"Bedtime stories" - 30 godina od izlaska albuma za sva vremena; a šta kad je žurka zaista gotova?

Pre neki dan navršilo se 30 godina od izlaska albuma "Bedtime stories", tog remek dela za sva vremena... Sećam se ratne jeseni '94e i kako sam na nekom lokalnom radiju (tipa Radio Glina ili Korenica) koji sam uspevao da uhvatim, naleteo na emisiju još jednog entuzijaste koji je rekao kako, eto, sledeći vikend u toliko i toliko sati slušamo novu Madonnu. (Ko si ti bio nepoznati, pretpostavljam mladi, čoveče, zaglavljen poput mene negde gde mladost nema šansu?) Ko zna odakle je baksuz jedan to i nabavio tada i kako je uspeo uopšte u pauzama između pesama Cece,Ivana Gavrilovića i Mome&dodira i da ubaci nešto toliko drugačije kao što je tada - i za nas i za svet bila ta zavodljiva nova Madonna,samo znam da sam čitave nedelje nestrpljivo čekao i s vremena na vreme se molio da te večeri bude struje pa da uspem i da čujem i snimim i preslušam milion puta posle toga tu novu ultimativnu kolekciju pesama Madonne,koja se, kako su svi svetski mediji tada pisali, a lokalni prenosili (što sam čitao mesecima posle, jer, dabome, nisam imao pristupa ničemu tih godina, a kamoli nekom značajnom muzičkom časopisu, a internet jo[ nije postojao, barem ne kod nas) ne kaje i ne haje i poručuje svima da joj nije žao i da ona nije ničije pseto i da prestanu da je, hm, blate... Madonna koja je dve godine po izlasku kontraverzne knjige Sex i albuma "Erotica" i hajke licemernih puritanaca, da ne kažem amerikanaca, naviklih na oružje i leševe, ali ne i na nešto slobodnije fotke i stihove kraljice popa, umesto da posegne za nekom tužnom pričom iz detinjstva kao Majkl Džekson ili mnogi drugi pre nje i njega, samo pokazala srednji prst i snimila ovaj album za koji je jedan kritičar rekao kako je to album koji se pušta na kraju žurke, album toliko sentimentalan i senzualan da je i sada, 30 godina kasnije, svežiji i bolji od svega što se na radiju pušta... (A šta kad je žurka zaista gotova? Šta sa onim satima posle? U glavi mi se vrti od asocijacija i sećanja) I tako, da se ne rasplinem još više i ne odem u pisanje oda onoj koja me je spasila (a jednom ću napisati makar priču o tome, jer to je istina - da nije nje takve bilo kad sam imao 16 godina, ne bi ni mene bilo sada, bar ne ovakvog), samo da vam kažem da sam je te oktobarske večeri 1994e godine uspeo nasnimiti i da sam je slušao dok se traka nije izlizala i popucala, ali sam u međuvremenu kupio preko nekih švercerskih kanala tog vremena i jednu od onih bugarskih kopija i to, zapravo ne jednu već dve ako se još koja izliže i tako... Ove godine, kad malo bolje razmislim, tačno je 30 godina otkad sam Madonnu uopšte i otkrio. Zapravo,sad vidim koliko sam bitnih tema načeo o kojima bih mogao da razmišljam i pišem... Kako si nekad nešto morao čekati, čeznuti (And inside we're all still wet; longing and yearning...How can I explain how I feel?), kako si se morao potruditi da bi to dobio i kako je to imalo tada vrednost, a kako danas i informacije i pesme i sve dobijaš i shvataš olako. I kako posle samo tražiš još. Sve je otišlo u bescenje ili je to ipak do mojih godina, ne znam više ni sam. Mogao bih pisati o sebi zbunjenom petnaestogodišnjaku izmeštenom na mesto i u vreme i okolnosti nedostojne deteta, a ipak sam uspeo da izrastem u relativno zdravu i normalnu osobu. Ima li to veze sa preživljavanjem| Ili sa sretnim izborom životnog uzora? Mogao bih pisati o tome kako čovek izabere nešto - dragulj,osobu ili princip - i kako mu taj amulet pomogne da preživi sve. Eto, o tome bih mogao pisati. O tome bih trebao pisati. Morao bih pisati o onome što je bitno. A nekad je najbitnije ono što se možda nekom učini banalno i bezvredno. Nekom je bitan njegov idol, nekom data reč, nekom ovo ili ono... Neophodno je da samog sebe podsetim da i sam prestanem da sudim ljudima ako im je nešto bitno. Ko sam ja da se u to petljam? Odoh da preslušavam Bedtime stories i jedem čokoladu i budem šta želim i što sam izabrao da budem jer... I'll never be an angel, I'll never be a saint-it's true...I'm too busy surviving <3

Bunkeri u Albaniji (nije mir isto što i blagostanje)

 

Do ovogodišnjeg letovanja u Sarandi nisam znao puno toga o Albaniji. Uglavnom je i to što sam znao bilo zasnovano na predrasudama, politički nekorektnim vicevima sa društvenih mreža i ponekoj praktičnoj informaciji do koje sam došao surfujući po internetu ne bih li se pripremio za put. Prva asocijacija na Albaniju bili su mi bunkeri. O njima sam nešto načuo od prijateljice iz Crne Gore kada je  ona poslovno putovala u Tiranu pre nekih 10 godina. Iz nepoznatih razloga sve te tekovine komunizma na izvestan način me fasciniraju (Berlinski zid na primer). Stoga me ne iznenađuje uzbuđenje koje sam osetio kada sam prvi bunker primetio kroz prozor autobusa dok smo se vraćali sa izleta u Đirokastru. Negde među kamenitim brdima, u okviru jednog imanja, video sam nešto što mi je zaličilo na bunker, ali tog časa nisam bio siguran da je to ono što mislim da jeste. Više je delovalo kao neka neobična štala za ovce koje su pasle uokolo. Onda, nedaleko od njega sam primetio još jedan. Pa još jedan. Pa smo prošli pored jednog koji se nalazio tik uz put. Tada sam već znao da je to ono o čemu sam slušao i čitao.

Kažu da je u Albaniji od 1960. do 1985. godine izgrađeno preko pola miliona bunkera, različitih veličina. Za ovaj „maestralni“ poduhvat zaslužan je paranoični diktator Enver Hodža koji je u tom periodu rukovodio izuteno siromašnom zemljom, onom u kojoj je vladala najrepresivnija verzija komunizma. Bio je to period Hladnog rata i jedan čovek, na žalost ludak sa neograničenom moći, naredio je da se širom cele zemlje izgradi 3-5 bunkera po kvadratnom kilometru, a koji će služiti za odbranu iste te zemlje u slučaju nukelarnog ili kakvog god rata. Ni dan danas Albanija nije napadnuta.

Izgradnja jednog takvog bunkera koštala je koliko i izradnja manjeg dvosobnog stana. Drugim rečima, da je državni novac uložen u stambenu infrastrukturu svaki stanovnik Albanije imao bi danas krov nad glavom. Da je novac uložen u izgradnju bunkera uložen mudro u industriju danas bi Albanija bila u daleko boljem položaju. Ovako, zbog mentalnih poremećaja jednog autokrate uništena je nacionalna ekonomija i danas je Albanija sigurno jedna od najsiromašnijih zemalja Evrope.

Inače, kažu da je zeleno svetlo za izgradnju bunkera dao tek kad je u prototip napravljen po projektu jednog inženjera smestio istog tog inženjera, a onda granatirao bunker. Kad je inženjer izašao nepovređen krenulo se sa masovnom izgradnjom.

Tokom posete Albaniji video sam par bunkera usput, a imao sam sreće da neke vidim i izbliza. Na putu do plaže Špela e Pelumbave (jedna od zvanično najlepših plaža Albanije; međutim iako se do nje stiže za nekih pola sata pešačenja od autobuskog stajališta, ova šetnja je interesantna i vredna truda – što zbog impresivnog pogleda na Jonsko more, što zbog činjenice da prolazite kroz veoma autentične predele) naišli smo na par napuštenih bunkera. Zapravo, najveći deo bunkera i jeste napušten dok je par onih u urabim sredinama adaptirano i od njih su napravljene turističke atrakcije.  Neki služe i kao mesto stanovanja za beskućnike u urbanim sredinama. Ovi na koje smo naišli izgledali su kao skloništa za beskućnike da tu negde u vrletima gde su se nalazili i beskućnici imaju interesa da u njima borave. Jedan je bio adaptiran u ostavu za seno namenjeno stoci koja se nalazila na placu preko puta.

U centru Sarande nalazi se diskretno osvetljen mali bunker. Toliko je neupadljiv da bi čovek lagano mogao da prođe pored njega i da ga ne primeti. I iako se nalazi u samom centru turističkog grada, deluje napušteno i zapušteno, sa tek par informativnih tabli unutar njega.

bunker u centru Sarande

U centru Tirane pak nalazi se najveći od svih albanskih bunkera, danas poznat kao Bunk'Art. On je veoma mudro adaptiran u muzej posvećen komunističkom teroru i postavka koja se unutra nalazi poprilično je impresivna i zanimljiva. Pored gomile istorijskih aretafakata – pisama, fotografija, predmeta, uniformi , špijunskih bubica, raznih mašina, mapa i komada oružja – unutar muzeja iliti bunkera nalaze se i veoma zanimljive umetničke instalacije koje doprinose boljem razumevanju tog parčeta istorije.  Bunk'Art, smešten tek stotinak metara od trga Skenderbeg, ima 106 prostorija, povezan je sa zgradom Vlade i trebao je da bude atomsko sklonište da je ikad do rata došlo. Danas je spomenik i podsećanje na to da i mir u kom su neka društva živela može biti podjednako loš, težak i ponižavajući koliko i odsustvo slobode.

Bunk'Art, najveći bunker u Albaniji, u centru je Tirane i adaptiran je u muzej posvećen komunističkom teroru

Za dodatne informacije o albanskim bunkerima preporučujem posetu ovim dvema stranicama:

https://sr.m.wikipedia.org/sr/Bunk%27Art

https://sr.m.wikipedia.org/sr/Bunkeri_u_Albaniji

Sodade (poznajete li čežnju?)

sa koncerta Cesarie Evore u Sava centru, 06. oktobra 2009. godine

Sodade... 
Znate li šta znači sodade? Kažu da je to duboka nostalgija ili prožimajuća melanholična čežnja zbog odsustva nečega ili nekoga koga volimo.
Izgleda da je baš sodade moj medaljon, moj krst u ovom životu, moja senka koja me prati, ali koju do sad nisam mogao sažeti u reči, a sad je stala u samo jednu. Sada tu reč poznajem. Sodade.
Poznajem je zbog pesme koju je proslavila Cesaria Evora. Znate li nju, divnu bosonogu pevačicu sa Zelenoortskih ostrva? Uvek je nastupala bosa da bi se saosećala sa svojim narodom, imala je izuzetan glas i neuglednu pojavu, nije znala ni reč engleskog, ali je bila zvezda i to kakva.
Otkrio sam je u Čajdžinici, tom, iz ove perspektive mitskom mestu gde su se preplitali fantazija i stvarnost, barem tih prvih godina rada. Tamo su tada  dolazili pesnici i glumci i slikari i nomadi, ljudi su pili čaj i džin i slušala se probrana muzika koja je zavisila od raspoloženja nas koji smo radili. Ja sam, više od svega vrteo upravo njen kompilaciju najvećih hitova koju sam tamo zatekao, sve dok nisam naučio svaki takt i stih i slutio svaku ogrebotinu na kojoj bi CD preskočio.
Par godina kasnije imao sam i čast i zadovoljstvo da Cesariu slušam uživo i to čak dva puta. Prvi put smo se Maki i ja ušunjali na pola koncerta u Srpskom narodnom pozorištu jer nismo imali para za kartu pa smo zavisili od dobre volje obezbeđenja na ulazu. Pošto uporno nismo odustajali, stajali smo u foajeu i čekali i u jednom trenutku smo im ili dosadili ili su se sažalili pa su nas pustili. Ej kakav je to koncert bio! A onda, par godina kasnije, u Sava centru sam je slušao opet, ovaj put od početka do kraja. Imala je tako milo lice, takvu čežnju u glasu, bila je tako skromna, skrušena i mila da me podsetila na moju dragu babu Danu pa su mi krenule i suze.
Danas više nema ni babe Dane, ni Čajdžinice ni Cesarie. Ostao je samo sodade. I uspomene. Zato, u svetu koji uporno teži da ti sve uzme, ne mogu samog sebe da uskraćujem za sreću. Za uspomene.
Sodade.
 

ps Ovih dana je Madonna krenula na svetsku turneju u cilju promocije svog poslednjeg albuma inspirisanog muzikom koju je čula tokom par godina života u Lisabonu. Nastupi su nalik brodvejskim mjuziklima i odigravaju se u pozorištima širom sveta. Jedna od pesama koju Madonna izvodi je baš Sodade. I ona je ogroman fan Cesarie. I ona je živo biće i zna šta je čežnja.
Sodade.

Sodade

Quem mostra' bo esse caminho longe?
Quem mostra' bo esse caminho longe?
Esse caminho pra São Tomé

Quem mostra' bo esse caminho longe?
Quem mostra' bo esse caminho longe?
Esse caminho pra São Tomé

Sodade sodade
Sodade dessa minha terra, São Nicolau
Sodade sodade
Sodade dessa minha terra, São Nicolau

Si bô 'screvê' me 'm ta 'screvê be
Si bô 'squecê me 'm ta 'squecê be
Até dia qui bô voltà

Si bô 'screvê' me 'm ta 'screvê be
Si bô 'squecê me 'm ta 'squecê be
Até dia qui bô voltà, sodade

Sodade sodade
Sodade dessa minha terra, São Nicolau
Sodade sodade
Sodade dessa minha terra, São Nicolau

Quem mostra' bo esse caminho longe?
Quem mostra' bo esse caminho longe?
Esse caminho pra São Tomé

Quem mostra' bo esse caminho longe?
Quem mostra' bo esse caminho longe?
Esse caminho… 

 

 

Longing

 Who showes you this long way?
Who showes you this long way?
This way to Saint Thomas (São Tomé)
Longing, longing, longing
For my land São Nicolau

If you write to me I'll write back
If you forget me I'll forget you
Until the day you return
Longing, longing, longing
For my land São Nicolau

Koke

I večeras smo moja prijateljica - čuvena dr Dragana Čanak -i ja vodili silne abrove spretno se krećući kroz veoma širok spektar tema (od molebana za Pariz pa do recepta za zečiji paprikaš)... I nekako smo došli do jedne anegdote koja je nju silno zabavila. Naime, davne 1995e godine, kada smo ponovo izbegli u Srbobran, prve komšije su nam bili jedan simpatični penzionerski par- Boža i Ljubica. Oni nisu imali dece, živeli su jedno za drugo. Leta su provodili u porodičnoj kući u Srbobranu, a zime u stanu u Beogradu.
I tako, tog leta kad smo mi stigli oni su imali jednu kokošku koju su od milja zvali Ljubica. Koka Ljubica je bila više od kokoške, kućni ljubimac skoro. Šetala je za njima po ulici, pratila baka Ljubicu do prodavnice, o njoj se pričalo sa posebnom nežnošću i služila je više kao družbenik, nego li za svrhe za koje se koke obično koriste.
Mama i tata su imali koku Maricu koju su dobili od jedne prijateljice po imenu Marica. Marica (koka, ne prijateljica) je bila manje družbenik, a više proefsionalna koka koja bi povremeno snela jaje i čija se posebnost ogledala u činjenici da je bila prvi ozbiljniji imetak u našem ponovnom skućavanju.
Kada su Boža i Ljubica (baka, ne koka) krenuli u banju zamolili su moje nikad asertivne, a uvek predusretljive i naivne roditelje da pričuvaju Ljubicu (koku, ne baku) i oni su, dakako, odmah na to pristali. Ne razmišljajući o potencijalnoj razlici u temperamentu između dve koke nosilje, stavili su Ljubicu (koku, ne baku) zajedno u improvizovani kokošinjac sa Maricom (kokom, ne prijateljicom).
Tokom noći je došlo do ozbiljnog okršaja između dve koke u kom je Ljubica izvukla deblji kraj i ujutro su je našli očerupanu, sa dosta otvorenih rana i poprilično snuždenu.
Na scenu stupa panika! Ne sećam se koliko dana su Boža i baka Ljubica bili u banji, ali trebalo je  koku Ljubicu rehabilitovati do tada. Bilo je tu i suza i smeha i stresa i svega! A onda je jedan drugi komšija, veterinarski tehničar sa vijetnamskim sindromom, savetovao mamu i tatu da koku Ljubicu dobro namažu pregorelim uljem ne bi li joj sanirali rane. Srećom, nisu imali pregorelog ulja pa su je namazali jestivim. Koka se skupila na veličinu goluba, slepilo joj se perje, a i nekako se ražalostila kao da je i nju zahvatio isti sindrom kao komšiju po čijem savetu je tretirana. Onda su je mama i tata kupali u lavoru, sušili, mazali kojekakvim kremama i sve u svemu je vratili na kraju, kad su se Boža i Ljubica vratili iz banje, u vidno lošijem stanju nego što je došla kod njih.
Ne sećam se da smo je ikad više videli, a dobri odnosi sa komšijama su naglo zahladneli na par nedelja.
Ova priča nema poentu mada pametan čovek svašta može, na osnovu nje, da zaključi i o mojim roditeljima i o meni (koji, kao pravi iver nisam pao daleko od klade).

Čuvena kuća sa planinskim krovom, u Srbobranu, bila je naš dom čitavih 5 godina. Za tih 5 godina, neposredno po Oluji, barem mi se sada iz ove perspektive čini, bili smo jako srećni. Mada, to je valjda problem sa nostalgijom, stvari se zamute pa ih više ne vidiš jasno. Odjednom sam zaboravio i rat i bombardovanje, izbeglištvo i čuvene devdedesete, siromaštvo i panične napade, tinejdžerske dileme i anksioznosti. Ne znam kome ova kuća sada pripada, koživi u njoj,ali nadam se mu je lepo bar kao što je lepo meni dok prebiram po uspomenama na nju.

Putopis sa Šri Lanke - drugi deo (a sad malo ozbiljnih avantura)

U svoj svojoj lepoti i zagonetnosti Šri Lanka nam se ukazala već sledećeg dana.

drugi dan

zalazak sunca na Mihintale

king coconut

U 8 sati izjutra krenuli smo iz Colomba put Anuradhapure, drevnog grada na severu zemlje. Ako se izuzme parčence autoputa na samom izlazu iz prestonice, narednih 6 sati smo putovali lokalnim drumovima kroz sela i gradiće koji su se nizali jedni na druge. Sve je bilo drugačije i sve je bilo egzotično. Još malo uspavan od jet lega posmatrao sam kroz prozor rubove nacionalnih parkova, divlje bivole kako se kupaju u rečici, znakove na putu da je moguće da ćemo naleteti na slona, čudio sam se rastinju, gledao ljude, radnje, voće, male i velike firme i njihove reklame i izloge, decu u belim uniformama koja idu u školu... Zastajali smo da kupimo voće sa improvizovanih tezgica, da protegnemo noge negde nasred nedođije i osvežimo se kokosovim mlekom, direktno tu iz ogromnih, narandžastih kraljevskih kokosa.
I baš ta vožnja, kao i sve one koje će uslediti narednih dana, upoznale su nas sa Šri Lankom bolje nego svi tekstovi koje sam pre i posle čitao. Da ne kažem da nam je Indika usput odgovarao na svako pitanje koje smo mogli smisliti, a bilo ih je :)

Anuradhapura

 Anuradhapura je ogroman kompleks pa smo, da bi izbegli plaćanje paprene ulaznice i višečasovno lutanje po paklenoj vrućini među ruševinama drevnog grada o kom ništa nismo znali, zaobišli glavni ulaz i otišli direktno do svetog drveta, najsvetijeg svetog drveta na celoj Šri Lanci... Odatle smo nakon obilaska hrama prošetali do ogromne stupe, najveće koju smo na ovom putovanju i videli, a potom se na poprilično vrelih 35+ stepeni još malo vrzmali među ostacima prve prestonice ove divne zemlje.

bodi tree

Vratimo se na drvo. Jedan od elemenata koje svaki budistički hram treba da poseduje je i bodi tree - sveto drvo. Ovo u Anuradhapuri nastalo je iz izdanka indijskog svetog drveta, baš onog ispod kog je Buda sedeo u trenutku kad je doživeo prosvetljenje (bar nam tako rekoše, mada me to podseti i na priču o pokrovima u koje je bilo umotano Isusovo telo nakon skidanja sa krsta - nema li po jedan originalan primera istog svaki  manastir koji drži do sebe!?), a koje je izgorelo u nekom trenutku. Samim tim, ovo drvo jedna je od najvećih svetinja na ostrvu. razgranato, raskošno, poduprto pozlaćenim stubićima - ono je mesto hodočašća, ali i nezaobilazna turistička atrakcija.

 

Odatle smo otišli do jednog od najlepših i najimpresivnijih mesta koje smo posetili na Šri Lanci - do Mihintalea, hrama smeštenog na uzvišenju, usred džungle praktično.

cvet araliye

Magija je počela vec na kamenitom stepeništu kojim smo se penjali od parkinga do hrama, ispod stabala aralije, drveta belo-rozih krupnih cvetova čije su latice padale po nama u smiraj dana. 

početak uspona na Mihintale

Majmuni su nas pratili sa skoro indiskretne blizine, a kada smo došli na sam vrh sreli smo divne male monahe, ljupkih i radoznalih pogleda, neopisivo drage i lepe...

divni mali monasi sa Mihintale-a

Mihintale se prostire na tri uzvišenja između kojih se nalazi sam hram. Na jednom brežuljku se nalazi velika Budina statua, na drugom ogromna stupa, a na trećem fantastičan vidikovac. Popeti se gore bila je avantura s obzirom da se penješ  preko same stene u kojoj su uklesana mala odmorišta i siguran sam da do vrha ne može doći neko ko je manje spretan ili u slabijoj kondiciji, niti bih mu to preporučio. Ali vredelo je jer pogled na džunglu, jezera i polja na sve strane, dokle god ti pogled seže impresivan je toliko da ga je rečima teško i opisati....

Mihintale

Sa sumrakom smo krenuli do našeg smeštaja, bukvalno usred džungle, na obodima jednog malog ruralnog sela...

treći dan

Trećeg dana smo izjutra krenuli do Sigiriye ili  Lavlje stene, možda i najveće atrakcije Šri Lanke. Ovaj drevni grad smešten na oko 200 metara visokoj steni, usred džungle najimpresivnija je stvar koju sam u životu video. Napuštena još od 14. veka Sigiriya je slučajno je otkrivena početkom 20. veka. Od nekadašnje tvrđave ostali su samo delovi zidina jer je veći deo palata  bio izgrađen od drveta. Posebno su impresivne botaničke bašte koje ju okružuju kao i fenomenalan sistem rezervoara za skupljanje kišnice koji je omogućavao vodosnabdevanje i u slučaju višemesečne suše.

čuvena Lavlja vrata na ulazu u drevni grad Sigirya

na Sigiriyi

Nisam očekivao toliko turista, bukvalno je bilo kao u Luvru. Uspon koji je strm i pomalo naporan čak i meni koji sam u kondiciji, trajao je, čini mi se beskonačno dugo. Na stranu što je bivalo sve toplije i toplije, a košulja se zalepila za mene već nakon desetak minuta zbog prevelike vlage u vazduhu... Kretali smo se polako  dok nismo došli do vrha, tu i tamo zastajući da se divimo pogledu. Prošli smo pored čuvenih fresaka starih više od hiljadu godina i zida-ogledala, parčeta stene koje su sluge toliko glačale da bi se kralj mogao ogledati u njemu. Ovaj kompleks je zaista fantastičan i tek kad smo se popeli  sagledali smo ga u svoj njegovoj lepoti... Kroz glavu mi sad lete neke nepovezane misli i slike, pre svega slike... Sećam se mreže jezera, njiva i livada koje presecaju džunglu, a koja se opet prostire dokle god ti pogled seže (šta li sve krije, ne mogu da se ponovo ne upitam? kakve tajne se tamo nalaze?). Negde u daljini vidim slona koji se šeta. Mali, poprilično neugledni, da ne kazem šugavi psi trče među turistima i prose pokoji zalogaj. Majmuni te opkoljavaju čim čuju ili vide da otvaraš torbu (još jedna slika se vraća - majmun koji sa drveta kaki na prolaznike :D. Prolazimo pored znaka upozorenja da budemo tihi da ne bi razbesneli divlje ose. Toplo je, sparno... Košulja se prilepila za mene, imam osećaj da sam izašao iz mora. A onda topli poveterac počinje da je suši. Stojim na bedemu, gledam u beskrajnu džunglu i raširio sam ruke ne bih li se osušio, a topli povetarac me miluje i golica. Svuda uokolo znaci da smo iskoračili u drugi svet. I lepo je, o kako li je samo lepo.

stena u obliku kobre

iako bi se čovek pre svega ustrašio od visine ili mogućnosti da naleti na kobru ili neku drugu još opasniju otrovnicu Šri Lanke, zapravo pri ovom usponu najveću opasnost su nam predstavljale divlje ose koje su, srećom, odlučile da tog dana kuliraju :)

Pri silasku, odmah negde posle impoznatne stene u obliku kobre nailazimo na krotitelja zmija koji mi oko vrata stavlja pitona dok on pokušava da razjari jednu od tri kobre koje sikću iz pletenih korpi. Zbog ovoga smo došli.

čuvena turistička atrakcija u ovim područjima su snake charmeri...ovo je prvi na kog smo naleteli. I dok je on razjarivao svoje tri kobre u jednom trenutku mi je oko vrata okačio pitona. Iskreno, šištanje kobri i nimalo snen piton oko vrata nisu bili baš najprijatnija stvar toga dana

Pre odlaska na Pidurangulu upadamo u klasičnu turističku zamku. Prvo obilazimo muzej poludragog kamenja kao i fabriku svile i fabriku batika (svile koja je ručno oslikana posebnom tehnikom). Sve je to super zanimljivo, ali dan je i bez toga presadržajan. Svuda ispružene ruke koje traže bakšiš za ovo malo edukacije i nude poprilično skupe suvenire, skupe i za nekog sa zapada, a kamoli nas sirotinjicu iz istočne Evrope. A onda ide rural village experience - vožnja čamčićem po jezercetu u podnožju Lavlje stene, odlazak u pravo lokalno selo i ručak u čijoj smo pripremi i sami učestvovali.

sa Indikom na nekom priručnom plovilu na kom smo prešli jezerce u potrazi za ručkom :D

Jedemo jezersku ribu prženu na kokosovom ulju, kari, povrće i voće, hlepčiće od kokosovog brašna. Jedemo rukama, drugo rešenje i ne postoji. Bosi tabanamo po dvorištu ruralne kućice, pazimo da na nešto ne nagazimo (slika kobre od pre par sati još je sveža) i gledamo male bašte i njivice svuda uokolo. E da, određeni deo puta smo prešli na kolima koja vuče neko grbavo govedo. Mogli smo i bez svega toga, ali hajde, nekad moraš i da nasedneš pa makar to nasedanje koštalo i 30 dolara :)

naš ručak u ruralnom seocetu. I sami smo učestvovali u pravljenju. Ovde je domaći hleb, razna variva, jezerska riba pržena u kokosovom ulju, ananas i ostale špecije

jeli smo kao i domaćini-rukama sa glinenog tanjira i lista banane

ručak kakav se samo poželeti može. Iskreno, stalno jedenja karija, kotua, hopera i ostalih tradicionalnih jela mi je dosadilo nakon dve nedelje otprilike, ali sada bih rado pojeo opet nešto ovako ukusno, specijalno i zdravo

A onda sledi još jedan uspon, ovog puta na stenu Pidurangula udaljenu par kilometara od Sigiriye. Stižemo tamo u kasno popodne i krećemo sa usponom. Put nas vodi malo kroz šumu, malo po čistini. Prolazimo pored malenog hrama smeštenog podno stene i mimoilazimo se sa prvim ogromnim varanom na ovom putovanju. Veći deo staze su kamene stepenice, čini mi se stare vekovima. 

staza na Piduranguli. Ovo je čak deo stepeništa. Onaj deo gde stepeništa nema nismo ni slikali jer smo vodili računa da ne slomimo nogu :D

Onda nestaje stepenica i kreće ozbiljna avantura, skakanje sa stene na stenu i pentranje koje, ali zaista, preporučujem samo mlađima ili makar onima koji su u dobroj formi (i obavezno dobro obuvenima, nemoguće je stići do gore u japankama). Prolazimo pored impresivne statue ležećeg Bude i nakon još par desetina metara nalazimo se na vrhu.

ležeći Buda pored kog smo prošli. Postoje dve varijante ležećeg Bude - onaj koji spava i onaj koji je umro. E sad, nadam se da ne lupetam previše, ali ovo je, čini mi se, mrtvi Buda. To zaključujem jer su mu stopala postavljena tako da je jedno blago uvučeno u odnosu na drugo. Ako su oba stopala paralelna onda Buda odmara. Ili je obrnuto :D

Ovaj uspon bio je vredan bukvalno svake kapi prolivenog znoja (odakle nam više toliko znoja, pitam se i sam) jer pogled odozgo je najlepši pogled, najlepša panorama ikad u mom životu. U suštini, sve je isto kao i na Sigiriyi s tim što ovde vidite i samu Sigiriyu. Ukoliko iko ima dilemu treba li pored Sigiriye da se penje i na Pidurangulu - moja preporuka je apsolutno da.

najimpresivniji pejzaž koji sam do sada imao priliku da vidim. Ovo je pogled sa stene Pidurangula na džunglu i na Sigiriyu udaljenu par kilometara...Malo je tako fascinantnih stvari koje sam video i koje su me tako ostavile bez daha (nešto nakon ovog puta sličan efekat će na mene imati litice Mohera, a podjednako ganut sam bio i pogledom na Pariz sa vidikovca ispred katedrale Svetog srca kao i pogled na mirno more iz dvorišta crkve Svete Eufemije, jedne letnje noći u Rovinju)...

Zoki izaziva đavola i poji iz svoje flašice neke zalutale i, vrlo verovatno, koječime zaražene pse na steni iako nas je, tokom priprema za put, infektolog upozorio da nikakve životinje ne diramo jer mogu biti besne :O

Umorni kako ni slutili nismo da ćemo biti, u povratku do hotela smo zastali pored neke rečice u kojoj je bogati seoski gazda kupao svoje slonove :)
Bilo je to i previše utisaka za jednu godinu, a kamoli jedan dan.


četvrti dan

Četvrtog dana pošli smo prema drevnom gradu Kandyu, nekadašnjoj prestonici Šri Lanke, smeštenoj već pomalo u planinama. Kandy je mesto na kom se nalazi jedna od najvećih relikvija budizma - Budin zub, čuvan u istoimenom hramu.
Ali, prvo smo svratili do Dambulle - kompleksa  hramova smeštenih u pećinama, pod zaštitom Uneska.

manastiri Dambulla

 Ovi hramovi postoje čak 22 veka, odnosno tu su bili još pre Hrista. Još jedan uspon vredan uspona, ovoga puta po najžešćem ekvatorskom suncu, a onda razgledanje 5 hramova koji kriju 157 Budinih statua. Pored njih, tu su odlično onuvane drevne slike na zidovima hrama, odnosno pećine. Poprilično zanimljivo iskustvo, ali pošto je to već bio ko zna koji uspon i ko zna koji hram u koji smo ušli, bili smo pomalo i ravnodušni. Mozak se već počeo zasićavati takve vrste impresija, a naše putovanje po zemlji još nije došlo ni do svoje polovine.

majmunčić se samoposlužuje pecivom iz nečije kese

jedan u nizu hramova koje smo usput videli i obišli

evo ga i kotu, naš omiljeni obrok sa Šri Lanke (uz Devilled calamarije koje smo proždirali počesto dok smo bili na obali). Šta je kotu? Zapravo to je razno povrće i koren neke bilje koji se prže na jednoj velikoj ploči, kao na roštilju i koje majstori koji to rade sve vreme brzo i poprilično bučno seckaju nekim velikim seckalicama. Uz kotu se može dodati i malo sitno seckanog mesa, ribe ili jaje. Nema hleba niti nekih ugljenih hidrata, jede se tako, evenutalno posuto nekim sosom kao što je ovaj pakleni čili koji proviruje na slici :)

ovom čudnovatom voću se ne sećam imena, mislim da je u pitanju durian. Indika je stao čim je video tezgu na kojoj se prodaje i rekao da to moramo probati,da je to njegovo omiljeno voće...Ljubazna gospođa ga je oljuštila i dala da probamo tako neobično zeleno i sluzavo. U pitanju je nešto skoro najodvratnije što sam u životu probao (pored sirove haringe u Maastrichtu) jer je to ništa drugo do sluzava i nedefinisana masa sa okusom crnog luka :D

Na putu do Kandya svratili smo i do biljne bašte, još jedne poluzamkice za turiste, gde smo videli kako se spremaju tradicionalna kozmetička i medicinska sredstva od najrazličitijih biljki s ovog podneblja. Takođe, videli smo kako izgleda drvo cimeta, kako izgleda kafa, ananas, kari ili kokos u prirodi i čuli šta se sve od njih da spraviti. Priznaću da je bilo zanimljivo, a ogrebali smo se i za poprilično jeftinu masažu ramena i glave. Staza nas je na kraju, naravno, dovela do prodavnice basnoslovno skupih preparata, iz koje smo se ipak izvukli bez da smo potrosli išta, sem očekivanog bakšiša za našeg vodiča kroz lavirinte ove bašte.
Nastavivši vožnju upali smo i na jedan hindu festival gde smo čak bili pozvani da ručamo sa ostalima, ali smo ipak produžili dalje. Ipak, lepota hindu hrama u svoj svojoj šarolikosti i neobičnosti zauvek mi se urezala u pamćenje. Priznajem da jedva čekam da posetim neku zemlju gde je to dominantna religija ne bih li što više naučio o njima.

Hindu hram, negde na putu do Kandya

vreme za ručak. Svi su seli na zemlju, ispred sebe imaju lišće banane i čekaju svoju porciju barenog pirinča. Bili smo i mi pozvani da im se pridružimo,ali , iskreno, delovalo mi je to kao malo riskantan poduhvat za naš stomak pa smo se zahvalili i požurili dalje :)

I naposletku grad Kandy... Mislim da smo ovde mogli da ostanemo duže od tih par predviđenih sati. Hram kao hram, bio je sad već jedan u nizu hramova koje smo obišli u prethodnih par dana. 

prinosim cveće Budi u čuvenom Hramu Budinog zuba u Kandyu

Hram Budinog zuba

Posvećen je Budinom zubu koji se čuva u košarama i kutijama, skriven i nedostupan pogledu. Ovo je mesto hodočašća, možda i najveće i najbitnije na celoj Šri Lanci. Kupili smo lotosove cvetove i darivali ih Budi, prošetali bosi kroz zanimljive muzeje gde je, između ostalog, izložen i preparirani slon koji je čitav niz godina pa i decenija na tradicionalnom festivalu koji se održava svakog leta bio taj koji je na leđima nosio relikviju kroz grad.
Posle obilaska hrama uputili smo se u šetnju - uz obalu jezera pa do centra gradića... Imali smo na raspolaganju dva sata i tada sam shvatio da bih voleo da smo ovde ostali još makar jedan dan... Pošto smo već bili u planinama klima je bila znatno prijatnija. 

Kandy jezero

Kandy tradicionalni ples, predstava koju verovatno nijedan valjani turista ne propusti kada poseti ovaj grad

Turista jeste bilo dosta, ali ulice, radnje, atmosfera - sve je bilo posve autentično. Lutali smo kroz kojekakve prolaze, nabasali u delove u kome nije bilo nijednog belog čoveka, zapanjeno slušali hiljade, desetine hiljada ptica koje su nadletale u predvečerje grad i bile toliko glasne da smo osetili potrebu da začepimo uši... Jeli smo neka zanimljiva peciva i njihove kolače bez fila i makar na tren osetili atmosferu pravog dalekog istoka. Pomalo je prijalo i odsustvo Indike, osećali smo se slobodnije, osećali smo se da smo zaista tamo.
Potom smo se uputili u hotel smešten  par kilometara van grada. Ispostavilo se da je ovo najbolji hotel na celom putovanju, sve sa bazenom smeštenom iznade reke koja je mutno i sporo proticala (i u kojoj smo sutradan videli glomazno crno stvorenje koje je plivalo brzo; pitao sam da li je to krokodil, ali mi rekoše da je to water monitor - jedna podvrsta varana, ogromn gušter dugačak sigurno 3 metra :O

naš hotel koji nismo želeli da napustimo nakon par dana lomatanja sve do poslednjeg časa izabravši da malo odmorimo i preskočimo posetu čuvenoj botaničkoj bašti

Iako smo tek 4 dana na putu, a znajući pri tome da nas sutradan čeka jedan od najnapornijih dana za ceo boravak, odlučili smo da u ovom hotelu ostanemo do krajnjeg trenutka za check out jer nam je prijalo da se kupamo, sunčamo i konačno dobro naspavamo.


 peti dan

negde usput 💙

stara fabrika čaja, još uvek u funkciji

 

žena bere čaj negde u planinama Šri Lanke

plantaže čaja

skinuto sa mog fb 16.02.2018.
"Postoje mesta na zemlji koja  poštuju sve religije. Jedno od njih je i Adams Šeak ili Šri Pada, peta po veličini planina na Šri lanci. Na njenom 2243 metra visokom vrhu nalazi se hram sa otiskom Budinog stopala (tako kažu budisti), odnosno Shivinog stopala (za hinduse) iliti mesto gde je Adam prvi put stao na zemlju (tako misle hrišćani i muslimani).
Ovaj vrh mesto je hodočašća koje je spominjao još i Marko Polo pre više od 800 godina. I mi smo ga noćas pohodili zajedno sa hiljadama vernika i znatiželjnika.
Običaj je da se u uspon od preko 5500 stepenika (poprilično strmih uglavnom) krene  usred noći da bi se gore dočekao izlazak sunca.
Ovo je bila jedna od ekstremnijih avantura u koju smo se upustili ikad. Spram ovog mi rafting na Tari izgleda kao partija tablića.
Mi smo krenuli u 1 40 posle ponoći i vratili smo se nakon 7 sati :O Uspon je trajao preko 3 i po sata, spust nešto kraće. Uspeli smo i da vidimo otisak (tačnije njegov zlatni izlivak jer originalni otisak je nedostupan pogledu, pokriven zlatnim tepihom i koječime, a ispred njega su nam dozvolili da zastanemo samo par sekundi :)). Uspeli smo da vidimo i izlazak sunca sa još hiljadama njih. Svedočili smo  takvoj posvećenosti veri jednog naroda da je to bilo izuzetno ganutljivo. Bosi ili u japankama sa nama su se penjale hiljade njih - odrasli, tinejdžeri, mnogo staraca i starica i ogroman broj dece. Neki ljudi su nosili malu decu na rukama skroz do vrha (verujte da je nama dvojici sa sve cipelama za planinarenje i uprkos popriličnoj fizičkoj spremnosti ovo bio ogroman napor). I svi su bili nasmejani. Ovo je bila čarobna noć za njih.
Ovo je bila čarobna noć i za nas. Sa ovih par reči je to nemoguće opisati. Ovo je jedno od onih iskustava koja se dožive par puta u životu. Hvala onome ko nam je to omogućio kako god se on zvao <3 font="">

krajolik slikana sa puta prema Adams peaku

pogled na vrh Adams peaka sa polazne tačke ove avanture. Ceo dan je padala kiša, a polako je sipila i tokom večeri, kada smo konačno stigli u seoce. Pomisao da se penjemo čak gore pod kabanicama i po blatu me užasavala. Jako sam se bio unervozio. Međutim, kad nam je sat zazvonio u sat vremena posle ponoći uvideli smo da je kiša stala. Opet se neko pobrinuo da i ovaj uspon, ovo hodočašće bude bezbedno i moguće.

naše nove poznanice koje su insistirale da se slikamo zajedno. Obučene su znatno prikladnije, za ono, što sledi od nas. Inače, hiljade hodočasnika svaki dan dolazi da doživi ovo. Većina na uspon krene usred noći. U podnožju sela parkirane su desetine autobusa u kojim narod drema pre uspona. Ne mogu da vam objasnim koji je to stepen posvećenosti - klimatati se ceo dan po izlokanim planinskim putevima dovde, dremati u autobusu, jesti šta stigneš, nemati kupatilo niti bilo kakav komfor, a onda nasmejan i veseo početi celonoćni uspon...Jednostavno, to zaslužuje iskreno divljenje.

pauza, negde oko 3 ujutro u lokalnoj čajdžinici :D ovde smo već počeli da se smrzavamo, a do kraja ćemo pomodreti od zime. Sreća da smo poneli kabanice pa smo se umotali u njih i nekako dočekali izlazak sunca

gužva na samom vrhu. Kao i desetine drugih koji su se probili dovde, zauzeli smo u nekom trenutku mesto i čekali magičan trenutak izlaska sunca nad džunglom

tek kad je u potpunosti svanulo, vraćajući se polako s vrha uvideli smo svu lepot krajolika koju tokom noćnog uspona nismo ni naslutili

poslednji pogled na vrh na kom smo svega dva sata pre toga bili. iskreno, oduzima mi dah ta ideja i sad.

Ovo je bio tekstić koji sam kao status na Facebook-u objavio jutro nakon uspona. Sam uspon ostao je do današnjeg dana najimpresivniji utisak sa ovog putovanja i jedna od najlepših avantura u životu. Stoga, veoma skoro ću objaviti poseban post samo o tome, da bih podelio još pokoji savet potencijalnom pustolovu, ali pre svega da bih od sopstvenog zaborava otrgao još neku blještavu uspomenu na tu noć... 

nastaviće se ...