pošto se Fridina sestra Kristina, ista ona koja će u jednom trenutku da joj uzme i Dijega, rodila nepunih godinu dana nakon Fride, majka je Fridu prestala da doji još kao bebu i za taj posao je unajmljena dadilja. Na slici ona nosi domorodačku masku čime implicira da je na ovaj način, putem mleka, zadojila Fridu i ljubavlju prema domovini. Sa druge strane maska i totalno odsustvo kontakta očima ukazuje i na činjenicu da je ovo bio kontakt bez ikakve emocije, koji će ostaviti posledice na ostatak umetničinog života.

Grafika koja pokazuje Fridino dobro poznavanje anatomije koju je proučavala u medicinskoj školi pre nego što će se posvetiti slikarstvu kao prvom i osnovnom  pozivu. Neobični životni izbori, posve neočekivani za taj istorijski trenutak, učiniće njenu biografiju inspirativnom mnogima. Svako će tumačiti njezin zaostavštinu na način na koji to želi, ali siguran sam da prava istina o Fridi ostaje zauvek nedokučiva i tek ju je donekle moguće naslutiti sa njenih slika, skrivenu među motivima papiga, cveća, astečkih figura, sunca i meseca...

Omaž umetnici dala su neka od najvećih imena današnje kulturne scene kao i totalni anonimusi, približavajući tako njenu priču i njen rad čak i onim konzumentima koji o umetnosti pojma nemaju ili je se čak gnušaju. Iako je mrtva već 64 godine Frida i dalje izaziva kontroverze. Tako  mađarski dnevni list provladine orijentacije "Mađar idok" početkom avgusta kritikuje izložbu:"U članku napisanom 14. jula u Mađar Idoku kaže se da je uzložba Fride Kalo promocija komunizma državnim novcem. 
List je u tom kontekstu pomenuo izložbu Fride Kalo uz autore i izložbe u još nekoliko galerija. 
"Nećete verovati, ali Trocki se pojavio ponovo u Budimpešti, ovoga puta iz kreveta Fride Kalo", preneo je Mađar Idok."

“I am not sick. I am broken. But I am happy to be alive as long as I can paint."

Umesto zaključka konstatujem sa velikim zadovoljstvom da se avantura nastavlja. Za par nedelja idem u London gde je u toku izložba Fridinih privatnih stvari - haljina, nakita, pribora, ali i par slika - prvi put van Meksika. U nadi da će mi to dodatno približiti i razjasniti neke od zavijutaka trnovite staze ove predivne žene, konstatujem da je nedovoljno poštovana tokom svog kratkog života umetnica  postala besmrtna upravo u smrti, nastavljajući tako odiseju dostojnu samo najvećih.

Poseta budističkom hramu u Čortanovcima (inspiracija)

Ovo nije  priča o budizmu, ovo je priča o inspiraciji.
Imali smo savršen dan.

A da bi dosegli to savršenstvo bilo je dovoljno da ustanemo i krenemo. U ovom slučaju - da krenemo prvo vozom do Čortanovaca (tek nešto više od 20 minuta lagane vožnje od Novog Sada), a onda peške, u potragu za jedinim zvaničnim budističkim hramom u regionu. Ideja da ga posetimo se stvorila kad mi je koleginica, pregledajući moje slike sa Šri Lanke (uskoro, o stvarno uskoro moram da napišem, konačno, priču o tom putovanju), rekla da je njen drug, gospodin Branko Kovačević otvorio budistički hram u Čortanovcima. Setio sam se da sam u medijima tih dana čitao nešto o tom događaju. Ukucao sam u google "budistički hram Čortanovci" i odluka je pala već nakon pročitanih par prvih članaka - jedan od narednih vikenda idemo tamo!

mapa koja pokazuje kako stići do hrama od železničke stanice u Čortanovcima

Tako je i bilo.
Do hrama se od stanice stiže brzo i lako - uostalom ovde je i mapa. 
Mi smo, sa druge strane, krenuli okolnim putem kroz lepo sremačko selo i koga god smo sreli od ljudi iz sela znao je da nas uputi kako i kuda da idemo.*

 *bonus epizoda 🙈
Ja: Izvinite, znate li gde je budistički hram?
Deda: Da, tamo iza stadiona.
Ja: Hvala. A plaža?
Deda: Da, tamo gde sam ja.
Ja: A gde je to :)?
Deda: Na Dunavu 😎

Kad si na pravom putu nema šanse da se izgubiš.
(a da smo na pravom putu znao sam još kad smo krenuli).
Ipak, dodatna potvrda je stigla kad smo naleteli na prelepo ljubičasto poljsko cveće, negde posle polja ječma, a pre divnih višanja koje smo, potom, uz put brali i jeli.
Kako ljubičasto cveće može da stvori mir?
Kad si otvoren da čitaš znakove pored puta, onda boga vidiš i u cveću.
Setio sam se kako Shug Avery kaže miss Celie u mom, za sva vremena, omiljenom filmu "Boja purpura" (kao, uostalom, i u istoimenoj knjizi, po kojoj je film i snimljen, a taj Pulicerom nagrađeni roman Alice Walker sam, po drugi put, pročitao baš par dana pred ovaj izlet... Slučajnost!?? ne bih rekao.):

“I think it pisses God off if you walk by the color purple in a field somewhere and don't notice it. People think pleasing God is all God cares about. But any fool living in the world can see it always trying to please us back.”

Sam hram nalazi se u vikendici na kraju puta sa leve strane... 
Svuda uokolo samo je mir. I doste zelene. 
U dvorištu je Budina statua, a po kanapu razvučenom između stabala okačene su zastavice... Dočekuju nas gospodin Branko i njegova supruga... Dva monaha iz Mjanmara su u tom trenutku završavala ručak. Oni će nam se pridružiti kasnije.

Ušli smo u sobu za meditaciju i onda, uz čaj i keksiće, satima razgovarali - o budizmu, meditaciji, problemima zapadnog sveta, ličnim iskustvima i stremljenjima... Gospodin Branko nam je na veoma prijatan, duhovit i topao način predstavio svoju misiju. I svoju viziju - kako da u ovom malo mestu, na prvim obroncima Fruške gore napravi manastir sličan onim koje smo vidjali po Aziji. Nadamo se da će uspeti u svom naumu.
Ovo nije priča o budizmu, ovo je priča o isnpiraciji.
Sve što bi vas dodatno zanimalo naći ćete na web stranici Theravāda budističkog društva Srednji put (http://srednjiput.rs/ ) koje je kao neprofitno udruženje građana osnovano 21. februara 2009. godine u Novom Sadu. Pa na sajtu kažu dalje: "Ciljevi društva su da doprinese upoznavanju i boljem razumevanju izvornog Budinog učenja kod nas, onako kako ga prenosi theravāda budistička tradicija. Cilj takvog proučavanja i prakse jeste unapređivanje psihofizičkog stanja ličnosti, zdravlja i kreativnosti, kvaliteta života i socijalne harmonije, kroz integraciju budističkih psiholoških principa u svakodnevni život.".
Upravo na ovoj stranici možete se detaljnije informisati i o budućim aktivnostima društva koja uključuju, između ostalog, mnogobrojne jednodnevne i višednevne kurseve meditacije. Inače, ova web stranica smatra se jednom od najboljih, ako ne i najboljom u regionu kada je budizam u pitanju.
Nakon nekog vremena pridružili su nam se monasi Sandimar i Uttara, gosti iz Mjanmara... Bilo je divno, dragoceno provesti vreme sa ljudima koji su svoj ceo život posvetili jednoj ideji, ljudima koji žive nešto što nam je teško i pojmiti. Uživali smo u svakom trenutku vremena koje smo proveli u razgovoru sa njima.

A nakon hrama uputili smo se prema nadaleko poznatoj Čortanovačkoj plaži... Na njoj je, između ostalog, snimana i čuvena scena "manje vina, manje vina ;)" iz "Varljivog leta 68".
Šorom pa drumom i onda, zahvaljujući savetu usputnog prolaznika, prečicom kroz šumarak... A čim smo zakoračili pod zeleni svod stvari su postale dodatno magične, do te mere lepe da ih bolje opisuju fotografije...
Prošli smo pored planinarskog doma Kozarica, poznatog kao planinarski dom na najnižoj nadmorskoj visini u svetu (čak 84 metra od niova mora :D ) kog su tog časa lokalni planinari sređivali za predstojeći festival Dunavske čarolije (https://www.facebook.com/Cortanovci.Dunav/ ), a  na koji su nas i pozvali...
Okolina doma i cela ta staza do Dunava zaista su vanserijski lepi, možda i najlepši deo uz Dunav koji sam do sada video...
Do plaže nismo stigli jer su nas naši novi poznanici posavetovali da to ostavimo za neki drugi put pošto je nivo reke bio dosta visok i plaža je bila poplavljena... Zastali smo u jednoj maloj čardi i pojeli izvrsnu riblju čorbu, najbolju godinama unazad, baš tu ispod lipa, u mirisu njihovog cveta, na autentičnim drvenim stolovima zastrtim polenom, neki bolji mi, bolji i lepši i bogatiji od onih koji su tog jutra seli u voz iz Novog Sada.

I tada, sedeći u toj apsolutnoj tišini, posmatrajući barsku kornjaču koja je krenula nekim svojim putem, gledajući kako zlatni polen lipinog cveta pada po nama, uronjeni u zelenilo bez početka i kraja - e baš tu podsetio sam se da je za prelep, najlepši zlatan dan dovoljno imati srce. A još je lepše kad ih je tri.

Putovanje na Langeoog (letovanje na Severnom moru, što da ne?)

Neobičan sklop životnih okolnosti (kako li sam se i mogao nadati bilo čemu običnom od života, posebno mog!? 💟) doveo je do toga da sam prošle godine letovao na moru, ali ne bilo kom moru, ne na toplom grčkom moru ili negde u Španiji, čak ne ni u Dalmaciji ili Crnoj Gori, već na skoro krajnjem severu Evrope - na ostrvu Langeoog, smeštenom u Severnom moru.
I sam naziv Langeoog (dugačko ostrvo na nekom nemačkom dijalektu) zvuči skandinavski što i ne treba da čudi jer je Danska, vazdušnom linijom, udaljena tek nešto više od stotinu kilometara.
Langeoog je jedno od sedam istočnih Frizijskih ostrva i na njemu se nalazi seoce od nekih 2000 stanovnika po popisu iz 2010. godine, na nadmorskoj visin od 5 metara.
Geološki gledano Langeoog nije ništa drugo do beskrajna količina peska. Gledano mojim očima to je ostatak nekog raja, jedna velika plaža sa minijaturnim selom ušuškanim među dinama.

Stići do tamo je prava umetnost.
Moguće je da postoje i jednostavnije rute, ali ja sam se odlučio za jednu od najkomplikovanijih sa ciljem da usput - do tamo i nazad - okadim još par gradova. Jer, nije cilj ono što se jedino računa.  Volim da putujem samog putovanja radi.
Dakle, put je išao ovako: prvo vozom do Budimpešte (ne bih li se, kontemplirajući o smislu života u tom vozu koji zuri kroz ravnicu, pripremio mentalno na ideju da je godišnji odmor počeo, a na stranu što mi je trebala i jedna topla Budimpeštanska noć pride za to), a onda Easy jetom do Berlina. Odatle sam do Bremena, moje sledeće usputne stanice, promenio čak tri voza. Od Bremena, u kom sam prenoćio i obišao ga koliko je to bilo moguće za tih nešto manje od 24 sata, do luke Bensersiel išao sam busom, a onda feribotom na ostrvo (vozni red feribota), što je i jedini mogući način. Osim plivanja, pretpostavljam.
E da, tu me dočekao turistički vozić, električni, jer na ostrvu nema motornog saobraćaja.
I tako... Stigao sam  nakon malo više od dva dana.

Priznaću da mi nikad mi nije bio jasan koncept letovanja na severu, a opet sam - što zahvaljujući društvenim mrežama, a što urođenoj radoznalosti neretko gledao slike ljudi koji šetaju pitoresknim peščanim plažama severnog i sličnih mu mora. Navikao na topla sredozemna mora - osećao sam neku vrstu sažaljenja prema onima koji su za svoj odmor birali ova hladna mora. Ali, sada su mi stvari mnogo jasnije.
Šta čovek može tamo da radi kad već ne može da se kupa? Može da šeta, odmara, gleda ptice, leži i ćuti, čita, sedi u korpama za plažu i mašta, drema, sunča se, traži foke po plažama, jede kupine koje rastu na sve strane, posmatra pučinu, ljulja se, vozi bicikl... I sve sam to i radio. Ali, pre svega sam uživao - u apsolutnoj tišini tek tu i tamo narušenoj zviždukom vetra, glasanjem ptica, zvukom zvonceta sa bicikla i, da razbijem ovu romantičnu iluziju o postojanju novog raja, dečijom larmom jer da, deca su svuda i uvek ista (ponekad nesnosna <3 font="">
Langeoog je mesto za savršen odmor ukoliko vam je odmor potreban. To je ostrvo bez motornog saobraćaja i buke i zagađenja koje on izaziva, mesto na kom se iz kafea i restorana ne čuje muzika - čak ni tiha muzika, mesto gde ljudi tiho razgovaraju i svojom neposrednošću ne ugrožavaju mir drugima, mesto na kom nisam čuo nijednog psa da laje (iako imam psa izuzetno me iritira lavež, naročito onaj besomučni koji dolazi od vaspitno zapuštenih ljubimaca, a kom sam na žalost, svakodnevno izložen).

Ono što mi je posebno interesantno je da je ovo jedino turističko mesto na svetu koje sam posetio, a da na njemu nisam sreo ruse, azijate, amerikance i balkance. Dva su razloga za to, pretpostavljam. Pre svega  - nedostupnost, jer već rekoh koliko je komplikovano stići do ostrva koje nemci čuvaju kao neku svoju tajnu. A drugi razlog leži u činjenici da ovo nije ni najmanje jeftina destinacija za odmor pa je, kako sam čuo od ljudi koji na njemu rade i borave, stvar prestiža čak i za nemce da tu odmaraju. Iznajmljivanje apartmana ili sobe je na dnevnom nivou minimum 100 evra po osobi...
I samim  tim, bivajući mesto okupljanja punokrvnih nemaca (ili onih koji njihov standard uživaju),  Langeoog predstavlja idealnu destinaciju za one kojima je već preko glave  girosa i kebaba, glasne muzike, nevaspitanih turista, vriske, dreke, igranja kola po ulici, batinanja, nacionalističkih ispada, kanalizacije na plaži i kojekakvih ostalih pratećih nuspojava karakterističnih za neke jeftinije  destinacije.

Što se tiče turističkih atrakcija - posetio sam vodotoranj iz 1909. (koji sam, pogrešno, nazivao svetionikom), kao i groblje na kom je sahranjena Lale Andersen, nemačka šansonjerka, poznata po tome da je prva snimila pesmu "Lili Marlene", a o čemu sam već pisao (link do tog teksta).
Najjasnije sećanje na Langeoog, ipak,  biće sećanje na duge šetnje po ostrvu - obeleženim stazama između dina po kojima je zabranjeno šetati da ne bi slučajno oštetili gnezda mnogobrojnih ptica koje se tuda gnezde. Veliki broj ljudi dolazi na Langeoog upravo da bi posmatrao ptice, a sa pojedinih osmatračnica je moguće videti i foke. Mi , na žalost, to nismo uspeli. Može biti da leto i nije njihovo omiljeno doba godine za kuliranje na plaži...
Staze vrludaju od plaža pa kroz dine sve do prave male šume, a onda kroz polja, uz farme i pored pašnjaka kojima nesputano trče konji ili se lenjo šeću neobična čupava goveda (poreklom iz Škotske, čini mi se)...
A onda, u turističke atrakcije bih ubrojao i posve zaboravljen osećaj jedenja kupina koje bereš odmah pored puta - nezagađenih prašinom i izduvnim gasovima automobila.

 Samo naselje Langeoog je romantično seoce sa kućama od cigle, živopisnom crkvom, ljupkim dvorištima čiji se vlasnici takmiče koje će lepše i romantičnije izgledati. Većina tih kuća  su apartmani za izdavanje, ali samo ostrvo je itekako naseljeno. Primetio sam da na ostrvcetu ima i srednja i osnovna škola, starački dom kao i dečija bolnica. Pretpostavljam da su dom i bolnica ovde smešteni zbog veoma prijatne klime i ruže vetrova koja sa mora donosi svežinu, prijatan miris i obilje čistog vazduha, koji, navodno, posebno prija astmatičarima.

Kupanje u severnom moru? O da, nisam odoleo da i to probam, sve računajući da sam posle raftinga na Tari sredinom maja spreman za to. Temperatura vode je nekih 15-17 stepeni što je dobar način da se rashladite ako je napolju nekih tridesetak stepeni kao što je bilo tokom mog boravka. Međutim, more je mutno, hladno i pomalo nemirno tako da je kupanje bilo sve samo ne prijatno.

 
A najupečatljivija slika, ona koju bih stavio na ličnu, intimnu razglednicu, jeste slika savršenih korpi za plažu razbacanih po belom pesku beskrajnih plaža, nalik marcipanskim kolačićima... U tim divnim korpama sedeo sam zavaljen i sunčao se preko dana, a uveče, umotan u ćebe gledao zalazak sunca, vetrenjače na kopnu, svetla brodova negde daleko na pučini ili decu kako puštaju zmajeve...

Langgeoog je definitivno najfotogeničnije i jedno od najlepših mesta koje sam u životu obišao. Pripremajući ovaj post ponovo sam se podsetio toga. Prošlo je baš dosta vremena od ovog putovanja, a u međuvremenu sam bio i na Šri Lanci, o čemu tek treba da pišem i pišem. Ali, sa ove vremenske distance odluka da letovanje provedem na Severnom moru čini mi se kao najispravnija moguća. Nisam siguran da li ću uspeti ponovo tamo da odem, ali siguran sam  da se ne bih ni trenutka razmišljao hoću li ići da mi se prilika ukaže. 
Od srca bih to preporučio i vama.