Tri puta sam video Gospu - Madonnin koncert u Beču

Girl Gone Wild

Tri puta sam do sada video Madonnu - od toga dva puta u Beču i ono jedared u Beogradu, dok je bog još ponekad i pogledavao prema Srbiji.
 I, paradoksalno zvuči, ali svaki naredni put je moj utisak bio bolji i snažniji. Ili je to Madonna, definitivno, vremenom sve bolja i bolja. Biće da u tom grmu leži zec iako nas Blic i slična mu "štampa"  obaveštavaju da to nije moguće, da je ona jednom nogom u grobu, da je odavno luda, da peva za hiljadu ili dve ljudi, da joj koncerti traju možda sat vremena, da je njena era prošla, da je pljuju visoke eminencije poput Eltona Johna i zamenika zamenika zamenika ruskog ministra za ko zna šta, da je ona kriva za masakr u Denveru, da je nepoželjna gde god da krene sem u dvorištu starog joj oca tamo negde kod Čikaga, da mlati mlohavim sisama po Istanbulu, da su stanovnici Sant Petersburga pretrpeli kolosalnu moralnu štetu zbog nje, da je nevoljena, nesrećna, da je stara i luda i stara i luda i stara i luda...Oh...

Express Yourself

Činjenica je da je Madonna trenutno na najuspešnijoj turneji solo izvođača otkad je sveta i veka i ako se izuzme njena prethodna turneja. Jedini njen konkurent je, dakle, Madonna sa svojom prethodnom turnejom i rekordom koji je teško dostići, ali i nije nemoguće ako se potrudi.
Činjenica je i da je Madonna od izlaska albuma MDNA, koji je debitovao na prvom mestu u skoro svim zemljama sveta i pri tome dobio dobre pa i odlične kritike, prodala 1,5 miliona nosača zvuka (realno, ovo nije njen najbolji album do sada, ali je u pitanju sasvim korektan uradak. Takođe, ovo nije rekord niti cifra na koju je navikla, ali je i dalje to vrlo visok nivo; na listi deset najprodavanijih albuma od početka ove godine samo su ona i Lana Del Ray sa ovogodišnjim albumima. Grešku treba tražiti pre svega u potpunom odsustvu promocije albuma, ali to je već nešto što ona treba da raspravi sa svojim menadžerom - kom sam, kada je prolazio pored nas pred početak koncerta - okrenuo leđa :).
Činjenica je i da je Madonna od početka ove godine imala najgledaniji nastup u istoriji Superbowla, gledaniji čak i od samih utakmica što se nikad u istoriji nije desilo.
Činjenica je da je Madonna ove godine dobila i zlatni globus za svoju pesmu Masterpiece ( što je izazvalo da gorepomenuti sir Elton John saspe paljbu po njoj, jer i sam je bio nominovan, ali je ostao kratkih rukava).
Činjenica je da je Madonna u top formi, da izgleda kako izgleda, kreće se kako se kreće i može da uradi šta god joj padne na pamet.
Činjenica je da je Madonna odvajkada pljuvana i omalovažavana i da moderna umetnost ne pamti da je ijedan umetnik bio toliko osporavan, a da je postigao toliko. Kao da je bljutavi hejt dežmekastih parazita (a tako ja zamišljam one koji je pljuju :) - ne dotiče ni najmanje, već joj daje  vetar u leđa i doprinosi da bude još bolja i još popularnija.

Girl Gone Wild

12:16
Elem, eto nas, tu smo- ispred stadiona Ernst Happel... Podne je tek prošlo, zvezda upekla, ali ništa ne prepuštamo slučaju niti se odričemo prvog reda na koncertu pa stižemo na mesto poklonjenja, ispostaviće se kasnije, tačno 10 sati pre početka. U rancu imamo nešto keksa i nešto vode. Kad ideš da se pokloniš takvoj svetinji moraš da postiš makar tog dana. A i praktičnije je. Kad jedeš keks nisi žedan, kad nisi žedan ne piješ puno vode, kad ne piješ puno vode ne ideš u wc, kad ne ideš u wc čuvaš svoje mesto koje si jedva zauzeo.

red ispred stadiona, 10 sati pre početka koncerta

Kad smo stigli vidimo da je već četrdesetak ljudi ispred nas. Neki su tu već 24 sata, spavali su u šatorima. Možda zato što su se nameračili da budu prvi red kao i mi koji smo došli toliko kasnije. A možda i da uštede na smeštaju koji je u Beču neverovatno skup. Pričaju se svi jezici, ali nekako srpski dominira. Ima Mađara, Slovaka, Poljaka, Austrijanaca, Srba i Hrvata. Velika radost u svima, velika volja za život.
Priključujemo se ekipi. Ulazimo u mali, rešetkama ograđen, obor; sedamo na zemlju i čekamo. Srećom asfalt topao, jul je. Sve možeš, samo nemoj da sediš na 'ladnom betonu.
Neko pušta Madonnine pesme sa ajpoda, ali situacija je znatno mirnija, znatno dostojanstvenija nego pre par godina u Beogradu. Ćutimo i gledamo ljude oko sebe, njihove majice dizajnirane za ovu priliku, njihove tetovaže, sjaj u njihovim očima...Strast koju osećaju prema Madonni može nožem da se seče. I to je pomalo spooky.

Poison Ivy & Co.

Stigle su i tri transvestita. Stale dame u red. Slikaju se sa svima, mašu, šalju poljupce. Snimaju ih i za tv. O da, ovo nije istočna Evropa. Posle ih pokupiše i odbaciše direktno u golden triangle. E taj trougao neposredno ispred bine, to je jedna od većih prevara i većih propusta organizacije. Nismo znali da postoji još jedan ulaz, sa druge strane stadiona. Tamo, iza sede isti ovakvi nevoljnici, ali možda su malo više u milosti čijoj već jer im je pružena šansa da odigraju tu glupu igru na ajpedu (a da pojasnim i onima koji nisu bili-da bi se ušlo u golden triangle trebalo je imati sreće i taknuti pravo polje u nekoj igri na ajpedu koji nosi neko iz produkcije, čime se osvajala ulaznica za dvoje za magični trougao ispod same bine; činjenica je, sa druge strane, da smo mi ostali, sa ograde, imali malo bolji pregled bine jer je teren bio malo viši u odnosu na sam trougao. Ipak, zlopatili smo se sa stajanjem u jednoj tački 6 sati. O odlasku do wc-a da i ne govorimo. Srećom, obezbeđenje nas je ,a ovaj put za razliku od Beograda, obilato pojilo vodom koja se, inače, na šanku kupovala za neverovatnih 6 eura!!).

16:03
Sunce i dalje prži. Sedimo, ležimo, jedemo keks. Idemo da piškimo jer su nam TOI TOI kabine blizu obora... Ne pričamo baš mnogo sa drugima. Vreme inače sporo prolazi, a u ovakovm društvu još sporije. Nebo nam preti. Čas grane sunce, čas se navuku olovni oblaci. Uzdam se u Madonnu, uzdam se da je jača od vremenskih neprilika i da će rasterati  oblake.

deo ekipe iz obora

Odjednom počinje tonska proba i masa u oboru se uskomeša. Ljudi počinju da se guraju. Čuli su je. Dobar je to osećaj kada čuješ po prvi put njen glas. Sećam se u Beogradu kako je jedna tetka zaplakala kada je počela tonska proba i do nas došli prvi taktovi The Beat Goes On. A sećam se i kako je Igor, kada smo je prvi put u životu videli, u Beču 2008-e godine, sa dovoljno dramatike u glasu upitao "A šta ćemo sada želeti, sada kad smo je videli? Za čim ćemo čeznuti?".
 Ljudi se guraju, emocija je to neobjašnjiva. Sada već svi stoje i nervozni su. Mi isto. Teraju nas da opet svi sednemo (!) i stavljaju nam nekakve pass narukvice na ruku (propust organizatora - pored tolikih ulaza na stadionu oni na ista vrata uteruju sve nas - i one sa skupljim i one sa jeftinijim kartama. Posle nas tamo ranžiraju na osnovu tih narukvica. Besmislica.).


17:00
Kapije se otvaraju i mi ulećemo. Trčimo koliko nas noge nose prema bini. Sreća da nam je konkurencija , mahom, kratkih nogu. Obezbeđenje nam maše da usporimo, da se ne bi okliznuli ili da ih ne bi u stampedu pregazili. Protrčavamo kroz još jednu kapiju, ulaz u fan pit. Snimam parče slobodnog mesta na ogradi i jurim tamo. Prvi red je ponovo moj!!! A onda, kad se uhvatim za ogradu tražim pogledom Madonnu jer tonska proba je uveliko u toku.

 I evo je! Tu je, peva Express Yourself. Madonna se smeje; verovatno njenom egu veličine Kanade prija  da gleda sve nas koji dotrčavamo bez daha, a potom se bacamo ko kuda, kao da smo upali u strujno kolo. Vrištimo do iznemoglosti, a nebo nas mrko posmatra.

Madonna bez šminke, tonska proba

Kako izgleda Madonna bez šminke par godina od našeg poslednjeg susreta? Vidno je starija (pojedoše je deca, pomislili bi. Ili je sekira mlađani joj momak Brahim, koji se sve vreme tonske probe bacaka po bini i šepuri među ostalim dvadesetogodišnjim plesačima, jasno stavljajući do znanja da je on, trenutno, u milosti Gospinoj, nek' se sveti ime njeno). Uprkos činjenici da ona ima lice, a i ruke, prosečne žene u srednjim pedesetim , Madonna zrači sa bine takvom energijom da me ne bi čudilo da bi i sijalica u njenoj ruci zasvetlela od samog njenog dodir ....Koža joj je neprirodno bela, makar ono malo kože što vidimo, a to je, pored lica i šaka, pola listova, deo od patika do zasukane trenerice. Činjenica da je izašla pred hiljade fanova naoružanih fotoaparatima bez trunke šminke govori o tome koliko ona haje za svoje godine.
Prolazi pored nas, a mi vrištimo do iznemoglosti. Počinjem se plašiti da ću izgubiti kakav takav glas koji imam još na početku.

Ona komunicira sa pojedincima (pita transvestita obučenog kao Poison Ivy "A u koga si se ti maskirala?" . Trandža odgovara "U tebe!",  a Madonna se smeje i pita "Da li ti uopšte razumeš šta ja tebe pitam? Pričaš li ti uopšte engleski?" i posle umire samoj sebi od smeha. Jednom kučka- uvek kučka :)
I počinje kiša. Prevrtljivo bečko nebo nas kažnjava zbog naše taštine. Ili nam samo rashlađuje usijane glave. Euforija splasne. Obučeni u smešne kabanice pokušavmo da cupkamo dok ona prži po gitari i dalje, ali se nervoza uvlači u stomake. Onda se osvrnem oko sebe i vidim hiljade i hiljade ljudi  na koje pada ta ista topla kiša. I pokušavam ostati u dobrom raspoloženju.
Madonna urgira da kiša stane i ona staje.
Madonna odlazi da se priprema za koncert koji će početi za , ravno, 4,5 sata, a mi ostajemo da stojimo i čekamo. Nemamo drugog izbora.

19:36
Martin Solveige, koji nastupa kao predgrupa (ili kako se to već sada zove) nas je zabavio popularnim klupskim hitovima iako je mene više fasciniralo igranje pojedinaca u Golden Trianglu. I izgled mnogih od njih. S tugom konstatujem da je lepota verovatno u oku posmatrača. Mislim da je i Madonna bila tužna kada je na tonskoj probi uzvikivala "Zašto je ovde tako prazno? Ubacite ovde još ljudi!". Iako ne verujem da je nju ičega blam, deluje mi kao da je htela reći "Zašto ste mi ovaj prostor napunili ovakvim frikovima?". Stoga i ne čudi da je mikrofon , pred kraj koncerta, pružila Zokiju, koji je stajao van trougla :)
Moram da primetim da su ljudi na koncertu, u najmanju ruku, neobični. Vrlo je to šarolika  ekipa - od sedih glava, koje skoro da dominiraju, do dečurlije kojoj više priliči da slušaju Justin Biebera ili, ne dao bog, Lady Gagu. Pored nas mama i sin iz Zagreba i dve ružnjikave Mađarice, jedan skoro golišavi starac i jedan bračni par Austrijanaca. Pri tome većina ih je neljubazna i nedruštvena. Možda od umora, a možda od straha da će im neko ...Šta? Ukrasti parče Madonne? Ukazati na to da su manji fanovi? U svakom slučaju, svi se čvrsto drže svojih pozicija i niko ne mrda. Sem debele Austrijanke pored mene koja me svojom glomaznom pozadinom, kao od šale, baca na ogradu kad god se okrene da poljubi svog sitnog muža...

22:20
Sam početak koncerta je najspektakularnije otvaranje nekog koncerta  do sada, nema mesta sumnji. Evo ga i snimak sa jutjuba, nije neki kvalitet, ali bože zdravlja, biće i dvd jednog dana. Prvi utisak je  da je tehnički i umetnički Madonna  itekako napredovala u odnosu na prethodnu turneju. Ako je prethodna turneja bila demonstracija sile i moći, kako li definisati ovu? Da li je ovo invazija?

 Prvi deo koncerta predstavlja Madonninu borbu sa demonima, njenim ličnim demonima pre svega (stoga i peva Papa, Don't Preach, ali samo do dela gde treba da kaže "I'm gonna keep my baby" -jer ovde više nije reč o maloletničkoj trudnoći već se  mnogo čega drugog nakupilo u poslednjih par godina zbog čega bi tata mogao da pridikuje). Već od prvih reči ispovesti, na početku Girl Gone Wild pojavljuju se demoni, a posle je prate menjajući oblike (zmija u video radu za Revolver, maskirani bivši ljubavnici u Gang Bang, vudu demoni koji je otimaju uz Hung Up, ali koje nakon spekatakularne borbe spali i reši ih se).

Gang Bang

Raspadanje  katedrale u prvim minutima koncerta  je posebno upečatljivo i ostavlja utisak da je u pitanju hologram  jer su video bimovi (najveći ikada napravljeni) mudro postavljeni pod takvim uglom da prevare nesavršeno ljudsko oko koje tamo gde je dvodimenzinalna slika "uočava" i treću dimenziju.  
Kada se na sceni uz Gang Bang pojavi i cela motelska soba, a odličan video rad nas odveze negde, na neki prašnjavi drum kroz sumrak američke provincije, možemo da govorimo o još jednom "najboljem " delu koncerta. Madonna se, tokom te pesme, obračunava sa bivšim ljubavnicima (ili jednostavno-provalnicima, ako nećete da tražite skrivena značenja ) koji nadiru sa svih strana- ispod kreveta, kroz prozore, s krova pa čak i helikopterom iz vazduha (svaka čast za taj efekat!), a ona ih jednog po jednog skida raznim oružjem pri čemu prilikom svakog pucnja na ekranima prsne krv...Isuviše mračno? Možda.

Gang Bang

Šta mi radimo? Vrištimo u verskom zanosu.
Scene su toliko jake, toliko spektakularne da se niko i ne trudi igrati - pa skoro ni disati, već svi bleje u pravcu bine.

Drugi blok je blok koji je trebao biti iskorišćen za kraj koncerta. Tu eto čirlidersice (sveamerički san o dobroj devojci iz komšiluka) koja ima 54 godine i koja besramno, poput prave šiparice, miksa svoju pesmu Express Yourself sa Born This Way Lady Gage ("It feels reductive"-reče Madonna šta misli o tome, a svi potrčaše da to nađu u rečniku. Posle su je,standardno, opet malo pljuvali jer je tako besramno napala Gagu. Gaga se i rasplakala na nekom koncertu  zbog toga. Tužna priča, nema šta...). Nije od zgoreg pomenuti da je i pop art video rad odličan, posebice u tom mash up-u gde zločesta Madonna na svoju jeftiniju wannabe ukazuje i nizom simbola - kostima, perika, David-Bowie-munjom i sličnim idolotarijama- koje pakuje u look-like-Campbell-soup konzervu svoga nekadašnjeg prijatelja Warhola... Koncert se nastavlja izjavom ljubavi  samoj sebi  (po ko zna koji put- Samoljublje je njeno drugo ime) uz Give Me All Your Luvin gde ceo stadion urliče L-U-V Madonna!, a desetak bunjara i čirlidersica dolaze sa svih strana, pa i sa samog neba dovodeći nas sve u ekstazu u spektakularnom koreografskom finalu i ritmu bubnjeva.

Give Me All Your Luvin'

Treći blok je onaj kada oni koji nisu prilepljeni uz ogradu idu da kupe nešto za piće i piške. Madonna drnda po gitari, priča o svetskom miru i koncertu u Olimpiji te kaže, za mene presmešnu rečenicu koja bi se mogla koristiti i kao rečenica iz koje se moze pročitati njena licnost -" I bring light wherever i come!" , a onda svi tapšu i ljuljaju se u zanosu. Ah...

Vogue 

Naredni blok -  Masculine/Feminine-  u suštini jeste još  jedan od highlight momenata koncerta, ali deluje već viđeno... Madonna šeta među gomilom plesača nedefinisane sexualnosti (ako sexualnost, uopšte, može da se definiše - sem u smislu sexualan i asexualan), obučena kao muškarac. Scene iz bordela, kostimi, atmosfera- sve isuviše podseća na The Girlie Show. A pošto je to teren na kom se Madonna najbolje snalazi (pored borbe sa svojim ličnim demonima- setite se samo albuma Like a Prayer i Bedtime Stories pa čak i MDNA - čiji su najjači momenti  iskreni do te mere da svako malo iz zvučnika prsne krv), ne čudi što ovaj blok nailazi na najtopliji prijem kod publike.
Posebno oduševljavaju kostimi -što njeni, što njenih igrača, tim pre što kostimi u ostalim delovima koncerta, iako funkcionalni, nisu dovoljno scenski, makar gledano unazad u odnosu na kostime sa prethodnih turneja. Tu je i redigovani čuveni korset made by Jean Paul Gaultier, ovaj put u vidu metalnog kaveza koji naglašava obline, ali istovremeno i sputava ličnost.

Like a Virgin

A za samo finale ovog dela ostaje Like a Virgin. Madonna, u godinama kada je svakako daleko od device, razgolićena, samo u pantalonama i brushalteru i sa staračkim štapom (koji, kao što je primetio Lambros, predstavlja referencu na starost)  peva jedan od svojih najvećih hitova u neprepoznatljivom slow aranžmanu, uz pratnju klavira. U jednom trenutku joj s leđa prilazi polugoli plesač koji je prvo mazi, raspetljava joj kosu, a potom joj stavlja korset i krvnički ga steže. Madonna skoro da gubi dah, ali trpi taj teror mladosti jer...Jer ona nema, očiglednije je nego ikad, problema da pokaže ono što zaista i oseća. Šta žena u tim godinama mora da radi da zadrži toliko mlađeg muškarca ? Da mu dozvoli sve to? Da ima takav struk? I kako će završiti? Dakako -plesač/muškarac odlazi; on je zadovoljio svoje potrebe, a Madonna/starija žena ostaje tako ponižena, golišavija nego ikad, pri tome u suzama (makar i scenskim). Za njim? Za mladošću? Za sobom?

Like a Virgin

I'm a Sinner

Jedina zamerka koju imam odnosi se na konceptualno nejasan poslednji deo koncerta gde sve 4 pesme sa pripadajućim im koreografijama funkcionišu besprekorno same za sebe, ali kao celina deluju konfuzno.Ne shvatam sta je pesnik hteo da kaže. Osim ako nije reč o kratkom preseku celog Madonninog života - počev od borbe (prva pesma u bloku I'm Addicted i koreografija , doista upečatljiva, sa korenima u samurajskim veštinama), preko duhovnog putovanja (najbolji deo ovog bloka gde uz pesmu I'm a Sinner scena postaje drum u Indiji, a Madonna, plesači i Kalakan Trio putuju njime na šarenim autobusima- vizuelni i muzički doživljaj na tragu najuspešnijih Madonninih performansa) i večne borbe da svet postane bolje mesto (Like a Prayer u pratnji gospel hora i nedvosmislenih poruka mira sa videobimova) pa sve do veselog i trijumfalnog finala uz pesmu Celebration- lično meni ne posebno dragu, ali koreografski i scenski toliko upečatljivu da nemam zamerku (odlično to primećuje i Saša , a po smešku na njegovom licu vidim da joj i oprašta sve što joj godinama zamera- ovo je oda DJ-ingu, veštini zahvaljujući kojoj je i sama - jednom davno u diskoteci Danceteria u New Yorku - Madonna prvi put zakoračila na scenu. Ostalo je istorija. )

Celebration

00:07
Napuštamo stadion. Reka ljudi se sliva prema metro stanici gde policija reguliše protok. Ipak, za 10 minuta smo već u metrou. Listam Tour Book (bezobraznih 30 eura!) i premotavam film u glavi. Da li je sve ovo bio san ili mi se stvarno desilo? Da li sam zaista u pretposlednjoj pesmi ustupio mesto histeričnom geeku sa fotoaparatom koji mi je ceo koncert visio na leđima i baš tad, baš tad je Madonna pružila ruku prema nama i on ju je dodirnuo, a ja ne? Da li je moguće da ta žena toliki perfekcionista da usred pesme, ne prekidajući koreografiju, ona čučne i lepi zaštitnu traku na nekom stepeniku jer joj to bode oči, to je ono što doprinosi da njen šou nije savršen? A jeste savršen, lagaće vas svako ko kaže da nije.

21.08.2012.

Prošlo je tri nedelje otkad sam poslednji put video Madonnu. Ona baš danas završava sa evropskim delom turneje. Razmišljam da li sam bio objektivan u ovom tekstu, a onda shvatim da me baš briga ako i nisam. Uostalom, od mene se to ne očekuje. 
No fear.

velika glad (kako sam završio na Klimtovoj izložbi u Beču)

Drvo života

I eto me opet u Beču, nakon 4  godine.
I opet isti povod - Madonnin koncert (o kom detaljnije u nekom narednom postu).

dvorac Belvedere

I opet ista putanja - Stephansdom, Parlament, Hofburg, Rathaus, Schönbrunn, Prater, Belvedere, Mariahilfer Strasse..
I opet saher torta, pitome veverice koje jedu iz ruke, ulični svirači bolji od većine novosadskih muzičara sa gradskih jasala, najbolji kebab, srpski koji se čuje na svakom ćošku - bilo da ste seli da pojedete apfelstrudel i popijete kiselo mleko u tirolskoj kući ili se smucate po sex shopu Spartacus (površine prosečnog srbijanskog tržnog centra), kočije i kočijaši, ulice čistije od nečijih stanova, parkovi, plakati, muzeji...
I opet pokušavam da proniknem gde su mama i tata živeli onih par godina svog boravka u Beču (bez nas; sada mi deluje nemoguće da se to desilo, da su nas zaista morali ostaviti i otići na par godina,a ipak je bilo tako - svedoči o tome kuća koju su kupili, svedoči o tome moja i sestrina samostalnost stečena naglo), opet pokušavam da ne budem malodušan kada pomislim iz kakve banana republike dolazim, opet pokušavam da shvatim kako je moguće da ljudi ovde žive tako dobro, tako lagodno u odnosu na nas i postoji li način da se uskoro vratim, da dođem u Beč sa više kofera i bez povratne karte ("Sve je moguće, samo poželi" šapuću knjige o samopomoći, šapuće neki unutrašnji glas, o tome kriče reklame sa svih medija, o tome je Tajna, o tome je, indirektno, pričala moja psihološkinja tokom onih dragocenih seansi pre par godina)....

 I tako...

plakat koji najavljuje izložbu

Ove godine u Beču se obeležava 150 godina od rođenja Gustava Klimta. Odličan jubilej, sjajan povod da se širom grada organizuju desetine izložbi, da hiljade izloga i panoa zablista starim zlatom Poljupca...
Još tokom prve posete Beču shvatio sam koliko ovaj grad voli ili rabi Klimta. Podjedanko kao i Sisi, Mocarta , lenje pande iz zoo vrta, čitav Hor Bečkih Dečaka... Od svega su stvorili brend i taj brend dosta dobro naplaćuju (jedna od izložbi ovog leta je i Najgore od Gustava Klimta - prikaz grozomornih suvenira sa motivima njegovih slika - poput ćebenceta za psa ili sablažnjujućih Nike patika sa slike).

Nike patike

A i to je takođe izvesna vrsta umetnosti i nešto na šta bi se trebali ugledati, recimo mi iz čijeg je grada Mileva Marić (osoba vredna pažnje i uvažavanja, simbol grada daleko bitniji i zanimljiviji stranim turistima od, recimo, trešerane iz pokojne ulice Laze Telečkog, tog grotesknog spomenika moralnog posrnuća Novog Sada), a čija se rodna kuća raspada naočigled svih nas.
Zanimljivo mi je i da uprkos gostujućim izložbama (i sam sam pre par godina uživao u Van Gogovoj retrospektivi u čuvenoj Albertini, a nikad nisam prežalio što nisam otišao da pogledam izložbu posvećenu Fridi Kahlo) Bečlije poseduju izvestan nivo samopoštovanja. U Firenci , Diznilendu na reci Arno, organizuju se izložbe poput Amerikanci u Firenci ili Japanski Prijatelji - izložbe nesumnjivog kvaliteta i potencijala (obišao sam, dakako, obe), ali uprkos tome ostavljaju blag ukus gađenja zbog činjenice da su upravo Amerikanci i Japanci najčešći (i, dodao bih, najbogatiji) turisti i gosti u Firenci. Postavlja se pitanje motiva selektora (ima li tu išta sem podilaženja?) da se ovakva izložba organizuje u gradu u kom se čuva bar 5% svetske kulturne baštine

pogled iz Gornjeg prema Donjem  Belvedereu

Ovog leta u Beču Klimta imate na svakom ćošku i u svakoj formi...Potrebno je samo izabrati odakle krenuti i šta videti.

Ja sam se odlučio za centralnu izložbu u muzeju Belvedere. To je još jedan od bečkih dvoraca, šarmantna građevina impresivnog parka, smeštena nedaleko od centra. I dok sam prošli put obletao fontane i skulpture po bašti, ove godine sam se uputio direktno u Gornji Belvedere ne bih li što pre video ono zbog čega se reke turista slivaju ovih meseci u Beč. Izložbeni prostor Gornjeg Belvedera se prostire na tri nivoa i podeljen je na 6 izložbenih celina od kojih je jedna upravo "150 godina od rođenja Gustava Klimta". Dakako da nisam propustio pogledati i ostale. Ok,projurio sam kroz srednjovekovni blok jer sam se Madonne sa detetom i malim buckastim Jovanom Krstiteljom nagledao u Italiji za narednih par godina, a više pažnje sam posvećivao onim umetnicima sa kojima se prvi put srećem - pre svega Šileu i Oskaru Kokoški (ovaj tekst bi se protegao na nebrojeno strana kada bih iznosio sve pojedinosti iz te posete i nabrajao sve slike koje sam tom prilikom video.

Četiri Drveta , Egon Schiele

 Bilo bi to dosadno i meni i vama. Ipak vredi navesti utisak kako se postavljanjem Šileovih slika na Klimtovoj retrospektivi pokušao popularizovati i ovaj umetnik, sledbenik i učenik velikog majstora. Sa druge strane, osećaj je pomalo nelagodan jer Šileova dela govore sama za sebe i nije potrebno da se stavljaju u ovakakv kontekst. Belvedere ,iako poznat pre svega po najbogatijoj kolekciji Klimtovih slika, poseduje i čitav niz veoma popularnih slika Egona Šilea).
Podelio bih sa vama par podataka iz Klimtove biografije (ovaj blog je zamišljen kao zbirka sećanja i maštanja sa ponekom konkretnom i, možda, korisnom informacijom. Uz pomoć gugla danas se može doći do svakojakih saznanja ukoliko vas išta podstakne da ih tražite. Dakako, najbolje ćete spoznati sve o čemu pišem ako to iskusite i lično, a da obiđete Belvedere i upoznate se sa Klimtom ne trebate ništa posebno, tek nešto eura i malo dobre volje).
Klimt je rođen u mestu Baumgarten, nedaleko od Beča 1862 godine. Potiče iz skromne porodice i studije slikarstva je upisao zahvaljući stipendiji. Kažu da je bio povučen i plah, nenametljiv. Karijeru počinje oslikavanjem Umetničko-istorijskog Muzeja u Beču. Smatra se osnivačem Bečke secesije. Prepoznatljiv je po slikama koje zrače zlatnim i žutim tonovima kao i po činjenici da je najčešće slikao ženske portrete. Smatran je pornografskim slikarom jer njegove slike otvoreno zrače erotikom (posebno obratiti pažnju na Danae). 

Danae

"Klimt je za licemerni Beč pokazao previše golotinje, misli Vajdinger. „Problem je bio što je pokazao Bečlijama kako oni sami izgledaju. Nage žene nije više slikao kao boginje, nego kao žene iz susedstva. Slikao ih je u njihovoj lepoti, ali i u ružnoći“, kaže ovaj poznavalac Klimta. Klimtov odnos prema ženama posebno je poglavlje istorije umetnosti, i to ne samo zato što je lepši pol uvek iznova prikazivao bojama i oblicima. Koliko dece je imao, niko zapravo ne zna. Doduše, nakon njegove smrti pojavilo se njih 14 koji su u želji da dobiju dio zlatnog kolača podneli zahtev za nasledstvom. Četvoro ih je službeno priznato. Slikar se nikada nije ženio – voleo je svoju strast, bez rezervi."

portert Fritze Riedler

Prvi utisak sa izložbe je bio da sam, u suštini, tako malo znao o samom Klimtu. Asocijacija mi je, naravno, na pomen njegova imena uvek bila slika Poljubac, eventualno Judith, ali ono što nisam znao da je pre ove faze Klimt imao itekako uspeha u sasvim drugim stilovima. Jedna od najdomljivijih slika sa izložbe je Psiha i Pan, toliko drugačija od onoga sto se od Klimta očekuje.

Psiha i Pan

 Takođe, tu su i porteti članova porodice, ali centralno mesto izložbe svakako pripada slici Poljubac.

Poljubac

Prvo iznenađenje je da je Poljubac ogromna slika (180X180 cm kaže gugl). Drugo iznenađenje je koliko je lepa, netaknuta i vanvremenska. 
To je izuzetno erotična slika. Dva tela su zlatnim plaštem spojena u jedno, ne postoji jasna granica između njih sem što na njegovom delu plašta nalazimo pravougaonike (falus?), a na njenom krugove (vagina?) . Vadim Rečnik Simbola u izdanju Stylosa i nalazim da krug je simbol ženske generativne moći, a pravougaonik  stvara tenziju i prevlast svojom težnjom za moći. Jeste, i ovde se radi o moći, o uzimanju i prevlasti. Stoga komentar Isidorine prijateljice da žena  na slici deluje kao da je ljubljena protiv svoje volje dobija na smislu. Moj utisak je ipak da je to podavanje voljno jer likovi se gube  u prostoru, nestaju u zanosu i to oboje .

Judith

Inače, lica na najpoznatijim slikama poput Judith ili Portreta Adele Bloch Bauer podcrtavaju izuzetan, realističan dar Gustava Klimta. Gledajući ih stičete utisak da su u pitanju kolaži fotografija i najdivnijih materijala koji postoje.

 Pomisao da većina tih slika imao približno 100 godina je zapanjujuća jer izgledaju toliko moderno, toliko sveže, toliko prijemčivo da bi ih mogao zamisliti okačene svuda - od crkvi (na kraju krajeva, logika većine tih dela slična je onoj na ikonama- vidimo lica, delove tela i plašteve koji svedoče o bogatstvu -e sad  da li materijalnom ili bogatstvu duha-to je već diskutabilno) pa do najmodernijih  enterijera (koji li su to?Škole, fakulteti, kafići, galerije, svečane sale, privatni stanovi). Pre svega , ja želim da mojoj listi portreta koji vise u naših skromnih 28 kvadrata (reprodukcije Warholove Marilyn, Mona Lisa, Frida Kkahlo, Madonnine fotke, filmski plakati sa Brigitte Bardot, Marilyn i Shirley MacLaine) uskoro pridružim i neku Klimtovu reprodukciju, da li u vidu luksuznih holandskih tapiserija koje sam vrebao po mercatima u Firenci ili jednostavan print na platnu i time da oplemenim sopstveni životni  prostor i sopstvenu ličnost (i ugrejem ih večnim letom bečkoh genija) . Jer odmarati oči na tim slikama, na delima koja prosto ne traže niti trebaju ikakav vrednosni sud jeste jedan od mojih izvora energije i mira.

portret Adele Bloch Bauer

Čovek se rodi sa osećajem da prepozna lepo; mada se i to može navežbati - mislim se. I to i prepoznavanje kvaliteta u onome što vidiš. I razumevanje toga što vidiš.I interakcija s time. To se uči, to se vežba, na to se navikava kao i na ukus kavijara da parafraziram Veliku Eriku.Hvala Vesni uz koju sam uvežbavao taj talenat. Jer talenat je 10%, rad je ostatak. Ako se tu o radu u klasičnom smislu može govoriti. To je užitak, to je uključivanje , to je...
Tolika strast za umetnošću u mom slučaju je verovatno  posledica odrastanja u uslovima gde je svaka sklonost bavljenju istom (bavljenju na bilo koji način- da li stvaranjem iste ili njenim besomučnim konzumiranjem) bila em nemoguća, em smatrana sigurnim znakom ozbiljnog duševnog poremećaja. Stoga sam je ostao gladan za ceo život, čak više gladan te vrhunske umetnosti nego li mnogih drugih stvari (gladan sam rodnog neba takođe, ali to je tuga o kojoj se ne piše). Bio je rat i bilo je izbeglištvo i bilo je svega ... Bile su tu i tinejdžerske godine provedene u provinciji, godine pre interneta, godine pod sankcijama i godine koje sam sopstvenim izborom provodio radije u lokalnim bircuzima nego u biblioteci (činjenica je, doduše, da mi niko nikad nije mogao spočitati da ne čitam dovoljno, ali sada osećam da sam mogao još i da sam trebao još). Godine su to, kako uzete, tako i poklonjene.
I zato nemam snage niti namere da stanem u ljubljenu i otkrivanju ovog sveta oko mene. Glad me na to tera.

jedna letnja oluja

Momo,

odavno ne volim leto; ne  volim vrućine, ne volim komarce, ne volim znoj. I ne volim letnje oluje. Pričao bih ti sada o jednoj, ali će neko reći da je to politički nekorektno. Nazvaće me desničarem, graknuće crne žene i u dugine boje obučeni dečaci... Kriknuće kao da sam, ne daj Bože, uvredio nekog svojim sećanjem, kao da sam čačnuo možda baš i njihovu savest zato što sam se setio kako sam jednom bežao od aviona i noževa, krvario na avgustovskom suncu i plakao dok mi oči nisu postale svetlozelene... Nije to ni bitno sada; sećanja na oluju u avgustu 1995-e me ne ispunjavaju gorčinom...

Ali, rastuži me jedna fotografija iz tog perioda, jedna razglednica koju , ko zna zašto , i dalje čuvam.Ona mi dokazuje da su smrtni ne samo ljudi (a bilo je toliko smrti tog leta), već i snovi i plišani medvedi. Ali polako, doći ćemo već do toga...

Pogledaj, Momo, ovu fotografiju.

Ovaj mali glavati na slici sam ja;  proslavljam svoj drugi rođendan. Ozbiljni plavooki gospodin u fotelji, taj počasni gost , moj je meda kog sam dobio od dede  za prvi rođendan. Eto, i on je na neki način slavljenik. Vidiš da nije neki lep meda. Pljosant je i okat i jednostavno nije igračka kojom bi se neko poigrao, nije meda kog bi neko voleo. Nisam ga ni voleo.

Imate li vi sličnu uspomenu iz detinjstva?

Stajao je meda tokom narednih 15 godina uvek po nekim ćoškovima, skriven u jednoj od 8 spavaćih soba porodične kuće. Skriven,  čudnovat, tih.  Kao da nije plišana igracka, već duh, pazikuća.

Ja sam rastao i prerastao njega. On je mirovao i zauvek ostao podjednako mali.

Kad sam tog letnja gospodnjeg  pred nadolazećom olujom krenuo nekim stazama nepopločanim žutim ciglama, kad me ponela bujica – nisam ni pomislio da sa sobom povedem medu. On je ostao sam kod kuće. Ostao je da pazi da niko ne provali, da je niko ne sruši,  da je niko ne spali. Ima zlog sveta, Momo.Svašta bi bili spremni uraditi sa nečijim domom.

Gde je vaša rodna kuća?

Međutim, nesrećni  meda , nije preživeo oluju koja je srušila,spalila, pobila sve pred sobom... Evo ti dokaza. Evo ti fotografije nastale par dana posle oluje.

Ne pitaj me kako sam je dobio i ko ju je napravio. Ali, vidiš li mog medu? Pitam se kako je izašao napolje ako smo kuću ostavili zaključanom? I kako je stigao nasred dvorišta? Šta mu se dešavalo pre nego li ga je poklopio ovaj silni šut (i otkud toliko smeća u našem dvorištu? Smeo bih se opkladiti da smo ga ostavili urednijim)?

Da li je meda mnogo patio kao neki ljudi za koje sam čuo da jesu?

Ne volim, Momo, leto i  letnje oluje zbog mog mede kog nisam voleo ... I zbog sve dece koja su izgubila ono što su volela u toj oluji...

Posvećeno onima koji su izgubili uspomene iz detinjstva, ali ne i dete u sebi. Posvećeno mom dedi koji mi je poklonio medu, dedi koji nas je zauvek napustio ovog juna, dedi koji je uvek bio bolji prema svetu nego što je svet bio prema njemu.